О ЈЕДНОМ ДИНОСАУРУСУ, САСВИМ ЛИЧНО

Магновење над последњим писмом

Само су они живи, мртви наши пријатељи, којих још умемо да се сећамо, чијим досеткама још можемо да се насмешимо, благо, чија лица, у сну и на јави, измењена у великом пасијансу полузаборава, можемо да обновимо.
„Којих нема“, Драшко Ређеп

Постоје писма, као и књиге, које добију епитет последњих, па их подвргавамо нарочитој анализи, тражећи у њима тајне знакове, скривене поруке и коначне увиде. Преда мном је последње писмо Драшка Ређепа, писано 25. јуна 2018. године – и управо то радим.

Чини ми се да сам на ово писмо одговорио, лакомислено, како се то већ ради у порукама које сматрамо тек једном и низу. Потом смо се чули још неколико пута телефоном и – завеса је пала.

Праве драме никад немају епилог. Прекидају се на најнеочекиванијем месту.

Неке речи и мисли тек смрт уме да разбистри, подвуче и нагласи.

Десетак дана пре него што сам примио вест о Драшковој смрти пожелео сам да га чујем. Телефон је дуго звонио, али се са друге стране жице нико није оглашавао.

С годинама, све догођено и недогођено претвара се у злослутан знак, јер телефон је био једна од његових полуга помоћу којих је покретао магију.

Одговарам му зато накнадно, покушавајући да избегнем испразни тон некролога, „којих се аутор ужасава, као ни уњкавог надгробног слова“ и изнова откривам „севајуће оне немуште знаке споразумевања“ за којим је он очајнички трагао и изнова их тумачио.

Неке писце сам најпре упознао, а потом читао њихове књиге. Са Драшком сам се упознао преко једне књиге. Захваљујући, пре свих, Слободану Павићевићу, његовoм дугогодишњем пријатељу.

Слоба је Драшку послао мој роман Ћилибар, мед, оскоруша. Сумњао сам да ће се човек у озбиљним годинама и са оноликим читалачким стажом бактати са књигом једног жутокљунца.

Међутим, Драшко се Слоби јавио после неколико дана.

Питао га је:

– Где си га нашао?

– Донела га „Олуја“ – одговорио му је Слоба.

Слутио сам да га је привукла епистоларна форма мог романа, јер Драшко је, знамо то сви, у веку необавезног брбљања, један од последњих заговорника епистола. Знао је добро, уз неизбежно умеће, да оне захтевају усредсређеност и прецизност.

Та околност је само једна у низу оних због којих га поистовећујем са диносаурусом. И „са великим (под)разумевањем“, како је умео да исписује посвете на својим књигама.

Недуго после тога Драшко и Јелка су нас примили на командном броду у већ легендарној Ћирпановој 49, у Новом Саду. Након тога су настављена узајамна читања и дружења, што је била нарочита привилегија.

Но, да се вратим диносаурусима.

После изненадног одласка Петра Крдуа, Драшко је у КОВ-у почео да уређује престижну едицију „Несаница“ и часопис Ковине. Листам и остала писма и дочекује ме његова зачуђеност како већ нисам заступљен у чувеној едицији.

Потом су уследили наговори после којих је мало ко успео да се одбрани.

Послао сам два рукописа, дајући му слободу да сам одлучи који би био погоднији за едицију коју уређује. Одлучио се за рукопис есеја који сам насловио Оживљавање диносауруса. У њима су биле и моје Тезе о Драшку, које је „нарочито марио“.

Овим текстом покушавам да, заједно са читаоцем, оживим Драшка, једног од последњих наших диносауруса.

Јер, диносауруси су његова омиљена тема. То ми је признао у свом последњем писму. Писао га је у сенци смрти моје мајке. Изјављивао ми је саучешће, нимало ме не тешећи. Напротив, упозораво ме је: „Тек сад сте сами, без заштите, са кришком осећања да нисмо увек победници, већ обазриво склоњени губитници…“

Испоставило се да је на то писмо готово неприметно падало још нешто – сенка  његовог одласка.
*
„Тема диносауруса ме опседа“, писао ми је. „Најпре сам песму Маријана Крамбергера, у преводу Јасне Мелвингер, унео у прву књигу о Коњовићу (Овај ужасни нови свемир, 1985). А онда ћете је прелиставањем лако пронаћи у књизи Уосталом. Наменио сам је Коњевићу. Кад оно, канда ће једина бити прочитана на мом коначном одласку… (подвукао М. Д.)

Не верујем да је прочитана, па је сад читам у тишини, у другом светлу и интонацији, у времену када је све и ништа није дефинитивно.

Још си ту: стару, усамљени диносаур
сећање на смог себе, ово, што је остало,
када су те одбацили, своју душу, као челик,
студен и тврд, неуништив до краја,

Из тог, испоставиће се, последњег писма, схватио сам колико је био сам. Не и осамљен. И колико је ту самоћу јуначки подносио, бранећи се од ње речима, изговореним и написаним, жеђајући за контактима са другим људима у чије постојање као да је све више сумњао.

већ дуго те нема, одавно си мртав
покопан, с ону страну сећања
у зачуђеној зеници, давна мора
ово, чега нема, не би смело постојати –

Сад ми се чини да је и његово надалеко познат громки смех био одбрана од самоће. И бројна интересовања, и толика познастава, лектире, утисци, одушевљења које је морао нештедимице да дели са другима, све је то било због самоће и од самоће.

а још си ту, и још постојиш, неосунчан,
као некад твој свет, који су ти одузели,
само ти не знаш шта би на свету,

А она је, самоћа, од оне феле, кад последњи, или један од последњих припадника већ архивиране врсте осећања и понашања замакне за видик.

На крају тог последњег писма стоји позив да дођем на разговор. По томе сам наслутио да је његова матићевска „соба која дозива посетиоце“ све празнија и суморнија.

и, заиста као стари, усамљени, диносаур
поклекнувши у трави тихо расту
беле раде, и ти се тихо смешиш.

„Недостаје ми понекад Ваша димензија (бес)коначности“, вајкао се.

Није био само диносаурус, већ и трансформатор – обнављао је свој животни елан у другима, такође у складу са оном Матићевом сентенцом коју је често понављао – да човек живи са другим људима. 

Нажалост, нисам дошао. Као и обично, правдао сам то бесмисленостима свакидашњице. Нисмо разменили наше димензије (бес)коначности, сем неколико журајивих реченица преко телефона. И готово.
*
Сада, много тога што је изговорио и написао за друге важи и за њега, па и оно о „континуитету неисторијског времена, које је, заиста, у многобројнијим примерима актуелније и утицајније од фасадерског, помпезног, званичног проседеа националног памћења“. Такође, његова идеја о „вертикалној генерацији“ долази до изражаја још снажније пошто је утихнуо. Све су то идеје достојне једног диносауруса.

Он јесте био диносаурус у нашим „изгужаваним“ временима, залутао иако неизгубљен, насукан на спрудове нашег доба, преостао а остао, заборавивши пут којим је дошао међу нас а не марећи да га нађе. И као сви диносауруси затечени у туђем времену, понашао се у складу са својим навикама, премеравајући свет својим аршинима и гледајући га кроз своју диоптрију. Доносио је узусе неког другог доба и осећања. У први мах се чини – прошлог, али кад боље погледамо, ни у то, прошло, није се претерано уклапао. Напротив.

Упркос свему, није пристајао да ово време не буде и његово. Ослушкивао га је усредсређено и овлаш, како кад и како кога, често на основу случајног узорка.

Његове успутне опаске погађале су дубоко и остајале да звоне у уху као далека грмљавина. Једном ми је, такође, успут, нагласио да чињеница што ми је одузет завичај може бити делотворна за књижевност. И наставио са својим бутадама, које су се периодично враћале, као летњи пљускови.

Он је препотопно биће синтезе залутало у наш аналитично-цепидлачки микрокосмос, срећан укрштај у смислу који је тој речи давао Лаза Костић.

И љубав спрам литературе, код њега је прастара, зар не?

Из гомиле га је издвајао редак дар за синтезу, поткресивао крила свакој предвидљивости и клишеу. И то га је до сржи забављало. Играо се са свима и са сваким понаособ. Са својом докторском титулом, са пријатељима и ауторитетима из такозваних високих кругова, са именима естраде и подземља, са левима и деснима, са староседеоцима и дођошима, са европејцима и задртим поборницима Војводине старе.

Марио је за нова лица и појаве и страсно се интересовао за њих, а то је, зар не, одлика предуго живих, али и предуго стваралачки присутних. Живео је своју истину, неуклопиву и неподударну са било чијом, али истину са шармом, чудном логиком и необавезношћу која истовремено узнемирава и плени.

Био је и остао чуђење, гунђало у хунцут, чак су му и антипатије спрам неких појава и људи биле успутне, нипошто програмске. Прилазио је свему и свима „из контре“, никад лично, али зато гласно и распричано.

Био је свестан да ово време није и његово, па је проговарао нагонски, на моменте свевременски, из позиције неког ко једнако разуме и прошлост и будућност.

Своју диносаурску судбину није доживаљаво као хендикеп, већ као предност.

Диносауруси, као што се може претпоставити, имају другачију перспективу, необично виђење граница, нација, њихових победа и пораза, сећања и заборава. Још од Винавера нисмо имали већег свезнадара и ругалице. Све је код њега било изглобљено, све је радио упркос и уинат, а све је било у вези и са смислом.

Диносаурусовска синтагма је и – „вертикална генерација“. У њу је стала ниска његових симпатија и залагања, немирење са пролазношћу, непоколебљиво одбијање да буде на периферији струја и догађаја.

Наравно да нисмо остварили намеру да заједно објавимо ту моју књигу са диносаурусима у наслову. Рекао бих – сасвим предвидљиво. Неке ствари трају баш зато што су неиспуњене и неиспуњиве.
*
Нисмо се слагали у много чему. Да је било другачије – не бисмо разговарали, не бисмо спорадично размењивали епистоле. Приговарао сам му на несистематичности и лежерности. Тврдио сам, упркос његовом снебивању спрам писања властитих дневника, да је управо он преодређен да их пише.

Дуго и безуспешно сам га наговарао да пише мемоаре или дневнике. Одбијао је то са аргументацијом да је већ исписао Драшков рабош. И да он ту не би ништа дирао ни мењао. 

А дневник га је својом формом узнемиравао деценијама. То видимо из његове књиге Уосталом, где у уводу дневничких записа разматра феномен дневничарења. Приложио је три сјајна есеја, настала различитим поводима и у различитим временима.

У првом по реду есеју (Није нам свеједно), а последњем по времену настанка, он синтетише своја дугогодишња разматрања тог жанра. Навешћу само један пасус: „Као жанр, али пре као пукотина у говору и збору, дневник нас још најтачније издаје, опомиње, никоме не прашта, најузбудљивији кад је цинично писан као Малапартеове књиге, а непрерушено истинит када нас открива до дна, одједном наге, у метафоричкој расвети, као у часу рађања или смрти.“

По њему, дневник је незамењив, јер га пише „наш лични Јуда“. И све може да буде дневник; филозофски спис код Кјрекегора, први роман Црњанског или Вукова преписка или Стеријини Родољупци. Баш све.

И онда, изнова се јавља нелагода самосвесног диносауруса, док наводи да дневнике „по правилу пишу они који себељубиво сматрају да су на погрешном месту и у погрешном часу, веку, геополитичком откуцају историјског сата“.

У тој последњој књизи он закључује да су дневници мреже у које се хватају њему нарочито важне – „рубне истине“.

Међутим, Драшко се ипак вратио дневницима. То сведоче његове позне књиге Земља равна, људи случајни и Уосталом.

По склапању прве наведене књиге, а после Јејиног одласка, он проналази богомдани угао, откривајући правог и јединог саговорника.

Да, то је Јеја која је отпутовала. Јер, одсутна је увек присутна, то знамо одавно.

Драшко се одлучује да после две трећине књиге својих успутних сећања отвори ново поглавље и назове га „Све дознајем за Јеју која је отпутовала“. У том часу пронашао је делотворну формулу, спојивши дневнике и писма.

Подсетимо се да је Драшкојош у есеју Дневници, истина живота, Матић, писаног 1983. године, на самом концу разматрања Жидових и Матићевих дневничких записа запитао  – „А време дневника и писама?“ 

Јејиним одласком ово више није питање, већ – одговор.

Јеји се обраћа у наредних сто страница, извештавајући је о подробностима њеног недостајања и његовог остајања.

На крају те прве књиге, он спретно открива кључ својих обраћања доносећи ванредни цитат Душана Матића. „Остаје ми, као што видиш, још само да ти пишем писма, од сад па до краја света, сва она писма која ти нисам написао, а требало је да ти их напишем, на крају крајева, баш теби, и ником другом. Ти си ми се чинила увек најпостојанија од свих, од мене самог; ти си била, ето, и моја чула, и моји нагони, и моји тропизми, и моја веза са светом. И моја слобода. И мој разум. Мој сан. Међу белим аветима што, неме, лутају маргинама свих мојих хаотичних свезака, била си једино стварна и жива, и присутна, нетремице, већ толико година…“

Тешко се отети утиску да и у Матићевим сентенцама није реч о Јеји.

На сличан начин то наставља и у следећој књизи Уосталом, додуше не тако непосредно као у претходној, али увек у вези са њом и у односу на њу.

Њој Драшко пише никад написана и никад послата писма и слаже их у књиге.

Не заборавимо да је у трећем есеју те књиге (Налик дојавама), својеврсној увертири дневничке распомамљености, оставио и ову констатацију: „Дневници се пишу за сваки случај, остављени заувек у боцу бачену са брода који тоне.“ 

А Драшко не би био он а да се дуго не опрашта у својим књигама. Познато нам је да неке књиге имају дупло дно, а његове имају дупле епилоге или одјаве.

Наиме, књигу Земља равна, људи случајни затвара, поред Матићевог, и један цитат из мог романа Ћутања из Горе. Тачније, са неколиким стиховима из прилично непознате народне песме са Кордуна. У њој народни певач описује почетак стварања света језиком простог народа.

Тако се стварање света дешава на самом крају његове књиге. То је Драшко.
*
Претпостављам да у рукописима постоји хроника остатка 2017. и читаве 2018. године. Усуђујем се да тврдим да ће то бити (уз претходно поменуте књиге), кад се све смири и искристалише, најбоље његове странице.

Јер, оне су кичма на скелету тог динсауруса наше културе, које ће будуће генерације открити са чуђењем и наћи се у неверици да је у овом времену живела „врста“ која по свим логичним параметрима није могла да постоји.

Права је штета што овај диносаурус није поживео још коју годину. Верујем да бисмо имали серију дневничких књига којима бисмо се враћали докле год буде овог језика.

Метеорит је тек недавно ударио у Земљу. Таман облак прашине још увек наткриљује видик. Тек кад се прашина слегне а облаци разиђу – преживели ће почети да склапају мозаик о једном прохујалом времену тако што ће о њему судити по најређим врстама. 

Драшко Ређеп је једна од њих. 

2019.

Владимир Б. Перић ОСПОРАВАЊЕ НОСТАЛГИЈЕ: ДЕЗИЛУЗИЈА ЗАВИЧАЈА У ПЕНТАЛОГИЈИ МИРКА ДЕМИЋА

Philological Studies 18, 1, (2020)230-248

https://journals.ukim.mk/index.php/philologicalstudies/issue/view/104

Изворни научни чланак УДК:821.163.41.09-32 Демић М.doi:10.17072/1857-6060-2020-18-1-230-248

https://journals.ukim.mk/index.php/philologicalstudies/article/view/1362/1305?fbclid=IwAR2QfHu5a41h85LoV-m5BeYah26mQqa8AICBsADoh1ij_eRLe0l8WnKBwtA

Трактат о тражењу утехе

(Запис о књизи ИЗРЕШЕТАНЕ ДУШЕ Венка Андоновског, по којој ће се сутра извести Велики школски час)

Велико је искушење писати сценски комад посвећен трагичном догађају који се збио у Крагујевцу у октобру 1941. године, још тежи ако се има у виду да ће тај текст бити предложак за Велики школски час ‒ антиратну и меморијалну манифестацију са вишедеценијском традицијом којој присуствује велики број људи, а преноси га и национална телевизија. Такође је изазов бити изабран у друштво признатих и познатих аутора који су својим текстовима градили углед ове манифестације, по много чему јединствене.

Ауторима је дато да се изборе са захтевном темом која, сама по себи, не нуди превелик маневарски простор за имагинацију. А можда је управо та задатост, условљена потресним чињеницама масакра, инспиративна за списатељску вештину. Чини се да су уметнички остваренији они аутори који, поред све емпатије, уткају и личну причу.

У жељи да укључи ауторе различитих генерација и уметничког сензибилитета, Савет ове манифестације направио је одличан избор, одлучивши да овогодишњи аутор Школског часа буде један од најпознатнијих и најугледнијих македонских прозних и драмских писаца – Венко Андоновски, не слутећи да је он и породично везан за крагујевачку трагедију.

Вешто компонујући радњу, Венко Андоновски је међу протагонисте свог  комада укључио Блажу Конеског, великог македонског песника и реформатора језика, некадашњег ученика Крагујевачке гимназије, чији су ђаци, између осталих, страдали у великом октобарском погрому. Стихове Конеског аутор је зналачки и функционално инкорпорирао у  драмски текст, али уткао и трагедију своје породице – тачније, деде по мајци, који је, такође, жртва немачке казнене експедиције у Крагујевцу. При том је успео да избегне патетику, суспрегне лични бол и моралисање, дајући дубок универзални печат.

Радња овог драмског комада дешава се на више места: у Скопљу, на Филолошком факултету на коме студира Верица, рођена Крагујевчанка, а на којем, као професор, ради Блаже Конески, као и сам Андоновски. Потом се већи део радње одвија у самом Крагујевцу и у Шумарицама. И, коначно, у финалу, на „небеском стану“ – на месту лишеном пролазности и смрти.           

Веза између Скопља и Крагујевца утврђена је преко лика Верице (која се појављује најпре као девојчица, затим као студент и, на крају, као старица). Њен отац је стрељан тог октобра 1941 – а она, стицајем околности, постаје студент професора Конеског, у Скопљу. Игра судбине је до данас наставила да плете мрежу између два града, те је удесила да се и аутор овог комада додатно веже за Крагујевац.

Његови ликови се појављују у различитој доби и стању, у различитим временским (Верица – непосредно пре смрти оца, годинама након ње и као старица) и просторним (земља и небо) димензијама. Тиме писац продубљује значењске слојеве свог комада и у њега уноси додатну динамику.

Неизбежно, окосниццу драме чини сукоб два принципа – добра и зла,  вере и невере, небеског и земаљског. На једној страни је отац Данило који тражи од мајора Кенига да пусти похватане грађане. Дакле – захтева, не моли га! Јер он се само моли Господу. Ником више!

Писац Кенигу „облачи“ костим Мефистофела који оцу Данилу, по опробаном рецепту, нуди уговор по коме ће пустити људе из хангара у замену за његово одрицање од вере у Бога.

У овој полемици додатни парадокс представља чињеница коју не надилази нити једна песничка слобода – мајор Кениг је у цивилном животу био доктор теологије. Захваљући тој чињеници отац Данило израста у моралну вертикалу и лик са заветном поруком.

Бесмислу зла којег оличава Кениг, отац Данило се супротставља једином утехом – бесмртношћу. Све друго је илузија. А ова драма то потврђује – сећање на невино страдале је један од облика те бесмртности у којем нам Венко Андоновски, кроз ванредно обликован лик оца Данила потврђује. Да би продубио значењску функцију, Андоновски у његов исказ уграђује и неке од мисли великих православних теолога.

Отац Данило разоткрива корене мржње: „Човек мрзи онога против кога греши. Прво га се боји, па онда мрзи!“ Мајору Кенигу раскринкава бесмислену логику бројева: „Мораћете 1.000 за једног, хер Кениг. Или 10.000. Или чак 100.000 за једног. Како цифра расте, расте и беда тог вашег једног, хер Кениг. Уместо да цена расте, она опада, како то не видите, хер Кениг?“

А то све не наводи како би убедио немачког официра, већ да би поручио онима око себе, али и нама, данас: „Упамтите браћо: нема деспота без страшљивца. Не дајмо им да буду деспоти. Не дајмо им да искорене Бога у нама, јер ко год нема Бога у себи, тај се труди, по неком пакленом нагону, да искорени Бога из душе оног ко га има! Певајмо, браћо!“

Очекивано, отац Данило није успео да преобрази мајора Кенига, али је бар учинио напор да спасе душе свих стрељаних – а, посредно, и душе свих нас који сумњамо у постојање бесмртности. 

Највише што уметност може је да за трен одложи смрт, али и дајући смисао божанском у нама, ономе што је вечно.

Нарушавању клишеа служи лик дактилографкиње Елзе, чија епизодна појава подрива стереотипе о односима између Срба (који су позитивни) и Немаца (негативаца), кроз искрену жељу да помогне Веричином оцу.

А да људско зло не зна за границе и да се не може контролисати – доказује случајно страдање Елзине ћерке, која се дружила са другарицом Јеврејком и која је са њом, „грешком“, одведена да страда у логору, у гасној комори. 

Комад се ефектно завршава у небеском стану стрељаних душа у којем су окупљени сви, осим мајора Кенига. Једино на том месту сва се времена изједначавају, изгубљени се налазе и раздвојени спајају. На њему влада пуноћа и целовитост, а његова светлост све изједначава и смирује.

Између осталог, ово је трактат о тражењу утехе, и изналажењу доброте у нама, упркос томе што говори о злу и умирању. Само се у таквим околностима јасније указују контуре добра, као могућности које нам је Творац дао.

Сећањем на крагујевачку трагедију не боримо се само против заборава на смрт невиних, јер није довољно само сећати их се како бисмо спасили наше душе. Ми трагамо за оним највишим – утехом за живе. Не ликујемо над падом у грех  – већ трагамо за начином избављења из њега, са жељом да до тог пада никада и не дође.

Срећа се ретко кад дели, док се несрећа тиче свих. То показује овај комад нашег македонског пријатеља и сапатника. 

Из рукописа ДЈЕЧАК ОД ГЛИНЕ

Одрастање уз чарање

Ђед ме буди тихо изговореним деминутивима од којих обично растем.

Мора да је веома рано чим ме родитељи не буде. Он ме благо дрмуса, голица својим брковима и љуби.

Кроз полуотворене капке видим да се тек раздањује. Напољу је хладно да штипа за образе. Снијега се не сјећам, али знам да је вријеме око Божића, јер је хладноћа улазила под нокте, док је из наших ноздрва сукљала пара. Ђед ми помаже да се обучем и потом тихо излазимо из куће, трудећи се да нас остали укућани не чују.

Јер то су, како он каже, наши, мушки послови.

Најпре одлазимо до стога сламе у дну наше авлије. Ђед сијенским кључем чупа сламу и ставља под пазухо, осврћући се, као да је од неког краде. Другом руком ме придржава и води у шљивар подно куће који се простире све до потока.

Показује ми како да по сваком стаблу шљиве положим сламе онолико колико могу захватити својом шачицом. Слама се полаже на мјеста гдје се из стабла рачвају гране и почињу да обликују крошњу. Ђед иде испред мене, гологлав; његово тјеме нам освијетљава пут, док он свакој шљиви нешто шапуће, додирује је длановима, па се крсти.

Ја ништа не разумијем и у томе има дражи. Ђед је чудак који ме упознаје са сваком шљивом, њеном прошлошћу и хировима. На мени је само да сламом позлаћујем њихове огољеле гране, на начин каквог чаробњака.

Ђед је увјерен да сам срећне руке и да ће слама њоме посијана поспијешити шљиве да на прољеће процвјетају и да их у цвијету не убије мраз, па да је не љето укупимо толико да из каца потеку потоци ракије.

И то оне од које се свако стресе ко отпије гутљај из чокањчића, зажмири и узвикне оно своје – Ах! –  а кад отвори очи, из њих избије по једна мутна суза.

Биће је толико да ће вишкове улити у ону велику бурад од дудова дрвета, па их са прољећа натоварити на воловска кола и одвести да продаје по шокачким селима.

Оно што остане у подруму биће намјењено за нас, „да почастимо госта кад нам бане у кућу“, и да пробуди све оне привиди која дријемају у тријезним мушким главама.

Послије обављеног посла ђед у разговору са мном употребљава само аугментативе којима сам све недораслији.

Наше домаће ствари : драме

Заврзлама је драматизација романа Слуге хировитог лучоноше и овде се први пут објављује.

Драмски текст Игра бројева настао је као предложак за Велики школски час 2017. године у режији Марка Мисираче и штампан је у издању Спомен парка „Крагујевачки октобар”, као засебна публикација.

Крива кућа: тракторИлијада овде се први пут објављује, а настала је у другој половини 2019. године.

Драма Победници, победници написана је по мотивима прозе
Станислава Кракова, на анонимном конкурсу добила је награду „Бранислав Нушић” (2018). Објављена је у часописима „Театрон” и „Драма” 2019.

Овим драмама придодат је и сценски приказ Наше домаће ствари, настао поводом обележавања 150 година од оснивања Ресавске библиотеке у Свилајнцу. Сценски приказ изведен је 28. септембра 2018. у Дому културе Свилајнац, у режији Милоша Крстовића, а у изведби глумаца Књажеско-српског театра из Крагујевца.

ОД ШВАЈЦАРСКЕ ДО ПАРИЗА Све док обале Рајне не заплове узводно ; Париз је дошао издалека да се огледа у мојим очима

http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_505_6/05%20Demic.pdf

Фото: Зоран Петровић