KNJIŽEVNOST I FACEBOOK

Možda je književnost zaista na samrti, kako nam dojavljuju profesionalni mrtvozornici, možda otkucavaju njeni poslednji sati. Zato nas je pozvala da se okupimo pored njene samrtne postelje, nas, poslednje zaljubljenike u njene čari, ali ne da prisustvujemo poslednjoj pomasti ili čujemo njenu testamentarnu volju, već da bi nam demonstrirla kako se umire “pri čistoj svesti i zdravoj pameti”.

Dakle, ako već umire, ne čini to s benevolentnom pomirenošću, bolesnim priželjkivanjem sudnjeg časa i očajničkom verom u zagrobni život, kao poslednjom nadom.

Ako književnost doista umire, uporedo sa nezaustavljivim gašenjem Gutenbergove galaksije, onda to čini poput stare i islužene kljusine (Šarca ili Rosinanta, sasvim svejedno), koja u samrtnim grčevima ume tako snažno da se ritne i neopreznom znatiželjniku, koji je prišao preblizu kako bi se nadneo nad njenim krajem, nanese teške, često i smrtonosne rane.

Zato svi oplakivači i profesionalne narikače trebaju biti na oprezu, jer nije preporučljivo da se isuviše približavaju umirućem biću, u hitnji da se bude onaj koji će prvi konstatovati smrt i svetu dojaviti epohalnu vest.

Međutim, šta da se radi ako ona, malokrvna, prezrena i ostarela književnost poseduje božansku sposobnost reinkarnacije i prerušavanja? Možda je za sve vekove svog postojanja dokučila tajni nauk besmrtnosti i, upravo sada i ovde, pred našim očima i u našim srcima, demonstrira sposobnost vanrednog prilagođavanja u ovom, našem “najgorem od svih svetova”. Možda je i ona savladala veštinu prerušavanja i kretanja po nepredvidljivim i nedohodnim prostorima, po vrletnim stazama i bogazama.

Ovde napominjem kako ne otvoram mogućnost kratkotrajnog izbavljenja, unoseći u sveopoštu zapitanost reč možda. Njeno prisustvo ima da zahvali mojoj ubeđenosti (jer, čemu naša vera ukoliko nema vaskrsenja?) da je duša (čitaj – ideja!) književnosti večna, uprkos okolnosti što su njeni pojavni oblici propadljivi, neretko neugodno bazde i zaudaraju.

Verujem da je književnost preživela baš tamo gde su joj mračni proroci predskazivali skoro umiranje. I baš u onome koga su proglasili njenim najvećim dželatom – internetom.

A on, internet, ne da joj je zadao kobni udarac, nego joj je otvorio beskrajan prostor u kojem će se razvijati, olakšavajući joj put do potencijalnog čitaoca, omogućujući joj da u isto vreme egzistira na bezbroj mesta zemaljskog šara (i ne samo njega), njezinim tvorcima omogućujući lakšu dostupnost izvorima sa kojih književnost crpi inspiraciju.

Književnost svoju žilavost dokazuje i pokazuje po ko zna koji put. Ona, po običaju, prepušta inicijativu mediju kroz koji se obznanjuje (setite se samo kako se književnost stidljivo obznanjivala u kanonizovanim žitijima svetaca), gotovo neprimetno stoji u defanzivi, pušta da se kratkotrajni gromovi istutnje a olujine smire, da bi, pred uplašenim ili za trenutak fasciniranim očima, blesnula neočekivanim intenzitetom i sjajem.

Čak i tamo, u gustom kolopletu društvene mreže zvane Facebook, istinska književnost može da sevne i pokaže kako za čovekov dar (ili talenat) nema barijera ni ograničenja.

I baš tamo gde ljudska ispraznost dostiže kulminaciju, gde se praznjikavost življenja pokušava ispuniti, takođe, praznjikavim sadržajima.

Baš tamo, na prividno beskrajno razapetoj mreži, gde se nemilice arči ljudsko vreme i ispunjava ga pukim prividom punoće.

Istina, ulovi u tako ustrojenoj društvenoj mreži nisu berićetni, ali je radost veća kada se u njoj praćikne kakva endemska vrsta u svoj svojoj lepoti. “Demokratičnost” Facebook-a guta istinske kreativce, pojačavajući kod njih bojažljivost da stvaraju misaone svetove, tu, pred toliko podozrivih i nepovreljivih, ponajviše anonimnih očiju, čije jasno viđenje onemogućava ljubopitljivost i nezajažljivu potreba za beskrajnim i zlurdim komentarisanjima. Neko već reče da živimo doba komentara i komentarisanja.

Istina, internet omogućuje da svojim poganim jezikom (koji odlikuje deklasirane, iskompleksirane i nekreativne duhove) do u beskraj komentarišu bisere (statuse) koji se podastiru ispred njih, ali, bez bojazni, jer nikad komentari neće prevladati sudbinu iz koje se, kao paraziti, hrane.

Tu se, dakle, za književnost otvaraju beskrajni prostori za stvaranje i uznemirujuću prisutnost među ljudima koji joj nisu skloni. Ona to već čini. Istinski duhovi je uveliko stvaraju, jasno nam pokazujući kako čak i kroz sentence blistaju u otužnoj prosečnosti svog okruženja, delujući pomalo presvetlujuće.

Književnost nije samo tekst, а Facebook kao da nas iznova podseća na zaboravljeno upozorenje svih avangardista. Književnost postaje sve: i tekstura, i slika, i zvuk, pogotovo njihova beskrajna kombinacija i simbioza. Dabome, književnost mogu biti i poneki suvisli komenatar, pogotovo onaj koji je napisan “na istoj frekvenciji statusa”, pa ga dograđuje, raspevava, širi i podstiče nove i drugačije jezičke nijanse.

Ne treba biti malodušan pred beskrajem Facebook-a. Ništa bolja situacija nije ni sa morem knjiga koje se svakodnevno štampaju, da bi retke među njima ostavile traga u nama.

SVETA CRKVA INĐIJA

Pošto ima kritičara koji nikako ne mogu da mi oproste što sam dozvolio da moj romaneskni voz u Trezvenjacima na pijanoj lađi ide preko Inđije, u Sremu, kad u takozvanoj stvarnosti on to nikako ne čini, ovde u svoju odbranu (ili, još gore, prilažem nove dokaze optužbi) donosim jednu narodnu pesmu, preuzimajući je iz knjige Srpske narodne pjesme Like i Banije koju je sakupio i za štampu priredio Nikola Begović, u Zagrebu, 1883.

Ispod ove pesme Begović je dopisao da „ovu pjesmu pjevaju na Baniji đevojčice na glas poznate naše božićne pjesme: ,vsi jazici pospleščite rukama’“.

U inkriminisanom romanu moj junak na nekoliko mesta pominje legendarnog protu Nikolu Begovića, pa je moguće da je znao i za ovu pesmu, te nije isključeno da je u svom somnabulskom putovanju dao sebi oduška i mašinovođi naložio da učini nekoliko sebičnih koncesija.

 

SVETA CRKVA INĐIJA

Podigla se zlatna pjena od mora,

Susrete je sveti otac Nikola:

Boga tebi zlatna pjena od mora!

Jesi l’ bila na Jordanu na vodi?

Jesi l’ vid’la svetu crkvu Inđiju?

I u crkvi svetu mater Mariju?

Ja sam bila na Jordanu na vodi,

I vid’la sam svetu crkvu Inđiju,

I u crkvi svetu mater Mariju:

Ona drži Hrista Boga na šaka!

(NE)ZAREZIVANJE

Nedavno mi je moj urednik skrušeno priznao kako je zimus, iz Agrama, donio esej štampan u „Zarezu“ u kojem se u čudnom kontekstu „tretira“ moj roman Trezvenjaci na pijanoj lađi. Kaže da se dugo nećkao da mi ga pokaže, smatrajući da je tekst promašio metu, iako je se svojski pucalo po njoj. Nije mi ga ranije pokazivao, bojeći se da ću se potresti, jer, u tom eseju, ja i moje djelce nismo prošli najslavnije. A onda mu griža savjesti nije dopustila te mi je rekao za njega, a na moje insistiranje i pokazao, izgubivši svaku nadu da će mi na njegovo postojanje ukazati neko od mojih zagrebačkih prijatelja.

Doista, izvjesna Dubravka Bogutovac je mene i moju zlosrećnu knjigu stavila u poziciju da bijemo već izgubljenu bitku sa velikim imenom Teofila Pančića (jednog od nekoliko samoproglašenih tumača i sertifikovanih promidžbenika hrvatske književnosti u Srbiji, čijem “poimanju stvari“ je i najobičniji hrvatski literarni bofl bolji od najboljih srpskih knjiga) i još većim njegovim esejističkim uratkom Povratak Filipa Cirilovicza. U redu, odmah sam počeo da se tešim, kad već gubim utakmicu, neka to bude od najboljih.

Ukoliko je čitaocu nelogično (kao što je bilo meni) svrstavanje jednog romana i eseja u istu ravan – tim gore po činjenice, odnosno – po logiku. No, mene u ovom, kao i u svakom drugom kritičarskom promišljanju, zanima na kojim to ispitima moj roman pada u odnosu na konkurentov esej. Na obrnut slučaj nisam ni pomišljao.

Čak i autorka priznaje da moja malenkost i briljantni Pančić stojimo na različitim pozicijama. Nešto poput postojanih klisurina i dosadne panonske depresije. Otuda mi je još manje jasna njena namjera da nas paralelno čita, upoređuje i tumači. Ja sam nagrađivani pisac (iako se baš tako ne osećam), dok je kolega, valjda, nenagrađivani publicista, pardon – esejista. Međutim! Da, postoji u mom romanu, ali i u promišljanju dotične dame o njemu to prokleto međutim, koje sreću kvari, a mene, njegovog autora, trajno podriva i diskvalifikuje.

To međutim odnosi se na tvrdnju Dubravke Bogutovac da briljantni Pančić u esejističkom tekstu demonstrira više romanesknog talenta od mene, jâde i sinjeg kukavca. Šta se da se radi!? Bog u mom slučaju nije bio milosrdan. Ostaje nada da će se poslije ove esejčine Pančić upustiti u pisanje romana i time opravdati svoj romaneskni talenat, čije mrvice nam daruje u svojim esejističkim i publicističkim brilijantima.

Idemo redom. Početak teksta posvećen je ekspertizi mog romana. Djeluje obećavajuće, što spada u oprobanu pančićevsku i ne samo njegovu školu, po kojoj se predmet kritike najprije očinski (majčinski) pomiluje, da bi potom bilo slađe udaranje preko tura.

Međutim! Najprije je obzirno uslijedila packa po prstima. Razlog za upotrebu ovakve vaspitne mjere leži u procjeni da u mom kupeu nije tako napeto kako kod kolege Pančića. Usput saznajem kako je moj roman „čudan putopis“, a da vozovlak u kojem se trucka moj junak staje isključivo „na općim mjestima“, odnosno stanicama/postajama, mada i tu ima izvjesnih primjedbi.

Na užas mojih čitalaca nisam smislio ništa zanimljivije od stanica/postaja na kojem moj vlak/voz zastaje. Centralno pitanje kod Dubravke Bogutovac – kao i kod kolege Pančića u nešto ranije napisanom prikazu mog romana (a pomenuta dama je, očigledno, pasionirani čitalac svega što kolega Pančić napiše) je – da li taj moj famozni vlak/voz prolazi kroz željezničke postaje/stanice Jasenovac i Inđija? Ili ne prolazi? Ta okolnost postala je centralno pitanje i mjesto na kome čitav roman pada na ispitu ovih sveznadara i otpravnika vozova/vlakova a da, pri tom, ne postavljaju pitanje vjerodostojnosti putanje onog vlaka iz Krležine Hrvatske rapsodije. Jer, ono što je Krleži dozvoljeno – nije meni. Ko sam ja, zaboga, pa da imam benefite ravne Krležinim?

U daljnjem tekstu zaključujem da autorku ove ekspertize grdno nervira podnaslov mog romana, a nije da ne bode oči i drugima. Ni „suparniku“ Pančiću u prikazu mog romana, kao ni njoj nije palo na pamet da mi dozvoli da se u romanu ne moram striktno držati voznog reda, pogotovo nisu našli snage da pokušaju razumjeti zbog čega jedan srpsko-hrvatski vlakovoz u srpsko-hrvatskom romanu mora da prođe kroz Jasenovac, ako apstrahujemo gotovo nepostojeću Inđiju (iako se na sav užas nalazi u svakom Voznom redu Hrvatskih željeznica). Kad je neko tendenciozan – štaviše, kad se neko smatra stručnjakom za srpskohrvatske odnose – onda je isključena svaka dobra namjera da se razumije srpskohrvatski roman, čiji podnaslov nije lišen izvjesne ironije, što, dabome, moje dobrostive tumače nije briga. Pogotovo nisu obavezni da odrednicu srpsko-hrvatski roman ne tumače samo u žanrovskom određenju, već i u starinskom shvatanju složenosti veze između partnera. Podnaslov mog romana u očima ove dame isključivo „priziva određena povijesna iskustva i implikacije“ i – basta! Treba li iznova pisati Čas anatomije da bi se dokazalo kako pisac nikome i ničemu nije dužan, osim romanesknoj logici?!

Sledeći minus koji dobijam od štedre čitateljke i tumača jeste konstatacija da je moj narator „začuđujuće suzdržan“. Uz sve to – kao autor izbegavam da budem „konkretniji“, kao neko ko je rođen gdje je već rođen i kako svaka predrasuda nalaže. Drugim riječima, prepun sam „tipičnih mjesta“, što srpsko-hrvatski roman, valjda, nikako ne bi trebalo da odlikuje. Srećom, u Pančićevom kupeu je mnogo bolje i zanimljivije, što nagovještava da moj junak i on nisu putovali zajedno, a po svemu sudeći ni na istoj relaciji. Kod njega je, dakle, „gusto i zajebano“, kao u svakom tipičnom srpsko-hrvatskom romanu. Tako mora da bude i jao si ga onome ko iznevjeri očekivanja.

Ispada da karakter mog junaka nikako nije smio da bude „suzdržan“. To valjda dolazi iz uvjerenja da Srbi i Hrvati ne boluju od suzdržanosti, a ko se tako ponaša – postaje vrlo sumnjiv. Takva je sudbina romanopisca – na jednom mjestu im se zamjera upotreba opštih mjesta i klišea, dok se na drugom zamjerke upućuju – zbog iznevjeravanja tih istih opštih mjesta i klišea.

Henidkep mog romana, nastavlja dalje ova dama, leži i u činjenici što se Pančićev voz/vlak kreće daleko brže od mog; valjda preko 100 km na sat, dok ova moja krntija, na užas srpske i hrvatske željeznice a pred očima prosvijećene Jevrope, klantara nedopustivo sporo. Uz sve to, ritam teksta kolege Pančića predstavlja „rafalnu paljbu i po jednima i po drugima“. Kod njega nema nevinih, dok ih kod mene, po svemu sudeći, ima previše. Pančić je „žestok“, tako da, naspram njega, izgledam kao pravi mlakonja i kukavelj. Mada ostaje nejasno da li se takva kvalifikacija odnosi na mene ili na mog junaka. Zamjera mi se da se ne usuđujem (ja ili moj narator?) kazati „šta mislim o tim Srbima i tim Hrvatima, koji me toliko muče“. Dok im, na drugoj strani kolega ne prašta ni ižice!

Eto, ovdje uvaženoj dami skrušeno priznajem kako sam sretao ljude kojima nije sve tako bjelodano kao njoj i kolegi Pančiću. Umjesto da daju eksplicitne odgovore – postoje i oni koji samo postavljaju pitanja (najčešće sebi, ponekad i drugima), djeluju zbunjeno i dezorijentisano pred „velikim historijskim paradoksima“. Priznajem i to kako su me upravo takve individue zanimale u mom skromnom romanu (koji, doduše, „obiluje esejističkim pasažima“, ali nije ni za prinijeti Pančićevom „obilju književnih događanja“ na „tri i pol stranice teksta“). Moj junak je „negdje između“, u svom nesrećnom i drugima nerazumljivom međutim. Na umu mu nije nikakva pobuna, ne daj bože – balvan-revolucija, jer, zaboga, zna se gdje je rođen. Po mišljenu Dubravke Bogutovac, osnovni problem mog romana leži u tome što moj junak ne zna odakle putuje i kud ide.

Zamjera mi se, takođe, što pojedini iskazi mog junaka liče na diskurs internet foruma „na kojima se prepucavaju potomci ustaša i četnika“. Namjerno se zaobilazi činjenica da moj narator pominje iste te forume, što bi trebalo čitaoca, pogotovo tumača navesti na zaključak kako moj narator nije neupućen u njihov diskurs. To autorki ovog uporednog čitanja „djeluje neumjesno“, jer time, valjda, iznevjeravam „monološko-asocijativni diskurs osviještenog intelektualca“.

Tu me se valjda želi podsjetiti na zamjerku već iskazanu od strane kolege Pančića kako postoje izvijesna iznevjeravanja u vremenskoj utemeljenosti internet foruma i ajpoda i mog fiktivnog putovanja. Sugeriše mi se i diskvalifikacija iz iste kritike po kojoj pripadam „onom tankom, ranjivom sloju srpske inteligencije iz ‘ruralne Hrvatske’ tj. onog njenog dela koji se neko vreme groteskno igrao samostalne države”… I kao takav bi trebalo da budem svjestan svoje nekompetentnosti za mnoge urbane civilizacijske fenomene. Pa i, ako baš hoćete, nekompetentnost za pisanje romana.

I konačno, kako bi me autorka ovog teksta dokusurila, na pijedestal svojih uvida postavlja centralnu razliku između kukavnog mene i briljantnog Pančića. Ona piše: „U tretiranju problematike dolaska krije se posljednja (i prva) razlika u implikacijama koje ova dva teksta nude“. Dolazak mog junaka, valjda, nije dovoljno utemeljen. Štaviše, on kao da i nije došao. Štaviše, stiče se utisak kako on i dalje putuje, uprkos okolnosti da roman završava sa poglavljem koje nosi naslov Agram, što je, valjda, takođe nedopustivo. Kod mene nema tog „intenzivnog dojma susretanja s Drugim i osjećanjem stizanja“.

Autorica ovog teksta svoje čitaoce upozorava da se na ovim dvama primjerima susreću sa „temeljnom razlikom između poetike (i politike!) susreta – s jedne strane, i razgraničenja, s druge.“

Kod mene, u romanu, piše štovana Dubravka, susret je isključen, „premda se roman temelji na njegovom nagovještaju“. Znam, bilo bi isuviše lako izaći na kraj sa romanom koji bi se sveo na koketiranje sa velikosrpskim sentimentima, ali moj junak-mlakonja nikako da se izjasni. Sve nešto mulja, petlja i domišlja. Tu bi mi se, dabome, uz malo više iskrivljavanja mogla pripisati još po koja diskvalifikacija, osim što se insistira da je roman preplavljen „općim mjestima i nedorečenosti teksta“.

Pošto se moj „konkurent“ u poslednje vrijeme često i sasvim familijarno maša „dragog našeg Danila“ (Kiša), evo da i ja u svoju odbranu pozovem istog tog pisca i njegov mladalački tekst o putovanju kao sinonomu samog življenja, preuzevši naslov od Andersena – a mogao je i od Indijaca, kojima je življenje isto što i putovanje, gdje on, između ostalog, piše i ovo: „Taj isti voz u kojem ja sad sedim, gle, juri ka stanici Toj-i-Toj, i u isto vreme juri unazad ka svim prošlim stanicama kroz koje sam ikad u životu prolazio vozom. I možda zbog svega ovog bremena prošlosti, putovanje za mene predstavlja uvek neku sentimentalnu katarzu koja traje sve dotle i samo dotle dok ne napustim svoje mesto u kupeu…“ Nije mu to dosta, pa dodaje: „Jer putovati ne znači ići iz mesta M u mesto N, putovanje je i put, razdaljina, daljina između ta dva mesta, put koji se ne dodiruje s tim mestima, a jedva da i dopire do njihovih atara.“ I tako dalje.

Ostaje nejasno želi li autorka ovog upoređivanja neuporedivog da diskvalifikuje mene ili mog junaka. Ili joj je to isto. Takođe mi ostaje nejasno da li su svi romani ovog svijeta dorečeni i jasni. I trebaju li to da budu? Posebno da budu dorečeni i jasni onima koji se ne mogu pohvaliti pretjeranom dobronamjernošću.

Tek na kraju saznajem kako sam svojim romanom dao doprinos da autorica teksta uputi javni poziv na sveopšte prevrijednovanje žanrova, odnosno literarnosti nefikcionalnog koje donosi „obilje književnog događanja“, za razliku od nas, kukavnih, koji, kako izgleda, ipak pišemo deklasiranu fikcionalnu, a uz sve to i – „tranzicionu prozu“ (u kojoj se fikcionalni vlakovoz ne smije zaustavljati u realnim postajama/stanicama, pošto to ne čine realni vozovlakovi). Iza toga se krije sugestija čitaocima – alles Länder – da se manu romana i late eseja!

Uprkos svemu, meni je jedna jedina Kišova rečenica i dalje draža od desetine kvazinaučnih i pristrasnih analiza. Na primjer ova: „I kad god sednem u voz, gde god putujem, noću ili danju, bez obzira na pravac, na brzinu, na dekor, na pejzaž, bez obzira na prostor i vreme, ja uvek putujem – paradoksalno – u oba pravca: napred i nazad, u prošlost i budućnost.“ Po cijenu da nikud ne stignem, da me niko ne dočeka i da nikog ne sretnem. Čak i po cijenu da Dubravka Bogutovac moje romane i ne čita.

                                      Prosvjeta, Zagreb, br. 109, str. 43-44.

Mart kao Ahilova peta

Sve je to bio – Zoran Đinđić. A da je to upravo on – saznali smo tek pošto su ga ubili. Ubice su nam ga pokazale i, amputirajući ga iz nas, otvorile oči. Prekasno za nas, pogotovo za njega. Sugestivnost njegove pojave i odlučnost sa kojom je hodao svetom zarazio nas je tim više što nije ličio na nas. Bio je incident, naša lepša i bolja strana. Bio je otelotvorenje lepog sna o nama. Zbog toga su ga na nišan uzeli upravo oni čija je negacija ponajviše bio.

Svako vreme ima generacije koje imaju svoju Ahilovu petu, bolno mesto i ranjivu temu. Tako, kad se ona pomene ili se dodirnu, njihovi pripadnici osete kako ih sustiže neki vasionski bol, a onda i sveobuhvatan umor od svega i svih, tupo osećanje nemoći kojem ne znaju uzroka niti naslućuju leka.

Generaciji kojoj pripadam usud je dodelio mesec mart kao iskušenje i kaznu. Svake godine valja nam da ga premostimo i preživimo, kako ko može i ume, nakon čega sve ide podnošljivije i lakše, jednostavnije i brže.

A dobro je znano da jedna nesreća privlači drugu i da se ne može izbrisati ili poništiti. Nesreća je kancer kome je uvek tesno, te nastoji da se neprestano širi na sve četiri strane i sve tri dimenzije. Ona je ovozemaljska crna rupa koja guta sve oko sebe, po uzoru na onu nezajažljivu, vasionsku.

Bezmalo se navršila decenija kako ne mali broj ljudi oko mene svaki mesec mart dočekuje sa strepnjom i ispraća ga sa dubokom tugom, s osećanjem potištenosti i beznađa. Nije mart mesec doba godine u kojem se na nas obrušavaju sezonski virusi i kijavice, prehlade i hunjavice. On sa sobom nosi nešto mnogo gore i teže!

Svake godine iz zime izlazim iscrpljeniji i preosetljiviji, pa taman kad pomislim da će me okrepiti sunce a sa njim i topliji dani – sledi novi ispit i novo posrtanje. Dolazi mesec mart kao pretnja, kao sam bič božji. Unapred sam pomiren kako se mart ne može preskočiti i mimoići, pa još više umanjujem ionako male snage, prepuštajući se slučaju i tuđoj volji.

U martu me svaki bol lakše dotuče i brže obori. Svakog marta očekujem novi udarac, ne znajući sa koje strane i od koga dolazi. Jedino znam da će neizostavno doći i čitavo biće mi zaljuljati. Uglavnom, i pre nego što nastupi već upola sam posrnuo, sklon predaji bez borbe i smislenog otpora.

Pripadam generaciji koja je živela beznađe, potrošivši svoje najbolje godine na neprestano iščekivanje dana u kojem će se strasti smiriti, okolina unormaliti, a život konačno početi da teče punom snagom i istinskim sadržajem. U tom čekanju prošao mi je dobar deo života, a da dočekao nisam ništa. Kad dođe mart – i čekanje me napusti, pa ostajem da snatrim u tuposti čiji kraj ne nazirem.

U tom očaju, bar mi se tako danas čini, zajedno sam sa drugima besomučno tražio nekoga ko bi personifikovao nadu, normalnost, pamet, šarm, odlučnost, duhovitost, neko ko će oličavati san o sebi, kao pojedincu, san o nama kao narodu. Posle serije ratova posvemašnji očaj kao da je sazrevao i pretvarao se u nezadovoljstvo i aktivnu pobunu.

Zajedno sa mnogima očajnički sam tražio spas i izlaz. Našli smo ga u jednom čoveku. Tu smo, vidim to kada tek sada, kad je mudrost beskorisna, napravili kardinalnu grešku. Uprli smo u prst u jednog čoveka i od njega stvorili metu. Ispostavilo se da nam je on bio potreban kako bismo se skrivali iza njega.

Uobrazili smo da je upravo on u daljini upalio žižak čija će se luča pretvoriti u životodajnu svetlost. Sa gradskih trgova nas je ubeđivao da je moguć bolji život, da nam takav pripada i da smo ga dostojni. Uveravao nas je da smo bolji nego što mislimo, da smo dostojni svog vremena, svojih predaka i potomaka. Sa njim kao da smo znali šta hoćemo i imamo jasnu ideju na koji način ćemo preplivati na drugu obalu.

Od njega smo stvorili simbol mukotrpno stvorene nade, i to one najgore – poslednje nade, nakon koje nema nikoga i ničega. Nismo znali da time osuđujemo na smrt jednog čoveka, jer smo mu na pleća natovarili teret koji prevazilazi ljudske moći. Verovatno je zato i sam u jednom trenutku poverovao u takvu ulogu.

Da se naše i njegove iluzije nisu poklopile – ničeg od ovog ne bi bilo, o čemu želim da ostavim traga. Sopstvenim kukavičlukom smo stvorili lažan alibi u kojem naš navodni revolucionarni duh može na čas i da pridrema. Rezonujemo kako će uvek neko drugi povući teret i uprljati ruke umesto nas.

Sve je to bio – Zoran Đinđić. A da je to upravo on – saznali smo tek pošto su ga ubili. Ubice su nam ga pokazale i, amputirajući ga iz nas, otvorile oči. Prekasno za nas, pogotovo za njega. Sugestivnost njegove pojave i odlučnost sa kojom je hodao svetom zarazio nas je tim više što nije ličio na nas. Bio je incident, naša lepša i bolja strana. Bio je otelotvorenje lepog sna o nama. Zbog toga su ga na nišan uzeli upravo oni čija je negacija ponajviše bio.

Od njega smo očekivali i bolje i jače, povodeći se starom refleksu po kojem uvek ima mudrijih i veštijih od nas, pa će oni umesto nas nastojati da nas izvuku iz gliba u koji smo nepovratno upali.

Nije ovo jedan od stotine idolopokloničkih tekstova, besmislenih umovanja i naknadnih tupljenja o besprekornosti jedne ljudske pojave, kao i o ličnim vezama sa njim, kakvih se ispiše na stotine svakog marta povodom njegovog ubistva. Ovo je tek pokušaj da razumem nemir kojeg svakog marta nanovo osetim kod sebe, ali i kod meni dragih ljudi. Gledamo se svakog marta ćutke, nemo konstatujući da nam se baš ne da, niti će nam se dati … i tako se utapamo u more apatije.

Tog 12. marta su ga iščupali iz nas. Otvorli su pukotinu u našim dušama. U svima nama koji smo sa njim ili uz njegovu pomoć delili veru, slepu kao što je svaka vera. Nju niko ni sa čim više ne može ispuniti. Sa njim je iz nas iščileo zanos koji nije bio sa ovog sveta, zanos koji je sugerisao da se sve pokvareno i uništeno još može popraviti i uljuditi, upristojiti i unormaliti.

Tog dana doživeli smo ko zna koju po redu demonstraciju samoubilačkih poriva naroda kojem pripadamo. Ostajem nem pred pitanjem zbog čega se uvek takvi porivi javljaju baš onda kada, navodno, najviše slavimo život, ili se branimo od tuđih ubilačkih sila. Pred takvim činjenicama i najuporniji aktivista postaje fatalista i čangrizalo kome su uvek drugi i drugačiji za sve krivi a on čist i neukaljan.

Možda onaj čuveni Domanovićev vođa nije bio rođen kao slepac. Pre mi se čini da su ga oslepeli upravo oni koji su ga sledili. Na isti način kako se patriotama predstavljaju oni koji na svoj duši (ako je imaju) i na svojoj savesti (takođe, ako je imaju) nose ponajviše pripadnika svog naroda.

Međutim, ne podseća me svaki naredni mart na davno ispijene otrove i otrpljene bolove. Na postojeću kamaru on tovari nove terete i zadaje nove udarce. A oni se, pod utiskom onih starih, nepreboljenih, teže prte i mučnije podnose.

Mart je mesec tuge za sobom i svojim promašenim životom, a onda i tuge za svima drugima koji mi nešto znače i bez kojih bi iščilelo i ovo malo preostale radosti življenja. Bojim se da će svaki sledeći mart biti mučniji, jer će me proticanje vremena učiniti komičnijim i jadnijim spram vremena u kojem me je taj mesec prvi put istinski zaboleo.

Svakog sledećeg marta osećam kako sve teže trpim nove udarce i kako mi je sve duže potrebno da se iz stanja potpune dezintegracije iznova sakupim i nastavim dalje. Ako je to dalje moguće i smisleno. Tako je i sa mnogim ljudima oko mene.

Objavljeno: 26. mart 2012. na  http://www.maribor2012.info/

Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.

Terijer-novinarstvo

Odnedavno sam otkrio kako su povećane šanse za otkriće leka koji je delotvoran u mojim višegodišnjim, a do sada uzaludnim naporima da se ratosiljam “magije” i “neodoljive privlačnosti” televizijskog ekrana. Na taj sam lek, posve nehotice, nabasao upravo tamo gde sam mu se najmanje nadao – na samim “malim ekranima tv-prijemnika”. Svaka iole ozbiljna televizija, među kojima prednjače one sa nacionalnim frekvencijama, nastoji da u svom programu ima emisije u kojoj u punoj meri dolazi do izražaja nauka i praksa koju sam za ovu priliku specijalno nazvao – terijer-novinarstvom.

Taman sam pomislio da je i toj pošasti istekao vek trajanja, da je predstavljala iznuđeno sredstvo koje je opravdavao sveti cilj – “osvajanje demokratije”. Pošast terijer-novinarstva se vrlo brzo adaptirala na “nove uslove”; na trenutak je posrnula, pokolebala se, malaksala, ali joj nije trebalo mnogo vremena da se osovi na noge i počne da deluje sa novim elanom.

Možda će ovo ljutnuti izvesne persone koji će se prepoznati, ali se nadam da to neće otići dalje od kratkotrajne uvređenosti. Više se plašim aktivista i udruženja koja se bave zaštitom životinja, a u ovom slučaju – nesrećnih terijera. Stoga na ovom mestu odajem počast terijerima i njihovim istrajnim zaštitnicima, ali su mi prilikom mog kumovanja izvesnoj pojavi, fenomenu, bile potrebnije njihove osobine, poput hrabrosti i tvrdoglavosti, impulsivnosti i gotovosti na akciju, a naročito odanosti svakom gazdi koji lepo hrani.

Po mojim skromnim saznanjima, “u našem regionu” ova vrsta novinarstva stasala je u uslovima odsustva ozbiljne demokratije, dakle – čeličila se za vreme najeksplicitnijeg upliva vladajućih oligarhija u medijski prostor. Sa onima koji se nisu povinovali takvom odnosu snaga i pravilima igre postupalo se brutalno, kao, uostalom, sa svakom pojavom koja je istrajavala u nastojanju da ne bude ogoljena propaganda.

Iako sužen, u takvim uslovima stvoren je prostor u kome će opstati samo oni sa osobinama na?rečenog terijera. Odnosno oni koji su, kako pesma kaže, sposobni “stići i uteći, i na strašnom mjestu postojati”. U tom i takvom prostoru stasalo je više generacija novinara koji drugačije ne umeju da se ponašaju i ophode, kako prema svojim čitaocima ili gledaocima, tako i prema svojim sagovornicima. Po tom poimanju struke, svaki sagovornik je u isti mah protivnik, neko ko drugačije deluje i misli i koga treba poniziti, izrugati, uhvatiti u kontradikciji i laži.

Dok smo bili na drugoj strani barikade, razume se – protiv ondašnjih vlasti, takve pojave su nam predstavljale poslednju utehu i grejale ono malo građanske kuraži. Vremenom su se izdvojile prekaljene perjanice terijer-novinarstva, spremne da uskaču u reč i u oči najvećim retorima i demagozima iz redova vlastodržaca, da ih izvrgnu ruglu i ponize do srži. Priznajem, takve pojave smo veličali i smatrali ih najboljim delom “nas”.

Onda su, konačno, omraženi režimi srušeni. (Ili nam se tako učinilo? Da li zbog kidisanja terijer-novinara ili iz nekih drugih razloga, ko bi to znao? Neizostavno je da su nastavili da igraju značajnu ulogu i u “postrevolucionarnim” godinama, kada je njihova lovina, nakratko, stala da beži i skriva se u mišje rupe.

Ali, sve su prilike da se u tom lovu pogubila energija i elan kod mnogih terijer-novinara, te su se razlili po sada demokratskim medijima, upristojili se, dobili dobre sinekure, neki i rukovodeća mesta, zbog neospornih revolucionarnih zasluga, “snašli se” u svakom smislu, a svoj izoštreni nagon za ljubopitljivošću sveli na “razumnu meru”.

Svejedno, ostao je ne mali broj onih koji su nastavili po starom, u međuvremenu postavši zvezde svojih kompanija, a neke od njih su se specijalizovale za tu vrstu pristupa struci. Ispostavilo se da se ništa epohalno nije promenilo na planu demokratskih sloboda, pogotovo na planu transparentnosti rada državnih institucija, službi i njihovih činovnika. Dakle, materijala je i dalje u izobilju, jer je postalo evidentno da instrumenti države nisu profunkcionisali u “svom punom kapacitetu”. Niti postoji većinska volja nove vladajuće oligarhije da ti instrumenti profunkcionišu.

Tako terijer-novinarstvo dobija na značaju, pačajući se onde gde država neće ima snage da se meša. Ova vrsta novinarstva počinje da zamenjuje ulogu tužilaštva, istražnih organa, policije i sudstva. Niču afere, jer ih terijer-novinarstvo s lakoćom iznalazi. Gde god zaviri – lopovluk, zloupotreba, pljačka. Takvo novinarstvo počinje preko svojih izvora da dokazuje i unapred donosi presude, dok državni organi uvek za korak-dva kaskaju, pa ispadaju još smešniji i neozbiljniji.

Naime, kada se pojavi naznaka buduće afere, državni ograni odmah reaguju sa čuđenjem i nevericom. Zatim sledi odlučna negacija, da bi se tokom gomilanja kompromitujućih dokaza oglasili da sve odavno znaju, itekako su upućeni u sve navedeno, duže vreme rade na tom predmetu, ali “u cilju daljeg toga istrage” ne bi mogli da iznesu konkretne podatke i zvanične rezultate…

Posebna su priča emisije koje vode vedete terijer-novinarstva, privodeći aktere javne scene i na licu mesta sprovodeći istražni postupak, tu, pred našim očima, pružajući nam iluziju kako smo svedoci još jednom u nizu raskrinkavanja onih kojima zavidimo. Terijer-novinare ne interesuju odgovori njihovih gostiju, ma koliko oni bili lažni i nemušti, već ga rafalno zasipaju upadicama, pitanjima i potpitanjima, koji su, u stvari, već gotovi odgovori, osude – i presude. Te emisije često liče na simobolične egzekucije sagovornika, koji se, kao hipnotisani, prepuštaju usudu takozvane javnosti.

Njima je, uprkos svemu, dobro. U svoj raboš su ubeležili gostovanje na gledanoj televiziji, a iz njega crpe iluziju važnosti svoje persone. Sve drugo ih manje interesuje. Pogotovo činjenica da je terijer-novinar od njega napravio budalu, neznalicu i lažova. Znaju oni dobro da je sve bolje nego “ne biti prisutan” na javnoj sceni. Svaka reklama je dobra, pa makar bila pogubno negativna, maker predstavljala i antireklamu. Sve je bolje od nepostojanja, od odsustva koje se meri količinom sekundi provedenih u etru ili na papiru.

Tako terijer-novinarstvo na posve paradoksalan način daje svoj doprinos kulturi govora. Posebno prednjači u promovisanju dijaloga, suprotstavljanju argumenta i uvažavanju sagovornika. Takav “razgovor” služi da bi se gledalac, slušalac ili čitalac raspomamio u svom pravedničkom gnevu i terijer-novinaru aportirao već pogođenu lovinu, umesto da novinar njemu, gledaocu, to radi.

Ponovio se vraćam na netom pronađeni lek sa početka ove priče. Dakle, nakon dužeg samokažnjavanja gledanjem takvih “dijaloga” u “živim emisijama”, vremenom sam stekao uslovni refleks, te automatski preskačem dotične kanale. Ne rukovodim se imenom i prezimenom gosta/gostiju, već onom ko im je moderator, odnosno onom ko rafalno puca po svojim gostima – njegovom visočanstvu terijer-novinaru.

Zašto?

Zato što već znam šta sledi. Uključenje cenjenog publikuma! A on, cenjeni publikum, nije to što mu ime govori, nego bojno polje na kome se nadmeću stranački lajkači i dislajkači, u zavisnosti kojoj grupaciji pripada gost terijer-novinara. Jedni neukusno slave sposobnosti i umeće cenjenog gosta, drugi ga nagrđuju na pasji rep. A sve pod firmom kulture dijaloga i davanje prava javnom mnjenju čija se reč, dabome, ceni i uvažava.

Hteli, ne hteli, terijer-novinarstvo čini nepredviđenu uslugu pregaocima koji produbljuju ekološku svest Građanina Pokornog. Ulažu maksimalne napore da i kod najtvrdokornijeg ovisnika od televizijskog aparata proizvedu mučninu. Ne, ne mučninu – gađenje.

Objavljeno: 8. mart 2012. na  http://www.maribor2012.info/

Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.

Stranačka kultura

 

Ovdašnje stranačko lišavanje ideologije u kulturi nije
posledica principijelnosti ili zgražavanja nad
mogućnošću da se kultura kontaminira idelogijama,
i time neizbežno reducira, već vešto oslobađanje
manevarskog prostora za večite mimikrije
i “prestrojavanja u hodu”. Imperativ stranačkih
struktura jeste da steknu sposobnost prilagođavanja
svakom izazovu i vremenu. Zbog toga se odreda
ogrću plaštom kulture, kao provereno dobrom
kamuflažom za skrivanje stranačkih interesa,
odnosno ogoljenih apetita svojih podanika.

I za vreme naše rane mladosti postojala je stranačka kultura. Ona je, doduše, pravdana ideološkim interesima i “naučnim” pogledima na njeno mesto i ulogu u društvu. I bila je jedna i jedina. Usput, do nje se i više držalo. Čak su je respektovali i oni koji se u kulturu „nisu preterano razumevali“, niti im je bila svakodnevna potreba. Bilo im je jasno kako je imati „nešto od kulture“ ili učestvovati u „kulturnim događajima“ odraz dobrih običaja, dokaz ozbiljnosti i stvar prestiža.

A oni koji su sledili svoj umetnički instinkt i po prirodi stvari oponirali takvom poimanju kulture, koji su je potkopavali ili joj se rugali, dobro su znali gde se nalazi “linija razdvajanja” i ko je na čijoj strani “barikade”. Znali su i to kolika je cena koju treba da plate za svoje (ne)pristajanje. U najmanju ruku – opredelili su se za nevidljivost, odnosno ilegalu. Međutim, alternativna kultura je svojom upornošću, kao prirodom svog postojanja, onu zvaničnu primoravala na ustupke i popuštanja, na ozbiljnost i sistematičnost u pristupu.

Danas, međutim, u Srbiji, preostaje nam da benevolentno slegnemo ramenima i skrušeno priznamo kako stranačka kultura jednako postoji – ali ne jedna, već mnogo njih. Sposobne su da egzistiraju jedna pored druge, prećutno ili ignorantski, jedna mimo druge, gotovo sa mirenjem nad već uspostavljenim modelom i načinom funkcionisanja.

Za razliku od one kulture koje se s nelagodom (a ponegde i ponekad s nostalgijom) sećamo, ove današnje “kulture” lišine su bilo kakvih natruha ideologije, odnosno ideološkog mišljenja, iako i samo insistiranje na njenom odsustvu takođe može biti ideologija. Uprkos tome što se po inerciji uzajamno krste desnicom i levicom, levim i desnim centrom, ekstremnom desnicom i ekstremnom levicom.

Ovdašnje stranačko lišavanje ideologije u kulturi nije posledica principijelnosti ili zgražavanja nad mogućnošću da se kultura kontaminira idelogijama, i time neizbežno reducira, već vešto oslobađanje manevarskog prostora za večite mimikrije i “prestrojavanja u hodu”. Imperativ stranačkih struktura jeste da steknu sposobnost prilagođavanja svakom izazovu i vremenu. Zbog toga se odreda ogrću plaštom kulture, kao provereno dobrom kamuflažom za skrivanje stranačkih interesa, odnosno ogoljenih apetita svojih podanika.

Ideologija je, dakle, zamenjena golim interesom članova stranaka i njihovih porodica, kao i neidentifikovanih “simpatizera”, šaptača i naturščika u “projektu”. Tako ispada da u Srbiji ima onoliko kulturâ koliko postoji stranaka u vlasti, sve u zavisnosti od rasprostranjenosti njihovih kadrova (čitaj – postotka sa kojim participiraju u deljenju režimskog “kolača”) po gradovima i selima, kao i u ministarstvima, fondacijama, agencijama i ustanovama kulture.

Dabome, taj model nije premijerno primenjen u kulturi. Naprotiv, mustre i tehnologije su samo preuzete iz daleko izdašnijih i isplativijih delatnosti u kojima je korupcija, takođe, jedini sistem koji besprekorno funkcioniše. Na drugoj strani, umetnost, odnosno umetnik koji pledira na tome da bude “ničiji” (odnosno – svačiji) rizikuje da postane neprimetan, odnosno – neuposlen, što nadalje znači – ignorisan i ponižavan, a u krajnjoj instanci destimulisan da se njome bavi. Sve dok ne digne ruke od umetnosti ili dok se ne “prilagodi” i “urazumi”. Drugim rečima – dok ne pređe u neki od stranačkih tabora i strpljivo čeka angažman.

Tako, recimo, u jednom gradiću imamo tradicionalnu kulturnu manifestaciju nad kojom su se iživljavale generacije političara i politikanata svih vrsta i u više režima. Svejedno, manifestacija je opstala; uprkos njima ili baš zbog njih, ko bi ti znao!? Ne treba biti siguran da ne postoji tradicija i u zloupotrebi. Zašto da se bilo šta menja bez preke potrebe?

Reč je o obeležavanju rada i zasluga nacionalne veličine prvog reda, tako da se ne postavlja pitanje opravdanosti postojanja takve manifestacije. Da je u pitanju značajan događaj potvrđuje i prisustvo kamera državne televizije. Gradonačelnik je, po prirodi stvari, član jedne stranke, a pošto je, sasvim razumljivo, ambiciozan, služi se oprobanim receptom, te se oslanja na “infrastrukturu” stranke kojoj pripada, i čiji je, razume se, odani vojnik.

Da bi postigao očekivani nivo manifestacije, na svečano otvaranje poziva predsednika svoje stranke. Ukoliko isti istovremeno nije i predsednik ili zamenik predsednika vlade, ukoliko nije sprečen državni(čki)m poslovima, onda će poziv da uputi nekom od stranačkih ministara. Makar kultura ne spadala u “njegov resor”, ni sferu interesovanja. Usput će uputiti poziv i ostalim stranačkim kolegama iz vrha stranke, kao i stranačkim gradonačelnicima iz okolnih gradova, ako ih ima. Lako je prepoznati stranačke pripadnike; okićeni su osobenim bedževima, značkama, broševima, ukoliko već prostački ne mašu stranačkim zastavama i prepoznatljivim frazama.

Podrazumeva se da “tradicionalna manifestacija od nacionalne važnosti” mora da poseduje “odgovarajući nivo”, te je neophodno da se ispuni “primerenim sadržajem”. No, gradonačelnik ni zbog toga ne bi trebalo da ima glavobolju. Svaka ozbiljna stranka, pa i njegova, raspolaže izvesnim brojem pisaca, scenarista, reditelja, producenata, glumaca…, i drugih univerzalnih kulturnih radenika, specijalizovanih za obeležavanje praznika i jubileja. Angažovaće, dabome, upravo njih. Oni će da postave igrokaz, recital ili splet igara iz svog bogatog nazdravičarskog repertoara. Usput će unajmiti i partijske slikare, scenografe, kostimografe, ali i niži nivo stranacke reprezentacije – vlasnike razglasa, osvetljenja, nepokretnih i pokretnih ugostiteljskih objekata i tezgi, kao i mnogih drugih zanata i profesija koje opslužuju takve skupove…

U “realizaciju projekta” sasvim spontano će se uključiti i stranačke nevladine organizacije, “neprofitne” i “društveno odgovorne”, kako obično vole da se predstavljaju. Da, ima i takvih! I ne mali broj! Na kraju balade sve će to lepo da se naplati sa računa predviđenog za dotičnu manifestaciju iz opštinskog i republičkog budžeta. A kulturni poslenici će se i nadalje deliti na “naše” i njihove”, dok će im oni koji se zalažu samo za – Kulturu – biti najopasniji i, kao takvi, dostojni ignorancije na svakom koraku i u svakoj prilici.

I gotovo da se niko ne buni nad takvim stanjem stvari. Osim, možda, što ponekog od nas vređa kad se pomenuti kulturni poslenici ponašaju kao da niko ne vidi njihove marifetluke, bahatost, lažno predstavljanje. Uostalom, oni više i ne haju, niti se preterano trude da prikriju svoje stranačke dresove.

Mecenstvo je staro bezmalo koliko i sama umetnost, a stranačko je samo jedan od ovdašnjih oblika „pomoći“ kulturi. Ko to ne shvata – utro je put preseljenju na marginu, životnu i umetničku. Ili je toliko poznat i priznat da prevazilazi državne granice, postajući time prevelik zalogaj za stranačku (zlo)upotrebu.

Objavljeno: 28. novembar 2011. na  http://www.maribor2012.info/

Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.

Malograđanština koja nikad ne spava

Negdašnje vrline tog Zupanovog romana ne leže samo
u hrabrosti što je, kako se Zvonimir Majdak
svojevremeno izrazio, ´izgubio posljednju dlaku na
jeziku´ u obradi ´ispodpupčanih regiona´ –
´zajapurenim čistuncima i latentnim sladostrasnicima´
uprkos! I tu, kao i u većini svojih romana, Zupan
elaborira večnu i nikad završenu borbu među ljudima,
u ovom slučaju su to dvoje supružnika, pokazujući kako
i u ´dvopolnom paklu´, nije ništa manje surovo nego
u konfrontaciji vojski, zatvorenika ili država,
ustoličujući, poput svojih slavnih, već pomenutih
prethodnika – ´seks kao polje obračuna´.

Mnogima je roman Igra sa đavoljim repom Vitomila Zupana delo jedne sezone, psovka za puritansko uho i oko, a za one koji su nastojali da ga do kraja minimalizuju – daleki i pozni odjek anglosaksonskih spisateljskih, davno osvojenih i usvojenih sloboda i nazora. Međutim, kada se pomenuto delo pročita iznova, sa distance od trideset godina (prvi put je štampano 1978), još jednom se uveravamo kako je reč o romanu sposobnom da govori i o našem vremenu, sa aktuelnošću koja povremeno prelazi u jezu, nalik onoj pred kojom se nalazi svaki bolesnik koga suočavaju sa neugodnom dijagnozom.

Zupanov junak, kao, uostalom, i većina njegovih literarnih protagonista, nije od onih mudraca koji plove iznad stvarnosti, već u njoj učestvuje svom silinom i, isto tako, još žešće strada od iste te stvarnosti.

Njegovi junaci u ovom romanu žive u onom vremenu nad kojim uzdiše i vajka se nemali broj nostalgičara svih fela, nazivajući ga zlatnim i vrednim ponovnog proživljavanja.

Kakav je to roman? Kakvo je vreme i društvo za kojim čovek našeg vremena toliko tuži? A kakvi smo to mi, danas, kad nam se pakao opisan u Zupanovom romanu, odavde, pričinjava rajskim naseljem?

Odgovor na prvo pitanje možemo da posudimo od samog pisca već sa prvih stranica romana. Dakle, njegovo delo je „smesa blasfemije, pornografije, izazovne nedoličnosti, satire i ironične filozofije“.

Međutim, da li je samo to?

Iako glavni junak, Jakob Džeki Benedik, priznaje da on i njegova žena Lida pripadaju „srednjem sloju u socijalističkom poretku“, ovo je roman o muškarcu i ženi u svim vremenima i porecima, kao i njihovim, uglavnom neuspešnim, pokušajima da jedno drugim zavlada, odnosno da se uzajamno – razumeju.

Zupan se suočio sa onim sa čim se suočava svaki ozbiljan pisac – pred nasleđem svetske književnosti koje tretira slične probleme i pitanja. Od Bokača, Vijona, Markiza de Sada, Bodlera, Verlena, Remboa, sve do Henrija Milera i Čarlsa Bukovskog. I kao svaki veliki pisac – ponešto je i pridodao toj ogromnoj i neiscrpnoj temi.

U ovom romanu, međutim, demonizam takozvanog malog čoveka dobija puni intenzitet. Ovde se sve razgolićuje i obeščašćuje, bukvalno i metaforično. Pornografija sticanja, lagodnog života, pornografija mržnje i nerazumevanja dobija đavolsku auru pred kojom se bespogovorno kleči do samog uništenja i samouništenja.

Kakav je to svet kome pripada Zupanov glavni junak i njegova žena? Evo kako ga on opisuje: „Običan sam, osrednji čovek, član malenog naroda, donekle ambiciozan, primerno školovan (nama je naša naobrazba većinom samo lak preko dlakave površine), nisam glup, ali ni posebno nadaren za neko područje; takav kakav sam neću izmeniti svet…“ I njegov brak je, naoko, običan, ni po čemu različit od ostalih.

Džeki i njegova žena Lida pripadaju sloju koji ima tendenciju da se širi i raste „iznad svih mogućih normi, preko svih ljudskih visina, pa i preko granica svog vremena…“. Pripadnici tog sloja čitaju roto-romane, slušaju isključivo laku i zabavnu muziku, u pozorište odlaze retko, čitaju horoskope, listaju revije, tek ponekad odu u bioskop, članovi su sindikata, vladajuće partije, strukovnog udruženja, društva za ulepšavanje grada… Žive u stanovima (ali u zasebnim sobama) čiji su zidovi ukrašeni slikama domaćih slikara na ceni, kao i skromnim reprodukcijama, stolićima sa intarzijama, ogledalima sa zlatnim okvirom, baroknim gipsanim anđelčićima, dok su ormari ukrašeni sa „nekoliko metara zgodnih knjiga“…

Malograđanština kakvu nam opisuje Zupan sastavljena je od: cigareta, turskih kafa („koju bi trebalo staviti na državni grb“), hladnih pića, glupih reči i mlohavih kretnji. To je svet koji pripada dobrostojećem srednjem sloju bez prave unutrašnje kulture, koji prezire sve okolne države i gaji umereno rodoljublje, iz nužde govori ili čita na kakvom stranom jeziku, kupuje cipele u Trstu a odelo u Celovcu, unajmljuje spremačicu; svet koji drži do svog hobija (lova ili ribolova), prežvakava kakav svetski trač, komentariše nemaštovite filmove, odlazi na nedeljne utakmice, dakle – onaj član društva koji nigde ne zaostaje ali se nigde i ne zaleće, gaji „ispravan odnos prema državi, narodu“, prema čoveku kao vrednosti uopšte; nastoji da ne odaje kakvu strast, tugu ili radost; sav višak novca pretvara u devize, klanja se Njegovom Veličanstvu – Vikendu, a sledstveno tome i – Vikendici (kao potvrdi društvene uspešnosti), u koju ponekad ode da se odmori, a odmarajući se, da malo zasvinji sebe i sve oko sebe.

Međutim, utažena glad za materijalnim ugodnostima i gomilanjem statusnih simbola, kao po pravilu, dovodi do one druge gladi, usled koje nastaje „emocionalna pustoš, netrpeljivost, neslaganje, mržnja, želja za uništenjem i degradacijom partnera“.

Pisac je nedvosmisleno uveren da je greška – u nama, u čoveku. – Koje je ime greške? – pita se Zupanov junak. Upravo u traženju odgovora na to pitanje teče ovaj roman, bez preterane nade da će se doći do zadovoljavajućeg odgovora, ali nesumnjivo verujući da bar podastire materijal za njegovo uobličenje od strane svog budućeg čitaoca.

Negdašnje vrline tog Zupanovog romana ne leže samo u hrabrosti što je, kako se Zvonimir Majdak svojevremeno izrazio, „izgubio posljednju dlaku na jeziku“ u obradi „ispodpupčanih regiona“ – „zajapurenim čistuncima i latentnim sladostrasnicima“ uprkos! I tu, kao i u većini svojih romana, Zupan elaborira večnu i nikad završenu borbu među ljudima, u ovom slučaju su to dvoje supružnika, pokazujući kako i u „dvopolnom paklu“, nije ništa manje surovo nego u konfrontaciji vojski, zatvorenika ili država, ustoličujući, poput svojih slavnih, već pomenutih prethodnika – „seks kao polje obračuna“.

Roman Igra sa đavoljim repom Vitomila Zupana je gotovo jednoglasno ocenjen kao svojevrsna anatomija morala srednjeg društvenog sloja.

A danas, u našem vremenu, upravo o tom sloju govorimo ne bez nostalgije, tražeći prečice da ga reanimiramo, tako da to pregnuće postaje državni projekat u većini tranzicionih zemalja. Otuda Zupanova knjiga dobija na aktuelnosti na način kako to velika literatura uvek čini – da nam se podsmehne!

 

Objavljeno: 22. oktobar 2011. na  http://www.maribor2012.info/

Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.

Ružičasto na rasklapanje

 

Sada joj se dobrovoljno predajem, makar to bilo samo
na pola sata. Na taj način priznajem poraz, kao što se
priznaje nemoć pred elementarnom nepogodom.
Predajem se, dakle, uprkos okolnosti što mi je od
početka jasno kako je reč o jeftinom skeču za naivne. 

 

Već danima nastojim da, uprkos vrućini i obavezama, ne propustim gledanje Nacionalnog dnevnika Ružičaste televizije . I to upravo one koju sam, ne bez gađenja, u širokom luku zaobilazio godinama, nastojeći da sačuvam ovo malo zdrave logike i ukusa, preostalih nakon toliko nasrtaja i iskušenja. Sada joj se dobrovoljno predajem, makar to bilo samo na pola sata. Na taj način priznajem poraz, kao što se priznaje nemoć pred elementarnom nepogodom. Predajem se, dakle, uprkos okolnosti što mi je od početka jasno kako je reč o jeftinom skeču za naivne.

Priznajem, u programskoj šemi dotične televizije nije se dogodilo ništa spektakularno. Pretežni deo programa jednako mi je nezanimljiv kao i ranije. Sve osim malih pojedinosti, sitnih ekscesa koji se odigravaju usred uobičajeno dosadnog Nacionalnog dnevnika. Dakle, ništa se spektakularno nije dogodilo. Ružičasti pogled na svet je dosledan i tu doslednost demonstrira tako što povremeno fingira nedoslednost, odnosno – nastavlja da preteruje, ako se ta reč može smatrati sinonimom za laž.

I upravo okolnost da se nešto neuobičajeno događa sa ružičastom ideologijom (ako se ona tako može nazvati) razgoreva u meni zluradost, koja me prikiva uz takozvani Nacionalni dnevnik. Malo ko može da se zabavlja tako nesuvislom gomilom informacija kojima vrve dnevnici, vesti ili hronike, ali moja zluradost je prosto procvetala nakon sistematskog „ocrnjivanja“ Hrvatske udevanjem pikanterija iz njene nevesele svakidašnjice. A sve se to deševa tek pošto smo se mesecima trovali aferom trovanja Medijskog Magnata, posve nalik na onu sa Rupertom Mardokom u glavnoj ulozi.

O Ružičastoj televiziji moglo bi da se piše naširoko i nadugačko. Pre svega o njenoj ulozi u kreiranju opšteg (ne)ukusa: u oblačenju, ponašanju, muzičkom izražavanju, ali i načinu komunikacije. Mogla bi se napisati opširna studija o tome kako je u godinama posle rata u bivsoj Jugoslaviji profilisala svojevrsni pogled na svet. Ali, avaj – ko bi to čitao?! Ne čitaju se ni aforizmi, a kamoli studije.

Isto tako, valja podsetiti da su o „ružičastom“, kao sinonimu za kič i sladunjavost, već napisane silne knjige, kao i ogledi o lažnom načinu življenja, konzumaciji lažne kulture i svega što uz nju ide. Kao i o kič-osećanjima i kič-ljudima. Ta okolnost, dabome, „ružičasto“ ne sprečava da, kao i svaki korov, cveta u hiljadu cvetova.

Kako i priliči „ružičastom“ i svemu što ono podrazumeva, ova medijska kompanija je poput kancera počela da se širi zemljama bivše Jugoslavije. Nalazila je načina da prodre i kroz najtvrđe birokratske sisteme i dopre do svojih potencijalnih korisnika. Tako su se širile i vesti o ovom novom privatnom ratu u kome je opet trebalo svi da uzmemo učešće.

Ružičasta je sve ove godine radila na produbljivanju amnezije, a pre svega na zaboravu krvavog razdruživanja bivše braće. Zaborav se postizao lakim notama i imbecilnim humorom. To je, po njenom modelu, trebalo da zaleči sve otvorene rane, jer, zaboga, ko peva taj zlo ne misli.

Tako se upravo ružičasta magla pregla da nas miri, povezuje, što iz političkih, a što iz ekonomskih razloga. Znamo da je usled rata većina veza pokidana, bivša infrastruktura demontirana i pokradena, prekomponovana i redizajnirana. Bilo je logično da će se naći neko dovoljno mudar i politički moćan koji će pokidane veze početi da uspostavlja, mudro jašući na talasima kič-sentimenata koji se tiču vremena bivše Jugoslavije. Najpre se sa raznih ružičastih frekvencija krenulo na osvajanje najbezbolnijeg terena – muzičkog, a potom i filmskog. (Bar tada se mislilo da su najbezbolniji.) Nije nebitna činjenica da je čelni čovek Ružičastog projekta imao zapažen izlet u rok muziku. On je dokaz više kako nije potrebno otkrivati krivce za odumiranje rock ‘n roll-a; jer su ga izdali mangupi iz njegovih redova.

Evo zapleta kao iz udžbenika. Najpre se pleni čuvena jahta još čuvenijeg vlasnika. Zbog „kršenja hrvatskih carinskih propisa i međunarodne Konvencije o privremenom uvozu“. Onda je Hrvatska carinska uprava objavila oglas za prodaju luksuzne jahte. Potom sledi kontraudar. Srećom po ovu sapunicu – vlasnik jahte je i vlasnik nacionalne televizijske frekvencije, što čitavoj priči daje ubrzanje. (Sa moćnim ljudima je uvek tako; naročito su osetljivi na svaki postupak učinjen kako bi im se vlast okrnjila a moć i uticaj umanjili.)

On kratko najavljuje da se sprema „za najtvrđu i najbrutalniju bitku ikada“, realizujući „programski koncept u zaštitu interesa srpskih potrošača i građana Srbije“. A to izgleda ovako: na rečenoj televiziji se počinju emitovati informacije o prebijenim ili zlostavljanim građanima srpske nacionalnosti na hrvatskoj teritoriji. Usput, ne prikrivaju se i informacije o robama i proizvodima iz Hrvatske koje su neispravne, zagađene ili otrovne, a prodaju se na srpskom trzištu. Usput se postavlja pitanje o zloupotrebi imena Kranjske kobasice u prokazanoj državi… (Dakle, kivan na tretman Hrvata spram njegove jahte, vlasnik balkanske Ružičaste imperije je odlučio da prekine sa proizvodnjom ružičastog pogleda na svet i na trenutak, bar tokom Nacionalnog dnevnika, zaliči na sekvence koje obično gledamo na FOX Crime, pa ružičastu gamu svede na crno-beli „kolorit“.)

Sve to navodi Ministarstvo spoljnih poslova i evropskih integracija Hrvatske da hitno reaguje. Promtno je primljen predstavnik ambasade Srbije u Zagrebu radi protesta zbog „neutemeljenih i negativnih sadržaja“ o Hrvatskoj na dotičnoj televiziji. Međutim, vlasnik Svenarodnog Ružičastog ne popušta ni milimetar. On pokreće svu mašineriju svoje televizije kako bi digao bunu na regionalnog dahiju – hrvatsku državu. Sve u nameri da pokaže koliko je moćan. Jahta je tek povod i u daljem toku ovog serijala – sporedna stvar.

Ispada da je vlasnik prokazane televizije sve do nedavno Hrvatskoj praštao nestašluke, ali je sad, izazvan u svoj svojoj nevinosti, rešio da progovori i srpskoj javnosti (mada računa i na regiju) na pasji rep ocinkari Hrvatsku.
Zato s ljubopitljivošću gledam Nacionalni, jer je u svakom od njih udenuta bar po jedna nova žaoka u srce junačko. Jer, uvek se tuđi ratovi gledaju sa kibicerskom strašću i sumanutim poznavanjem detalja, zar ne?

Naizgled – sledi dugotrajana bitka, pošto se lako pronađe neko nezadovoljan, povređen i uvređen (naša dična regija vrvi od takvih), spreman da u cilju istine i samo istine progovori i posvedoči. Ali tako da i oni, ružičastim omađijani, vide pravu sliku Hrvatske, koja je odjednom postala nedostojna prisustva srpskih turista, pogotovo Srba iz Hrvatske.

Samo su okoreli naivci mogli da pomisle kako će od svega ovog proizaći teške posledice. Naprotiv! I ova sapunica će, kao i tolike druge, kako na Ružičastoj, tako i na sličnim televizijama imati srećan kraj. Svi će na kraju biti zadovoljni. Hrvatske pesme, filmovi, a pogotovo serije, vratiće nam se u još većem broju i minutaži. Hrvati će kroz reklame prizivati Srbe na letovanje, ali će im i dalje ponegde i ponekad priređivati neprijatnosti. No, takve banalnosti biće nedostojne ozbiljnosti Nacionalnog, kao takvog.

Sve dok jahta bude nesmetano plovila Jadranom. A u skladu sa proverenim ružičastim receptom: red otrova, pa red melema za dušu…

Opet ćemo istaći ružičastu parolu po kojoj su i u ovom nadmetanju – svi pobedili!

 

 

Objavljeno: 10. septembar 2011. na  http://www.maribor2012.info/

Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture 
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.

 

Antifašizam na rasklapanje

"I ovde, u Srbiji, svako bi da maršira u svojoj
antifašističkoj koloni i jednako osporava antifašizam
“onih drugih”, izgarajuću u misaonom naporu da nas
ubedi kako je taj tuđi antifašizam, u stvari, kamuflirani
fašizam. Pri tom se čistota vlastitih antifašističkih
nazora ne dovodi u pitanje, niti se dozvoljava da na
njega padne bilo kakva senka."

 

Često šetam Spomen-parkom “21. oktobar” u Šumaricama, mestom tragedije na kojem je u oktobru 1941. godine od Nemaca stradalo blizu tri hiljade Kragujevčana. Šetam i sad, dok se u srpskim medijima postavlja sasvim logično pitanje – zašto ova zemlja, koja tako i toliko praznuje, među silnim praznicima nema nijedan koji bi obeležavao antifašističku borbu? Odnosno, zašto od svih novonastalih država na prostoru bivše Jugoslavije, uz Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu, Srbija nema svoj Dan antifašizma, uprkos tome što su upravo Srbi od fašizma poprilično stradali i u najvećoj meri se borili protiv njega?

Priznajem da se ne sećam da sam sreo nacionalnog aktivistu koji se nije namrštio na svaki pomen antifašizma. Antifašizam je vremenom skoro postao nacionalna sramota i tema o kojem se ne priča, jer je između njega i socijalizma, odnosno komunizma stavljen znak jednakosti. Prošle godine, u Srbu, u Hrvatskoj, imali smo prilike da vidimo kako se može dobaciti i dalje, te se događaji u tom mestu iz 1941. kvalifikuju kao velikosrpski marifetluk.

I ovde, u Srbiji, svako bi da maršira u svojoj antifašističkoj koloni i jednako osporava antifašizam “onih drugih”, izgarajuću u misaonom naporu da nas ubedi kako je taj tuđi antifašizam, u stvari, kamuflirani fašizam. Pri tom se čistota vlastitih antifašističkih nazora ne dovodi u pitanje, niti se dozvoljava da na njega padne bilo kakva senka. Postoji komunističko, ali i ravnogorsko poimanje i tumačenje antifašizma, regionalno i nacionalno, ali i, srećom, ono iskonsko i mimo svih ideologija i nacionalnih koncesija – antifašizam kao deo svetskog, dakle univerzalnog refleksa na jedno od najvećih pošasti ove civilizacije. Uostalom, da nije bilo internacionalnog otpora toj pošasti, ko zna u kom bi se smeru svet uputio.

Ne tvrdim da je svakom nacionalisti dodeljen visok stepen tolerancije spram fašizma, ali sam siguran da je “tolerancija” fašizma udaljena samo korak od simpatije i otvorenog koketiranja sa njim. Iako bih voleo da grešim, sve sam uvereniji kako većina nacionalista u fašizam gleda kao u starijeg brata, na kojeg bi se vrlo rado ugledao, ali ga je stid da se na očigled hvata u kolo sa lošim momkom. (Umalo ne napisah – nacional-antifašizam!) Bez sumnje, takav nacionalista priželjkuje da mu u odlučnom trenutku isti taj stariji brat stane u zaštitu.

Uvek zastanem ispred “Spomen obilježja naroda Hrvatske žrtvama u Kragujevcu“, unutar memorijalnog kompleksa. Tako činim i ovog leta, zaslepljen bljeskom sedam deformisanih i nejedankih diskova od nerđajućeg čelika, radom velikog skupltora Vojina Bakića. Ovaj spomenik je podignut 1981. godine – i evo ga, izdržao je sve do danas, uprkos sprejovima i satanističkim tragovima koje na blistavom rostfraju ostavljaju neznalice i protuve.

Stojim pored blistavog monumenta, ja, koji sam 1995. godine izbegao iz iste te Hrvatske koja je Kragujevcu podarila ovaj biser „spomeničke plastike“ i, pri pomisli na naziv spomenika, ne umem da sa lica odagnam ciničnu grimasu. To moje kreveljenje samo je uvod u provalu onog unutrašnjeg plača bez suza, koji s vremenom nadođe od bujice paradoksa unutar kojih živim i čijim se otrovima već godinama hranim.

Stojim i pitam se ko je “stajao” iza podizanja ovog spomenika i da li je išta od te solidarnosti, ako je ikada i postojala, preteklo do danas? Pitam se i to koliko su žive one reči Jure Kaštelana (“Oj, srce Šumadije, odjekuješ u srcu čovjeka, zvono slobode u grudima svijeta”), uklesane u belom mermeru, što stoji na prilazu Bakićevom spomeniku.

Pitam se, takođe, da li je sa kragujevačkim žrtvama bio solidaran onaj deo naroda Hrvatske koji me je prognao, a koliko smo to bili mi, prognani? I, ukoliko je ovo delo i jednih i drugih – zašto se onda desilo nakon deset godina od podizanja Bakićevog spomenika da se “naručioci” u krvi razdvoje i jedni od drugih bukvalno i figurativno udalje?

Prisećam se nevesele sudbine spomenikâ istog tog Vojina Bakića duž Hrvatske, među kojima, ako je verovati upućenima, nekoliko njih spada u red “remek-djela poslijeratne spomeničke plastike”, počevši od njegovog rodnog Bjelovara, Čazme, Gudovca, Bačkovaca, Kamenskog, Dotrščine, Titove biste u Velikom Trojstvu, biste Ivana Gorna Kovačića ispred Gradske knjižnice u Karlovcu (čiji sam bio član), pa sve do monumentalnog spomenika na Petrovoj gori, sa koga je, nekoliko godina posle okončanja rata, jedan hrvatski “domoljub” skinuo preko tonu nerđajućeg čelika, odvezao ga u Karlovac i prodao kao sekundarnu sirovinu.

Stojim i prisećam se “pikantog” podatka na koji sam nabasao u knjizi Vojin Bakić ili kratka povijest kiposlavije Darka Bekića. On svedoči kako Tuđman nesrećnog skulptora (sa kojim je, uzgred rečeno, isti taj Bakić delio zajedničku praunučad) smatra – kosmopolitom, dakle nepoćudnim da bude od koristi novoj hrvatskoj državi. Srbin iz Hrvatske, pa još kosmopolit – kakvo čudo prirode! Gotovo – podvala!

Okružen sam ovim Bakićevim diskovima, čiji su gabariti dostojni sizifovske snage, upornosti i uzaludnosti, i dozivam u sećanje još jedan detalj. Naime, na nekoliko fotografija i snimaka Miloševića u svom kabinetu, za oko mi je zapinjala minijaturna replika čuvenog Bakićevog spomenika Stevanu Filipoviću, sa uzdignutim rukama, pred sam čin vešanja.

Danas Bakićevi čelični odresci vode nemi dijalog sa Suncem, demonstriraju kako niz koji je izgubio ravnotežu i svaku simetriju može izgledati uravnoteženo i živo. Pitam se da li su dve predsedničke mumije ikad iskreno pomislile na ljudsku sudbinu tvorca tog spomenika, na tragediju njegove braće u onom ratu, na pogibiju sina u ovom, na požar u ateljeu, na samoću i gorčinu sa kojom je otišao sa ovog sveta?

Pokušavam da shvatim kako to da jednom od najmodernijih i najvećih skulptora “sa ovih prostora” sudbina udeli (umro je 1992. godine) da doživi ono što svakom umetniku najteže pada – uništenje većeg broja reprezentativnih radova? Njegovo srpsko poreklo svakako mu nije išlo na ruku. Ni antifašistička poruka njegovih skulptura. Kao ni taj vražji kosmopolitizam. A da i ne govorimo o avangardnosti glavnine njegovog opusa.

U toj opštoj kakofoniji neko se ovih dana setio da bi se upravo datum kragujevačke tragedije mogao obeležavati kao državni praznik. Krenulo se, dakle, u prikupljanje potpisa za inicijativu da 21. oktobar bude Dan sećanja na žrtve fašizma u Srbiji u Drugom svetskom ratu. Dabome, pojavila su se i drugačija mišljenja, izrazi podrške i neodobravanja, nove ideje i novi predlozi. Bojim se da ćemo se načekati dok se ne rasplete još jedno zamršeno klupko.

Ostajem da stojim, usamljen nasred Bakićeve stilizovane pozornice, jednog od njegovih “testamentarnih ostvarenja”, između ovih prostranih humki ispod kojih leže nevino umoreni, lišeni svetlosti i vazduha, izvan ravnoteže i geometrijskog poretka. Ostajem, dakle, da snatrim nasred Bakićevog podijuma, bez publike, u žiži metalnog sjaja, usred racvetalih senki, otežao od sunčevih zraka, gledajući kako se lome i odskaču na sve strane ovog nerazumnog i nerazumljivog sveta.

 

Objavljeno: 23. juli 2011. na  http://www.maribor2012.info/

Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.

Monstruoznost na rasklapanje

"Ne pomaže mi ni osećanje stida što sa takvim
čovekom delim pripadnost rodu, naciji, mestu i
vremenu. Znam, ne pomaže ni ovo neznatno
optužujem, ne pristajem, ne pripadam. Sve je to
jedva čujan zveket spram nesreće koja bruji oko
mene, oko nas, i preti da me (nas) unizi i poništi do
beslovesnog živinčeta."

Pre nekoliko dana sam pročitao vest da je negde u Rusiji, prepunoj čuda i bizarnosti, izvesna žena umrla od srčanog udara, nakon što se probudila, srećom ili nesrećom – to više niko ne zna – u otvorenom mrtvačkom sanduku, ugledavši članove porodice kako je oplakuju pred sahranu. Kad je otvorila oči, počela je da vrišti, nakon čega su je prebacili u bolnicu. Pedantni novinar je zabeležio kako je nesrećna žena na intenzivnoj nezi živela punih dvanaest minuta, pre nego što je po drugi put umrla od srčanog udara. Ovaj put – nepovratno.

Ova vest me je naterala da se prisetim Gogoljevog “slučaja”. Manje-više je poznato da je veliki pisac bolovao od takozvanog letargičnog sna. Poznavaoci tvrde da se pomenuta bolest teško razlikuje od smrti. I još dodaju da u letargičan san padaju osećajni, emotivni ljudi. Otuda je razumljiv efekat kojim ova priča deluje na većinu ljudi, jer je malo onih među nama koji se ne smatraju suštim emotivcima. A potom i potencijalnim žrtvama te bolesti i svega što ona može da im priredi.
Kažu da je Gogolja zadesio takav san, ali je lekar naslutio o čemu se radi i spasio ga. Zato je opravdana Gogoljeva bojazan unesena i u njegov testament, u kojem je najbližima prikričio da ga, pošto umre, brže-bolje ne sahranjuju, već da to učine tek onda kad konstatuju vidne tragove raspadanja na njegovom telu. Ostaje nepoznato da li su ga poslušali.

Sve bi to, dabome, palo u zaborav, da 1931. godine Danilovsko groblje nije prekopavano i prenošeno na Novodevičje. Među silnim grobovima, prekopan je i onaj – Gogoljev. Sveznajući pripovedač tvrdi kako su prisutni “ostali užasnuti slikom koja im se prikazala: raspadnuti Gogolj ležao je u grobu okrenut na stranu”. Nije pomoglo ni objašnjenje po kojem se to desilo pod uticajem podzemnih voda.
Ova priča bi mogla da se završi manje-više podnošljivim narovoučenijem, po kome čoveka snalazi upravo ono od čega najviše beži i čega se najviše plaši. No, slaba nam vajda od verbalne gimnastike.

Sav ovaj uvod ne bi imao previše smisla (ukoliko ga još ima i ukoliko je nekome do njega stalo) da se ovih dana kroz našu “regiju” ne valja priča-trakavica o jednom silovatelju i, verovatno – ubici. U sve to su umešane naše slavne države, zahvaljujući čijim još slavnijim ustavnim porecima jedna čovekolika kreatura puni novinske stupce iz dana u dan, dok na stotine ljudi učestvuje u potrazi za telom njene poslednje žrtve.
Kada je izostala brza reakcija državnih organa, usledili su protesti zabrinutih građana, izjave očevidaca, izrada foto-robota, a potom i organizovana potraga. Sasvim dovoljno da se počinilac udalji na poprilično vremensko i prostorno odstojanje i nastavi da policijama zavarava trag, ostavlja oproštajna pisma i nastavlja sa svojim skrivanjem.

Nakon što je konačno dolijao, podvrgnut je istrazi u kojoj se ispostavilo da uhapšeni nije od juče, da mu ovaj zločin nije prvina, da je za silovanja i pokušaje istih već osuđivan, da se već godinama nalazi na poternicama nekoliko zemalja u regionu, da je hapšen na osnovu međunarodnih poternica i isporučivan zemlji koja ga, dabome, ne potražuje. Sada se sumnja širi poput kancera i baca novo svetlo na mnoge slične a nerešene slučajeve silovanja i nestanka u regiji.
Svejedno, on se niz godina vešto, ali ne i preterano obazrivo, migoljio iz države u državu, izbegavajući takozvanu ruku pravde. Nije se, dakle, krio, već je sasvim legalno radio kao vozač za više firmi. A sve zahvaljujući tome što jedna država ne daje ni paru, pfening, cent ili lipu za to što njega, drumskog monstruma, neka druga država goni i potražuje.

Sopstveni državljani su svetinja! Naši monstrumi su naša stvar! I nema te sile da našeg državljanina izručimo nekom drugom, makar on bio okrivljen i osuđen. Zaboga, reč je o Njegovom Veličanstvu Suverenitetu i Svetom Ustavnom Poretku! A kad je reč o tako nesamerljivim pojmovima, ljudski životi su obična smetnja i nužno zlo. Državotvorno inaćenje birokratija i njihovo nadgornjavanje već je toliko puta uzajamno demonstrirano – postalo je nezaobilazna odlika nezrelosti, što je drugo ime za neodgovornost.

Tako ovih dana ovlašćeni predstavnici “ustavnih poredaka” zemalja regije krivicu za počinjeni/e zločin/e sa sebe prebacuju na neku drugu stranu, druge ustavne i pravne poretke, suverenitete i integritete, na izvesne procedure, dobre običaje, međudržavne i pravne vakuume… Ukratko, sve se svodi na to da se monstruoznost deli na: našu (što je skoro nemoguće) i njihovu, odnosno vašu (što se samo po sebi razume). Nikom nije palo na pamet da je ona univerzlana “tekovina” i da se protiv nje odvojeno može boriti samo lud ili zlonameran.

I, taman kad sam naivno pomislio kako monstruoznost nema ni nacije ni države, kako isključuje svaki pokušaj pravdanja, dovoljno je da nabašem na poneki otrovni komentar ispod vesti o ovom “slučaju”, pa da zadrhtim od besa i jeze. Pogotovo kad pročitam da dotični monstrum svakodnevno menja iskaz, pa, između ostalog, svoja zlodela pravda okolnošću da ga je nesrećna devojka nazvala četnikom. Koliko je to sumanuta konstrukcija ne treba naročito da se analizira, jer je suludo poverovati u to da nekog primite u kamion, a on vas iz čista mira obaspe uvredama. Navodno, pomenuta kvalifikacija ga je dovela do toga da mu padne mrak na oči, što je neophodan uslov, odnosno opravdanje za svaki zločin.

Ne pomaže mi ni osećanje stida što sa takvim čovekom delim pripadnost rodu, naciji, mestu i vremenu. Znam, ne pomaže ni ovo neznatno optužujem, ne pristajem, ne pripadam. Sve je to jedva čujan zveket spram nesreće koja bruji oko mene, oko nas, i preti da me (nas) unizi i poništi do beslovesnog živinčeta.

I na kraju, vratio bih se na početak ovog teksta-krika, na slučaj one nesrećne žene što je presvisla kad se probudila na sopstvenom opelu, videvši ko i kako je oplakuje. Utešno je (u ovom neutešnom svetu) što se većina umrlih ne budi i ne vraća, makar to bilo i onih famoznih dvanaest minuta. Jer, mučno je gledati svu onu silu oplakivača, ucveljenih i zabrinutih teoretičara, čije krokodilske suze neće sprečiti neke druge, trenutno slobodne monstrume da učine ono što su naumili, a koji koriste nespremnost naših dičnih narcisoidnih država da sarađuju u cilju prenebregavanja budućih zločina. Države se igraju partikularizmima kao klikerima.

I još samo da parafraziram onu čuvenu repliku Duška Kovačevića iz filma Maratonci trče poslednji krug: “Ko je među nama živeo, ni smrt mu neće teško pasti!”

 

Objavljeno: 7. juli 2011. na  http://www.maribor2012.info/

Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.