Узбибана Банија, празна колијевка

Пошто сам рођен у тој пустињи, не могу свакако
да замислим да о њој говорим као посјетилац.

Албер Ками

…Него гледаш, и зло ти је у ствари.  Један прекрасни крај не може се наиме натјецати са свим тим рушењима, са свим тим убијеним селима, нема те природне љепоте која би то могла поправити или ублажити…
Ненад Поповић

Ево, дошао сам ти и ја, завичају мој, са пртљагом сопственог лицемјерја, али са добром вољом да ти се (само)исповиједим. Знам да је бесмислено да од тебе тражим опроштај, јер теби је свеједно. Нагледао си се оваквих утвара попут мене, бољих и горих, наслушао се свега и свачега, истрпио и курту и мурту, и куку и мотику. Нико више не може да поремети тишину коју си повратио. Нема тог звука којег не можеш да пригушиш и усисаш.

У теби су сада наjживљи наши мртви. Они су, углавном, сахрањени горе, на Окиру. Још ме само они везују за твоју пустош, док је све друго равнодушно на моје постојање. 

Дошао сам да обиђем њихове запарложене гробове, да постиђено станем понад њих и издржим равнодушност (која је увијек и презир) са којом ме примају. Ни они, као ни ти, не дају опроста од гријехова, издаје, од заборава, лицемјерја и бездушја. Они су, као и ти, изнад и изван тога.

На прстима ходам по земљи под којом леже моји преци, у тишини, под багремовима и драчом. А они, доље, ослобођени нас недостојних, „саживјели“ са својим мртвилом и мртвилом око себе, поготово са мртвилом нас још живих. Прижељкују да одем што прије, и да их моји потомци поштеде оваквих посјета, за вијеке вјеков.

На овом гробљу цвијеће не цвијета да би га неко видио и омирисао, нити по подивљалим воћњацима рађају плодови да би их нечија рука узбрала. Све се отело људском смислу за ред, све је постало само себи сврха и циљ, без лирског штимунга и без љепоте. Овдје поново оргија распомаљени Пан.

*

У вријеме интензивног пубертетског интересовања за завичај набасао сам на стару географску карту за коју не знам ни гдје, ни на који начин сам до ње доспио. На њој је изнад области Баније и Кордуна била исписана једна једина ријеч – DESERTAE. Та ријеч је, ваљда, означавала пуст предио, пустолину, нељудицу са свим баластом могућих значења, реминисценција, зрачења и антиципација.

На тој карти распознавао се само Божји рукопис оличен у ријечним токовима, невин и чист као на почетку времена. На тој карти људи не недостају. Чак је и бјелина папира задобила нарочиту патину. Та загонетна ријеч исписана верзалом засјела је толико дубоко да ми се и сад мота по глави, готово срасла са сјећањем на завичај, постoјанија и од њега самог. Она је била дијагноза и пресуда! Корозивна слова као да су изникла из ње. Видим их и кад затворим очне капке. Једино та страна ријеч потврћује у каквој пустоши сам рођен и у какву пустош се, ево, враћам.

Међутим, најновија пустош није створена само Божјом руком, већ и људском, па се отуда човјечија одсутност снажније опажа, као што изнад сваког непочинства лебди сјенка кривца.

Историја тврди да су Османлије током шеснаестог вијека опустошиле највећи дио тадашње Хрватске. На неким потоње нађеним картама видио сам да се подручје између Драве и Саве називало Desertum primum, а простор између Саве, Купе и Јадранског мора – Desertom secundum. По тој подјели Банија спада у потоњу пустоши.  

Слутим како се мој далеки предак тјешио, већ увелико савладавши вјештину налажења утјехе и у неутјешном: – Ако је и Desertum, бар је добијен од самог цара. А свако царство је у дослуху са далеким ехом оног Душановог, његовом посљедњом утјехом, која, негдје далеко у примисли граничи са оним – небеским, Божјим, безграничним и неразрушивим.  

Не знам како се звао предак који је застао на овом брежуљку на којем сам угледао свијета и на којем сада стојим. Биће да је то онај коњаник из породичне легенде, што узбра ружу испод леда. У тој ружи није видио пријетњу, већ онострани знак да му ту ваља подићи кућу или ископати земуницу. Склоност да у свакој пријетњи видимо позив – издашна је жица предачког наслијеђа.

Поменута легенда не помиње да ли се предак приликом убирања руже убо на њен трн, ни да ли је кап крви отро рукавом као што се отире суза или је принио устима и усисао, као да њоме гаси жеђ.

Уосталом, нису ли легенде покушаји укоријењивања у посно тло и тражење утјехе у вјечној неизвјесности и самоћи стражарења по чардацима?

(одломак)

Радио драма ЗАВРЗЛАМА

Режија Марко Мисирача
У реализацији учествовали глумци Књажевско-српског театра: Милош Крстовић, Чедомир Штајн, Ненад Вулевић, Марија Ракочевић, Сања Матејић, Мина Стојковић, Богдан Милојевић, Александар Милојевић и Аврам Цветковић. Спикер Предраг Обровић, снимање и монтажа Радио Златоусти. Производња октобар 2021.

Представљање књиге РУЖА ПОД ЛЕДОМ

Загреб. 14. октобар 2021.

Двор, 15. октобар 2021.

Сисак, 15. октобар 2021.

Глина, 16. октобар 2021.

Ниш, 29. октобар 2021.

Смедерево, 23. новембар 2021.

Крагујевац, 25. новембар 2021.

Лесковац, 23. децембар 2021.