Knjigotvorci bez staža

Možda je i ovo jedna od priča o ljubomori i oholosti, ali je radije vidim kao ilustraciju utiska jedne uvredljive pojave; uvredljive, pre svega, po neke od nas koji se i nakon dvadeset godina stidljivog bavljenja poslom što ga uz strepnju i oprez nazivamo književnim, nas koji se teško, sa nelagodom, i ne bez ironije nazivamo – književnicima.

Elem, sve mi više smetaju pojave (ili ih tek sad primećujem) čiji su protagonisti ljudi kojima je u neko doba svog života palo na pamet da bi valjalo napisati knjigu (jer im samo još to nedostaje da bi se „ostvarili“) koji su uvereni da je svetu nedostajalo upravo to i takvo delo i da je čekalo upravo njih da mu ga obelodane.

Obično je reč o ljudima koji to čine iz nekog samo njima poznatog inata i pizme. Pisanje takvih knjiga postaje oblik osvete, samohvalisavosti, razmetanja i, najčešće, smešne namere da njome poduče beslovesni plebs, otvore mu oči i demonstriraju svoju obaveštenost i učenost.

Iste te ljudi nikad nećete sresti u bibliotekama, na književnim večerima, kao i na drugim mestima gde se nude „kulturni sadržaji“. Pogotovo im je nepoznato postojanje književne periodike, konkursa, čitanja, slušanja; ukratko, svih oblika postojanja književnosti. Jer – oni su rođeni da daju, a ne da primaju.

Nema, dakle, književnog stažiranja, strpljivog i mukotrpnog učenja zanata, aktivnog i pasivnog življenja u književnosti i sa njom. Pogotovo su daleko od uverenja da je književnost maraton, a ne sprinterska disciplina.

To je zamorno za ovaj tip ljudi. Oni nemaju nerava za takav napor, jer predstavlja gubljenje dragocenog vremena i krunjenje njihovog bogomdanog dara.

A kad dođe i taj dan da neka od izdavačkih kuća objavi njihovo „remek-delce“, debelo ih globeći za iskazanu sujetu, oni su, u prvi mah, ushićeni, naivno misleći da čitav svet zna kako su oni sad i – pisci – i da im „ne gine“ spomenik u gradskom parku.

Nalik su onom Čehovljevom pijancu koji se neizmerno obradovao pomenu svog imena u novinama, makar tamo dospeo zato što je najuren iz krčme zbog uznemiravanja gostiju.

Organizuju promociju, na koju dođe rodbina i prijatelji, a nađe se i neko blagoglagoljiv da sve to pohvali i obodri.

Posle toga, dabome, dolazi razočaranje. Nisu ni trepnuli, a svet i dalje stoji na svom mestu, funkcioniše na način kako je to činio i pre pojave njihovog epohalnog dela. Nema lovorikâ, nema ni čitalaca, a sve su prilike da nema ni besmrtnosti o kojoj su sanjali.

Sve zbog toga što su preskočili neuporedivo iskustvo književnog stažiranja, jer ono prizemljuje naglo poletele, mnoge zalutale odvrati od magluština književne ambicije, prepuštajući vremenu da proseje kroz svoja gusta sita, ostavljajući književnost onima kojima je ona jedini način življenja, i čitaocima, ma koliko bili retki.


Comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *