РАТНИ ДНЕВНИЦИ 1912-1916/ Станислав Краков

Реч приређивача

Пред читаоцем су делови Ратног дневника Станислава Кракова, писани током 1912. и 1913, као и они из 1915. и 1916. године. Они се чувају у Oдељењу посебних фондова Народне библиотеке Србије, под сигнатурама: Р 707/I/1 (Ратни дневник : [вођен од 9. 02. 1915. до 23. 01. 1916.], 142 стр;  Р 707/I/1а Ратни дневник 1912-1913, 112 стр. и Р 707/I/1б „Полазак из Псаче…“, [део дневника], 40 стр.

Треба напоменути да у истом фонду постоји још неколико мањих, готово нечитљивих забележака Станислава Кракова из рата, који овде из разумљивих разлога нису уврштени.

Приређивач је настојао да успостави логички и хронолошки ред ове три целине, како би читалац добио јаснију слику о пишчевом кретању током ратова.

Вероватно да је део Краковљевих дневника трајно изгубљен. При том мислим, пре свега, на његово учешће у рату 1914. године.

Први део обухвата највећи део Краковљевог ангажовања током балканских ратова; улазак на Косово, ослобађање од Турака и његов ратни пут, све до Битоља; у њега спада и онај део дневника назван „Полазак из Псаче…“, који се односи на његово учешће, као добровољца, у рату против Бугара.

Трећи део почиње са првим данима фебруара 1915. године, када је потпоручник Станислав Краков добио распоред у XVII пешадисјком пуку I позива Дринске дивизије, у рејону града Шапца и околине. Он описујићи свакодневне активности и боравак његове јединице у околини Уба и Ваљева, затим кратког одсуства у Београду, све до средине септембра, када његов пук маршује до Младеновца, како би се укрцао на воз и превезао до Владичиног Хана. Одатле поново маршује до Сурдулице и све до запоседања положаја дуж границе са Бугарском. Краков педантно бележи све активности јединице уочи, за време и након напада бугарске војске на нашe источнe границe. Такође описује своје рањавање, борбе на Власини, одступање наших јединица преко Косова и Метохије, кроз Црну Гору, све до Скадра, Драча и Валоне, а завршава се  24. јануара 1916, по пристизању на острво Крф.

При крају Ратног дневника Краков прави биланс губитака свог вода, који на малом узорку осликава размере трагедије српске војске и државе.

Занимљивост овог Ратног дневника је и у томе што се у њему налази и одељак насловљен „Епизоде из 1912, 1913, 1914. и 1915. године“. Вероватно да је комичне епизоде будући писац скицирао како би њима разгалио себе и своје саборце.

На многим местима се јасно види да је овај дневник (његове копије?) Кракову послужио током писања капиталне књиге Живот човека на Балкану, штампане постхумно, тек 1997. године. Надамо се да ће доступност ратних дневника олакшати посао будућим истраживачима приликом упоредних анализа стваралачког поступка Станислава Кракова.

На неким местима, рукопис Станислава Кракова је био нечитљив или тешко читљив.  Највећи број таквих речи је растумачен, а оне које нису, остале су у угластим заградама, са знаком питања. У округлим заградама уписана су изостављена слова (би(х), (х)раст, ред(ова), ме(т)ем, ма(ха)ла, (х)рпе), итд. 

Краков неке речи пише двојако: кашкаваљ/качкаваљ, чукор/чука, артилериа/артилерија, дивизиски/дивизијски. Одлучили смо се за једну варијанту, уз примену данашњих језичких стандарда и савременог правописа. Поштована је и синтакса С. К., осим у случајевима када смо сматрали да би њено верно преношење изазвало неразумевање код савременог читаоца.

У тумачењу рукописа сачуван је Краковљев језички израз (староков, пексимит, ракетла, сумарен, мешпајз, аероплан, авизиран…) као и богатство топонима места и земаља кроз које је пролазио. 

Поред израза захвалности колегама из Народне библиотеке Србије, посебну захвалност дугујемо господину Ивану Арсенијевићу, унуку Станислава Кракова, који је дао сагласност за публиковање ових дневника, као и издавачима који су ми указали поверење. Нарочиту захвалност дугујем колегиници Гордани Вучковић, руководиоцу Завичајног фонда Народне библиотеке „Вук Караџић“ у Крагујевцу за несебичну помоћ приликом дешифровања и сређивања рукописа.


М. Д.

О драми „Победници, победници“

Милош. М. Радовић: Победници, победници
Театрон : часопис за позоришну уметност, бр. 186-187, стр. 47-51.

_______________________________________________________

Mилош М. Радовић
ПОБЕДНИЦИ, ПОБЕДНИЦИ

Писац, публициста  и библиотекар, Мирко Демић,  сачинио је  драмски омаж  Станиславу Кракову, под насловом Победници, победници.
У години  у којој се  широм света обележава сто година од завршетка Великог рата, овај драмски предложак Мирка Демића,  овенчан је наградом Удружења драмских писаца Србије „Бранислав Нушић“, за најбољи оригинални драмски текст у 2018 години.
У поднаслову текста стоји да је  настао по мотивима дела Станислава Кракова. Основицу и кичму овог драмског калеидоскопа тамних тонова  свакако чине аутобиографска књига Станислава Кракова Живот човека на Балкану,  и роман  Крил. Нема  сумње да се писац није устручавао да играјућа лица за своју драму  узима из ових Краковљевих дела што је сасвим легитиман посао сваког успешног драматизатора. Много важније од идентификовања извора драмске грађе, овде је питање у којој мери је писац Мирко Демић успео да заокружи  тему Великог рата, кроз страдање свог  главног јунака Станислава  Кракова који се истовремено као вертикала и хоризонтала провлачи кроз цео текст.  С  тим у вези је и питање, није ли  овај текст, заправо започета а незавршена прича о животу и делу  Станислава Кракова, ватреног националисте, младића узавеле крви који  је понесен свеопштом  еуфоријом националног ослобођења као гимназијалац дограбио пушку и као најмлађи добровољац  српске војске узео учешће у балканским ратовима. Или је  кроз тему Великог рата испричана  прича о душевном и интелектуалном сазревању  младог Станислава Кракова, од ратоборног јуноше одлучног да  част крвљу брани и за њу убије,  до неснађеног и разочараног официра  у миру, који ће починити неуспело самоубиство,  убијајући војника у себи не би ли ослободио и дао простор својој утомљеној уметничкој  души.
Текст Победници, Победници се завршава сценом у  болници  у којој Краков лежи  опорављајући се од  умало кобног самоубиства а у посету му долазе  Станислав Винавер а потом и  Исидора Секулић.

Болница. Сташа лежи у кревету. Поред њега, на столици, седи увек насмешени Винавер. На столић, поред узглавља, спушта неколико књига.

ВИНАВЕР: Забога, шта то урадисте са собом?

СТАША: Пуцао сам у војника у себи.

ВИНАВЕР: Па, убисте ли га?

СТАША: Убио, него шта! И није ми првина! Ноћима сањавам како бајонетом убадам бугарског војника и у руци осећам отпор костију у телу. Лепо их чујем како крцкају… Нажалост, том војнику у себи срце тек окрзнух!

ВИНАВЕР: Заборавили сте да тиме пуцате и у будућег писца? Срце је својина литературе.

СТАША: Драги мој Винавере, овој земљи не требају војници, попут мене. Сада су на цени манипулатори, политиканти, удворице и придворице. Још јој мање недостају писци.

Историја се понавља као толико пута  до сада. После  сваког рата, тако и овог, ратници уступају место цивилима и грађанима. Ратничке заслуге тону у заборав а на сцену  ступају они који обнављају земљу, али и разни манипулатори, преваранти, шпекуланти, ратни профитери и остали. То је реалност од које се не може побећи. Разградња кајмакчаланског мита је још једна  тема овог позоришног текста.

СТАША … (пауза) Демобилисаћу се. Моји нерви нису подобни за мирнодопског официра. Уосталом, има их на камаре. Посебно ових из аустроугарске војске. Пљуште унапређења и постављења.

ВИНАВЕР: За то смо се, ваљда, борили. Сад су у моди борци против такозваног кајмакчаланског мита.

СТАША: Борили смо се против њих, тих истих бораца, а не за њих, како сад испада. По свој прилици и то је мит.

ВИНАВЕР: Маните се њих! Мислите једном и на себе. Куда даље? Били сте диван куриозитет! Официр, па још и писац! Мистичан спој! Далеко бисте догурали. Овако, бићете само један од нас, демобилисаних. Уколико и од тога не одустанете. Никад вам није било угодно у крду.

          Живот је надјачао смрт, литерата и уметник је надвладао војника и официра, поручују му  Винавер и Исидора.

ИСИДОРА (пружа руке према његовом челу и благо га додирује): Можда је то живот пуцао у Вас. Онај – непроживљени.

СТАША (као да је хипнотисан од њезиног додира): Можда сте у праву. Одувек сам био на своју руку… мало луцкаст…

ИСИДОРА: Ви сте јунак, а јунаци и елементарне силе не знају за смрт.

СТАША: Ја сам смрт која се маскирала у живот.

ИСИДОРА: Следећи пут ћу да вам донесем гушчије џигерице и шампањ. Већ сам наручила. Ваљда доктор Петровић не брани.

СТАША (смешка се, док га она милује по коси): Немојте, Исидора! За сад је довољна благост и нежност коју уносите у собу овог живог мртваца.

Замрачење.

                                                        КРАЈ

Њено сестринско такорећи мајчинско миловање живог мртваца, како себе Краков назива, враћа  наду у лепоту живота  том  пре времена остарелом и напаћеном ратнику који  коначно скида официрски мундир. Констатација  коју изговара један од јунака на сцени,: “Ко би још сазнао истину у рату?“   с пуно основа  важи и за  те прве  године мирнодопског живота. Уместо да пуца у  небо и у Бога, како су то војници чинили за време албанске Голготе, живот се мора прихватити онакав какав јесте и наставити у миру.
У  основи је ово комад – запис из војничког живота у ратно доба, снажна слика страдања, насилне смрти, патње и мучења, јуриша и контрајуриша, пуна језивих детаља које само рат и борба на нож, прса у прса, може избацити на површину  крвавог платна у које  смо се загледали. Овај  „низ искиданих слабо повезаних или уопште неповезаних слика које, нагомилане, дају хаотичну атмосферу рата.“ како је књижевни критичар Милан Богдановић описивао  роман Крила[1], драматуршком интервенцијом  Мирка Демића преточен је у  сценски текст Победници, победници.
На једној страни је  јунак Краков, који  присутан  у свакој сцени  текст, а на  другој, трећој и ентој… колективни јунак – војници, подофицири и официри. Тек ту и тамо, из те масе колективног јунака изрони  по неки индивидуализовани лик са именом и презименом,  војник, подофицир или официр, али и то само на кратко, таман  толико да се то име и презиме  запамти и можда затим одмах  заборави. Главни јунак овог текста остаје рат, баш како је то и књижевна критика приметила у случају роамана  Крила.
Неколико упечатљивих минијатура ратних команданата издвојиће се за памћење. Мајор Митић, мајор Живковић (који сања  сопствену смрт), капетан Миљковић (преварени љубавник који стреља мртвог војника), командант Љуба “Бог“, али и писар Казимир, пацифиста (кога ће стрељати због  ширења црвених идеја), војник Радојица, бег Арнаут… да поменемо само неке.
Војевати и ратовати не значи само гинути. Војнички живот, онај официрски  као и војнички, подразумева и забаву, опуштање и предах уз пиће и топли загрљај издашних жена, које као ројеви мушица иду за овом војском, док се  она одмара, прикупља снагу и спрема за одсудни бој. Тако  у Солуну, док над њиховим главама лете аероплани и цепелини  испуштајући смртоносне  товаре бомби  на град, официри испијају коњак и шампањац   наздрављајући веселим дамама, пркосећи смрти, славећи живот. Игра Ероса и Танатоса, иначе снажно присутна у литератури Кракова, у овој сцени   доживеће свој катарзични врхунац.
Развој радње у тексту Победници, победници  иако је праволинијски и следи логику ратних збивања  у периоду 1914-18,  а тиме и животни пут јунака Кракова, на известан начин, подсећа  на технику примењену у  позоришној драми   Добрице Ћосића и Драгослава Михајловића Михиза Колубарска битка.
Сличност почива на обради основне  теме  која се третира – теме Великог  рата, као и   специфичном, увек препознатљивом  војничком речнику који обликује и генерише  дијалог, без обзира на његов  актуелни садржај. За разлику од Колубарске  битке, Победници, победници  су  лишени  националног патоса и тријумфализма.  Одсуство психолошких опсервација, дилема и конфликата  међу лицима, карактеристика је овог драмског текста. Војници пуцају, јуришају, бацају бомбе и ваде ножеве, официри наређују, командују, забављају се с лепим женама, цивили и сељаци  трпе и кукају и нико од њих нема времена да размишља, да се  пита и упита, чему и зашто све то. А када то  учине, као у случају писара Казимира који је  ту упитаност претворио у став и уверење, истог часа стиже  пресуда на смрт стрељањем.
Али за  разлику од Колубарске битке, која описује и глорификује један  догађај из велике  епопеје  српске војске у одбрани Отаџбине, текст Победници,победници  има  друге  амбиције. Он доноси разуђену слику која обухвата и синтетише  године националног особођења у балканским ратовима  као и  године  Великог рата, ослобођену  патетике и глорификације  појединачних  догађаја.
Пред нашим  очима је кратка историја ратовања  Србије  у Великом рату  од 1914 до 1918 године. За Станислава је она отпочела на  јужном фронту и борбама против Бугара на Кривој Феји, у којој је рањен. Наставила се поласком на западни фронт, да се учини одсудна битка и пође Лазаревим стопама, када је Врховна команда одустала од тог плана и  окренула војску на повлачење пут Јадранског мора. Из сцене у сцену гледамо херојске призоре албанске Голготе, опоравак на Крфу, долазак у Солун и отварање солунског фронта на врховима Кајмакчалана.
С узбуђењем пратимо припрему и пробој коте 2525  после година и година чекања и  рововске борбе, победоносни  повратак у Србију,  призоре ослобађања нових територија које  су биле у саставу Аустроугарске, (сцена дочека  ослободилаца у којој девојке на рукама носе  поручника  Станислава Кракова у Руми) те излазак на италијанску границу на Ријеци.
Ту је и епизода боравка  у Загребу који је тих дана узаврео  од незадовољства радићеваца који траже Хрватску републику, одбијајући  живот у заједничкој држави под  круном „Петра опанчара“.
Сви ти историјски  догађаји  описани су и написани сасвим истинито, рекли бисмо, баш онако како су се одиграли и како је било. Истинитост је доминантни квалитет  литературе Станислава Кракова, како је својевремено уочио књижевни критичар  Милан Богдановић оцењујући литерарни домет његових романа. И у тексту Победници, победници Мирка Демића, истинитост, реалистичност  и уверљивост сценских догађаја  у  односу на литерарни извор очувана је  у потпуности. Као да је реч о новинарско документаристичком  приступу, а не о књижевном и уметничком  третирању ратне стварности.
Мирко Демић је добро уочио већину ако не и све битне акценте и моменте у аутобиографији и литерарном делу Станислава Кракова везане за овај формативни период његовог живота и за тему Великог рата којом се бавио. Љубопитљиво око и узорна вештина да се из обиља мемоарских и литерарних записа издвоји оно што је најкарактеристичније и  што ће  битно утицати на Краковљева каснија опредељења свакако  спада у  позитиван  ауторски  допринос  Мирка Демића у  подухвату којег се прихватио.
Одавно уочена тесна веза и  испреплетаност Краковљеве литературе и мемоарске прозе, као и међусобни утицај  ове две равни, у  Победницима… се очитава у мањку  информација о историјском контексту  неопходним данашњем „невином и необавештеном гледаоцу“ за догађаја које  на сцени гледа. Сувише тога се у тексту подразумева као познато у временском и просторном смислу,  што не мора бити тачно, а како је реч о драмском извођењу није увек  функционално.
Истовремено, повратни утицај мемоарске прозе, настале много  година касније, код „добро обавештених гледалаца“ може  значајно утицати  на  перцепцију  представе мимо контекста  који им текст пружа.
Сценске  дидаскалије, као и  честа употребу  такозваног „затамњења“  у оквиру једне  сцене, чиме се  прави  временски „рез“ у радњи  а понекад и у простору (монтажне сцене),  указује да је Мирко Демић,  с  пуним правом сторију о  Станиславу Кракову у Великом рату  видео пре свега као низ крупних и средњих планова својих јунака, као и тотала, у случају масовних сцена,  баш како  се то у телевизијском и филмском сценарију представља. Да је такав приступ изворном материјалу исправан, давно су уочила савременици Кракова као и литерарна критика. Тако ће Милош Црњански  говорити  да “Рат није  роман, него филм“[2], а француски редитељ  немог анти ратног филма „Оптужујем“ из 1919 године, Абел Ганс још јасније експлицирати речима  „Рат је  филм, а филм је рат“. Сличност између филма и рата  има и своје бизарне подударности. „На једном месту Вирилио примећује занимљиву подударност која потврђује да су рат и филм буквално од истог материјала — нитроцелулоза која је служила за производњу филмске траке у Првом светском рату, користила се и за прављеље експлозива “[3]
Констатација  да „Крила због наглашеног присуства кинематографских елемената у појединим сегментима текста подсећају на књигу снимања, односно филмски сценарио”[4]. у пуној  мери може се приписати и драмском тексту Победници, победници, односно да је  “Сличан приповедачки поступак заснован на принципу кадрирања и монтаже, …везивања независних слика-снимака у један наративни низ “[5]   у потпуности примењен у овом сценском  приказу.
Наглашавање визуелних момената и решења на  сцени, на рачун просторног мизансцена,  то потврђује.
И заиста Победници, победници,са многобројним сценама  борби, са обилном употребом сценске пиротехнике, са цепелинима и аеропланима који лете, са  фијакерима који јуре кроз  Солун и низом других кинетичких  сцена, препоручује се за атрактиван сценарио узбудљивог ратног филма. Не би било први пут да текст писан техником филмског сценарија, намењен позоришној изведби,  касније  доживи и своје  филмско издање  као на пример  Ослобођење Скопља Д. Јовановића, да поменемо  само један препознатљив  домаћи наслов.
Станислав Краков, јунак из ослободилачких ратова 1912-13 и Великог рата  1914-18, разликује се од Станислава Кракова, новинара и уредника листа Време   крајем тридесетих година  и главног уредника  окупацијске Обнове за време Другог светског рата.
Баш  као у његовој причи Алхемичар,  коју је публиковао 1922 године, у наше тело улазе духови наших предака. Улазе у нас и ми постајемо  нешто друго. Његово пољско племићко порекло, јер је он чистокрви Пољак по оцу, подстиче  русофобију и антикомунизам. По мајци, у далеком сродству са Карађорђевићима, у први план  истиче слободарски и пркосни дух бунџије, несаломивог борца за слободу и правду, и следствено  томе романтичног идеалисте, патриоте и родољуба.
Пуцајући у себе, он је пуцао у  војника у себи, али  га није убио. Једном војник – заувек војник, рекли бисмо. А војнички назори знају бити крути и заслепљујући и онда када су у служби највишег  циља – одбране части  имена и Отаџбине.
Блискост, не само фамилијарна и родбинска  већ и политичка и идеолошка, са Миланом Недићем и Димитријем Љотићем, спасиће  живот Станиславу Кракову, по његовом сопственом казивању,  за време Другог светског рата  али и одвести у  емиграцију и изопштеност, по његовом  свршетку. Ватрени националиста, почесто тврдокоран  у одбрани личне части и части Отаџбине, доживеће болан обрт судбине, да ту исту част изгуби вољом народне власти  на крају Другог светског рата.
Текст Победници, победници, Мирка Демића, скреће пажњу на злу коб и судбину Станислава Кракова, иако је  експлицитно не помиње. Кратка сценска појава тадашњег пуковника Милана Недића, његов сусрет са Краковим у Солуну, нужно нас упућује на то.
Али овде није реч о преиспитивању и превредновању значаја и улоге Станислава Кракова у нашој култури и друштву. Он је  своје место  добио својим чињењем и по заслузи одавно. Више је реч о разградњи уврежене, скоро митоманске свести о славној прошлости, како оној из Првог тако и онај из Другог светског рата, о склоности менталитета да  догађаје  доживљава предимензионирано. Тако је било а и биће иза  сваког рата и војевања. Та људска особина  својствена је  не само малим народима већ и оним највећим. Током историје, славне битке али и порази, одлазе у легенду и митове. На нама је да их ваљано сагледамо.
Успешна реализација текста Победници, победници,захтеваће   пуно редитељске вештине и маште, визуелне и кинетичке културе, као и дисциплине у „кроћењу“ преко 30  играјућих лица  са  тек  по неком репликом и неколико узастопних сценских појављивања  као и  двадесетак статиста са задатком. Зависиће и од избора главног јунака  чију животну сторију, скоро на  документаристички начин  овде пратимо. То неће бити ни мало лако.


[1] Милан Богдановић, Станислав Краков, „Крила“, Српски књижевни гласник, н. с., књ. с¡¡, бр. 7, Београд 1922, стр. 553.
[2] Милош Црњански, Песме, Сабрана дела, књига 1, Београд 1983, стр. 146.
[3] Наведено према: Пол Вирилио, Рат и филм: логистика перцепције, прев. А. Јовановић и В. Цакељић, Београд 2003, стр. 47.
[4] Предраг Петровић, Кинематографско писање романа -Крила Станислава Кракова, Зборник матице српске за књижевност и језик, књига 54, свеска 3, стр 514.
[5]    Исто, стр 512.

Теaтрон, бр. 186-187.

На конкурсу Удружења драмских писаца Србије за 2018. награда „Бранислав Нушић“ припала је писцу Мирку Демићу за драму ПОБЕДНИЦИ, ПОБЕДНИЦИ… Господин Демић добитник је и Андрићеве награда за књигу приповедака Молски акорди , „Дејан Медаковић“ за роман Трезвењаци на пијаној лађи, „Меша Селимовић“ за роман Ћутања из горе…

•Повод за разговор је награда „Бранислав  Нушић“, за драму Победници, победници. Да ли су награде за писце  „издалека“, једини начин за афирмацију? И колико вам значи штампање драме у Театрону, часопису са престижном позоришном репутацијом?

Упитно је колико награде афирмишу писце, али им свакако значе, јер су по природи посла увек сами. Жирирања и награђивања су, између осталог, места сусрета са другим писцима, колегама и зналцима. То долази до препознавања или до мимоилажења. Награде су доказ препознавања вредности и умећа. Наравно да је част бити део велике породице коју окупља Театрон. Поготово мени, који себе видим у предворју Талије.

•У драми Победници, победници,како кажете, пишете о „страдању само једног од јунака Првог светког рата, Станислава Кракова, потоњег писца иновинра“ – заборављеног и скрајнутог из наше културе. Верујете ли у могућност рехабилитације хероја, у средини где нове генерације дају свој контигент жртава?

Не знам колико се могу исправити већ почињене неправде, али сам сигуран да свако од нас има право да укаже на њих. Није ми била примарна намера да било шта или било кога рехабилитујем. Хтео сам, пре свега, да укажем на један парадокс – подсетити на човека који је био истински херој Великог рата (а бити херој значи „проживети људску драму“), а који још у свести многих слови као издајник. Упитаност о границама између те две крајности била је једна од подстицајних нити током писања. Уосталом, писци трагају за лицима која имају симболички потенцијал да у себи садрже бар делове већине наших прича и судбина.

•Рођени сте шездесетих година. И Ви припадате генерацији, која је дала свој допринос „стварности која нам није склона“, еуфемистички речено. После краткотрајног мира, XX затварио се како је и почео, у крви на овим просторима. Проживели сте рат и прого низ Хрватске; О свом „обезљуђеном“ завичају написали сте пет књига. Да ли сте нашли неке одговоре или још увек остају само питања?

Сведоци сте да већину нас не задовољавају одговори које око себе слушамо. Очигледно да још не умео да себи поставимо одговарајућа питања о проблематици оног што нам се свима догодило. За тим одговорима сам трагао, пишући тих пет књига о крајишкој Атлантиди. Нисам сигуран да сам их нашао, али се надам да сам кроз своје јунаке загребао дубље у проблематику наших међусобица, а пре свега нашег неразумевања и непознавања, како себе и својих корена, тако и оних других и другачијих. Не теши ме уверење да је исти случај и код тих других. Страхови су наши светионици према којима кормиларимо, а они су увек непоуздани водичи. Зато нам је лађа и потонула.

•Кажете да сте књижевно затворили теме о завичају. Сада истражујете књижевно, и на све друге начине, неправедно запостваљене, непрочитане ауторе из „утуљене баштине, с периферије национа“: Деснице, Игњатовића, Димитрија Вујића, Станислава Кракова…

Периферија је по природи ствари сензибилнија од центра, свеједно да ли је реч о националној, географској, рационалној, емотивној или било којој другој. Периферија прва осети ударе непогпода и мржњи, али и долази у додир са благотворним прожимањима и укрштањима. Надам се да ми се неће замерити ако устврдим да су наши највећи писци чеда периферије; Стерија, Његош, Црњански, Андрић, Игњатовић, Матавуљ, Десница…  Отуда су они део мојих интересовања; њихова искушења и дилеме, а све из потребе долажења до оних најтежих питања, која нам недостају.

•Њихове судбине стварају утисак  да се ништа није променило, иста су питања о идентитету, припадности, запретеност у истим политичким заблудама, „нови су само они које опседају старе лудости…“

Још је Проповедник констатовао да нема ништа новог на свету. Или, вино је старо, само су мехови нови. Управо код те чињенице застаје савремени писац и истражује природу данашњег пијанства, произашлог  услед опијености тим старим винима. Запањујуће је сазнање да ми, данашњи, реагујемо на једнак или на сличан начин као што су то чинили наши преци. Изгледа да не умемо да извучемо поуке из грешака и заблуда претходних генерација, већ их упорно, често и на кракикатуралан начин, понављамо.

•Да ли сте размишљали шта би се десило са вашом књижевном биографијом да сте остали у Хрватској, да нисте доживели рат, измештеност и избеглиштво, да нисте били актер најтужније епизодеизновијеисторије?

Пошто сам почео да пишем пре отпочињања сукоба, вероватно да би моје књиге биле другачије него ове, које сам до сад написао, као и оне које ћу, евентуално, написати. Искуство рата и прогонства трајно је одредило моју биографију, па и библиографију. Наравно, то је бескрајан простор за спекулацију, али кад сад листам моју прву књигу из 1990. године, видим да су тад биле начете неке опсесивне теме које ме прогањају и данас; јасеновачка трагедија, мртви преци, потрага за поетским у свему што ме окружује, појединачни и колективни самоубилачки импулс, итд.

•Имате чин поручника и војно образовање. Једног самотног лета у интернату, уз учење, утеху сте нашли у опсесивном читању и љубави према новом таласу и панк музици. Објавили сте, у предвечерје рата, 1990. и прву прозну књигу Јабуке Хесперида. Суморна стварност била је добра вест за вашу литературу.

У ствари, списатељски подстицај је дошао из осећања бунта против дисциплине, али и из модерних струјања у тадашњој музици коју смо слушали. Побуна увек иде уз младост,  а пошто сам био унутар једног давно устројеног система, своје незадовољство сам морао сублимисати на покушаје креативног самоосвешћења; суманутим читањем и несувислим покушајима писања и свирања. Тешко је утврдити да ли је „суморна стварност“ деловала фрустрирајуће или подстицајно.

•Били сте уредник у часопису за књижевност „Кораци“ (2002-2011). Жеља да будтете увек близу књиге, довела вас је у крагујевачку библиотеку, где сте радили ревизију књижног фонда, били возач, уредник  „Крагујевачкогчиталишта“. Имали сте безбедно и пријатељско окружење за читање и писање.

Кад се појединац нађе у општој несрећи, потребна му је срећа да би опстао. Једна од њих је да сам преживио са својом породицом, а друга и а све наредне да сам се, стицајем околности, обрео у Крагујевцу и наишао на разумевање људи у чијем колективу сам се затекао. Све остало је плод добрих околности, упорности и очајничке жеље да нађем своје место под сунцем, а које ми је претходних година оспорено. Сада, у много чему што радим видим настојање да вратим део дуга граду који ме је примио и који сада сматрам својим.

•Ваша нова адреса и условно речено, нови дом, је Крагујевац. Директор сте крагујевачке библиотеке „Вук Караџић“. За допринос развоју библиотечко-информационе делатности и културе у Републици Србији добили сте награду „Ђуро Даничић“ за 2013. Чини се да сте сјединили све у једну причу о књижевности, књигама, писању, писцима…„Ми смо приче, које причају приче“.

Не могу да замислим свој живот без књига, без свега и свих који су у вези са њима. То је мој космос. Сви моји напори у библиотечком послу усмерени су ка доказивању да су књиге важне и онима који их и не читају, а отуда и мање цене. Књиге нису предмети, већ испружене руке претходних генерација, које нам нуде помоћ, али је и траже од нас. Књиге су ланац који цивилизацију држи на окупу. Књиге читају нас. Ми читамо књиге и мењамо их собом. Библиотекари су свештеници, јер су спона између књига и читалаца. Они су усред литургије.

•Пиштете, измеђуосталога, о отаџбини, домовини, идентитету, завичају, припадности. Да ли ће време те речи учинити архаичним?

Мислим да неће никад. Завичаји, идентитети, отаџбине и домовине могу бити шири или ужи, могу мењати облик, али не и значење/зрачење. Одувек њихова  значења зависе од проницљивости наших погледа, ширине образовања и гипкости мишљења. Не морамо робовати идентитетима, можемо их сами бирати. Сетите се Црњанског и његовог израбраног завичаја – Срема. Сви ти појмови ништа не вреде ако представљају пуку амбалажу. Без унутрашњег садржаја све је бесмислено.

• У књизи Молски акорди кажете да је „сваком од нас додељен известан број белих лица које ће срести, бело лице које покрива све нас, без изузетка“. Колико сте ви срели „белих лица“, и мислите ли да имамо способност да их препознамо?

Најмање једно. У противном, не бих писао о њему. Верујем да је сваком од нас дата та способност. Не може се научити, нити призвати. Кад се појави – препознајемо га. И готово. То је само једна од животних мистерија. За њих вреди живети.

•Објавили сте и више књига есеја, која су ваша нова страст и како кажете „будућност књижевности“. Немате проблема са жанровима, бавите и приређивањем, шта тренутно радите?

Вероватно је моје „истраживање жанрова“ последица знатижеље, али и незадовољство оствареног. Незадовољство је мотор који ме покреће; не једини и најјачи, али веома важан.
Приводим крају моје вишегодишње бављење књижевном оставштином Станислава Кракова. Радим на трећој књизи његових Путописа. Овај пут то су текстови настали након његових бројних авионских летова. Поред тога, припремам и његове Ратне дневнике. При крају је и рукопис књиге мање познатих текстова песника Десимира Благојевића – поетских записa насталих током Другог светског рата, његових књижевних и ликовних критикa, као и полемикa. Тако се, одужујући се другим писцима, одмарам од сопственог белетристичког ангажмана.

Разговарала Биљана Остојић

ОДУМИРЊЕ ПУПЧАНИКА

Умирала си у мени, мајко, а била си жива.

Севао је бол, нисам знао одакле. Негде унутра, скривено и од мене и од света, болело је место за које нисам знао да постоји.

Умирала си у мени, а била жива, тамо, у завичају. И ја до данас то умирање, тај бол, нисам умео да испричам нити да га опишем.

Тих касних осамдесетих година прошлог века умирала си, мајко, у мени, у Београду, а живела, тамо у завичају и, знам, скривала се да би ме оплакала, како и ја не бих умирао у теби.

Умирала си док сам лежао, заклоњен високом травом у дворишту интерната, и ослушкивао писак локомотиве, одоздо, са железничке станице.

Осећао сам да у мојој утроби одумире заостали патрљак пупчаника којим смо били повезани у твојој утроби. Мислио сам да ће се та пупковина протезати до саме вечности, али тада је била прекратка да савлада удаљеност која дели Демића брдо од оног – Топчидерског.

*

Када сам једног од тих мучних мајских дана сео поред твог узглавља, рукама си обујмила обе моје шаке и шапатом ме упитала:

– Пишеш ли?

– Пишем, мајко – одговорио сам ти. Скретао сам поглед, као ухваћен у лажи. Мислио сам да је, у таквим околностима, лагање дозвољено.

Онда сам те погледао, јер сам знао да ме гледаш. Низ образе су ти текле сузе – две танке, прозирне пупчане нити.

Принела си моје надланице својим уснама и пољубила их.

– Лијепе моје руке – изустила си.

Одувек си била осетљива на туђу муку и бол, склона да сваком, живом или мртвом, подариш своје сузе као једино што имаш и можеш да пружиш. Знам, била је то твоја безрезервна спремност да прихватиш и оно што не разумеш.

Данас знам да је то био гест одобравања оног што радим.

*

Одкад те „нема“, твој лик непрестано лебди понад моје главе. И то онај који знам са црно-беле фотографије из времена када ме није било, када те није било. На њој си девојче са две дуге исплетене кике које падају по белој кошуљи, преко груди. Исплетене кике, попут две пупчане врпце пружају ти се преко руба фотографије, незнано докле… На ушним ресицама ти светле бисерне наушнице, а о врату виси утростручена бисерна огрлица.

Не знам да ли је тај накит био твој или си га од неког позајмила због фотографисања. Због те дилеме, на твом лицу су се удружили стид и одлучност.

На тој фотографији о мени не знаш ништа, док се за мене то не може рећи, јер се ничега не сећам а да истовремено не знам за тебе.

Не умем да замислим своје непостојање; једнако као ни твоје. Обоје смо у том незнању сирочићи, унезверени и тужни, усамљенији него иначе.

Није искључено да си, по угледу на своје старије другарице, помишљала на децу коју ћеш изродити, којој ни број не знаш. Чак не успеваш ни наша лица да замислиш.

Поготово не знаш да ћу међу нима бити и ја, баш овај, баш овакав.

Поглед ти је стидан пред фотоапаратом, сетан, неусредсређен, готово месечарски.  Хтео бих да напишем – лијепа моја мајко – али избегавам, јер не можеш да будеш лепа – без мене, као што ни ја данас то не могу – без тебе?

Зато ми је драже, уљуљкан у свом непостојању, се помало дурим, увређен твојом непомичном равнодушноћу.

Лакше ми је да верујем да ниси постојала пре мог рођења.

На тој фотографији ниси у стању да цениш моје заслуге. Ни не сањаш да ћеш постати мајка тек пошто се ја родим. Једно време бићу једини доказ твог мајчинства, све док на свет не дођу и сестре.

Никад нећу сазнати колико сам те рођењем наградио, колико казнио, да ли сам ти био више радост него оков, приморавши те да останеш да живиш са оцем.

Чим склопим очне капке, видим те како рукама пребацујеш те курјуке са прса преко рамена, настојећи да ти падају низ плећа. А курјуци непослушни, враћају се чим се погнеш, под теретом који те тек чека…

*

Седео сам на месту сувозача, још увек утучен твојом недавном смрћу.

Твој одлазак још је више учврстио моје везе са двема сестрама – сваки час смо се јављали једно другом.

Само неколико минута пре удеса на мобилни телефон ми је стигла порука од сестре из Беча.

У поруци је била искрзана фотографија на чије сам постојање скоро заборавио.

На њој си ти. У наручју држиш њу, сестру, која тада има две-три године, док левом руком придржаваш мене, док стојим испред вас. Тада ми је пет-шест година. Свакако нисам пошао у школу. Друга сестра се још није родила, али је, можда, већ била зачета. Волео бих да је тако, да на фотографији будемо све четворо заједно.

Док смо се једнолично возили аутопутем, загледао сам се у ту руку која заштитнички лежи на мом рамену. Нисам желео да мој сапутник, за воланом, примети да ми низ лице теку сузе.

 А та рука спуштена на моје раме готово да је сва у сенци; само један светлосни опиљак обасјава њен средњи и домали прст. Твоја рука је толико велика да сам се од њеног додира још више смањио, велика да ми покрива и раме и надноси се понад срца. Рука која расте све док ме потпуно не заклони од света, док длан у исто време не постане и гнездо и ров, док се не претвори у кров и у земуницу.

То погледавање у фотографију на дисплеју мобилног телефона прекинула је упадица мог сувозача да се у даљини, на путу, нешто дешава.

Доиста, назирала су се силна светла и трептање жмигаваца. Смањивали смо брзину све док нисмо стигли на место где је већ била формирана колона возила која су се ту зауставила.
Ту нисмо стајали ни пола минута, кад је уследио стравичан удар отпозади, ломљава, тресак и тумбање наших кола. Били смо залепљени за већ поломљена седишта и избезмљено гледали у кров наших кола, очекујући да нас згњечи непозната неман.

Пошто је завршни ударац изостао, а ми се донекле прибрали, јавили смо се један другом. Свако за себе је опипавао сопствено тело како би проверио да ли је читаво. Потом смо избауљали из кола, страхујући да тумбању није крај.   
Једна од мојих првих сувислих мисли односила се на твоју руку, мајко, руку која је на фотографији положена на моје раме. Помислио сам да ме је она спасила.

У то сам све убеђенији како ме време удаљава од тог догађаја.

Знам да та иста рука и сада бди на мом рамену. И тако ће да буде, док једном не посегне да са прса забаци један од она два курјука на леђа. Или док ти не утрне она друга, десна, којом држиш сестру, хотећи да је преручиш.  

Само тај трен ћу остати незаштићен.
И то ће бито довољно да ти се придружим.

*

Пред свој одлазак опет си ме питала да ли шта пишем.

Потврдно сам ти климнуо главом.

Тражила си да ти пружим руке. Узела си их у своје и шапатом прозборила:

– Миле моје руке.

Сад их гледам, док ово куцају, обземајчене, ружне у својој немоћи да узврате и напишу причу над причама, причу о родитељки.

– Не, мајко, оне нису заслужиле да их називаш милим. Миле руке су у стању да узврате, да заштите, а ове моје то не умеју. Такве руке имају само светице и чудотворке, попут тебе.

Моје руке никог не умеју да васкрсну.  Само се јалово сећају.

Откад те нема, нема приче, нема ни причања. Сколило ме је ћутање. А и кад испустим глас, налик је на брбљање без реда и смисла.  

Више не ћутим, већ – мучим. Ћутање је нема прича, са почетком и крајем, са унутрашњом напетошћу и стрепњом. Напустиле су ме речи, настао је мук.

Откад те нема, мајко, више не пишем. Уз тебе сам могао да брбљам и пишем без грча, а сада ме и ова тишина заглушује.

Твоје присуство надокнађивало је мањак смисла. Чинило ми се да је свака прича достојна причања и писања. И ако до мог писања нико други није држао, бар си ме ти слушала, читала, прихватала моју збрканост и пометеност.

*

Време се дели на оно док си била ту и оно у којем си сећање.

Девет месеци је било потребно да бих те призвао у сан, иако на трен, онолико колико треба трепавицама да се споје и поново одвоје. Тамо си била здрава и насмејана, посвећена послу око припреме хране. Неко тесто си држала у рукама, показујући ми како се справља.

Безгласне су твоје речи, јер су се одавно одвојиле од тебе. Све су краће твоје реченице које допиру до мене. Очајнички призивам боју твог гласа. Наслућујем тек по коју реч или две. Њима ме не прекореваш нити шта заповедаш. 

Видим те у полусенци, више твоју силуету но јасне обрисе. Тај призор називам Обрнутом Пијетом: мртва мајка држи свог, још живог, сина у крилу. Као да ме немо саветујеш, а ја ти исто тако немо одговарам.

– Волиш ли?

– Волео бих, да ниси отишла. Са собом си однела сву моју нежност. Посвуда видим упражњена места која си заузимала, чујем речи које ниси стигла да изговориш, идем у места која никад ниси успела да обиђеш.

– Верујеш ли?

– Толикима сам веровао да ме није преварио само онај који није хтео.

– Надаш ли се?

– Нанадао сам се, све су ме наде мимоишле. Једино се твојој смрти нисам надао.

– Пишеш ли?

– Писао бих да верујем. Веровао бих када бих волео. Престао сам да се уздам у своје руке и плетиво које уз њихову помоћ исплићем на тастатури.

– Пиши.

– Ево, тебе пишем , мајко!

*

Откад си ти отишла они који су ме волели сад ме сажаљевају. Било им је лако да уз твоју помоћ воле моју насавршеност. Својим присуством подупирала си сваку љубав према мени.

Све до скоро ми ниси дала да остарим, јер сам те увек звао мајком, као и онда кад сам ту реч први пут изустио.  

Ако сам иког имао – имао сам тебе. Сад немамо ни ти мене ни ја тебе. Онолико имање уступило је место оволиком немању

Одалагала си расуло, за разлику од оца који би још увек да поправља свет и прилагођава га себи, чиме је отварао врата сваком злу, а са њим и неправди.

Постао сам свестан присуства невидљивих сила у кући и њихових моћи тек пошто су ишчезле. Твој одлазак ми је открио шта си све кротила и приљубљивала, са колико си напора одржавала целину и од каквог си нереда испредала склад.

Кад улазим у нашу кућу – преда мном се отвара велика празна утроба.

Више не долазим нити одлазим. Сада бежим и узмичем, јер нема места на којем могу да те сретнем. Нема места на којем бих био спокојан.

Умиреш, мајко, у овој причи, а почињеш да живиш свуда наоколо.

*

Када су ми јавили да си умрла, у мени је севнуо онај стари, прастари бол, који сам осећао док си, жива, умирала у мени, за првих гимназијских дана.

Исти онакав, продоран, раздирући, бол неупредив са било којим другим. 

То је био знак да кроз онај пупчаник, којим нас је спајао, а за који сам мислио да је прекинут оних давних дана, још увек струји твоја крв, јер са крвљу увек иде и бол.

*

Сећаш ли се дана када бисмо повредили непослухом и дечјим несташлуцима, подсећала си нас да си болесна и да можеш умрети, а да ће твоје место заузети – маћеха – која нас неће волети.

Ни не слутиш да је моје детињство обележила претећа авет те долазеће маћехе којој нисам успевао да дочарам лице, али сам се, насамо, од њега од страха гушио у сузама.

Тек сад се уверавам да си била у праву. Маћеха покушава да те замени. Њено присуство осећам посвуда. И даље нема ни имена ни лица, али нараста као квасац. Заузима простор који си ти попуњавала, хода твојим стазама, смеје се свему оном због чега би ти плакала. Руга ми се својом неухватљивошћу. Гради се да ме не види. Све је оно што ти ниси била.

Назирем јој сенку иза потиљка; маше зарђалим српом, претећи да заувек пресече онај наш пупчаник.

Али, залуд јој је што ми квари рукопис – јер ја те упорно пишем, мајко. И не намеравам да престанем.

Teзе о Драшку

Драшко Ређеп на живот гледа као на шведски сто: са њега узима шта хоће и колико може, облапорно и незасито, халапљиво и обешењачки.

§§§

Он је једна од последњих ренесансних појава у нас, једини преостали уживалац уметности. Стиче се утисак да би само он могао бити савременик Декамерона; чак и један од његових активних (са)учесника.

§§§

Један је од ретких наших духова који зна, макар инстинктивно, да је страст најпоузданији компас, који одмењује и надгорњава сваку ученост и компетенцију.

§§§

Ако данас неко себе може назвати – винаверијанцем, онда је међу одабранима и Ређеп: ширина интересовања, упућеност и несмањен интерес за нове људе и другачија струјања. Младалачки занос је оно што га издваја од његових исписника од којих је млађи за неколико живота.

§§§

Њега треба читати и слушати, чак и кад његово писање досегне до крајњих ивица смисла или кад га не разумемо. До убедљивости код својих слушалаца и читалаца он долази вербалном заводљивошћу која је без премца, па тек онда аргументима.

§§§

Он је налик оном геометру (можда баш Кафкином) који удара кочеве, разапиње канапе, чкиљи у теодолит – као да доиста намерава да гради нешто велико и епохално. А онда, када му поверујемо, он скупља своје опсенарске алатке и прелази на нову локацију и почиње нову грађевину.

§§§

Његов хедонизам није од оних који живи на рачун других; он њиме шири заразу свуд где прође и чега год се дотакне. Његов смех и његова реченица никада нису лишени запитаности и шарма.

§§§

Он је рођени мајстор церемонијала и зато воли да се игра полугама књижевне моћи. Када жирира – више воли да конфронтира своје ставове са осталим члановима жирија него да повлађује већини. И, уз то, авај, ретко се кад превари у процени.

§§§

Његова Војводина стара саздана је од безброј зачина и мирођија и простире се на читав Универзум; на њој му завиде и српски националисти и тврдокорни аутономаши.

§§§

Он је једини преостали Кореспондент Епохе. У времену када епистоле неповратно нестају, он их бесомучно исписује, истим начином и тоном, заводљиво и господски, као што их је некад писао Црњанском или Крлежи. Он нам је жива веза са Класиком.

§§§

Он до озбиљности  долази на другачији начин од већине виртуоза речи.  Његова озвиљност није лишена комике, мада је та комика препуна озбиљности и сложеног подтекста.

§§§

Он је „најкњижевнији“ кад не пише о књижевности, кад се поиграва жанровима, кад испитује њихове границе. Он је живи доказ да маргина може да буде краљевски престо и осматрачница са које пуца најбољи видик.

§§§

Наизглед незаинтересован и тром – он спада међу најбудније читаоце у нашој литератури. Његова читалачка кондиција је неупоредива. Уместо да искуство које има смањује знатижељу за живот око себе – он ту знатижељу вртоглаво увећава.

§§§

Његова залагања су безрезервна; свеједно да ли долазе из уверења, ината или обести. Његови аргументи су заводљиви, духовити, често парадоксални, неретко луцидни и смели.

§§§

Драшкова проза је по правилу шпикована. Пре свега – нашим именима и књигама, нашим анегдотама и вербалним бродоломима. Будимо искрени, добар део његових читалаца јури своја  имена по тексту, док се тек неколико одабраних дубље загледа у малтер који те једноличне цигле наших имена и књига држи на окупу, а он је сачињен од невеселих истина и горких синтеза нашег живовања.

§§§

Драшкове прозе су посластице за оне који им безрезервно верују, али и за оне који у њима острашћено траже фалинку. Највећи губитници су они трећи – равнодушни и неосетљиви.

§§§

Ако је озбиљним људима неупутно да говоре о рају, онда за Драшка можемо рећи да је „тежак случај пакла“, како слови једна песма Николе Врањковића,  али оног пакла у којем је претекла по која трунка духа, односно смисла.

§§§

Драшко је елементарна непогода, и то од оних којих се са носталгијом сећамо, пошто умину у својој јарости.

§§§

Драшко Ређеп је на добром путу да постане метафора.

2008.