Из рукописа ДЈЕЧАК ОД ГЛИНЕ

Одрастање уз чарање

Ђед ме буди тихо изговореним деминутивима од којих обично растем.

Мора да је веома рано чим ме родитељи не буде. Он ме благо дрмуса, голица својим брковима и љуби.

Кроз полуотворене капке видим да се тек раздањује. Напољу је хладно да штипа за образе. Снијега се не сјећам, али знам да је вријеме око Божића, јер је хладноћа улазила под нокте, док је из наших ноздрва сукљала пара. Ђед ми помаже да се обучем и потом тихо излазимо из куће, трудећи се да нас остали укућани не чују.

Јер то су, како он каже, наши, мушки послови.

Најпре одлазимо до стога сламе у дну наше авлије. Ђед сијенским кључем чупа сламу и ставља под пазухо, осврћући се, као да је од неког краде. Другом руком ме придржава и води у шљивар подно куће који се простире све до потока.

Показује ми како да по сваком стаблу шљиве положим сламе онолико колико могу захватити својом шачицом. Слама се полаже на мјеста гдје се из стабла рачвају гране и почињу да обликују крошњу. Ђед иде испред мене, гологлав; његово тјеме нам освијетљава пут, док он свакој шљиви нешто шапуће, додирује је длановима, па се крсти.

Ја ништа не разумијем и у томе има дражи. Ђед је чудак који ме упознаје са сваком шљивом, њеном прошлошћу и хировима. На мени је само да сламом позлаћујем њихове огољеле гране, на начин каквог чаробњака.

Ђед је увјерен да сам срећне руке и да ће слама њоме посијана поспијешити шљиве да на прољеће процвјетају и да их у цвијету не убије мраз, па да је не љето укупимо толико да из каца потеку потоци ракије.

И то оне од које се свако стресе ко отпије гутљај из чокањчића, зажмири и узвикне оно своје – Ах! –  а кад отвори очи, из њих избије по једна мутна суза.

Биће је толико да ће вишкове улити у ону велику бурад од дудова дрвета, па их са прољећа натоварити на воловска кола и одвести да продаје по шокачким селима.

Оно што остане у подруму биће намјењено за нас, „да почастимо госта кад нам бане у кућу“, и да пробуди све оне привиди која дријемају у тријезним мушким главама.

Послије обављеног посла ђед у разговору са мном употребљава само аугментативе којима сам све недораслији.

Наше домаће ствари : драме

Заврзлама је драматизација романа Слуге хировитог лучоноше и овде се први пут објављује.

Драмски текст Игра бројева настао је као предложак за Велики школски час 2017. године у режији Марка Мисираче и штампан је у издању Спомен парка „Крагујевачки октобар”, као засебна публикација.

Крива кућа: тракторИлијада овде се први пут објављује, а настала је у другој половини 2019. године.

Драма Победници, победници написана је по мотивима прозе
Станислава Кракова, на анонимном конкурсу добила је награду „Бранислав Нушић” (2018). Објављена је у часописима „Театрон” и „Драма” 2019.

Овим драмама придодат је и сценски приказ Наше домаће ствари, настао поводом обележавања 150 година од оснивања Ресавске библиотеке у Свилајнцу. Сценски приказ изведен је 28. септембра 2018. у Дому културе Свилајнац, у режији Милоша Крстовића, а у изведби глумаца Књажеско-српског театра из Крагујевца.

ОД ШВАЈЦАРСКЕ ДО ПАРИЗА Све док обале Рајне не заплове узводно ; Париз је дошао издалека да се огледа у мојим очима

http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_505_6/05%20Demic.pdf

Фото: Зоран Петровић

Станислав Краков ПУТОПИСИ III

Објављујући први текст Лет над Фрушком гором, док је на небу бура Станислава Кракова, редакција „Наших крила” (март/април, 1925) доноси занимљиву белешку. Она овог писца сврстава у ретке заљубљенике авиона и летења. Доносимо је у целини:

Г. Станислав Краков, књижевник и уредник „Времена”, може се сматрати као један од старих поборника авијације. Његов роман из рата, „Крила”, пун је динамике, коју авион намеће. Г. Краков је запажено подвукао ту нову цивилизацију, која се ствара од проналаска крила, од доба авиона. И више но ико од наших књижевника он се у животу служио авионом. Његова путовања у иностранство врло често су била – авионска крила. Од њега ће ускоро изаћи један низ утисака са авиона.

А кад је већ поменут роман Крила, довољно је констатовати да је Краков међу првим нашим писцима, ако не и први, који је тако поетично описао земљу из вртоглаво измењене перспективе пилота. „Све се доле смањивало под њима. Топили се хангари и логори… кључала је под њима и бежала смрзнута равница и жута села пуна штабова и стоваришта. По равници су текли путеви као реке. Равница се таласала, и лагано се као гомиле црних корњача дизале планине…”

И у осталим својим путописима Краков не крије своју страст према авионима и летењу. Тако, док борави у Гранади, поглед му застаје на небу, на коме лети „пет металних птица”, видећи у њима „једини, истински доказ наше победоносне културе”. А кад у Мадриду гледа Гојине слике, посебно оне на којим су приказани летећи људи са механичким крилима, Краков га, усхићено, уз Леонарда да Винчија, сврстава међу „пророке ваздухопловства”. Такође, Краков нема премца међу нашим писцима по броју записа насталих непосредно након летења. Отуда наше опредељење да трећи том Путописа окупи највећи број тих текства. Када би било простора, ови небописи би се надовезивали на новинске пишчеве текстове који промовишу авијацију у најширем смислу речи; како развој ратне авијације Краљевине Југославије, тако и потенцијал који пружа цивилни авионски саобраћај. Неки његови чланци са почетка треће деценије двадесетог века пророчки су интонирани.

Посебно су инспиративни његови извештаји са пробног лета хидроавиона DОХ…

(из белешке приређивача)

„АПОКРИФИ О ФУРТУЛИ“, након седамнаест година

Недавно је изашла из штампе моја прозна књига Апокрифи о Фуртули и навела ме да се, након седамнаест година од првог издања (2003), присетим времена настајања тог рукописа, посредних и непосредних повода, као и њене рецепције.

У опсесивном ишчитавању логорологије нисам могао да заобиђем вишетомну збирку докумената о Концентрационом логору Јасеновац коју је приредио Антун Милетић.

У прозном првенцу (Јабуке Хесперида, 1990) користио сам један докуменат из поменуте збирке и покушао да покажем како и у таквом материјалу може да „проговори“ неман парадокса и језа метафизичке студени (раритетан списак  похапшених Рома, њих 49, чије је већинско презимо било – НИКОлић, испод којег стоји презиме редарственог управитеља за град Загреб – ВРАГовића).

Ту сам наишао и на исказ извесног Реље Милановића, из села Чипулића, срез Бугојно, дате Недићевом комесaријату, пошто је, након што је пуштен из логора Јасеновац, пребегао у Србију. Оно што је он сведочио прогањило ме је годинама. Симболичан потенцијал те мучне исповести тражио је одушка.

У дневничким забелешкама налазим трагове тих читања и коментарисања. Тако један запис из 1998. године, који је, можда, био окидач за писање ове невелике књиге. Ту цитирам тадашњег челника књижевног удружења. Он је тврдио: Геноцид над Србима у Другом светском рату остао је без релевантног књижевног одраза. Тај мук, то ћутање и скривање били су довољан разлог за нови геноцид…“
Испод тог цитата стоји мој коменатр: Испада како је такозвани књижевни одраз, односно његово изостајање, кривац за ововремено зло или би, да га је било, макар било мање. Ово је уобичајено прецењивање улоге књижевника и књижевности у животима зараћених народа!

            После тога, у мојим дневничким белешкама почиње да се одмотова клупко:

Достојевски сматра да је у царским затворима осуђенику највећа казна била самоћа. Међутим, затвори нашег времена, познатији као концентрациони логори, тај утисак су оповргли.
*
Литература је постала део карневала.
Изгубила је властито лице, па се прегла да узима другачије образине: јеванђеоске, научне, филозофске, теолошке
*
Лакоћа писања је богохулна, а формална неинвентивност увредљива.
*
Лесли Филдер, амерички критичар, постмодернистичког писца назива двоструким агентом, јер истовремено пише за експерте-сладоскусце и за непробирљиву масу.
*
„Тамо гдје је најсвјетлије владају потајно фекалије.“ Адорно
*
У мени постоји неодољива потреба за кидањем ланаца старих форми и осећања у књижевности. Утешно је то што бар звекећем ланцима тих окова, ако већ не могу да их покидам. Нека се бар види да ме спутавају и да са њима и у њима нисам комотан.
*
Бојим се да је и сведочење о катастрофама једно не тако ретко сладострашће.

Када сам завршио Апокрифе о Фуртули, рукопис сам дао на читање, тада а и данас познатом професору и уреднику.

Када смо се други пут нашли, препустио сам се слушању мучног солилоквија. Упорно сам ћутао и то ћутање је код мог саговорника изазвало расејаност. Из њега је проговарала жуч и разочарање што припада касти људи који исписују, како је казао, ефемериде, текстове који само прате књижевност…

Замерао ми је што премало мислим на читаоца, или уопште не мислим на њега. Подсећао ме је да се књижевност ипак пише за њега. Питао ме је, не очекујући одговор, ко данас чита наше модернисте и одмах одговарао да то раде њих (нас) десетак-двадесетак. Књижевност је сурова. И зато праведна. Није је брига за нашу судбину, ни за нашу патњу.

Опет се усредсредио на мој  рукопис. Он му се чинио презахтевним, јер долази „из кривог угла“. Потом је наставио да говори о Јакову Игњатовићу и Дневнику о Чарнојевићу Црњанског, о Андрићевој Травничкој хроници, односно – о делима у којима су камуфлирана морална огрешења и дилеме њихових твораца.

Нисам у тој причи налазио везу са мном и мојим рукописом. Младалачки сам веровао да у свом рукопису постављам нека друга и другачја питања. Али, по њему, нисам припадао огранку „релаксирајуће“ постмодерне. Смештао ме међу мању групу писаца у којој се налазе они оштри и самосвесни… Наоко је био благонаклон, али сам имао утисак да му измичем, отимам се, да сам исувише „тврд“… 

Данас читам уваженог професора и видим да је на становништу по коме је и Јасеновац, између осталих стратишта, лигитимна књижевна тема. Мени је била и тад.

Неким чудом нисам био разочаран као онај Крлежин младић који је носио своје прве песме на оглед. Отишао сам дубоко свестан да се не разумемо и то нерзумевање је могло само да се увећава. Рукопис сам понудио Фрањи Петриновићу, писцу и уреднику у тадашњем Stylosu. Он га је одмах штампао.

По изласку, књига није била нарочито запажена. Сем неколико интересантних приказа (Слободана Владушића, Зорана Мандића, Стојана Ђорђића, Небојше Деветака и Миле Стефановић), њен излазак се ни по чему није разликовао од већине других, бољих и лошијих књига.

Један песник-критичар ми је, после, замерио што у тој књизи исувише есејизирам, уместо да „причам причу“. Он није знао да ми је баш то важно; по мени – есејизирањем сам продужавао живот роману, доводећи све у питање, па и саму невиност жртве, док он мисли да тако убијам „живот“ у њему. Видео сам да и ту, такође, помирења и разумевања не може бити. Њему поезија служи да би „опевао свет“, а ја је видим као средство истраживања и изражавања неизрецивог.  

И даље сам уверен да је то бар другачија књига, књига која за нијансу помера границе или бар поставља понеко неочекивано питање. Ако ништа друго – бар сам се поиграо са постмодерном, кад се она већ тако безосећајно игра са нама. Веровао сам да њоме оповргавам уврежено мишљење по којем је постмодерна увела неозбиљност у нашу књижевност и покушао да покажем како се њеним стратегијама и методама може проговорити (и сведочити) о најтежим темама.

Зато сам на почетку књиге, као малу провокацију, ставио мисао Рејмонда Федермана, писца и теоретичара: „Постмодернизам као књижевни појам измишљен је зато да би се бавио холокаустом. Предратни расцеп између форме и садржаја није био кадар да се бори са моралном кризом коју је холокауст узроковао, те су писци… изумели постмодерну прозу како би трагали за мртвима, прекопавали заједничке гробнице, не би ли оживели проливену крв и проливене сузе… а можда и само зато да би створили нешто занимљивије од смрти…“

Да нисам био равнодушан на одјеке те књиге сведоче изводи из потоњих дневничких записа.

*
„Говорећи о смрти спасао си нешто у себи, али је истовремено умрло нешто од твог бића.“ Сиоран
*
У мене се увукла чама поводом судбине „Апокрифа“. Слутим да ће је задесити апсолутно неразумевање. Кога, уосталом, брига за моје књижевне опсесије?
*
Христ се не дешава ни у прошлости ни у будућности. Он је могућ једино – сада! И не дешава се он – нама! – већ – мени! Дакле, не прихватам хришћанску заједницу, већ само заједницу хришћана, у којој свако за себе живи његову судбину. 

На крају сводим рачуне са своје, тада четири, објављене књиге:

*
Гностик Валентин каже да је свет постао када га је Мудрост, мајка свих бића, створила од своје патње. Земља, ваздух, ватра и вода – конкретни су облици њеног искуства: „Тако се земља издигла из њене пометње; вода из њеног страха; ваздух из згушњавања њеног бола; док је ватра… док је ватра… била саставни део сва ова три елемента… док је незнање било скривено у све те три патње.“
Отуда испада да су моје „Јабуке Хесперида“ сведочанство згушњавања бола, „Ћилибар, мед, сокоруша“ је тек метастазирани Шулцов бол, „Апокрифи о Фуртули“ израстају из пометње, док је „Сламка у носу“ амалгам свега претходног.
Можда изгледа натегнуто, али са „Апокрифима о Фуртули“ циклус се заокружује.

Постмодерна је одавно испустила своју (племениту?) душу и данас мало ко не пропушта прилику да је не омаловажи или јој се не наруга.

Срећом, књижевност још није издахнула, док наши славни порази и даље трају.

Март, 2020.

ЛЕТЕЊЕ КАО ЕКСТАЗА НЕРАВА

(Црњански, Краков, Растко и Винавер)

Сва четворица наших књижевних мускетара имала су искуство летења авионом и сви су у мањој или већој мери оставили драгоцене записе. Понајвише Краков, који је страст према летењу осетио и искусио још током Првог светског рата, док је летење један од централних мотива његовог романа Крила, па је наставак те опсесије био посве логичан током његове новинарске каријере. Црњански је оставио неколико текстова у годинама своје новинарске авантуре, док су Растко и Винавер шкртији и могуће – сиромашнији таквих искустава, што не значи да си њихове опсервације мање вредне за наше истраживање.

За почетак бисмо требали да проникнемо у мотиве наших писаца који их гоне ка летењу? Са Винеровом је најлакше, јер је експлицитан: „Зажелео сам се да видим наше пределе из висине. Зажелео сам да их осетим из висине. Толики људи, који су нам блиски, непознати су нам из даљне перспективе. Тек из даљине (или из успомене која је далека) они добијају нов и можда дефинитивнији лик. Какав је тај лик наше земље?“

Навикли смо да Винавер вапије за синтезама, па је логична његова слутња да нам управо„синтезе из ваздуха недостаје“. За то му треба фотеља у облику авиона. Сличну фотељу помиње и Црњански, кад каже: „Зато и не сматрам да знам све сласти летења које зна пилот. Ја их и не тражим. Летети то је за мене сести у једну фотељу која се шета на небу изнад река и гора, воћњака и планина.“

Краков у једној реченици  признаје своју и нашу заблуду: „На земљи нас занесу детаљи, који нам скрију хоризонте.“ Он лети да би видео и боље спознао „доле на земљи наше свакидашње путеве, наше склониште, наше затворене кругове“. Само се летећи може осетити мир, доле, на тлу, где мира никад нема. Убеђен је да „одозго са висине ништа није ружно, ништа прљаво, све је окупано, насмејано, ведро“. Ослобођен терора појединости, ужива се у лепоти широких потеза и илузији да „непојмљива је на земљи та луда радост у простору“.

            За Винавера је читање страст, па чита и кад лети: „Из ваздуха гледао сам роман наше земље.“ Винавер настоји да испод себе чита и разуме земаљски рукопис, који је прострт испод његовох ногу, као ћилим. Покушава да изналази везе између рељефа и људи који живе на њему, па тако успева да, на тој „простирци у огромној божјој дворани“ уочава разлике између крајолика Србије и Бугарске, слутећи да оне долазе од менталитета и темепрамента људи који на њима живе. Он, „пун неке слутње о свеопштем покрету, од којег смо састављени“, широко отворених очију пабирчи појединости која ће му олакшати сажимање и стварање коначног суда.

Растко је тек екстатичан путник који лети аеропланом за Истанбул, а свој путопис почиње призором панораме тог древног града и кружењем авиона над плажом Сан Стефан. Само се успут сећа тракијских облака, Карпата и гребена Балкана. Ошамућен је призором Мраморног мора, „које изгледа као прошивено на све стране златним жицама“. Дрхтури док гледа „голубје плава острва, тамно плавило вртова, и растопљено сребро једнога непојмљивог града на обалама два континента и два мора“.

Црњански је, већ то знамо, месечар, сањар и сладострасник, гладан усхићења и лепота. Он призива Србију, „коју смо сањали, тражили“, нешто „чисто и ванредно, далеко од свих ружноћа око нас.“ И налази све то у небесима, понад Љуботена: „Љуботен је Србија, Србија коју смо сањали, тражили. У његовом љубичастом врхунцу је вечна лепота, због ње све ово и пишем. Шар Планина је лепша од свих планина на свету.“ А да би потврдио нашу тезу о његовим месечарским склоностима, није му доста дневног летења, па бележи и ово: „Никад нећу заборавити лепоту небеса око нас и бескрајне беле облаке и једна ми је жеља, да све то, још једном проживим, али под звезданим небом, ноћу.“

Црњанском су пилоти необично весели, претерано раздрагани и детињасти, слути да би то могло бити због близине смрти, или, можда ваздуха.

Код Кракова тај њихов смех је језив, израз отвореног чикања смрти, како у роману Крила, тако и у поратним крстарењима. Обојици је узлетање и слетање једна од најснажнијих фасцинација (Црњански:„Ја сам, међутим, осетио само један секунд лакоће, чуђења, као у љуљашци кад се полети у вис.“), јер су то и најкритичније фазе сваког лета, док их нагле промене перспектива доводи до екстазе. Растко је усхићен, јер „огромна златна кубета џамија и цркава  њишући се расла су и летела према нама, као какве чаробне нити“.

Кракову је „земља расла, поља се пела ка нама“, а Црњански кроз наочаре види „како кровови, куће хангари потрчаше, појурише према нама“… „Извртесмо се на лево, прелетосмо преко хангара, тако да нам побеже и дрвеће и кровови и пољана некуд на десно…“ „Видео сам јурњаву фабричких димњака, кровова, дрвећа“

Сви напето ослушкују хук ваздуха и брујање мотора. Вибрације жица на крилима авиона Растку личе на свирку какве „кирлате харфе“, док Црњански ту харфу назива „небеском“.  Овај други, на земљи, пре поласка, има навику да „превуче руком по жицама, што у ваздуху горе фијучу…“

(одломак)