Nervo fascoloso
I САБИРАЊЕ ТРАЈНО РАСЕЈАНОГ
Златни даси наших утопљених душа: Дис и Срезојевић
Порицање као игра огледала у делу Милоша Црњанског
Тезе о делу Видосава Стевановића
Медаковићево сабирање трајно расејаног
О једном диносаурусу, сасвим лично
Величина једне маленкости – Игор Мандић
Игре с душом Небојше Деветака
II (АНТИ)ТЕЗЕ
Хотел „Москва“
Тезе за Крлежину Сербику
Десничина дефрагментација фрагмента
Тезе о Драшку
Homo ludens на гостовању: о једној песми Милоша Кордића
III РАСП(Ј)ЕВАВАЊЕ СВОГА – ЈАО
Распјевавање свога – јао
О рату између заборава и сећања
Да радња књижевна не застаје
„Туга је осећај који се не да ни с ким делити“
IV – ОЖИВЉАВАЊЕ ДИНОСАУРУСА
Књижевна периодика данас или оживљавање диносауруса
Књижевност и Фејсбук
Српска проза данас
Дуга и весела сахрана Гутенберга
NERVO FASCOLOSO
У почетку сам намеравао да уводну расправицу насловим Гогољевим
проклетством, али сам из предострожности ипак одлучио да је боље назвати је – Гогољевим васкрснућем. Читалац већ зна да сам одустао и одједног и од другог.
Разлога за то има на претек. Поменућу тек неке од њих.
Нема томе много од кад је руски драмски писац Олег Богајев једну од својих драма сасвим неопрезно назвао Мртве уши. Да ствар буде гора, за то дело је добио и значајну награду. А онда му је све кренуло наопако. Само неколико дана пошто је награду примио, добио је тешко запаљење ува, а потом, упркос операцији, делимично изгубио слух. Многи су то протумачили као онострани знак или, конкретније, као Гогољеву освету. Та околност је бројне савремене руске писце деморалисалa од карикирања и демистификовања својих класика, а они који и даље не одустају – прље се на пламичцима стрепње од могуће одмазде.
Негде баш у време испаштања Олега Богајева, састављач овог записа је под непознатим околностима добио запаљење левог ува. Уместо слуха, у његово лево уво уселио се зричак; на почетку иритирајући и нелагодан, али сам се с временом и на њега навикао, као на сваку невољу. Гогољева казна ме је стигла унапред, знајући да ће се кад-тад дрзнути да нешто напишем о његовом проклетству, пошто ме је чувеном писцу приближио банални податак да смо се родили истог датума.
Наиме, онај који ово записује од малена размишља о себи као о својеврсној првоаприлској шали. Тај терет хтео је да подели и са славним Гогољем.
Многи читаоци не знају да се Гогољ на овим јужнословенским странама
одавно почео светити свима који га узимају у уста, сбједено да ли у драмама или у причама.
Тако се хрватски писац Улдерико Донадини усудио да своју драму назове, ни мање ни више него Гогољевом смрћу. Она почива на претпоставци да је Гогољ умро пре своје смрти, у моменту спаљивања другог тома Мртвих душа, пошто му се са иконе обратио лично Христ. Није то једини Донадинијев грех. Пре тога је написао причу Ђаво господина Андрије Петровића. У тој причи ђаво наговара Андрију да се убије скоком са балкона. На крају се испоставило да је ђаво, уместо Андрије, наговорио самог писца да заврши у умоболници, у којој ће „дићи руку на себе“.
Непрегледној поворци писаца који џаркају нечастивог придодајeм још
једног, можда понајвећег – Владимира Набокова. Он је уобразио да му је управо Гогољ због нечег крив, па је усмерио према њему свој аналитички скалпел и намрчио есеје о Мртвим душама и Шињелу, не би ли објаснио суштину пишчевог пада и разлоге неспоразума који су створили јаз између Гогоља и његових критичара.
Један од закључака тих луцидних Набоковљевих текстова могао би да буде порука коју Гогољ посредно шаље сваком писцу – да се клони просечних читалаца, а нарочито оних најређих, луцидних и креативних. Јер, једнако су опасни и једни и други. Набоков изокола показује како је писцу дозвољено да се мучи са дилемама стварања, али нипошто не сме да се узохоли над написаним, поготово да се не горди пред идолопоклоницима.
Празна је вера по којој се магија призива простим гомилањем чињеница,
упозорава Набоков, али и напомиње да јаловост зна бити несносна за околину.
Гогољева судбина је само прилог свевременој причи о усахлој имагинацији која не би била толико упечатљива да јој није претходила стваралачка екстаза. Добар пример за то је Шињел, у којем се писац препушта да срећно лута по ивици сопственог амбиса.
Хтели признати или не – свако од нас мање или више болује од страхова
свог доба. За Гогоља се тврди да је боловао од такозваног „летаргичног сна“. Али како то већ бива код познатих људи и ма колико било истине у томе – летаргичан сан на крају крајева неизбежно постаје метафора. Између осталог, и метафора за усахлост списатељског дара.
„Његово дело, као и сва велика књижевна достигнућа, феномен је језика, а не идеје.“ Тако каже Набоков и једном реченицом оцртава Гогољеву несрећу, али и несрећу свих бивших и будућих писаца који у једном трену помисле да је обрнуто, и тиме почну да гасе ватру свог дара.
Ако покушамо да се информишемо о том феномену сазнаћемо да је
летаргичан сан болест „која се веома тешко разликује од смрти“. Не делује утешно
тврдња да су паду у такав сан склонији „осећајни, емотивни људи“. Јер, тешко је наићи на особу која себе не сматра пустим – емотивцем. Учене књиге даље наводе да се људи пробуђени из таквог сна понашају непримерено свом узрасту. Тврде и то да „болесници почињу да старе, не сваки дан, већ сваки сат, као да надокнађују време које су пропустили“.
Ако је веровати пишчевим биографима, Гогољ је једном већ умро, односно пао у летаргичан сан, али је, срећом, његов лекар разумео шта је посреди. Гогоља од тада прогања опсесиван страх да ће га једном тако уснулог – жива сахранити.
Он покушава да објасни: „Код мене су захваћени живци у пределу стомака, такозвани nervo fascoloso.“ Зато је строго прикричио и у тестаменту навео да, кад умре, воде рачуна да га брже-боље не сахрањују, већ да то учине тек пошто констатују видне трагове распадања на његовом телу.
Отуда један свезнадар закључује да је писац уобразио да се његово тело
мора чувати и пазити као „напукли ћуп“. Било како било, страх од буђења у властитом гробу није ограничен на једно доба. Он и данас прогања већину људи.
А да је међу њима било и оних који су озбиљно истраживали слична
заспивања и буђења – сведоче бројне књиге. Једну од њих је написао Ајен Бондесен, енглески лекар. Она носи назив Живи сахрањени. Аутор између осталог помиње легенду о госпођи Рихмодес, умрлој 1357. Наводно, при покушају да јој са леша у гробу украду скупоцен прстен, крадљивци су је затекли – живу. Један други истраживач истог феномена, немачки етнолог Јоханес Ролта, тврди да је деветнаест немачких градова имало своју причу о жени са прстеном.
Трећи у непрегледној колони истраживача сличних појава јесте и царски
лекар Жан-Жак Бријер. Он је прикупљао извештаје о привидним смртима и за све тврдио да су истините, иако признаје да ниједан случај није лично истражио.
Сви они износе различите начине помоћу којих су се људи довијали да
умање снагу страха од привидног умирања и сахрањивања живог. Између осталог, израђивани су „сигурносни ковчези“, несумњиво по папреним ценама, па није случајна оптужба да су страх од летаргичног сна, поред лекара, распиривали мртвозорници и погребна предузећа.
Акрибични царски лекар наводи случајеве у којима су мртвацима за прсте везивали канапе, протурали их до површине гроба и на њиховом крају везивали звонцад. Такође су спровођене и цеви за довођење ваздуха до умрлих, уграђиване сигналне лампице и филтри, и којешта другог. Књиге ових зналаца илустроване су прецизним шемама и графичким приказима тих направа.
Заговорници и љубитељи мистичних садржаја радо поентирају са
Гогољевим случајем. Они безрезервно тврде да је, упркос упозорењу и
предострожности, Гогољ свеједно умро касније, у свом гробу, пошто се пробудио из дубоког сна, којем је био склон и којег се толико бојао.
Случај је, кажу, хтео да се 1931. прекопава Даниловско гробље, како би се посмртни остаци покојника пренели на ново, Новодевичје. Легенда каже да су при откопавању његовог гроба, „присутни остали ужаснути сликом која им се указала“:
леш распаднутог Гогоља лежао је у гробу окренут на страну. На другом месту налазимо не мање језив опис; он је изричито тврди да је „само пишчева лобања била окренута на страну“.
Да би спречили говоркања и узнемирење грађана, упућени тврде да су
совјетске власти, оличене у Стаљину и Јагоди, брже-боље издале саопштење којим објашњавају да се ТО десило као „последица рада подземних вода“.
Не треба сумњати да су појашњења власти додатно распиривала неверицу.
Било како било, Гогољу су свакако мртве душе дошле главе. Како оне које је написао, тако и оне које је требало да напише и које је покушао да морално васкрсне, изазвавши бес и оних који су га до тад поштовали његов дар.
Упркос томе што Гогољ није био први, а вероватно неће бити ни последњи међу писцима у којима се неће распламсати сукоб између уметничке и
мисионарске истине. Његов се проблем огледао у томе што је био један од
највећих писаца и крунски доказ да чак и такви нису поштеђени странпутица које
књижевност наводе на блуд друштвеног ангажмана.
Међутим, оно што Набоков наводи за Гогоља могло би се применити на
сваког великог писца – да је њихова слава у највећој мери плод неспоразума између писца и времена. Свеједно да ли је то време у којем је писац стварао или је то неко будуће.
Слава се темљи на неспоразуму, ма какав био он, ма каква била она.
Ова уводна белешка је позив да се размотри феномен писаца и дела који у себи носе суицидне импулсе.
Већ знамо да су писци налик шкољкама које луче отров у облику бисера.
Уосталом, ко од њих није пожелео да напише параболу о изневереном аманету или о проклетству признатих и канонизованих уметника. Или о писцу који се буди и, пренеражен, схвата да се налази у дну свог гроба, усред неке од прича, својих бизарних фантазија?
Закључимо тиме да нико не зна колико ће бити оних који су Гогоља
узимали у уста и под перо, а да су се пробудили у свом сандуку, на дну гроба и умирали у мукама пролазности и анонимности. Страх од загробног буђења представља једну од гогољевских доскочица, спрдњу на рачун славе која, наводно, писца оживљава у далекој будућности.
Уколико у ову нотицу може бити уграђено и наравоученије, онда би се оно свело на упозорење свим писцима да није ни паметно ни безболно поигравати се са класицима и њиховим делима.
Умеју да узврате на најнеобичнији и, често, суров начин.
2017
Оставите одговор