Трактат о тражењу утехе

(Запис о књизи ИЗРЕШЕТАНЕ ДУШЕ Венка Андоновског, по којој ће се сутра извести Велики школски час)

Велико је искушење писати сценски комад посвећен трагичном догађају који се збио у Крагујевцу у октобру 1941. године, још тежи ако се има у виду да ће тај текст бити предложак за Велики школски час ‒ антиратну и меморијалну манифестацију са вишедеценијском традицијом којој присуствује велики број људи, а преноси га и национална телевизија. Такође је изазов бити изабран у друштво признатих и познатих аутора који су својим текстовима градили углед ове манифестације, по много чему јединствене.

Ауторима је дато да се изборе са захтевном темом која, сама по себи, не нуди превелик маневарски простор за имагинацију. А можда је управо та задатост, условљена потресним чињеницама масакра, инспиративна за списатељску вештину. Чини се да су уметнички остваренији они аутори који, поред све емпатије, уткају и личну причу.

У жељи да укључи ауторе различитих генерација и уметничког сензибилитета, Савет ове манифестације направио је одличан избор, одлучивши да овогодишњи аутор Школског часа буде један од најпознатнијих и најугледнијих македонских прозних и драмских писаца – Венко Андоновски, не слутећи да је он и породично везан за крагујевачку трагедију.

Вешто компонујући радњу, Венко Андоновски је међу протагонисте свог  комада укључио Блажу Конеског, великог македонског песника и реформатора језика, некадашњег ученика Крагујевачке гимназије, чији су ђаци, између осталих, страдали у великом октобарском погрому. Стихове Конеског аутор је зналачки и функционално инкорпорирао у  драмски текст, али уткао и трагедију своје породице – тачније, деде по мајци, који је, такође, жртва немачке казнене експедиције у Крагујевцу. При том је успео да избегне патетику, суспрегне лични бол и моралисање, дајући дубок универзални печат.

Радња овог драмског комада дешава се на више места: у Скопљу, на Филолошком факултету на коме студира Верица, рођена Крагујевчанка, а на којем, као професор, ради Блаже Конески, као и сам Андоновски. Потом се већи део радње одвија у самом Крагујевцу и у Шумарицама. И, коначно, у финалу, на „небеском стану“ – на месту лишеном пролазности и смрти.           

Веза између Скопља и Крагујевца утврђена је преко лика Верице (која се појављује најпре као девојчица, затим као студент и, на крају, као старица). Њен отац је стрељан тог октобра 1941 – а она, стицајем околности, постаје студент професора Конеског, у Скопљу. Игра судбине је до данас наставила да плете мрежу између два града, те је удесила да се и аутор овог комада додатно веже за Крагујевац.

Његови ликови се појављују у различитој доби и стању, у различитим временским (Верица – непосредно пре смрти оца, годинама након ње и као старица) и просторним (земља и небо) димензијама. Тиме писац продубљује значењске слојеве свог комада и у њега уноси додатну динамику.

Неизбежно, окосниццу драме чини сукоб два принципа – добра и зла,  вере и невере, небеског и земаљског. На једној страни је отац Данило који тражи од мајора Кенига да пусти похватане грађане. Дакле – захтева, не моли га! Јер он се само моли Господу. Ником више!

Писац Кенигу „облачи“ костим Мефистофела који оцу Данилу, по опробаном рецепту, нуди уговор по коме ће пустити људе из хангара у замену за његово одрицање од вере у Бога.

У овој полемици додатни парадокс представља чињеница коју не надилази нити једна песничка слобода – мајор Кениг је у цивилном животу био доктор теологије. Захваљући тој чињеници отац Данило израста у моралну вертикалу и лик са заветном поруком.

Бесмислу зла којег оличава Кениг, отац Данило се супротставља једином утехом – бесмртношћу. Све друго је илузија. А ова драма то потврђује – сећање на невино страдале је један од облика те бесмртности у којем нам Венко Андоновски, кроз ванредно обликован лик оца Данила потврђује. Да би продубио значењску функцију, Андоновски у његов исказ уграђује и неке од мисли великих православних теолога.

Отац Данило разоткрива корене мржње: „Човек мрзи онога против кога греши. Прво га се боји, па онда мрзи!“ Мајору Кенигу раскринкава бесмислену логику бројева: „Мораћете 1.000 за једног, хер Кениг. Или 10.000. Или чак 100.000 за једног. Како цифра расте, расте и беда тог вашег једног, хер Кениг. Уместо да цена расте, она опада, како то не видите, хер Кениг?“

А то све не наводи како би убедио немачког официра, већ да би поручио онима око себе, али и нама, данас: „Упамтите браћо: нема деспота без страшљивца. Не дајмо им да буду деспоти. Не дајмо им да искорене Бога у нама, јер ко год нема Бога у себи, тај се труди, по неком пакленом нагону, да искорени Бога из душе оног ко га има! Певајмо, браћо!“

Очекивано, отац Данило није успео да преобрази мајора Кенига, али је бар учинио напор да спасе душе свих стрељаних – а, посредно, и душе свих нас који сумњамо у постојање бесмртности. 

Највише што уметност може је да за трен одложи смрт, али и дајући смисао божанском у нама, ономе што је вечно.

Нарушавању клишеа служи лик дактилографкиње Елзе, чија епизодна појава подрива стереотипе о односима између Срба (који су позитивни) и Немаца (негативаца), кроз искрену жељу да помогне Веричином оцу.

А да људско зло не зна за границе и да се не може контролисати – доказује случајно страдање Елзине ћерке, која се дружила са другарицом Јеврејком и која је са њом, „грешком“, одведена да страда у логору, у гасној комори. 

Комад се ефектно завршава у небеском стану стрељаних душа у којем су окупљени сви, осим мајора Кенига. Једино на том месту сва се времена изједначавају, изгубљени се налазе и раздвојени спајају. На њему влада пуноћа и целовитост, а његова светлост све изједначава и смирује.

Између осталог, ово је трактат о тражењу утехе, и изналажењу доброте у нама, упркос томе што говори о злу и умирању. Само се у таквим околностима јасније указују контуре добра, као могућности које нам је Творац дао.

Сећањем на крагујевачку трагедију не боримо се само против заборава на смрт невиних, јер није довољно само сећати их се како бисмо спасили наше душе. Ми трагамо за оним највишим – утехом за живе. Не ликујемо над падом у грех  – већ трагамо за начином избављења из њега, са жељом да до тог пада никада и не дође.

Срећа се ретко кад дели, док се несрећа тиче свих. То показује овај комад нашег македонског пријатеља и сапатника. 

Из рукописа ДЈЕЧАК ОД ГЛИНЕ

Одрастање уз чарање

Ђед ме буди тихо изговореним деминутивима од којих обично растем.

Мора да је веома рано чим ме родитељи не буде. Он ме благо дрмуса, голица својим брковима и љуби.

Кроз полуотворене капке видим да се тек раздањује. Напољу је хладно да штипа за образе. Снијега се не сјећам, али знам да је вријеме око Божића, јер је хладноћа улазила под нокте, док је из наших ноздрва сукљала пара. Ђед ми помаже да се обучем и потом тихо излазимо из куће, трудећи се да нас остали укућани не чују.

Јер то су, како он каже, наши, мушки послови.

Најпре одлазимо до стога сламе у дну наше авлије. Ђед сијенским кључем чупа сламу и ставља под пазухо, осврћући се, као да је од неког краде. Другом руком ме придржава и води у шљивар подно куће који се простире све до потока.

Показује ми како да по сваком стаблу шљиве положим сламе онолико колико могу захватити својом шачицом. Слама се полаже на мјеста гдје се из стабла рачвају гране и почињу да обликују крошњу. Ђед иде испред мене, гологлав; његово тјеме нам освијетљава пут, док он свакој шљиви нешто шапуће, додирује је длановима, па се крсти.

Ја ништа не разумијем и у томе има дражи. Ђед је чудак који ме упознаје са сваком шљивом, њеном прошлошћу и хировима. На мени је само да сламом позлаћујем њихове огољеле гране, на начин каквог чаробњака.

Ђед је увјерен да сам срећне руке и да ће слама њоме посијана поспијешити шљиве да на прољеће процвјетају и да их у цвијету не убије мраз, па да је не љето укупимо толико да из каца потеку потоци ракије.

И то оне од које се свако стресе ко отпије гутљај из чокањчића, зажмири и узвикне оно своје – Ах! –  а кад отвори очи, из њих избије по једна мутна суза.

Биће је толико да ће вишкове улити у ону велику бурад од дудова дрвета, па их са прољећа натоварити на воловска кола и одвести да продаје по шокачким селима.

Оно што остане у подруму биће намјењено за нас, „да почастимо госта кад нам бане у кућу“, и да пробуди све оне привиди која дријемају у тријезним мушким главама.

Послије обављеног посла ђед у разговору са мном употребљава само аугментативе којима сам све недораслији.

Наше домаће ствари : драме

Заврзлама је драматизација романа Слуге хировитог лучоноше и овде се први пут објављује.

Драмски текст Игра бројева настао је као предложак за Велики школски час 2017. године у режији Марка Мисираче и штампан је у издању Спомен парка „Крагујевачки октобар”, као засебна публикација.

Крива кућа: тракторИлијада овде се први пут објављује, а настала је у другој половини 2019. године.

Драма Победници, победници написана је по мотивима прозе
Станислава Кракова, на анонимном конкурсу добила је награду „Бранислав Нушић” (2018). Објављена је у часописима „Театрон” и „Драма” 2019.

Овим драмама придодат је и сценски приказ Наше домаће ствари, настао поводом обележавања 150 година од оснивања Ресавске библиотеке у Свилајнцу. Сценски приказ изведен је 28. септембра 2018. у Дому културе Свилајнац, у режији Милоша Крстовића, а у изведби глумаца Књажеско-српског театра из Крагујевца.

ОД ШВАЈЦАРСКЕ ДО ПАРИЗА Све док обале Рајне не заплове узводно ; Париз је дошао издалека да се огледа у мојим очима

http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_505_6/05%20Demic.pdf

Фото: Зоран Петровић

Станислав Краков ПУТОПИСИ III

Објављујући први текст Лет над Фрушком гором, док је на небу бура Станислава Кракова, редакција „Наших крила” (март/април, 1925) доноси занимљиву белешку. Она овог писца сврстава у ретке заљубљенике авиона и летења. Доносимо је у целини:

Г. Станислав Краков, књижевник и уредник „Времена”, може се сматрати као један од старих поборника авијације. Његов роман из рата, „Крила”, пун је динамике, коју авион намеће. Г. Краков је запажено подвукао ту нову цивилизацију, која се ствара од проналаска крила, од доба авиона. И више но ико од наших књижевника он се у животу служио авионом. Његова путовања у иностранство врло често су била – авионска крила. Од њега ће ускоро изаћи један низ утисака са авиона.

А кад је већ поменут роман Крила, довољно је констатовати да је Краков међу првим нашим писцима, ако не и први, који је тако поетично описао земљу из вртоглаво измењене перспективе пилота. „Све се доле смањивало под њима. Топили се хангари и логори… кључала је под њима и бежала смрзнута равница и жута села пуна штабова и стоваришта. По равници су текли путеви као реке. Равница се таласала, и лагано се као гомиле црних корњача дизале планине…”

И у осталим својим путописима Краков не крије своју страст према авионима и летењу. Тако, док борави у Гранади, поглед му застаје на небу, на коме лети „пет металних птица”, видећи у њима „једини, истински доказ наше победоносне културе”. А кад у Мадриду гледа Гојине слике, посебно оне на којим су приказани летећи људи са механичким крилима, Краков га, усхићено, уз Леонарда да Винчија, сврстава међу „пророке ваздухопловства”. Такође, Краков нема премца међу нашим писцима по броју записа насталих непосредно након летења. Отуда наше опредељење да трећи том Путописа окупи највећи број тих текства. Када би било простора, ови небописи би се надовезивали на новинске пишчеве текстове који промовишу авијацију у најширем смислу речи; како развој ратне авијације Краљевине Југославије, тако и потенцијал који пружа цивилни авионски саобраћај. Неки његови чланци са почетка треће деценије двадесетог века пророчки су интонирани.

Посебно су инспиративни његови извештаји са пробног лета хидроавиона DОХ…

(из белешке приређивача)

„АПОКРИФИ О ФУРТУЛИ“, након седамнаест година

Недавно је изашла из штампе моја прозна књига Апокрифи о Фуртули и навела ме да се, након седамнаест година од првог издања (2003), присетим времена настајања тог рукописа, посредних и непосредних повода, као и њене рецепције.

У опсесивном ишчитавању логорологије нисам могао да заобиђем вишетомну збирку докумената о Концентрационом логору Јасеновац коју је приредио Антун Милетић.

У прозном првенцу (Јабуке Хесперида, 1990) користио сам један докуменат из поменуте збирке и покушао да покажем како и у таквом материјалу може да „проговори“ неман парадокса и језа метафизичке студени (раритетан списак  похапшених Рома, њих 49, чије је већинско презимо било – НИКОлић, испод којег стоји презиме редарственог управитеља за град Загреб – ВРАГовића).

Ту сам наишао и на исказ извесног Реље Милановића, из села Чипулића, срез Бугојно, дате Недићевом комесaријату, пошто је, након што је пуштен из логора Јасеновац, пребегао у Србију. Оно што је он сведочио прогањило ме је годинама. Симболичан потенцијал те мучне исповести тражио је одушка.

У дневничким забелешкама налазим трагове тих читања и коментарисања. Тако један запис из 1998. године, који је, можда, био окидач за писање ове невелике књиге. Ту цитирам тадашњег челника књижевног удружења. Он је тврдио: Геноцид над Србима у Другом светском рату остао је без релевантног књижевног одраза. Тај мук, то ћутање и скривање били су довољан разлог за нови геноцид…“
Испод тог цитата стоји мој коменатр: Испада како је такозвани књижевни одраз, односно његово изостајање, кривац за ововремено зло или би, да га је било, макар било мање. Ово је уобичајено прецењивање улоге књижевника и књижевности у животима зараћених народа!

            После тога, у мојим дневничким белешкама почиње да се одмотова клупко:

Достојевски сматра да је у царским затворима осуђенику највећа казна била самоћа. Међутим, затвори нашег времена, познатији као концентрациони логори, тај утисак су оповргли.
*
Литература је постала део карневала.
Изгубила је властито лице, па се прегла да узима другачије образине: јеванђеоске, научне, филозофске, теолошке
*
Лакоћа писања је богохулна, а формална неинвентивност увредљива.
*
Лесли Филдер, амерички критичар, постмодернистичког писца назива двоструким агентом, јер истовремено пише за експерте-сладоскусце и за непробирљиву масу.
*
„Тамо гдје је најсвјетлије владају потајно фекалије.“ Адорно
*
У мени постоји неодољива потреба за кидањем ланаца старих форми и осећања у књижевности. Утешно је то што бар звекећем ланцима тих окова, ако већ не могу да их покидам. Нека се бар види да ме спутавају и да са њима и у њима нисам комотан.
*
Бојим се да је и сведочење о катастрофама једно не тако ретко сладострашће.

Када сам завршио Апокрифе о Фуртули, рукопис сам дао на читање, тада а и данас познатом професору и уреднику.

Када смо се други пут нашли, препустио сам се слушању мучног солилоквија. Упорно сам ћутао и то ћутање је код мог саговорника изазвало расејаност. Из њега је проговарала жуч и разочарање што припада касти људи који исписују, како је казао, ефемериде, текстове који само прате књижевност…

Замерао ми је што премало мислим на читаоца, или уопште не мислим на њега. Подсећао ме је да се књижевност ипак пише за њега. Питао ме је, не очекујући одговор, ко данас чита наше модернисте и одмах одговарао да то раде њих (нас) десетак-двадесетак. Књижевност је сурова. И зато праведна. Није је брига за нашу судбину, ни за нашу патњу.

Опет се усредсредио на мој  рукопис. Он му се чинио презахтевним, јер долази „из кривог угла“. Потом је наставио да говори о Јакову Игњатовићу и Дневнику о Чарнојевићу Црњанског, о Андрићевој Травничкој хроници, односно – о делима у којима су камуфлирана морална огрешења и дилеме њихових твораца.

Нисам у тој причи налазио везу са мном и мојим рукописом. Младалачки сам веровао да у свом рукопису постављам нека друга и другачја питања. Али, по њему, нисам припадао огранку „релаксирајуће“ постмодерне. Смештао ме међу мању групу писаца у којој се налазе они оштри и самосвесни… Наоко је био благонаклон, али сам имао утисак да му измичем, отимам се, да сам исувише „тврд“… 

Данас читам уваженог професора и видим да је на становништу по коме је и Јасеновац, између осталих стратишта, лигитимна књижевна тема. Мени је била и тад.

Неким чудом нисам био разочаран као онај Крлежин младић који је носио своје прве песме на оглед. Отишао сам дубоко свестан да се не разумемо и то нерзумевање је могло само да се увећава. Рукопис сам понудио Фрањи Петриновићу, писцу и уреднику у тадашњем Stylosu. Он га је одмах штампао.

По изласку, књига није била нарочито запажена. Сем неколико интересантних приказа (Слободана Владушића, Зорана Мандића, Стојана Ђорђића, Небојше Деветака и Миле Стефановић), њен излазак се ни по чему није разликовао од већине других, бољих и лошијих књига.

Један песник-критичар ми је, после, замерио што у тој књизи исувише есејизирам, уместо да „причам причу“. Он није знао да ми је баш то важно; по мени – есејизирањем сам продужавао живот роману, доводећи све у питање, па и саму невиност жртве, док он мисли да тако убијам „живот“ у њему. Видео сам да и ту, такође, помирења и разумевања не може бити. Њему поезија служи да би „опевао свет“, а ја је видим као средство истраживања и изражавања неизрецивог.  

И даље сам уверен да је то бар другачија књига, књига која за нијансу помера границе или бар поставља понеко неочекивано питање. Ако ништа друго – бар сам се поиграо са постмодерном, кад се она већ тако безосећајно игра са нама. Веровао сам да њоме оповргавам уврежено мишљење по којем је постмодерна увела неозбиљност у нашу књижевност и покушао да покажем како се њеним стратегијама и методама може проговорити (и сведочити) о најтежим темама.

Зато сам на почетку књиге, као малу провокацију, ставио мисао Рејмонда Федермана, писца и теоретичара: „Постмодернизам као књижевни појам измишљен је зато да би се бавио холокаустом. Предратни расцеп између форме и садржаја није био кадар да се бори са моралном кризом коју је холокауст узроковао, те су писци… изумели постмодерну прозу како би трагали за мртвима, прекопавали заједничке гробнице, не би ли оживели проливену крв и проливене сузе… а можда и само зато да би створили нешто занимљивије од смрти…“

Да нисам био равнодушан на одјеке те књиге сведоче изводи из потоњих дневничких записа.

*
„Говорећи о смрти спасао си нешто у себи, али је истовремено умрло нешто од твог бића.“ Сиоран
*
У мене се увукла чама поводом судбине „Апокрифа“. Слутим да ће је задесити апсолутно неразумевање. Кога, уосталом, брига за моје књижевне опсесије?
*
Христ се не дешава ни у прошлости ни у будућности. Он је могућ једино – сада! И не дешава се он – нама! – већ – мени! Дакле, не прихватам хришћанску заједницу, већ само заједницу хришћана, у којој свако за себе живи његову судбину. 

На крају сводим рачуне са своје, тада четири, објављене књиге:

*
Гностик Валентин каже да је свет постао када га је Мудрост, мајка свих бића, створила од своје патње. Земља, ваздух, ватра и вода – конкретни су облици њеног искуства: „Тако се земља издигла из њене пометње; вода из њеног страха; ваздух из згушњавања њеног бола; док је ватра… док је ватра… била саставни део сва ова три елемента… док је незнање било скривено у све те три патње.“
Отуда испада да су моје „Јабуке Хесперида“ сведочанство згушњавања бола, „Ћилибар, мед, сокоруша“ је тек метастазирани Шулцов бол, „Апокрифи о Фуртули“ израстају из пометње, док је „Сламка у носу“ амалгам свега претходног.
Можда изгледа натегнуто, али са „Апокрифима о Фуртули“ циклус се заокружује.

Постмодерна је одавно испустила своју (племениту?) душу и данас мало ко не пропушта прилику да је не омаловажи или јој се не наруга.

Срећом, књижевност још није издахнула, док наши славни порази и даље трају.

Март, 2020.