ĆUTANJA IZ GORE

Ћ

(Iz Epiloga, koji je na početku)

Kraj ove priče seže, kako je i red, na sam izvor pamćenja, gdje su uskrsnuća obilježavala vijekove, rođenja i smrti – godine, dani i noći – bježanije, a sati i minuti – ridanje bolesnih i zapomaganje umirućih. Kraj priče je neuhvatljiv, a otuda i patetičan, kao i njen početak.

Sve, dakle, počinje – uskrsnućem, a ne rođenjem, kako se uvriježilo, jer sve što uskrsava zapravo nikad i ni je rođeno, već neprestano traje, mijenjajući obličja i mjesta objave, kao i načine na koji se ukazuje smrtnicima. Tako uskrsnuće ostaje jedini dokaz nezadovoljstva postojećim znanjem, stanjem i oblikom.

Ja, Lešo Dijaković, od naroda prozvan prorokom, dakle – čovjekom slijepim za sadašnjost a prozorljivim za sve ono što nas čeka – srećnik ili nesrećnik kojem je ukazana čast (presuda) da bude svjedokom i tumačem jednog od najvećih uskrsnuća.

Sa tim uskrsnućem – uskrsnuo sam i sâm, pa da tu čast ili kaznu dijelim sa svime što riječima pomenem i mišlju dotaknem.

Nažalost, nije riječ o Hristovom uskrsnuću, jer bi o njemu svako svjedočenje bilo izlišno. Riječ je o – uskrsnuću Knjige. U svom neoprostivo dugom životu sretao sam mudrace koji su vjerovali da je Knjiga drugo ime Hristovo, ali i one druge, koji su propovijedali da je Knjiga najveća prepreka Hristovog povratka.

Davao sam za pravo i jednima i drugima, u zavisnosti od ubjedljivosti iznesenih dokaza i sugestivnosti njihovih riječi, ne znajući da ću jednog dana i sâm biti u sličnoj ulozi.

Uzaludna će biti povjerena čast ili udijeljeno prokletstvo da mi se ukaže Knjiga, ukoliko ne budem umio da riječima smekšam sumnjičave a ćutanjem pridobijem ravnodušne.

IGRE S DUŠOM NEBOJŠE DEVETAKA

Bojim se dana kada više neću moći da je dozovem
dana od kog će početi samo sjećanje na nju
(N. Devetak: IGRE S DUŠOM)

Najveći deo nas rođenih na pustopašnim krajiškim stranama stvaralački je stasalo u vremenu paradoksa. U njemu, nažalost, i danas živimo. Nebojša Devetak je bio čovek upravo tog podneblja i vremena. A da nije paradoksa, on ne bi bio vanredan pesnik i mi danas ne bismo pokušavali da ga se setimo i pogledamo na ono što je njegovo među nama i u nama, savremenicima i prijateljima. Ne bismo ložili ovu vatricu od reči, niti bi se, u ovom tugovanju, okupljali u ovom časopisu* i grejali se žarom sećanja na otišlog prijatelja.

Dabome, teško je o njemu govoriti post festum, još teže nakon njegovog, za mnoge prebrzog, odlaska iz ove „doline suza“ i, pri tom, procenjivati ono što nam je ostavio i o svemu tome davati konačan sud. Ako ništa drugo, naveo nas je da iznova prolistamo njegove knjige i, na tren, prizovemo njegov glas, osmeh i po koji karakterističan pokret ili repliku. Priznajem da nikad više nije bio prisutniji u mojim mislima i osluškivan „unutrašnjim sluhom“ nego u ovim danima neverice i čuđenja.

On, a zajedno i mi sa njim, imao je nesreću da se rodi tamo gde, kako je pevao, „ključa veliki Zaborav“. Zato njegova prva pesnička faza ima tu otkrivalačku, čak se može reći – pedagošku, budničarsku notu. Iz tog Zaborava, iz onog nepodnošljivog sna u kome smo se zaljuljali, budio je i sebe i sve koji su hteli da ga čitaju i slušaju. A igranje je podrazumevalo visoku cenu.

Neko će reći da je zaludan posao tražiti zrno smisla u opštem besmislu. Sam bi to  Nebojša prvi ustvrdio, jer se upravo sa tim pitanjem svakodnevno suočavao i od čije težine je podlegao. Svejedno, od njega smo mogli da učimo kako valja tražiti smisao i tamo gde ga naizgled nije bilo. I doista, u uzbudljivom životu Nebojše Devetaka bilo je i malih, separatnih pobeda smisla i kreacije nad beslovesnošću, uskogrudošću i opštim nemarom.

Kad bih nepoznatom čoveku morao da Nebojšu opišem u kratkim crtama, rekao bih mu da je bio (ovo bio – još uvek ispisujem s nevericom) umetnik koji je verovao, a to znači – čovek koji je izgarao za svoja poetička i ljudska (pa ako hoćete i – politička) uverenja. U jednoj pesmi on to, ne bez gorčine, i priznaje:

Pola veka sam verovao
Verovao
Verovao

(Zid – dvojnik 1)

A kako je snažno verovao, kako i koliko se davao, tako je, nažalost, prerano i sagoreo. Odlučnost i energija kojom se davao u svom pesničkom i ljudskom angažmanu bila je jednaka dubini njegovog razočarenja. A ono je bilo – bezobalno!

A sad sam kao i ti skamenjen
Stena
Dvorska luda od krečnjaka
Koja nikog ne ume da zasmeje

(Zid – dvojnik 1)

Svejedno, on je i iz te dubine progovorio glasom izabranog, iako duboko rezigniranog, skrhanog čoveka. I kad je poslednjih desetak godina bivao krajnje ličan, opet je svedočio o svom zavičaju i njegovom usudu, vraćajući se tako na svoje početke, u kojima je lični ton često podređivao zajedničkim strahovima, zabludama i dilemama.

Uprkos samosvojnosti koju je s mukom stekao, možemo reći da je u njegovom životu bilo i doslednosti. Otuda je njegova sudbina tipično naša, krajiška, raspeta između euforije i melanholije, između inata i bezvoljnosti, svadljiva, plaha, zaglavljena u procepu između psovke i šapata, „gola izvana i prazna iznutra“, odnjihana u kolevci krajnosti i umivana iz sasude bola.

***

Nebojšino pesničko delo u svojoj prvoj fazi polazilo je od činjenice da sve naše lične drame pripadaju kolektivu. Svesno je odlučio da vodi unapred izgubljenu bitku. Usledio je rat koji će, nažalost, potvrditi neke od njegovih pesnički prozorljivih anticipacija, i to će biti vreme u kojem se svako od nas iz temelja zaljuljao. Zaljuljali su se i poetički postulati na kojima je temeljio dotadašnje pevanje. Na sličan način došlo je i do njegove poslednje, najzrelije pesničke faze.

Ni ovom prilikom ne treba smetnuti sa uma da je, pored pesničke, dizao još jednu zadužbinu – Srpsko kulturno društvo „Sava Mrkalj“ i novine „Srpski glas“, čiju koncepciju je osmislio, kako pre rata, tako i po njegovom otpočinjanju, sve dok nije počeo da gubi veru, dok nije odustao od uređivanja lista. Okupljao nas je oko „Glasa“ kao siročad bez igde ikoga. Bio u njima ili ne, branio ih je do kraja od uzurpacije politikanata i špekulanata. Koncepcijski, lutao je i on i mi zajedno sa njim; od lista koji je bio glasilo Srpskog kulturnog društva „Sava Mrkalj“ do novina koje su početkom rata prerasle u ratno glasilo na način kako je on, kao glavni urednik, smatrao da treba delovati u novim okolnostima.

Znam, ni Nebojši ne bi previše značilo ako ustvrdim da je to Društvo (a u sklopu Društva i njegovo glasilo) bilo usamljeni svetionik u opštoj pomračini, nešto pred čim se ni on, ni svi mi koji smo u tome učestvovali, nemamo čega stideti. Naprotiv. S punim pravom se možemo pozvati na onu Andrićevu misao po kojoj „prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo“.  Jedino čime se možemo odbraniti jeste konstatacija da smo pokušali biti normalni, uprkos svemu i uprkos mnogima.

Navešću ovde i jedan krajnje ličan odnos. Ostao sam mu dužnik zbog mnogo čega. Između ostalog, krajem oktobra 1991. godine primio me je u redakciju „Srpskog glasa“, bez ikakvog novinarskog iskustva, i time bar privremeno zaštitio od novopečenih vojskovođa i državotvoraca-amatera. Usred rata me je vodio po pesničkim festivalima kad god je mogao. Dakle, verovao je u mene u vremenu kad sam najviše sumnjao, kako u sebe, tako i u svet oko nas.

***

Svojim preranim odlaskom Nebojša Devatak postaje istinska metafora krajiškog slobodnomislećeg čoveka i umetnika poslednjih četrdesetak godina i paradigma svih naših pokušaja da učestvujemo u izazovima vremena i svedočimo o podneblju u kojem smo rođeni i o ljudima sa kojima smo i među kojima smo živeli. Kao svaki istinski umetnik, bio je nesnađen, preosetljiv, impulsivan, krajnje iskren i nepotkupljiv, jer je samo takav mogao da svojom preosetljivom dušom beleži treptaje, slutnje i stranputice našeg vremena i deli ih sa svojim čitaocima.

Da, igrao se sa dušom, kojoj je oduvek bilo tesno u njegovom telu. U tom neprestanom gubljenju i nalaženju duše utrošio je čitav život. Bio je, kao i naš zavičaj, kao i svi mi otuda, prepun krajnosti, o čemu najbolje svedoči njegova Krajiška tužbalica:

Uvijek skrajnut
Uvijek na kraju
U kraju
Pri kraju
U vijeku
I na kraju vijeka
Ili se prikloni
Ili se pokloni
Ili se ukloni
Uvijek iz prikrajka
Makar krajičkom

Okrajčen sjekirom
Maljem
Metkom
Više kraj groba
Nego kraj doma
Kraj očevine bez očevine

I tamo
I ovamo

Trebalo je imati lične hrabrosti  da se kolektivna drama postavi u centar svoje pesničke zapitanosti. Jednako u vremenu pre raspada bivše zajedničke zemlje, tako i tokom rata, a naročito posle njega, kada je krajiško stradanje brže-bolje stvaljeno ad acta. I za tu doslednost mu se, danas i ovde, duboko klanjam.

I sad, kao da čujem njegov glas koji dobacuje kako je sve bilo uzaludno. I življenje i pisanje. Priznaćete, teško je za ovakve tvrdnje naći protivargument, kao što je protiv njegovog cinizma bilo teško naći lek.

Uprkos svemu, mislim da je vredelo, jer je upravo o toj uzaludnosti i ljudskoj nemoći pevao. Vredelo je i vredi, a da li će vredeti onima posle nas, mi, srećom, nećemo saznati. Možda je doista bilo uzalud sve što je radio, i mi zajedno sa njim, ali bar nije bilo besmisleno. Čak i uz pretpostavku da smo svi zagrizli prevelik zalogaj. I da nam je svima život zastao u grlu.

Od rođenja do smrti Nebojša Devetak je bio okružen zidovima nerazumevanja. On je u njih beskompromisno udarao, najčešće sam, nekad rukom, a nekad bogme i glavom, mutnom rečju, usput pevajući svoje najbolje pesme.

A pošto sam se kroz ovaj jalov pokušaj sinteze jednog života dosad obraćao vama, živima, dozvolite mi, na kraju, da se obratim i njemu, ili njegovoj odbegloj duši:

Dragi moj druže, ako si već morao i ako drugačije nije moglo, voleo bih da si, kao u svakoj ozbiljnoj igri, održao obećanje iz svoje pesme i da si samo – umro od smeha.

* Časopis TRAG, Vrbas, br. 52 (decembra 2017), str. 15-18.

Veliki školski čas, 21. oktobar 2017.

Veliki školski čas, Šumarice, Kragujevac, 21. oktobar 2017.

Mirko Demić: „Igre brojeva“

Adaptacija Branislav Pipović i Marko Misirača 
Reditelj Marko Misirača
Scenograf Boris Maksimović
Kompozitor Branislav Pipović
Kostimograf Daca Ilic
Pomoćnik reditelja Sasa Pilipovic

Izvođači: Miodrag Krstović, Bojan ZirovicČedomir ŠtajnMilos Krstovic Krle, Jasmina Dimitrijević, Pejkovic MiodragNikola PejkovicRelja MarkovicSanja Matejic, Ivan Vidosavljević, Nikola Milojevic, Saša Pilipović.

ИГРЕ БРОЈЕВА

21034718_10156530859524112_5895132307431472941_n

ИГРЕ БРОЈЕВА (одломак)

 

I

(На сцени стоји четворочлани оркестар који, док публика долази, читаво време свира. Свира и  пева.)

Погледај, Боже, да могу да ти се јадам,
моја кућа стоји на двије греде.
Погледај, Боже, да могу да ти се јадам,
моја дјеца ходају боса, гладна.
Погледај, Боже, да могу да ти се јадам,
с празним торбама враћамо се кући.
Погледај, Боже, да могу да ти се јадам,
Цигани гладни чергаре по свијету.
Погледај, Боже, да могу да ти се јадам.

 Јој, али Бог неће да нас гледа!
Јој, али Бог неће да нас гледа!

 

(Из оркестра иступа човек средњих година, држи виолину у руци и обраћа се публици.)

КАЛАЊОШ: Даме и господо, мој наклон, свијетао дан вам желим, иако се човјеку одавно смркло. Ја сам Ђорђе Калањош, шеф овог оркестра. Овдје сам да бих отклонио вашу недоумицу око доласка на овај час. Можда сте помислили како сте залутали и ушли у кабаре на отвореном? Не брините! У представи сте! Иако вам се чини да сте изузети! Али ни то није разлог да се забринете. Ми смо овдје, како су многи и наслутили, завјеса. Музичка завјеса. Плод смо вјере аутора овог комада по којој стварност са те, ваше стране, изгледа мање страшна од оне на овој отвореној позорници. (Придружује се оркестру и неко време свира. Поново иступа.)

Ђилабен ромален
ђилабен, чавален
ме тумендар џава
андо парно тхем.

 Пјевајте Цигани,
пјевајте, свирајте,
побјећи  ћу од вас
у бијели свијет.

 ЦВЕТА: Истина је да се зовем Цвêта, али је лаж да у мени било шта цвéта. Напротив, увело је све у мени и на мени. Удовица се не може звати Цвета. Моја улога је да венем и копним, али, ако може, да то буде – стојећи. И да чекам. Ни сама не знам шта то треба да дође, кад је поред мене све већ прошло или ме је мимоишло. Да чекам тугу да спласне? Или мужа да ми се врати? Деца да одрасту, па да и њих одведу од мене? Или да чекам разум да се међу људе врати и да овај рат не буде стварност, већ пусто сновиђење?

АDVOCATUS DIABOLI: Господо судије, цењена порото, даме и господо, на крају свих крајева, ја, у ствари, не знам чији сам овде бранилац. Убијенима није потребна (ничија) одбрана, док, с друге стране, оне који на овај свет гледају преко нишана нико не може да одбрани, и њихову кривицу умањи. Одбрана по службеној дужности служи формалним и процедуралним захтевима, а мени даје могућност да о читавом овом догађају дам лични суд. Прецизније речено, да себе покушам да одбраним од суђења. Дакле, многи ће (у) моје излагање доживети као пуко моралисање; али – оно увек долази накнадно, кад све прође и када је већ за све касно. Својом завршном речи ја надокнађујем неразуман изостанак истраге. Сматрам овај предмет давно и неповратно завршеним. Ако је сврха обнављања овог процеса била рехабилитација убијених, верујте, усмерена је у погрешном правцу. Ако је, пак, све ово организовано како би се сви ми, учесници ове суданије, рехабилитовали, бојим се да је и за то одвећ касно. Нема средства ни начина којим би се оправдала нечиста савест живих! Спрам нас, леже ОНИ, чисти и неокаљани, као и у време егзекуције.

СВЕТА: Можда сам за осуду… Јер сам Светислав, или краће – Света…. можда носим такво име јер ми је суђено да ми се свет сруши на главу… и што сам својим очима видео да човеку ништа није свето… Можда сам за осуду само зато што носим ово име, а највише зато – јер сам преживео, био међу прокобројнима, дакле у групи из које су надопуњавали оне групе које су водили на стрељање… Света јесам, али у мени ништа није свето, нити ми је, након проживљеног, било шта свето… Овај свет је за мене престао да постоји, испразнио се од кад су, на моје очи, онолике црне поворке отишле из њега… Ништа више не виде моје очи, сем мртвих пред чијим одсуством, ево, стојим и не умем нити да коракнем, нити реч да изговорим а да ми она у устима не запне… Не умем ни да ћутим… И ћутање су убили у мени…

МОША: Вероватно сам унапред крив… јер се презивам Ели и јер ми је име Моша, мада су ме сви у граду звали – доктором. Доктором за рађање, па сам се ваљда зато толико омилио смрти… Вероватно сам крив јер сам рођен у Нишу. А можда и због тога што сам председник јеверејске заједнице у Крагујевцу и што ме, откако је црнило умарширало у град, свако мало узима за таоца…. Уосталом, знам да свака чињеница из наших живота може постати разлог за бар једну кривицу…. Вероватно сам крив јер сам гимназију завршио у Крагујевцу, а медицину у Бечу… Да је нисам завршио, не бих знао на каквој крхкој сламци виси људски живот… Неизоставно сам крив јер сам ово што јесам. А понајвише сам крив што нисам неко други, нешто друго и што не живим на неком другом месту и у неко друго време… Вероватно сам крив, али кривицу не признајем…

ЂАК: Знате и сами, свако дете показује нестрпљење у погледу свог одрастања. Ни ја нисам био изузетак. Било је неподношљиво дуго чекање уласка у свет одраслих. Није ми било довољно што сам опонашао старије, већ ми је било криво што нисам рођен већ стасао. Детињство сам сматрао кулуком којим плаћам улазак у друштво одабраних. Тог октобарског дана, када су нас Немци извели из школе, чак и они ретки међу нама који нису марили за брзину одрастања – стасали су за непуна два дана. Нема тога који  није остарио. А бојим се, није мали број ни оних који су, у исти мах,  подетињили, одрасли и остарили пред стрељачким стројем. Било је прекасно за кајање јер се тескоба ушуњала под детињу кожу.

MИЛИЦА: Једино је истина да сам Милица. Да сам жена. И да сам стрељана. Поред мене су пале и Лидија и Адријана и Сузана и Сара… У исти мах и једнаком брзином као и толики мушкарци… Све друго су пуке претпостваке. Поготово је нагађање да је моја смрт плод забуне или тобожњег бркања идентитета. Наводно, моје име је била мета, а не ја, поготово не моје тело. Име за које сам мислила да ми је штит, претворило се у омчу. Однекуд је добијен налог да се уклони извесна Милица, ко год да стоји иза тог имена. Не зна се ни ко је издао налог да се то учини. Без обзира чија сам кћерка, сестра или жена. Неко је издао наређење, неко ко располаже брижљиво формираним картотекама и тајновитим списковима, неко ко класификује људе тако да једне треба лишити живота а друге поштедети. Бар до следеће прилике, до неке следеће одмазде. Неко је преузео божје прерогативе давања и одузимања живота. Неко ко верује да ће свет постати бољи, сигурнији, пространији, уколико се уклони бар једна Милица, ако се побије бар неколико хиљада људи.

АРХИСВЕДОК: Ево, након дугог и тегобног живљења, ја, једнак са вама и са њима, изјeдначен, дакле, и са живима и са мртвима, коначно добих прилику да из ове, небеске перспективе, изнесем непристрасан суд о свом земаљском указању. Пред свако биће отјелотворено на Земљи постављен је задатак који мора да изврши и, док то не учини – нема разријешења обавезе и изласка из улоге. Свако је дужан да добијени задатак беспоговорно изврши до краја, а евентуално опирање само отежава и одгађа његово спровођење. Приликом расподјеле улога мени је додијељено да будем  – Свједок. Ако питате – Свједок чега? – одговор знате и сами: – Свједочити се може само о Злу. Питате ли ме – Шта је Зло и чему оно служи? – објашњење нећете добити ни од мене, нити од било кога другог. Само мртви разумију језик Зла. Знамо да се Зло никад не може предвидјети; знамо да је ту тек пошто се све већ деси и прође. Не зна му се поријекло, јер стално измиче и поприма неограничен број појавних облика. Не наслућује му се ни сврха ни циљ: оно се наводно увијек чини ради – Добра. Слутим да је Зло вјечно, баш због непрестаног опирања прецизном дефинисању и јасном разумијевању. Зло је увијек тврд, претврд орах; тешко се домишља и још теже измишља. Има га толико да смо сви до једнога ослијепили од његовог интензивног бљештавила.

ГАНДИ: Ја сам Ганди, некад југословенски, па српски, а сада само – крагујевачки, „мученик од народа за народ“. Зову ме још оцем и мајком крагујевачке сиротиње. Читавог живота су ми се једнако и ругали и тапшали ме по раменима. Како градска господа, тако и последње битанге и нерадници, свеједно да ли сам био користан друштву или сам покушавао да га поправим. Нисам ваљао својим суграђанима, јер сам био – друкчији. Нисам могао ништа добро да очекујемо ни од ових који су незвани дошли међу нас. Нисам, дакле, био вољен ни од кога, иако сам волео читав свет. Тако би било и да ме нису убили. За живота су ме упоређивали са мачком, и њеним недостижним капиталом од девет живота. Поспрдно су ме називали новинарским њушкалом, који забада нос у туђе животе. Нема тог подругљивог имена које ми није пристајало. Како год да ме је „рука судбине“ бацала – дочекивао сам се на ону своју преосталу ногу, јер ми ова десна, дрвена, није могла бити ослонац. Једну ногу сам изгубио у Великом рату; за овај, још већи, остала ми је ова друга, заједно са тврдоглавом главом. Није ме деморалисала околност што не могу да штампам своје новине. По уласку окупатора у град, покушавао дам да нађем нов облик деловања. И није требало дуго да га тражим. Ако нема мира и милосрђа – има мене, Гандија, који све одмењује.

ПРОФЕСОР МАТЕМАТИКЕ: Ја сам професор математике. Зато немам име и презиме. Довољно је што сам просвештеник науке која ће бити оптужена за колаборацију са убицама. Они су приносили жртве непознатом Броју. Кажу да сам познавалац диференцијалног рачуна људске беде која се ослања на силу и интегралног рачуна несреће коју човек наноси другом човеку. И, коначно, ја сам скуп професорских судбина, истераних на ливаде и покошених мецима. Саздан сам од одлучности колеге Николе, професора теологије, избеглице из Хрватске, којег су сапатници у бараци узалудно наговарали да изађе из строја и да слаже да је Хрват. Оног, дакле, који је тај предлог одбио, уз речи: „Не, ја сам Србин. Прогнан сам из завичаја због овога што јесам. А од своје судбине се не бјежи.“ Шта је тиме желео да поручи? – Да се пред смрт може изаћи људским ставом и принципом, јединим који нису могли да му одузму пре него што га убију!

ГРОБАР: И ја сам један од прекобројних. Ухапшен накнадно да будем међу таоцима и мртвозорницима. Један од оних из групе који су данима закопавали мртве. Видео сам свашта и од тога – обневидео. Чуо сам хук мртвачке ћутње и од тога – оглувео. Сада само неповезано причам, ни сам не знајући да ли сам овим слепилом сам видео или су ми други причали, а ја им читао са усана оно што још памте и мисле да знају. Уосталом, чији би вид остао непомућен од оноликих мртвих, унакажених и укочених од самртног грча. Овакве, попут мене, нису убили меци. Убио нас је страх, јер нисмо веровали у добре намере оних који су нас држали на нишану. Не убија само метак. Може то и неподношљива стрепња од скорог умирања. Довољно је видети шта су у стању меци да ураде људском телу, па да човека трајно напусти разум. И човечност. Они, који су убијени, нису знали на шта ће им тела личити после плотуна, док смо се ми, присилни и привремени гробари, сваким новим лешом подучавали на колико се различитих начина може бити мртав.

СЛИКАР: Док се овде убијало, налазио сам се у заробљеничком логору, у Немачкој. За стрељање сам сазнао тек у зиму наредне године. Годинама сам живео понижење и беду, тамо, а сазнао сам за још веће, овде. Већ тад, у мојој глави су се почеле мешати слике које сам свакодневно гледао и оне које сам замишљао на основу оног што сам чуо од сапатника, који су преносили штуре и замагљене вести добијене у писмима из завичаја. Оне камаре лешева које сам гледао тамо здружиле су се камарама за које сам чуо да су ницале овде. У мени је почео да сазрева „ликовни роман“…, мој крик и бес. Мој очај и никад преброђени страх, засео под кожу, уденут у коштану срж. То се дешавало и онда кад сам почео да скицирам ту слику, која је под мојим рукама почела да се распада, или, боље, почела да се умножава, или још прецизније – стала да се увећава у монументалну слику, способну да у себе увуче све мотиве који су ме прогањали. Множиле су се и моје дилеме, које су, одмах, постале и сликарске. Нисам умео, или ми се није дало да насликам лица. Поготово нисам умео да ухватим лица убица. Ако су их уопште имали. Нису хтела на платно. Или их платно није примало на себе. Не знам. Шлемови су им усисали лица, заменили их, а тела постала сенке… нема ту ни очију које би нас, и сада, нетремице гледале, као што су гледале људе док падају као снопље… Униформе си појеле тела, обезличиле идентитете, а сваки људски покрет убилачко оружје које су теглили. Сликао сам свој крик, на платно утискивао своје мало, очајничко – доста! Доста крви! Доста убијања! Доста смрти! – А премало живота! Урликао сам на платну, бојама и наговештајима, жустрим потезима и дискретним сенчењем, а све да бих осликао своје – Доста! Свако од нас, овде, има своје – доста! – и ред је да га свако искаже на свој, једни могући начин, како не бисмо постали робови већ створеног и знаног. Потенцијалне убице увек треба изненађивати неким новим – не! Увек новом и неочекиваном негацијом!