О ЈЕДНОМ ДИНОСАУРУСУ, САСВИМ ЛИЧНО

Магновење над последњим писмом

Само су они живи, мртви наши пријатељи, којих још умемо да се сећамо, чијим досеткама још можемо да се насмешимо, благо, чија лица, у сну и на јави, измењена у великом пасијансу полузаборава, можемо да обновимо.
„Којих нема“, Драшко Ређеп

Постоје писма, као и књиге, које добију епитет последњих, па их подвргавамо нарочитој анализи, тражећи у њима тајне знакове, скривене поруке и коначне увиде. Преда мном је последње писмо Драшка Ређепа, писано 25. јуна 2018. године – и управо то радим.

Чини ми се да сам на ово писмо одговорио, лакомислено, како се то већ ради у порукама које сматрамо тек једном и низу. Потом смо се чули још неколико пута телефоном и – завеса је пала.

Праве драме никад немају епилог. Прекидају се на најнеочекиванијем месту.

Неке речи и мисли тек смрт уме да разбистри, подвуче и нагласи.

Десетак дана пре него што сам примио вест о Драшковој смрти пожелео сам да га чујем. Телефон је дуго звонио, али се са друге стране жице нико није оглашавао.

С годинама, све догођено и недогођено претвара се у злослутан знак, јер телефон је био једна од његових полуга помоћу којих је покретао магију.

Одговарам му зато накнадно, покушавајући да избегнем испразни тон некролога, „којих се аутор ужасава, као ни уњкавог надгробног слова“ и изнова откривам „севајуће оне немуште знаке споразумевања“ за којим је он очајнички трагао и изнова их тумачио.

Неке писце сам најпре упознао, а потом читао њихове књиге. Са Драшком сам се упознао преко једне књиге. Захваљујући, пре свих, Слободану Павићевићу, његовoм дугогодишњем пријатељу.

Слоба је Драшку послао мој роман Ћилибар, мед, оскоруша. Сумњао сам да ће се човек у озбиљним годинама и са оноликим читалачким стажом бактати са књигом једног жутокљунца.

Међутим, Драшко се Слоби јавио после неколико дана.

Питао га је:

– Где си га нашао?

– Донела га „Олуја“ – одговорио му је Слоба.

Слутио сам да га је привукла епистоларна форма мог романа, јер Драшко је, знамо то сви, у веку необавезног брбљања, један од последњих заговорника епистола. Знао је добро, уз неизбежно умеће, да оне захтевају усредсређеност и прецизност.

Та околност је само једна у низу оних због којих га поистовећујем са диносаурусом. И „са великим (под)разумевањем“, како је умео да исписује посвете на својим књигама.

Недуго после тога Драшко и Јелка су нас примили на командном броду у већ легендарној Ћирпановој 49, у Новом Саду. Након тога су настављена узајамна читања и дружења, што је била нарочита привилегија.

Но, да се вратим диносаурусима.

После изненадног одласка Петра Крдуа, Драшко је у КОВ-у почео да уређује престижну едицију „Несаница“ и часопис Ковине. Листам и остала писма и дочекује ме његова зачуђеност како већ нисам заступљен у чувеној едицији.

Потом су уследили наговори после којих је мало ко успео да се одбрани.

Послао сам два рукописа, дајући му слободу да сам одлучи који би био погоднији за едицију коју уређује. Одлучио се за рукопис есеја који сам насловио Оживљавање диносауруса. У њима су биле и моје Тезе о Драшку, које је „нарочито марио“.

Овим текстом покушавам да, заједно са читаоцем, оживим Драшка, једног од последњих наших диносауруса.

Јер, диносауруси су његова омиљена тема. То ми је признао у свом последњем писму. Писао га је у сенци смрти моје мајке. Изјављивао ми је саучешће, нимало ме не тешећи. Напротив, упозораво ме је: „Тек сад сте сами, без заштите, са кришком осећања да нисмо увек победници, већ обазриво склоњени губитници…“

Испоставило се да је на то писмо готово неприметно падало још нешто – сенка  његовог одласка.
*
„Тема диносауруса ме опседа“, писао ми је. „Најпре сам песму Маријана Крамбергера, у преводу Јасне Мелвингер, унео у прву књигу о Коњовићу (Овај ужасни нови свемир, 1985). А онда ћете је прелиставањем лако пронаћи у књизи Уосталом. Наменио сам је Коњевићу. Кад оно, канда ће једина бити прочитана на мом коначном одласку… (подвукао М. Д.)

Не верујем да је прочитана, па је сад читам у тишини, у другом светлу и интонацији, у времену када је све и ништа није дефинитивно.

Још си ту: стару, усамљени диносаур
сећање на смог себе, ово, што је остало,
када су те одбацили, своју душу, као челик,
студен и тврд, неуништив до краја,

Из тог, испоставиће се, последњег писма, схватио сам колико је био сам. Не и осамљен. И колико је ту самоћу јуначки подносио, бранећи се од ње речима, изговореним и написаним, жеђајући за контактима са другим људима у чије постојање као да је све више сумњао.

већ дуго те нема, одавно си мртав
покопан, с ону страну сећања
у зачуђеној зеници, давна мора
ово, чега нема, не би смело постојати –

Сад ми се чини да је и његово надалеко познат громки смех био одбрана од самоће. И бројна интересовања, и толика познастава, лектире, утисци, одушевљења које је морао нештедимице да дели са другима, све је то било због самоће и од самоће.

а још си ту, и још постојиш, неосунчан,
као некад твој свет, који су ти одузели,
само ти не знаш шта би на свету,

А она је, самоћа, од оне феле, кад последњи, или један од последњих припадника већ архивиране врсте осећања и понашања замакне за видик.

На крају тог последњег писма стоји позив да дођем на разговор. По томе сам наслутио да је његова матићевска „соба која дозива посетиоце“ све празнија и суморнија.

и, заиста као стари, усамљени, диносаур
поклекнувши у трави тихо расту
беле раде, и ти се тихо смешиш.

„Недостаје ми понекад Ваша димензија (бес)коначности“, вајкао се.

Није био само диносаурус, већ и трансформатор – обнављао је свој животни елан у другима, такође у складу са оном Матићевом сентенцом коју је често понављао – да човек живи са другим људима. 

Нажалост, нисам дошао. Као и обично, правдао сам то бесмисленостима свакидашњице. Нисмо разменили наше димензије (бес)коначности, сем неколико журајивих реченица преко телефона. И готово.
*
Сада, много тога што је изговорио и написао за друге важи и за њега, па и оно о „континуитету неисторијског времена, које је, заиста, у многобројнијим примерима актуелније и утицајније од фасадерског, помпезног, званичног проседеа националног памћења“. Такође, његова идеја о „вертикалној генерацији“ долази до изражаја још снажније пошто је утихнуо. Све су то идеје достојне једног диносауруса.

Он јесте био диносаурус у нашим „изгужаваним“ временима, залутао иако неизгубљен, насукан на спрудове нашег доба, преостао а остао, заборавивши пут којим је дошао међу нас а не марећи да га нађе. И као сви диносауруси затечени у туђем времену, понашао се у складу са својим навикама, премеравајући свет својим аршинима и гледајући га кроз своју диоптрију. Доносио је узусе неког другог доба и осећања. У први мах се чини – прошлог, али кад боље погледамо, ни у то, прошло, није се претерано уклапао. Напротив.

Упркос свему, није пристајао да ово време не буде и његово. Ослушкивао га је усредсређено и овлаш, како кад и како кога, често на основу случајног узорка.

Његове успутне опаске погађале су дубоко и остајале да звоне у уху као далека грмљавина. Једном ми је, такође, успут, нагласио да чињеница што ми је одузет завичај може бити делотворна за књижевност. И наставио са својим бутадама, које су се периодично враћале, као летњи пљускови.

Он је препотопно биће синтезе залутало у наш аналитично-цепидлачки микрокосмос, срећан укрштај у смислу који је тој речи давао Лаза Костић.

И љубав спрам литературе, код њега је прастара, зар не?

Из гомиле га је издвајао редак дар за синтезу, поткресивао крила свакој предвидљивости и клишеу. И то га је до сржи забављало. Играо се са свима и са сваким понаособ. Са својом докторском титулом, са пријатељима и ауторитетима из такозваних високих кругова, са именима естраде и подземља, са левима и деснима, са староседеоцима и дођошима, са европејцима и задртим поборницима Војводине старе.

Марио је за нова лица и појаве и страсно се интересовао за њих, а то је, зар не, одлика предуго живих, али и предуго стваралачки присутних. Живео је своју истину, неуклопиву и неподударну са било чијом, али истину са шармом, чудном логиком и необавезношћу која истовремено узнемирава и плени.

Био је и остао чуђење, гунђало у хунцут, чак су му и антипатије спрам неких појава и људи биле успутне, нипошто програмске. Прилазио је свему и свима „из контре“, никад лично, али зато гласно и распричано.

Био је свестан да ово време није и његово, па је проговарао нагонски, на моменте свевременски, из позиције неког ко једнако разуме и прошлост и будућност.

Своју диносаурску судбину није доживаљаво као хендикеп, већ као предност.

Диносауруси, као што се може претпоставити, имају другачију перспективу, необично виђење граница, нација, њихових победа и пораза, сећања и заборава. Још од Винавера нисмо имали већег свезнадара и ругалице. Све је код њега било изглобљено, све је радио упркос и уинат, а све је било у вези и са смислом.

Диносаурусовска синтагма је и – „вертикална генерација“. У њу је стала ниска његових симпатија и залагања, немирење са пролазношћу, непоколебљиво одбијање да буде на периферији струја и догађаја.

Наравно да нисмо остварили намеру да заједно објавимо ту моју књигу са диносаурусима у наслову. Рекао бих – сасвим предвидљиво. Неке ствари трају баш зато што су неиспуњене и неиспуњиве.
*
Нисмо се слагали у много чему. Да је било другачије – не бисмо разговарали, не бисмо спорадично размењивали епистоле. Приговарао сам му на несистематичности и лежерности. Тврдио сам, упркос његовом снебивању спрам писања властитих дневника, да је управо он преодређен да их пише.

Дуго и безуспешно сам га наговарао да пише мемоаре или дневнике. Одбијао је то са аргументацијом да је већ исписао Драшков рабош. И да он ту не би ништа дирао ни мењао. 

А дневник га је својом формом узнемиравао деценијама. То видимо из његове књиге Уосталом, где у уводу дневничких записа разматра феномен дневничарења. Приложио је три сјајна есеја, настала различитим поводима и у различитим временима.

У првом по реду есеју (Није нам свеједно), а последњем по времену настанка, он синтетише своја дугогодишња разматрања тог жанра. Навешћу само један пасус: „Као жанр, али пре као пукотина у говору и збору, дневник нас још најтачније издаје, опомиње, никоме не прашта, најузбудљивији кад је цинично писан као Малапартеове књиге, а непрерушено истинит када нас открива до дна, одједном наге, у метафоричкој расвети, као у часу рађања или смрти.“

По њему, дневник је незамењив, јер га пише „наш лични Јуда“. И све може да буде дневник; филозофски спис код Кјрекегора, први роман Црњанског или Вукова преписка или Стеријини Родољупци. Баш све.

И онда, изнова се јавља нелагода самосвесног диносауруса, док наводи да дневнике „по правилу пишу они који себељубиво сматрају да су на погрешном месту и у погрешном часу, веку, геополитичком откуцају историјског сата“.

У тој последњој књизи он закључује да су дневници мреже у које се хватају њему нарочито важне – „рубне истине“.

Међутим, Драшко се ипак вратио дневницима. То сведоче његове позне књиге Земља равна, људи случајни и Уосталом.

По склапању прве наведене књиге, а после Јејиног одласка, он проналази богомдани угао, откривајући правог и јединог саговорника.

Да, то је Јеја која је отпутовала. Јер, одсутна је увек присутна, то знамо одавно.

Драшко се одлучује да после две трећине књиге својих успутних сећања отвори ново поглавље и назове га „Све дознајем за Јеју која је отпутовала“. У том часу пронашао је делотворну формулу, спојивши дневнике и писма.

Подсетимо се да је Драшкојош у есеју Дневници, истина живота, Матић, писаног 1983. године, на самом концу разматрања Жидових и Матићевих дневничких записа запитао  – „А време дневника и писама?“ 

Јејиним одласком ово више није питање, већ – одговор.

Јеји се обраћа у наредних сто страница, извештавајући је о подробностима њеног недостајања и његовог остајања.

На крају те прве књиге, он спретно открива кључ својих обраћања доносећи ванредни цитат Душана Матића. „Остаје ми, као што видиш, још само да ти пишем писма, од сад па до краја света, сва она писма која ти нисам написао, а требало је да ти их напишем, на крају крајева, баш теби, и ником другом. Ти си ми се чинила увек најпостојанија од свих, од мене самог; ти си била, ето, и моја чула, и моји нагони, и моји тропизми, и моја веза са светом. И моја слобода. И мој разум. Мој сан. Међу белим аветима што, неме, лутају маргинама свих мојих хаотичних свезака, била си једино стварна и жива, и присутна, нетремице, већ толико година…“

Тешко се отети утиску да и у Матићевим сентенцама није реч о Јеји.

На сличан начин то наставља и у следећој књизи Уосталом, додуше не тако непосредно као у претходној, али увек у вези са њом и у односу на њу.

Њој Драшко пише никад написана и никад послата писма и слаже их у књиге.

Не заборавимо да је у трећем есеју те књиге (Налик дојавама), својеврсној увертири дневничке распомамљености, оставио и ову констатацију: „Дневници се пишу за сваки случај, остављени заувек у боцу бачену са брода који тоне.“ 

А Драшко не би био он а да се дуго не опрашта у својим књигама. Познато нам је да неке књиге имају дупло дно, а његове имају дупле епилоге или одјаве.

Наиме, књигу Земља равна, људи случајни затвара, поред Матићевог, и један цитат из мог романа Ћутања из Горе. Тачније, са неколиким стиховима из прилично непознате народне песме са Кордуна. У њој народни певач описује почетак стварања света језиком простог народа.

Тако се стварање света дешава на самом крају његове књиге. То је Драшко.
*
Претпостављам да у рукописима постоји хроника остатка 2017. и читаве 2018. године. Усуђујем се да тврдим да ће то бити (уз претходно поменуте књиге), кад се све смири и искристалише, најбоље његове странице.

Јер, оне су кичма на скелету тог динсауруса наше културе, које ће будуће генерације открити са чуђењем и наћи се у неверици да је у овом времену живела „врста“ која по свим логичним параметрима није могла да постоји.

Права је штета што овај диносаурус није поживео још коју годину. Верујем да бисмо имали серију дневничких књига којима бисмо се враћали докле год буде овог језика.

Метеорит је тек недавно ударио у Земљу. Таман облак прашине још увек наткриљује видик. Тек кад се прашина слегне а облаци разиђу – преживели ће почети да склапају мозаик о једном прохујалом времену тако што ће о њему судити по најређим врстама. 

Драшко Ређеп је једна од њих. 

2019.

Трактат о тражењу утехе

(Запис о књизи ИЗРЕШЕТАНЕ ДУШЕ Венка Андоновског, по којој ће се сутра извести Велики школски час)

Велико је искушење писати сценски комад посвећен трагичном догађају који се збио у Крагујевцу у октобру 1941. године, још тежи ако се има у виду да ће тај текст бити предложак за Велики школски час ‒ антиратну и меморијалну манифестацију са вишедеценијском традицијом којој присуствује велики број људи, а преноси га и национална телевизија. Такође је изазов бити изабран у друштво признатих и познатих аутора који су својим текстовима градили углед ове манифестације, по много чему јединствене.

Ауторима је дато да се изборе са захтевном темом која, сама по себи, не нуди превелик маневарски простор за имагинацију. А можда је управо та задатост, условљена потресним чињеницама масакра, инспиративна за списатељску вештину. Чини се да су уметнички остваренији они аутори који, поред све емпатије, уткају и личну причу.

У жељи да укључи ауторе различитих генерација и уметничког сензибилитета, Савет ове манифестације направио је одличан избор, одлучивши да овогодишњи аутор Школског часа буде један од најпознатнијих и најугледнијих македонских прозних и драмских писаца – Венко Андоновски, не слутећи да је он и породично везан за крагујевачку трагедију.

Вешто компонујући радњу, Венко Андоновски је међу протагонисте свог  комада укључио Блажу Конеског, великог македонског песника и реформатора језика, некадашњег ученика Крагујевачке гимназије, чији су ђаци, између осталих, страдали у великом октобарском погрому. Стихове Конеског аутор је зналачки и функционално инкорпорирао у  драмски текст, али уткао и трагедију своје породице – тачније, деде по мајци, који је, такође, жртва немачке казнене експедиције у Крагујевцу. При том је успео да избегне патетику, суспрегне лични бол и моралисање, дајући дубок универзални печат.

Радња овог драмског комада дешава се на више места: у Скопљу, на Филолошком факултету на коме студира Верица, рођена Крагујевчанка, а на којем, као професор, ради Блаже Конески, као и сам Андоновски. Потом се већи део радње одвија у самом Крагујевцу и у Шумарицама. И, коначно, у финалу, на „небеском стану“ – на месту лишеном пролазности и смрти.           

Веза између Скопља и Крагујевца утврђена је преко лика Верице (која се појављује најпре као девојчица, затим као студент и, на крају, као старица). Њен отац је стрељан тог октобра 1941 – а она, стицајем околности, постаје студент професора Конеског, у Скопљу. Игра судбине је до данас наставила да плете мрежу између два града, те је удесила да се и аутор овог комада додатно веже за Крагујевац.

Његови ликови се појављују у различитој доби и стању, у различитим временским (Верица – непосредно пре смрти оца, годинама након ње и као старица) и просторним (земља и небо) димензијама. Тиме писац продубљује значењске слојеве свог комада и у њега уноси додатну динамику.

Неизбежно, окосниццу драме чини сукоб два принципа – добра и зла,  вере и невере, небеског и земаљског. На једној страни је отац Данило који тражи од мајора Кенига да пусти похватане грађане. Дакле – захтева, не моли га! Јер он се само моли Господу. Ником више!

Писац Кенигу „облачи“ костим Мефистофела који оцу Данилу, по опробаном рецепту, нуди уговор по коме ће пустити људе из хангара у замену за његово одрицање од вере у Бога.

У овој полемици додатни парадокс представља чињеница коју не надилази нити једна песничка слобода – мајор Кениг је у цивилном животу био доктор теологије. Захваљући тој чињеници отац Данило израста у моралну вертикалу и лик са заветном поруком.

Бесмислу зла којег оличава Кениг, отац Данило се супротставља једином утехом – бесмртношћу. Све друго је илузија. А ова драма то потврђује – сећање на невино страдале је један од облика те бесмртности у којем нам Венко Андоновски, кроз ванредно обликован лик оца Данила потврђује. Да би продубио значењску функцију, Андоновски у његов исказ уграђује и неке од мисли великих православних теолога.

Отац Данило разоткрива корене мржње: „Човек мрзи онога против кога греши. Прво га се боји, па онда мрзи!“ Мајору Кенигу раскринкава бесмислену логику бројева: „Мораћете 1.000 за једног, хер Кениг. Или 10.000. Или чак 100.000 за једног. Како цифра расте, расте и беда тог вашег једног, хер Кениг. Уместо да цена расте, она опада, како то не видите, хер Кениг?“

А то све не наводи како би убедио немачког официра, већ да би поручио онима око себе, али и нама, данас: „Упамтите браћо: нема деспота без страшљивца. Не дајмо им да буду деспоти. Не дајмо им да искорене Бога у нама, јер ко год нема Бога у себи, тај се труди, по неком пакленом нагону, да искорени Бога из душе оног ко га има! Певајмо, браћо!“

Очекивано, отац Данило није успео да преобрази мајора Кенига, али је бар учинио напор да спасе душе свих стрељаних – а, посредно, и душе свих нас који сумњамо у постојање бесмртности. 

Највише што уметност може је да за трен одложи смрт, али и дајући смисао божанском у нама, ономе што је вечно.

Нарушавању клишеа служи лик дактилографкиње Елзе, чија епизодна појава подрива стереотипе о односима између Срба (који су позитивни) и Немаца (негативаца), кроз искрену жељу да помогне Веричином оцу.

А да људско зло не зна за границе и да се не може контролисати – доказује случајно страдање Елзине ћерке, која се дружила са другарицом Јеврејком и која је са њом, „грешком“, одведена да страда у логору, у гасној комори. 

Комад се ефектно завршава у небеском стану стрељаних душа у којем су окупљени сви, осим мајора Кенига. Једино на том месту сва се времена изједначавају, изгубљени се налазе и раздвојени спајају. На њему влада пуноћа и целовитост, а његова светлост све изједначава и смирује.

Између осталог, ово је трактат о тражењу утехе, и изналажењу доброте у нама, упркос томе што говори о злу и умирању. Само се у таквим околностима јасније указују контуре добра, као могућности које нам је Творац дао.

Сећањем на крагујевачку трагедију не боримо се само против заборава на смрт невиних, јер није довољно само сећати их се како бисмо спасили наше душе. Ми трагамо за оним највишим – утехом за живе. Не ликујемо над падом у грех  – већ трагамо за начином избављења из њега, са жељом да до тог пада никада и не дође.

Срећа се ретко кад дели, док се несрећа тиче свих. То показује овај комад нашег македонског пријатеља и сапатника. 

„АПОКРИФИ О ФУРТУЛИ“, након седамнаест година

Недавно је изашла из штампе моја прозна књига Апокрифи о Фуртули и навела ме да се, након седамнаест година од првог издања (2003), присетим времена настајања тог рукописа, посредних и непосредних повода, као и њене рецепције.

У опсесивном ишчитавању логорологије нисам могао да заобиђем вишетомну збирку докумената о Концентрационом логору Јасеновац коју је приредио Антун Милетић.

У прозном првенцу (Јабуке Хесперида, 1990) користио сам један докуменат из поменуте збирке и покушао да покажем како и у таквом материјалу може да „проговори“ неман парадокса и језа метафизичке студени (раритетан списак  похапшених Рома, њих 49, чије је већинско презимо било – НИКОлић, испод којег стоји презиме редарственог управитеља за град Загреб – ВРАГовића).

Ту сам наишао и на исказ извесног Реље Милановића, из села Чипулића, срез Бугојно, дате Недићевом комесaријату, пошто је, након што је пуштен из логора Јасеновац, пребегао у Србију. Оно што је он сведочио прогањило ме је годинама. Симболичан потенцијал те мучне исповести тражио је одушка.

У дневничким забелешкама налазим трагове тих читања и коментарисања. Тако један запис из 1998. године, који је, можда, био окидач за писање ове невелике књиге. Ту цитирам тадашњег челника књижевног удружења. Он је тврдио: Геноцид над Србима у Другом светском рату остао је без релевантног књижевног одраза. Тај мук, то ћутање и скривање били су довољан разлог за нови геноцид…“
Испод тог цитата стоји мој коменатр: Испада како је такозвани књижевни одраз, односно његово изостајање, кривац за ововремено зло или би, да га је било, макар било мање. Ово је уобичајено прецењивање улоге књижевника и књижевности у животима зараћених народа!

            После тога, у мојим дневничким белешкама почиње да се одмотова клупко:

Достојевски сматра да је у царским затворима осуђенику највећа казна била самоћа. Међутим, затвори нашег времена, познатији као концентрациони логори, тај утисак су оповргли.
*
Литература је постала део карневала.
Изгубила је властито лице, па се прегла да узима другачије образине: јеванђеоске, научне, филозофске, теолошке
*
Лакоћа писања је богохулна, а формална неинвентивност увредљива.
*
Лесли Филдер, амерички критичар, постмодернистичког писца назива двоструким агентом, јер истовремено пише за експерте-сладоскусце и за непробирљиву масу.
*
„Тамо гдје је најсвјетлије владају потајно фекалије.“ Адорно
*
У мени постоји неодољива потреба за кидањем ланаца старих форми и осећања у књижевности. Утешно је то што бар звекећем ланцима тих окова, ако већ не могу да их покидам. Нека се бар види да ме спутавају и да са њима и у њима нисам комотан.
*
Бојим се да је и сведочење о катастрофама једно не тако ретко сладострашће.

Када сам завршио Апокрифе о Фуртули, рукопис сам дао на читање, тада а и данас познатом професору и уреднику.

Када смо се други пут нашли, препустио сам се слушању мучног солилоквија. Упорно сам ћутао и то ћутање је код мог саговорника изазвало расејаност. Из њега је проговарала жуч и разочарање што припада касти људи који исписују, како је казао, ефемериде, текстове који само прате књижевност…

Замерао ми је што премало мислим на читаоца, или уопште не мислим на њега. Подсећао ме је да се књижевност ипак пише за њега. Питао ме је, не очекујући одговор, ко данас чита наше модернисте и одмах одговарао да то раде њих (нас) десетак-двадесетак. Књижевност је сурова. И зато праведна. Није је брига за нашу судбину, ни за нашу патњу.

Опет се усредсредио на мој  рукопис. Он му се чинио презахтевним, јер долази „из кривог угла“. Потом је наставио да говори о Јакову Игњатовићу и Дневнику о Чарнојевићу Црњанског, о Андрићевој Травничкој хроници, односно – о делима у којима су камуфлирана морална огрешења и дилеме њихових твораца.

Нисам у тој причи налазио везу са мном и мојим рукописом. Младалачки сам веровао да у свом рукопису постављам нека друга и другачја питања. Али, по њему, нисам припадао огранку „релаксирајуће“ постмодерне. Смештао ме међу мању групу писаца у којој се налазе они оштри и самосвесни… Наоко је био благонаклон, али сам имао утисак да му измичем, отимам се, да сам исувише „тврд“… 

Данас читам уваженог професора и видим да је на становништу по коме је и Јасеновац, између осталих стратишта, лигитимна књижевна тема. Мени је била и тад.

Неким чудом нисам био разочаран као онај Крлежин младић који је носио своје прве песме на оглед. Отишао сам дубоко свестан да се не разумемо и то нерзумевање је могло само да се увећава. Рукопис сам понудио Фрањи Петриновићу, писцу и уреднику у тадашњем Stylosu. Он га је одмах штампао.

По изласку, књига није била нарочито запажена. Сем неколико интересантних приказа (Слободана Владушића, Зорана Мандића, Стојана Ђорђића, Небојше Деветака и Миле Стефановић), њен излазак се ни по чему није разликовао од већине других, бољих и лошијих књига.

Један песник-критичар ми је, после, замерио што у тој књизи исувише есејизирам, уместо да „причам причу“. Он није знао да ми је баш то важно; по мени – есејизирањем сам продужавао живот роману, доводећи све у питање, па и саму невиност жртве, док он мисли да тако убијам „живот“ у њему. Видео сам да и ту, такође, помирења и разумевања не може бити. Њему поезија служи да би „опевао свет“, а ја је видим као средство истраживања и изражавања неизрецивог.  

И даље сам уверен да је то бар другачија књига, књига која за нијансу помера границе или бар поставља понеко неочекивано питање. Ако ништа друго – бар сам се поиграо са постмодерном, кад се она већ тако безосећајно игра са нама. Веровао сам да њоме оповргавам уврежено мишљење по којем је постмодерна увела неозбиљност у нашу књижевност и покушао да покажем како се њеним стратегијама и методама може проговорити (и сведочити) о најтежим темама.

Зато сам на почетку књиге, као малу провокацију, ставио мисао Рејмонда Федермана, писца и теоретичара: „Постмодернизам као књижевни појам измишљен је зато да би се бавио холокаустом. Предратни расцеп између форме и садржаја није био кадар да се бори са моралном кризом коју је холокауст узроковао, те су писци… изумели постмодерну прозу како би трагали за мртвима, прекопавали заједничке гробнице, не би ли оживели проливену крв и проливене сузе… а можда и само зато да би створили нешто занимљивије од смрти…“

Да нисам био равнодушан на одјеке те књиге сведоче изводи из потоњих дневничких записа.

*
„Говорећи о смрти спасао си нешто у себи, али је истовремено умрло нешто од твог бића.“ Сиоран
*
У мене се увукла чама поводом судбине „Апокрифа“. Слутим да ће је задесити апсолутно неразумевање. Кога, уосталом, брига за моје књижевне опсесије?
*
Христ се не дешава ни у прошлости ни у будућности. Он је могућ једино – сада! И не дешава се он – нама! – већ – мени! Дакле, не прихватам хришћанску заједницу, већ само заједницу хришћана, у којој свако за себе живи његову судбину. 

На крају сводим рачуне са своје, тада четири, објављене књиге:

*
Гностик Валентин каже да је свет постао када га је Мудрост, мајка свих бића, створила од своје патње. Земља, ваздух, ватра и вода – конкретни су облици њеног искуства: „Тако се земља издигла из њене пометње; вода из њеног страха; ваздух из згушњавања њеног бола; док је ватра… док је ватра… била саставни део сва ова три елемента… док је незнање било скривено у све те три патње.“
Отуда испада да су моје „Јабуке Хесперида“ сведочанство згушњавања бола, „Ћилибар, мед, сокоруша“ је тек метастазирани Шулцов бол, „Апокрифи о Фуртули“ израстају из пометње, док је „Сламка у носу“ амалгам свега претходног.
Можда изгледа натегнуто, али са „Апокрифима о Фуртули“ циклус се заокружује.

Постмодерна је одавно испустила своју (племениту?) душу и данас мало ко не пропушта прилику да је не омаловажи или јој се не наруга.

Срећом, књижевност још није издахнула, док наши славни порази и даље трају.

Март, 2020.

ЛЕТЕЊЕ КАО ЕКСТАЗА НЕРАВА

(Црњански, Краков, Растко и Винавер)

Сва четворица наших књижевних мускетара имала су искуство летења авионом и сви су у мањој или већој мери оставили драгоцене записе. Понајвише Краков, који је страст према летењу осетио и искусио још током Првог светског рата, док је летење један од централних мотива његовог романа Крила, па је наставак те опсесије био посве логичан током његове новинарске каријере. Црњански је оставио неколико текстова у годинама своје новинарске авантуре, док су Растко и Винавер шкртији и могуће – сиромашнији таквих искустава, што не значи да си њихове опсервације мање вредне за наше истраживање.

За почетак бисмо требали да проникнемо у мотиве наших писаца који их гоне ка летењу? Са Винеровом је најлакше, јер је експлицитан: „Зажелео сам се да видим наше пределе из висине. Зажелео сам да их осетим из висине. Толики људи, који су нам блиски, непознати су нам из даљне перспективе. Тек из даљине (или из успомене која је далека) они добијају нов и можда дефинитивнији лик. Какав је тај лик наше земље?“

Навикли смо да Винавер вапије за синтезама, па је логична његова слутња да нам управо„синтезе из ваздуха недостаје“. За то му треба фотеља у облику авиона. Сличну фотељу помиње и Црњански, кад каже: „Зато и не сматрам да знам све сласти летења које зна пилот. Ја их и не тражим. Летети то је за мене сести у једну фотељу која се шета на небу изнад река и гора, воћњака и планина.“

Краков у једној реченици  признаје своју и нашу заблуду: „На земљи нас занесу детаљи, који нам скрију хоризонте.“ Он лети да би видео и боље спознао „доле на земљи наше свакидашње путеве, наше склониште, наше затворене кругове“. Само се летећи може осетити мир, доле, на тлу, где мира никад нема. Убеђен је да „одозго са висине ништа није ружно, ништа прљаво, све је окупано, насмејано, ведро“. Ослобођен терора појединости, ужива се у лепоти широких потеза и илузији да „непојмљива је на земљи та луда радост у простору“.

            За Винавера је читање страст, па чита и кад лети: „Из ваздуха гледао сам роман наше земље.“ Винавер настоји да испод себе чита и разуме земаљски рукопис, који је прострт испод његовох ногу, као ћилим. Покушава да изналази везе између рељефа и људи који живе на њему, па тако успева да, на тој „простирци у огромној божјој дворани“ уочава разлике између крајолика Србије и Бугарске, слутећи да оне долазе од менталитета и темепрамента људи који на њима живе. Он, „пун неке слутње о свеопштем покрету, од којег смо састављени“, широко отворених очију пабирчи појединости која ће му олакшати сажимање и стварање коначног суда.

Растко је тек екстатичан путник који лети аеропланом за Истанбул, а свој путопис почиње призором панораме тог древног града и кружењем авиона над плажом Сан Стефан. Само се успут сећа тракијских облака, Карпата и гребена Балкана. Ошамућен је призором Мраморног мора, „које изгледа као прошивено на све стране златним жицама“. Дрхтури док гледа „голубје плава острва, тамно плавило вртова, и растопљено сребро једнога непојмљивог града на обалама два континента и два мора“.

Црњански је, већ то знамо, месечар, сањар и сладострасник, гладан усхићења и лепота. Он призива Србију, „коју смо сањали, тражили“, нешто „чисто и ванредно, далеко од свих ружноћа око нас.“ И налази све то у небесима, понад Љуботена: „Љуботен је Србија, Србија коју смо сањали, тражили. У његовом љубичастом врхунцу је вечна лепота, због ње све ово и пишем. Шар Планина је лепша од свих планина на свету.“ А да би потврдио нашу тезу о његовим месечарским склоностима, није му доста дневног летења, па бележи и ово: „Никад нећу заборавити лепоту небеса око нас и бескрајне беле облаке и једна ми је жеља, да све то, још једном проживим, али под звезданим небом, ноћу.“

Црњанском су пилоти необично весели, претерано раздрагани и детињасти, слути да би то могло бити због близине смрти, или, можда ваздуха.

Код Кракова тај њихов смех је језив, израз отвореног чикања смрти, како у роману Крила, тако и у поратним крстарењима. Обојици је узлетање и слетање једна од најснажнијих фасцинација (Црњански:„Ја сам, међутим, осетио само један секунд лакоће, чуђења, као у љуљашци кад се полети у вис.“), јер су то и најкритичније фазе сваког лета, док их нагле промене перспектива доводи до екстазе. Растко је усхићен, јер „огромна златна кубета џамија и цркава  њишући се расла су и летела према нама, као какве чаробне нити“.

Кракову је „земља расла, поља се пела ка нама“, а Црњански кроз наочаре види „како кровови, куће хангари потрчаше, појурише према нама“… „Извртесмо се на лево, прелетосмо преко хангара, тако да нам побеже и дрвеће и кровови и пољана некуд на десно…“ „Видео сам јурњаву фабричких димњака, кровова, дрвећа“

Сви напето ослушкују хук ваздуха и брујање мотора. Вибрације жица на крилима авиона Растку личе на свирку какве „кирлате харфе“, док Црњански ту харфу назива „небеском“.  Овај други, на земљи, пре поласка, има навику да „превуче руком по жицама, што у ваздуху горе фијучу…“

(одломак)

Теaтрон, бр. 186-187.

На конкурсу Удружења драмских писаца Србије за 2018. награда „Бранислав Нушић“ припала је писцу Мирку Демићу за драму ПОБЕДНИЦИ, ПОБЕДНИЦИ… Господин Демић добитник је и Андрићеве награда за књигу приповедака Молски акорди , „Дејан Медаковић“ за роман Трезвењаци на пијаној лађи, „Меша Селимовић“ за роман Ћутања из горе…

•Повод за разговор је награда „Бранислав  Нушић“, за драму Победници, победници. Да ли су награде за писце  „издалека“, једини начин за афирмацију? И колико вам значи штампање драме у Театрону, часопису са престижном позоришном репутацијом?

Упитно је колико награде афирмишу писце, али им свакако значе, јер су по природи посла увек сами. Жирирања и награђивања су, између осталог, места сусрета са другим писцима, колегама и зналцима. То долази до препознавања или до мимоилажења. Награде су доказ препознавања вредности и умећа. Наравно да је част бити део велике породице коју окупља Театрон. Поготово мени, који себе видим у предворју Талије.

•У драми Победници, победници,како кажете, пишете о „страдању само једног од јунака Првог светког рата, Станислава Кракова, потоњег писца иновинра“ – заборављеног и скрајнутог из наше културе. Верујете ли у могућност рехабилитације хероја, у средини где нове генерације дају свој контигент жртава?

Не знам колико се могу исправити већ почињене неправде, али сам сигуран да свако од нас има право да укаже на њих. Није ми била примарна намера да било шта или било кога рехабилитујем. Хтео сам, пре свега, да укажем на један парадокс – подсетити на човека који је био истински херој Великог рата (а бити херој значи „проживети људску драму“), а који још у свести многих слови као издајник. Упитаност о границама између те две крајности била је једна од подстицајних нити током писања. Уосталом, писци трагају за лицима која имају симболички потенцијал да у себи садрже бар делове већине наших прича и судбина.

•Рођени сте шездесетих година. И Ви припадате генерацији, која је дала свој допринос „стварности која нам није склона“, еуфемистички речено. После краткотрајног мира, XX затварио се како је и почео, у крви на овим просторима. Проживели сте рат и прого низ Хрватске; О свом „обезљуђеном“ завичају написали сте пет књига. Да ли сте нашли неке одговоре или још увек остају само питања?

Сведоци сте да већину нас не задовољавају одговори које око себе слушамо. Очигледно да још не умео да себи поставимо одговарајућа питања о проблематици оног што нам се свима догодило. За тим одговорима сам трагао, пишући тих пет књига о крајишкој Атлантиди. Нисам сигуран да сам их нашао, али се надам да сам кроз своје јунаке загребао дубље у проблематику наших међусобица, а пре свега нашег неразумевања и непознавања, како себе и својих корена, тако и оних других и другачијих. Не теши ме уверење да је исти случај и код тих других. Страхови су наши светионици према којима кормиларимо, а они су увек непоуздани водичи. Зато нам је лађа и потонула.

•Кажете да сте књижевно затворили теме о завичају. Сада истражујете књижевно, и на све друге начине, неправедно запостваљене, непрочитане ауторе из „утуљене баштине, с периферије национа“: Деснице, Игњатовића, Димитрија Вујића, Станислава Кракова…

Периферија је по природи ствари сензибилнија од центра, свеједно да ли је реч о националној, географској, рационалној, емотивној или било којој другој. Периферија прва осети ударе непогпода и мржњи, али и долази у додир са благотворним прожимањима и укрштањима. Надам се да ми се неће замерити ако устврдим да су наши највећи писци чеда периферије; Стерија, Његош, Црњански, Андрић, Игњатовић, Матавуљ, Десница…  Отуда су они део мојих интересовања; њихова искушења и дилеме, а све из потребе долажења до оних најтежих питања, која нам недостају.

•Њихове судбине стварају утисак  да се ништа није променило, иста су питања о идентитету, припадности, запретеност у истим политичким заблудама, „нови су само они које опседају старе лудости…“

Још је Проповедник констатовао да нема ништа новог на свету. Или, вино је старо, само су мехови нови. Управо код те чињенице застаје савремени писац и истражује природу данашњег пијанства, произашлог  услед опијености тим старим винима. Запањујуће је сазнање да ми, данашњи, реагујемо на једнак или на сличан начин као што су то чинили наши преци. Изгледа да не умемо да извучемо поуке из грешака и заблуда претходних генерација, већ их упорно, често и на кракикатуралан начин, понављамо.

•Да ли сте размишљали шта би се десило са вашом књижевном биографијом да сте остали у Хрватској, да нисте доживели рат, измештеност и избеглиштво, да нисте били актер најтужније епизодеизновијеисторије?

Пошто сам почео да пишем пре отпочињања сукоба, вероватно да би моје књиге биле другачије него ове, које сам до сад написао, као и оне које ћу, евентуално, написати. Искуство рата и прогонства трајно је одредило моју биографију, па и библиографију. Наравно, то је бескрајан простор за спекулацију, али кад сад листам моју прву књигу из 1990. године, видим да су тад биле начете неке опсесивне теме које ме прогањају и данас; јасеновачка трагедија, мртви преци, потрага за поетским у свему што ме окружује, појединачни и колективни самоубилачки импулс, итд.

•Имате чин поручника и војно образовање. Једног самотног лета у интернату, уз учење, утеху сте нашли у опсесивном читању и љубави према новом таласу и панк музици. Објавили сте, у предвечерје рата, 1990. и прву прозну књигу Јабуке Хесперида. Суморна стварност била је добра вест за вашу литературу.

У ствари, списатељски подстицај је дошао из осећања бунта против дисциплине, али и из модерних струјања у тадашњој музици коју смо слушали. Побуна увек иде уз младост,  а пошто сам био унутар једног давно устројеног система, своје незадовољство сам морао сублимисати на покушаје креативног самоосвешћења; суманутим читањем и несувислим покушајима писања и свирања. Тешко је утврдити да ли је „суморна стварност“ деловала фрустрирајуће или подстицајно.

•Били сте уредник у часопису за књижевност „Кораци“ (2002-2011). Жеља да будтете увек близу књиге, довела вас је у крагујевачку библиотеку, где сте радили ревизију књижног фонда, били возач, уредник  „Крагујевачкогчиталишта“. Имали сте безбедно и пријатељско окружење за читање и писање.

Кад се појединац нађе у општој несрећи, потребна му је срећа да би опстао. Једна од њих је да сам преживио са својом породицом, а друга и а све наредне да сам се, стицајем околности, обрео у Крагујевцу и наишао на разумевање људи у чијем колективу сам се затекао. Све остало је плод добрих околности, упорности и очајничке жеље да нађем своје место под сунцем, а које ми је претходних година оспорено. Сада, у много чему што радим видим настојање да вратим део дуга граду који ме је примио и који сада сматрам својим.

•Ваша нова адреса и условно речено, нови дом, је Крагујевац. Директор сте крагујевачке библиотеке „Вук Караџић“. За допринос развоју библиотечко-информационе делатности и културе у Републици Србији добили сте награду „Ђуро Даничић“ за 2013. Чини се да сте сјединили све у једну причу о књижевности, књигама, писању, писцима…„Ми смо приче, које причају приче“.

Не могу да замислим свој живот без књига, без свега и свих који су у вези са њима. То је мој космос. Сви моји напори у библиотечком послу усмерени су ка доказивању да су књиге важне и онима који их и не читају, а отуда и мање цене. Књиге нису предмети, већ испружене руке претходних генерација, које нам нуде помоћ, али је и траже од нас. Књиге су ланац који цивилизацију држи на окупу. Књиге читају нас. Ми читамо књиге и мењамо их собом. Библиотекари су свештеници, јер су спона између књига и читалаца. Они су усред литургије.

•Пиштете, измеђуосталога, о отаџбини, домовини, идентитету, завичају, припадности. Да ли ће време те речи учинити архаичним?

Мислим да неће никад. Завичаји, идентитети, отаџбине и домовине могу бити шири или ужи, могу мењати облик, али не и значење/зрачење. Одувек њихова  значења зависе од проницљивости наших погледа, ширине образовања и гипкости мишљења. Не морамо робовати идентитетима, можемо их сами бирати. Сетите се Црњанског и његовог израбраног завичаја – Срема. Сви ти појмови ништа не вреде ако представљају пуку амбалажу. Без унутрашњег садржаја све је бесмислено.

• У књизи Молски акорди кажете да је „сваком од нас додељен известан број белих лица које ће срести, бело лице које покрива све нас, без изузетка“. Колико сте ви срели „белих лица“, и мислите ли да имамо способност да их препознамо?

Најмање једно. У противном, не бих писао о њему. Верујем да је сваком од нас дата та способност. Не може се научити, нити призвати. Кад се појави – препознајемо га. И готово. То је само једна од животних мистерија. За њих вреди живети.

•Објавили сте и више књига есеја, која су ваша нова страст и како кажете „будућност књижевности“. Немате проблема са жанровима, бавите и приређивањем, шта тренутно радите?

Вероватно је моје „истраживање жанрова“ последица знатижеље, али и незадовољство оствареног. Незадовољство је мотор који ме покреће; не једини и најјачи, али веома важан.
Приводим крају моје вишегодишње бављење књижевном оставштином Станислава Кракова. Радим на трећој књизи његових Путописа. Овај пут то су текстови настали након његових бројних авионских летова. Поред тога, припремам и његове Ратне дневнике. При крају је и рукопис књиге мање познатих текстова песника Десимира Благојевића – поетских записa насталих током Другог светског рата, његових књижевних и ликовних критикa, као и полемикa. Тако се, одужујући се другим писцима, одмарам од сопственог белетристичког ангажмана.

Разговарала Биљана Остојић

Teзе о Драшку

Драшко Ређеп на живот гледа као на шведски сто: са њега узима шта хоће и колико може, облапорно и незасито, халапљиво и обешењачки.

§§§

Он је једна од последњих ренесансних појава у нас, једини преостали уживалац уметности. Стиче се утисак да би само он могао бити савременик Декамерона; чак и један од његових активних (са)учесника.

§§§

Један је од ретких наших духова који зна, макар инстинктивно, да је страст најпоузданији компас, који одмењује и надгорњава сваку ученост и компетенцију.

§§§

Ако данас неко себе може назвати – винаверијанцем, онда је међу одабранима и Ређеп: ширина интересовања, упућеност и несмањен интерес за нове људе и другачија струјања. Младалачки занос је оно што га издваја од његових исписника од којих је млађи за неколико живота.

§§§

Њега треба читати и слушати, чак и кад његово писање досегне до крајњих ивица смисла или кад га не разумемо. До убедљивости код својих слушалаца и читалаца он долази вербалном заводљивошћу која је без премца, па тек онда аргументима.

§§§

Он је налик оном геометру (можда баш Кафкином) који удара кочеве, разапиње канапе, чкиљи у теодолит – као да доиста намерава да гради нешто велико и епохално. А онда, када му поверујемо, он скупља своје опсенарске алатке и прелази на нову локацију и почиње нову грађевину.

§§§

Његов хедонизам није од оних који живи на рачун других; он њиме шири заразу свуд где прође и чега год се дотакне. Његов смех и његова реченица никада нису лишени запитаности и шарма.

§§§

Он је рођени мајстор церемонијала и зато воли да се игра полугама књижевне моћи. Када жирира – више воли да конфронтира своје ставове са осталим члановима жирија него да повлађује већини. И, уз то, авај, ретко се кад превари у процени.

§§§

Његова Војводина стара саздана је од безброј зачина и мирођија и простире се на читав Универзум; на њој му завиде и српски националисти и тврдокорни аутономаши.

§§§

Он је једини преостали Кореспондент Епохе. У времену када епистоле неповратно нестају, он их бесомучно исписује, истим начином и тоном, заводљиво и господски, као што их је некад писао Црњанском или Крлежи. Он нам је жива веза са Класиком.

§§§

Он до озбиљности  долази на другачији начин од већине виртуоза речи.  Његова озвиљност није лишена комике, мада је та комика препуна озбиљности и сложеног подтекста.

§§§

Он је „најкњижевнији“ кад не пише о књижевности, кад се поиграва жанровима, кад испитује њихове границе. Он је живи доказ да маргина може да буде краљевски престо и осматрачница са које пуца најбољи видик.

§§§

Наизглед незаинтересован и тром – он спада међу најбудније читаоце у нашој литератури. Његова читалачка кондиција је неупоредива. Уместо да искуство које има смањује знатижељу за живот око себе – он ту знатижељу вртоглаво увећава.

§§§

Његова залагања су безрезервна; свеједно да ли долазе из уверења, ината или обести. Његови аргументи су заводљиви, духовити, често парадоксални, неретко луцидни и смели.

§§§

Драшкова проза је по правилу шпикована. Пре свега – нашим именима и књигама, нашим анегдотама и вербалним бродоломима. Будимо искрени, добар део његових читалаца јури своја  имена по тексту, док се тек неколико одабраних дубље загледа у малтер који те једноличне цигле наших имена и књига држи на окупу, а он је сачињен од невеселих истина и горких синтеза нашег живовања.

§§§

Драшкове прозе су посластице за оне који им безрезервно верују, али и за оне који у њима острашћено траже фалинку. Највећи губитници су они трећи – равнодушни и неосетљиви.

§§§

Ако је озбиљним људима неупутно да говоре о рају, онда за Драшка можемо рећи да је „тежак случај пакла“, како слови једна песма Николе Врањковића,  али оног пакла у којем је претекла по која трунка духа, односно смисла.

§§§

Драшко је елементарна непогода, и то од оних којих се са носталгијом сећамо, пошто умину у својој јарости.

§§§

Драшко Ређеп је на добром путу да постане метафора.

2008.


Беседа у славу Бранислава Нушића

Поштовани представници Удружења драмских писаца Србије, уважени чланови жирија, драги пријатељи, даме и господо,

Хвала Вам што сте ми омогућили да се данас и на овом месту, заједно са вама, поклоним сенима Бранислва Нушића, великог – у мајсторству писања и великог – у личном болу.

Члановима жирија захваљујем и зато што су препознали моју тежњу да кроз форму драме проживим страдање једног од јунака Првог светског рата, Станислава Кракова, потоњег писца и новинара – а тиме и посредно подсетим на онолике жртве које су пале и које су, бојим се, неповратно заборављене.

Подсетићу вас на две чињенице из Нушићеве биографије и библиографије. Прва је погибија његовог сина Страхиње – Бана, једног од 1300 каплара, а друга је његов роман Девтсто петнаеста. Једна за другу су чврсто везане, јер на самом почетку романа Нушић исписује потресну посвету: „Место трошне камене плоче, сине, овом књигом туге и болова бележи ти отац гроб“.

На дрзугом месту у роману Нушић констатује: „Туга је осећај који се не да ни с ким делити“. И он је није делио, нити се њоме разметао. Чувао је дубоко запретену у себи.

Пишући Деветсто петнаесту Нушић је покушао немогуће – да опише трагедију читавог народа – да би на самом крају романа признао да нема човека који ту трагедију може сагледати и уметнички савладати. Зато је себе сматрао само сарадником, једним од многих сакупљача грађе на основу које ће се тек стварати историја, прича или еп,  мада је и тада наслућивао да ће будућим генерација оно доба патње и суровости изгледати невероватно, попут бајке.

Нушићев роман се завршава у Пећи, на месту где се, како каже, „завршава трагедија народа а почиње трагедија појединаца“. У драми Победници, победници покушао сам да, на основу прозе Станислава Кракова, реконструшем део његове животне приче – а преко ње и трагедију сваког од тих појединица на које Нушић мисли.

Краков у својим делима, с једне стране сведочи о војничком јунаштву и страдању, с друге и нечовештву, кукавичлуку и порцима које он доноси, док Нушић у свом роману описује сву драматику живота у позадини, злопаћење цивила у збегу, повлачењу пред непријатељем и страх пред неизвесношћу.

У том драматичном и бурном времену, животне путање Нушићевог сина Бана и Станислава Кракова – као да се огледају једна у другој. Почевши од Скопља  – у њему Станислава, током „практичних фортификацијских радова“, као питомца Војне академије, затиче објава рата Србији, а Страњињу Нушића, нешто касније, на двомесечној војној вежби, у јединици касније прозваној „1300 каплара“.

У својој мемоарској књизи Живот човека на Балкану Краков се сећа родног Крагујевца, у који са колегама долази из Скоља, а где се налази Врховна команда, која га, као ванредно унапређује у официра и распоређује у јединицу, у Пожаревцу. Нешто касније, кроз Крагујевац ће проћи чувени ђачки батаљон, у којем је био и Страхиња Нушић, одлазећи ка Горњем Милановцу, и даље. Станислав је неким чудом преживео рат, Страхиња – није; страдао је код Пожаревца.

Већина савременика Нушића види искључиво као комедиографа, заборављајући друге књижевне родове којима се огледао, као и његову личну драму, у којој је налазио подстрека и за своја комедиографска дела. Очигледно да се неутешан човек лакше осмехује на свет око себе.

И, коначно, као библиотекару, није ми без значаја ни чињеница да је један од Нушићевих послова био и место библиотекара у Народној скупштини. Тај податак ме наводи да га ту замислим и у нашем времену. Готово сам сигуран да би са нама поделио сличан утисак: да су његови јунаци демисионирали из књига, да су се помешали са нама и – уместо да се ми осмехујемо њима – они се смеју нама.                                               

У Београду, 19. јанаура 2019. 

Беседа поводом доделе награде „Мирослав Дерета“

Поштована породицо Дерета, господине Коларићу, уважени чланови жирија, колегинице и колеге, даме и господо!

Задовољство ми је да учествујем у заједничком напору одржавања сећања на једног човека, пионира српског издаваштва новијег времена, најпре учествовањем на конкурсу, а потом и на овој свечаности поводом доделе награде која носи његово име.

Колико сам имао људску и списатељску потребу и обавезу да кроз неколико претходних књига ставим у фокус страдања мог ширег завичаја током деведесетих година и дам им одговарајући књижевни облик, толико сам желео да затворим тај тематски круг и отворим врата новим изазовима. Управо рукопис романа „Пустоловине бачког опсенара“ представљао је покушај отклона од једног времена и несрећних догађаја који су их обележили.

Срећна је околност што је „Дерета“ прошле године имала слуха да објави први том „Путописа“ Станислава Кракова, који сам приредио. Потрага за његовим текстовима омогућила ми је да набашем на једну од носећих тема овог романа – судбину једног Суботичанина – Димитрија Вујића.

Та тема се налазила у репортажи Станислава Кракова, објављеној 1926. године у дневном листу „Време“ и предстваљала је кроки могућег романа или, још вероватније – филма, у чију је сугестивну моћ на широке масе њен писац, већ тада, нарочито веровао.

Испоставило се да сам, бежећи од дојучерашњих тема, зашао у другу половину османаестог и прву половину деветнаестог века. Између осталог, Краков у својој репортажи Вујића назива – бачким Казановом.

Дозволите ми да вас овде подсетим  на чувени есеј Штефана Цвајга о Казанови, у којем је проницљиво описана атмосфера оног времена. Цвајг види осамнаести век као „карусел превараната са истим лицима од Мадрида до Петрограда, од Амстердама до Пресбурга, од Париза до Напуља“, помињући живописне ликове Талвиса, Алфизија, Шверина, Сен-Жермена, а нарочито неодољивог и неупоредивог – Ђакома Казанове, подсећајући нас да „сви ти глумци, играчи, музичари, пустолови, проститутке и алхемичари, заједно са језуитима и Јеврејима предстваљају тада једине интернационалце света“.

Цвајг тиме говори о индивидалцима највишег реда, који су својим знањем, спретношћу, безобзирношћу и шармом надмудривали бесловесну гомилу, али и крунисане главе. Кад не би успевали у својим хазардерским подухватима, бежали су пред бесом и одмаздом, такође сами, опет користећи једино што поседују – своје вештине и домишљатост.

Дао сам себи слободу да се позабавим са представником те епохе и ставим га напоредо са животом једног осамљеног и осетљивог човека нашег времена који, на прагу старости, своди рачуне са собом и светом. Живот светског пустахије укрстио сам са унутрашњим путовањима једног меланхолика и мизантропа.

У последње време смо склони потцењивању моћи књижевности. Како они којима је она обична забава, тако и ми, којима је страст. Верујем да права књижевност увек говори и о нашем времену,  чак и онда када се бави личностима и догађајима из ранијих векова.

У случају мог романа, судбина Димитрија Вујића се може посматрати и као димна завеса или, у складу са временом у којем је живео и друштвом у којеме се кретао, као – маска. Најпре као маска иза које се крије мој приповедач, као копрена кроз коју он гледа људе око себе, али и маска у коју зури свет, равнодушан на изглед лица испод ње.

Отуда прижељкујем да ће виспрен читалац – а такве сваки писац прижељкује – у овом роману умети да препозана вртоглаву игру између двају временских огледала и прочитано обогатити сопственим дахом и духом.

У тој вери још једном вас поздрављам и захваљујем на указаној пажњи и части.

У Београду, 3. децембра 2018.

ПОСTМOДЕРНА ЈЕ БИЛА КОРИСНО ИСКУСТВО (Разговор са Мирком Демићем)

Да бисмо Вас боље упознали, разговор можемо почети причом о Вашем детињству, па све до Ваших казивања да су Вам родитељи тамо а део фамилије у Загребу.

Рођен сам на селу и у њему живео до своје петанесте године. У недоумици слежем раменима кад ме неко пита да ли сам имао безбрижно детињство. Није било безбрижно ни бајковито. Подразумевало је игру и забаву, али уз обавезе у кући и око ње. Фудбал и стрипови су испуњавали моје слободно време, што за једног одликаша и није бог зна шта.
Средином 1998, након двоипогодишњег  избегличког избивања из завичаја, моји родитељи су се вратили у наше тешко девастирано село, где су многи повратници у међувремену помрли. На мој наговор прешли су у Србију 2014. године и од тада живе надомак Крагујевца. Од очевих најближих рођака у Загребу, у животу је само стриц. Са њиховим потомцима се све ређе чујем и још ређе срећем.

Ваша прва књига „Јабуке Хесперида“, писана је, условно речено, под утицајем постмодернизма, зар не?

Моје одрастање и стасавање одвијало се у периоду кад је део наше књижевности био под великим утицајем постмодернизма. Са ове временске дистанце, на своју прву књигу гледам као на каталог младалачких читалачких страсти и опсесивних тема које ме не напуштају ни данас. Али, за разлику од неких колега, не стидим се тог утицаја, поготово не књижевних поступака које је постмодерна учинила легитимним.

Поводом књиге „Сламка у носу“, реците нам: „како неки текст чита историју и како себе укључује у историју” о чему је писала и Мила Стефановић.

Та је књига писана у избеглиштву. Гледам је као покушај да се спасем од самоубилачких идеја које су ми се „нудиле“ у том понижавајућем положају. Био је то амбициозан покушај да се сажме биографија Наполеона Бонапарте, која је већ исписана кроз четрдесет хиљада књига, а да истовремено на ироничан начин буде и лична. Покушао сам да о најчувенијем победнику пишем из позиције пораженог и пониженог војника. Веома ми је драга та књига и привидна лакоћа са којом је написана.

На почетку романа „Ћилибар, мед, оскоруша“, записали сте „Данашња књижевност није ништа друго до дизајн споменика Крађи. Оспоравање духовног власништва постало је једино могуће занимање, а мајсторство у преузимању врхунац уметности.“ Можете ли појаснити, проширити ову занимљиву тезу?

Она се може читати у више кључева, а један од њих је и опроштај од поменуте постмодерне и њених доминантних поступака, пошто је исписана у једној од мојих најинтимнијих и мени најдражих  књига. Међутим, не бих волео да се ово тумачи као одрицање, јер та књига као маску користи великог и несрећног пољског приповедача Бруна Шулца и његову интимну преписку. Можда изричем светогрђе, постмодерна је (пошто је данас у моди да се сваки књижевни полетарац с презрењем огради од ње), бар у мом случају, била корисно искуство.

Ко је Јежи Фицовски или Бруно Шулц?

Јежи Фицовски (1924-2006) је пољски писац и књижевни историчар који је неколико деценија скупљао све што је преостало од Бруна Шулца (рукописе, цртеже, писма, сведочанства и др), дакле упућен у пишчеву судбину и као такав идеалан лик у роману који ће бранити лик и дело писца од писца фикције, попут мене.

Ако кажете да је читав свет обремењен добром и злом, да ли, као што пишете, захваљујући нечијој вери, и да вера одржава живот литератури?

Да би ми књижевност нешто значила у животу било је неопоходно да верујем како ми она нуди оно што друге уметности својим изражајним средствима не могу. Дакле, без узајамне вере, тајно створеног савеза између писаца и читалаца књижевност не постоји, односно нема смисла.

А да ли је писање несрећа, бесмислени „и исцрпљујући аргат. А да се ни за читање не може рећи ништа утешније“?

Јесте и то. У њој се тражи утеха и тек понекад налази, али и кад се нађе, она тражи обнову, рекреирање. Књижевност је и несрећа када се у њу залута, заборављајући  на њену улогу и могућности. Толико има људи који товаре на њена нејака плећа терет који она не може понети. А тек колико има оних који од ње очекују дефинитивне одговоре и савете за лепше живљење? Нема озбиљног писаца који се не сусреће са питањем смисла оног што ради. Писање је више од задовољства. Оно се писањем настоји досегнути, али се зато пише само из немира и запитаности, само из жеље да се овај свет (а самим тим и аутор) (само)разуме и учини бољим.

Жељко Милановић је поводом романа „Слуге хировитог лучоноше“, рекао: „У роману, новинар Јован Канела истражује живот Милована Пантовића Гандија… али и пише репортажу о малверзацијама српских локалних команданата током рата у Хрватској.“  Да ли се у овом роману налазе зачеци Ваших основних тема у романима који ће уследити? (Кораци, 1-3, 2016).

Могло би се тако рећи. Новинар Јован Канела је новинар-избеглица којег занима један локални, крагујевачки новинар, необичне судбине. Кроз Гандијеве неспоразуме са својом средином и временом Канела покушава да разуме законитости заједничке професије  и времена у којем живи. Уосталом, у већини мојих проза провлаче се наговештаји тема које ће тек доћи, што само потврђује да су оне у мени дуго сазревале и таложиле се.

Милица Мирковић поводом „Молских акорда“ пише да улазите у подручје историјских прелома, ратних сукоба, емотивних, духовних и друштвених сломова и ожиљака („Поља“, новембар-децембар, 2008). Када сте осетили потребу да о томе морате проговорити?

Онда када сам се уплашио да нећу имати времена да их обрадим. Десетак година сам се суспрезао, сматрајући да нисам сазрео за њих, чекајући да се у мени слегне већи део јéди и незадовољства, који би могли да ме деконцентришу приликом писања. Успут, нисам жело да учествујем у оној силној послератној халабуци и потреби свих и свакога да оставе записе о рату.

Заједнички именитељ свих прича је политички контекст, и Ви сте обухватили око век и по српске, односно југословенске књижевности, од револуционарне 1848. до недавних мотива грађанских ратова и уличних протеста на самом крају XX столећа. Како савладате толику грађу?

Тешко и у мери властитих способности. Предуслов свему је да се колико-толико познаје тематски контекст из којег се користи грађа. Мене је занимао континуитет нашег самонеразумевања. Тражио сам га у личностима из наше културе и политике чије су биографије мање-више познате. Намерно су бирани они који су рођени или су живели на граници; територијалној, националној, психичкој, политичкој, емотивној, стваралачкој…

„Трезвењаци на пијаној лађи“ је прича о необичној љубави која је у сенци имагинарног путовања главног јунака Павла возом између Београда и Загреба. Да ли је остало још недоречености на Вашем путу и релацији супротних страна, на неком имагинарном возу? Неки компликовани односи између Срба и Хрвата, Београда и Загреба?

Није ми била намера да изнађем и побројим све вирове и странпутице српско-хрватских односа. Било ми је важно да само неке дотакнем; читаоцу сам оставио да понуђене продуби а изостављене «распева», да им се супротставља или их брани, темељећи то на сопственом искуству. Тај роман је био провокација; једнако су се узнемирили дежурни мрзитељи југословенства, као и самопроглашени познаваоци српско-хрватских веза и промотери „обнове региона“.

Наведена књига била је у ужем избору за НИН-ову награду, али сте потом били добитник других не мање значајних награда. Уобичајено питање, али не мање важано, шта мислите о наградама?

Нећу рећи ништа ново ако устврдим да су награде, нажалост, један од малог броја начина да читалац слуђен енормним бројем наслова примети постојање једног од њих. Нажалост, награде истовремено истичу један наслов на рачун десетине других, такође занимљивих. Писцу оне бар на час враћају наду да писање ипак има смисла и да у писању није узалуд страћено време.

„Створио сам тог женског фантома у самоодбрани од коначности која се била надвила нада мном. Из страха да се не сведем на једно, па ако хоћете и ₋да се не сведем на једну жену и тиме се додатно оградим од света“, веома занимљив цитат из истоимене књиге.

Тако мисли мој јунак. Као што знате, нису писци једини који имају потребу да стварају ликове и да кроз њих говоре и оно што пред другима никад не би рекли. Понекад обликујемо ликове из жеље да не будемо сами, али и из настојања да своје менталне и емотивне потенцијале умножимо. Писање је и удовољавање једном племенитом настојању да разумемо друге људе, а можемо их, између осталог, разумети кроз ликове. Није редак случај да се човек истински заљуби и у фантоме које је створио по мустри стварне/стварних особе/а.

Занимљиво је поменути и лик Кинеза из романа: „Док је наш писац све ове године Ху Сан Пеју упорно објашњавао ко смо то ми, а ко су они, какве нас сличности деле а какве разлике спајају, он се множио како и доликује типичном Кинезу, а под фирмом пажљивог слушаоца који ништа не разуме, ковао и ширио своје трговачке ланце, уздуж и попреко спајајући наше невеселе забити“. Ти споредни ликови одједном добијају прави смисао.

Ху Сан Пеј има дубоки подтекст. У роману се наводи како је то потомак једног другог Кинеза. Оног којег је створио Крлежа, као би покушао (углавном безуспешно) да му објасни сву сложеност хрватско-српских односа. Међутим, Кинезов потомак у мом роману има сасвим другу функцију – да ништа не разуме, јер, сви су изгледи, од толико муђусобних ирационалности, ту се и нема бог зна шта разумети. Иако дискретно, његова права улога се разоткрива на крају романа.

У једном разговору сте рекли да су „‘Трезвењаци’ замишљени као провокативан роман, провокативан, пре свега, спрам предрасуда које прате овако сложену тему.“ Да ли роман „ради“, иронично да питамо, на обнови „нове југословенске идеје“ у Срба?

Ту тезу је пласирао Александар Дунђерин у «Печату» и предстваља најобичнију глупост једног манипуланта и острашћене незналице (такве су ваљда све незналице овог света). Њему и сличним свезнадарима свака прича о српско-хрватским односима је сумњива, јер захтевају да се између та два народа повуче јасна демаркација.  Овај роман, између осталог, управо доказује како је то немогуће, јер повлачење демаркација гарантује бол и крв, у што смо се могли уверити. Коначно, овде није реч о географским демаркацијама, већ о оним сложенијим – душевним, емоционалним, од којих смо саздани, ми у бившем простору и времену.

Шта је о књизи писао „Глас концила“?

Није писао о овој књизи. Писао је о једном мом тексту (Ја, Срби и Хрвати) у којем се помиње фотографија за коју се верује да су на њој приказани Срби пре клања у глинској православној цркви. Глас концила је тврдио како је та фотографија фалсификат. О клању се није изјаснио. Оно му је ваљда било небитно. Ја сам, после, прокоментарисао како допуштам да је то могуће, како бих волео да је и то клање фалсификат, јер тада мој предеда по мајци не би био заклан.

Да ли у овом роману има доста аутобиографског?

То је неизбежно. Шест година сам путовао возом на тој релацији. Аутобиографско је неисцрпан зденац из ког настојим да заграбим што више, али аутобиографске су и моје лектире које су ме форматирале, као и све што ми је дошло под руке, а да се може користити при писању.

Да ли Ваша књига есеја „Под отровним плаштом“ казује да без ентузијазма али и згађености према књижевности и свему што је окружује ₋и нема прилике за настанак вреднијих дела?

Да парафразирам Андрића који је сматрао да је све што је написано, у ствари, отето од света. На једној страни мора стајати ентузијазам, без кога нема покретачке енергије, док на другој мора стајати згађеност, као мера опреза да све што је написано није и не мора да буде књижевност. У борби између та два принципа понекад настане понешто што може да претекне дан, а у најсрећнијим случајевима – један људски век.

„По(в)ратнички реквијем“ је „етно-роман“ али је и сторија о јунаку (негативном) као што је и плач ₋ јеремијада. Он је и поратнички и повратнички. Да ли је рат утицао на измењени идентитет?

Тај роман је написан из изнудице, јер сам се побојао да ће прекрити заборав ту постапокалиптичну атмосферу којој сам био сведок. Покушао сам кроз тај роман да покажем како рат није оно најгоре што се човеку може догодити, већ да прави пакао настаје тек кад се рат заврши. У класутрофобичној атмосфери почињу да владају сурови закони чији је једини циљ – преживети. Истина, тада се мењају идентитети, али се стварају и нови. Имао сам утисак да присуствујем стварању нових карактера и њихових варијанти, а сви су усмерени на кварење човека. Био је то мој вапај у нарастајућој пустињи. Дабоме да тај роман «није примећен» од критике. Изненадио бих се да јесте.

„Међутим, оно што се мора замерити аутору јесте недостатак женских ликова… постоји само један женски лик наспрам двадесетак мушких“, записао је Ненад Жупанц (Данас, 22-23. јуни 2015) и навео да књига нема заплета и да радња није довољно развијена.

Навели сте један од карактеристичних примера како се данас (и не само у Данасу) пише књижевна критика. Он је пластичан пример дубоког неразумевања књижевности. Ако се одстрани видљив анимозитет према теми (а можда и према писцу), онда добијемо пребројавање ликова и набрајање оног чега у књизи нема. Нажалост, не наводи се нити се раправља о ономе чега у њој има. Ето, усудио сам се да будем безобразан па да област која се некад звала Банија, преименујем у Бабанију због ћутљивих и у црнину забрађених старица), довољно сам охол да не прихватам налоге жанра, па уместо да заплићем „радњу“, ја је – расплићем и, уместо да покажем неку „радњу“, ја безобразно показујем како радње нема, како се све већ догодило, те исписујем њено одсуство. Какав диван неспоразум.

Јелена Марићевић је подвукла тезу ослањања на античку традицију, пре свега на Хомера (Поља, март-април, 2013).

У приповеци по којој је књига добила назив (Атака на Итаку) усудио сам се да кроз ликове певача Фемија и пса Аргуса испричам другачију верзију Хомерове Одисеје. У њој Одисеј није јунак и мудрац, већ ратни дезертер и убица својих комшија. Свака традиција се преиспитује и рекреира. У случају ове књиге покушао сам да проговорим о рату, гледајући на њега, између осталог, и кроз наочаре циничног комедиографа.

У књизи приповедака „Атака на Итаку ₋комедије бурлескне бесмислености“, је поново прича о завичају који наумољиво нестаје. Да ли ће та тема и даље бити присутна, да ли Вас прогоне недоречене слике?

У тој причи завичај страдава од оних који се у њега куну и призивају га, наговештавајући читаоцу да је пред њим прича и о самоубилачким импулсима у сваком од нас. Завичај је вечна тема књижевности и не видим начина да се она може избећи. Али што се тиче мог завичаја, мислим да сам ту болну тему поприлично „искоришћавао“, те да нема разлога да се понављам. То не значи да се нећу бавити туђим завичајима.

Да ли се 2016. година може означити као година када сте окружили своје завичајно петокњижје и своју коначницу велике епопеје: „Молски акорди“, „Атака на Итаку“, „Трезвењаци на пијаној лађи“ и „По(в)ратнички реквијем“?

Свакако. Са олакшањем сам ставио тачку на тај тематски круг, жељан да променим регистар и посветим се неким другим опсесијама. Све ове године имао сам утисак да пишем о теми која би се најрадије ставила под тепих, осећајући извесну нелагоду око себе. Обично се по поразима не пише на начин који сам ја изабрао. А ја пишем о једном страшном поразу; националном, политичком, војном, менталном… о поразу човечности, пре свега.

Да ли сте Ви, заправо, овим књигама сведок и учесник историјских догађаја које узимате као књижевни предложак?

Моја амбиција је била да будем искључиво књижевни сведок. Није ми стало до других облика сведочења. То раде други. И има их превише. Толико да извитоперују невеселу истину. Околност да сам био и невољни учесник није ни предност ни недостатак. Од дара све зависи.

Да ли се Петрова гора може сматрати јунаком, учесником, покретачем и узроком збивања?

Да, она је центар света и књижевног универзума. Од ње и из ње све полази. У њу се све улива, на њој се све сабира. Пребогата временским, а отуда и наративним слојевима, пружила ми је обиље материјала из којег сам покушао да реконструишем корене наших међусобица, наших несрећа, наших трагедија. Претворио сам је у „распричано“ гробље из којег се наслућују (ако се већ не чују) бројни гласови, жељни да саопште сопствене приче. У тој књизи Петрова Гора је мој Даблин, Џеферсон, Дрохобич, Макондо…

Наталија Лудошки писала је о књизи Ваших есеја и једног путописа „На ничијој земљи“ у којој су сабрани текстови о ауторима чији опуси, али и судбине, трајно заокупљају и стваралачку имагинацију овог писца“. Било би занимљиво да нашим читаоцима кажете ко су, заправо аутори, који су у Вашем фокусу интересовања?

Увек су то писци „који ме се тичу“. Они заокупљају моју пажњу и запитаност, писци којима се дивим и у чијим делима налазим силнице који ме узбуђују и разгоревају интелектуалну и емоционалну глад. У поменутој књизи су то: једини Кишов путопис, Јаков Игњатовић као претеча, Крлежина конспирација у Дневницима, Андрићево „зрење“ у мариборској тамници, компарација судбина Винавера и Кракова (на начин како сам то урадио са Десницим и Кишом у претходној књизи есеја Под отровним плаштом)… Други сегмент ове књижице је откривалачки, односно покушај да нека имена из наше књижевне историје вратим у фокус интересовања, јер то својим делима заслужују. То су, овај пут,  Станислав Краков, Нико Бартуловић и Душан Срезојевић, док се моја посвећеност крајишкој књижевности огледа у покушају скретања пажње на готово заборављена дела Милана Будисављевића (коме сам приредио непознат роман Таласи) и Милана Прибићевића (коме сам приредио изабране приче Грке капи).

Ако цитирамо Александра Гениса: „књиге о другима се пишу када немаш шта да кажеш о себи“. Код Вас није тако? Киш, Јаша Игњатовић, Крлежа, Андрић, Винавер, Бруно Шулц и др.

Моје схватање књижевности подразумева да у сваком човеку, у сваком писцу тражим и препознајем делић себе. (Мислим да тако сматра и сваки озбиљан читалац.) Увек је то избор по сродности. Једна од литерарних слутњи Бруна Шулца, односно његовог јунака, била је да је свет који познајемо – дефрагментизован. Неважно да ли услед неког спољног праска или унутрашње катаклизме; на писцима и уметницима је да те расуте фрагменте скупљају и покушају да реконструишу бивши свет. Та ми се слика веома допада. Смисао се тражи и у себи и у другима. Сложићете се да нам никад није довољно смисла и утехе. Што више налазимо њихове опиљке, глад за њима се само увећава.

Да ли, писати о другима, значи писати и о себи?

И кад бисмо хтели, ми не можемо да пишемо о другима а да не пишемо о себи и из себе. Други су нам повод и алиби. Свако ново писање је копање по сопственој нутрини. Ако није тако, онда је у њему мало истинске књижевности. Тако сам, рецимо, разрађујући једну епизоду из Мемоара Јакова Игњатовића, доживео откровење, јер сам схватио да, у ствари, пишем један од најличнијих догађаја свог живота, са свим пикантеријама које је оно донело. Надаље, пишући о лудилу Петра Кочића, Саве Мркаља и Фридриха Хелдерлина – чачкао сам и по потенцијалима за сопствено лудило, било да је реч о политичком или неком другом, итд.

Ви сте „идеолошки непоткупљив“, не подилазите читалачким очекивањима.

То је ствар елементарног поштења према књижевности којој припадам и односа према писцима које сматрам за учитеље. Истина је да се пише за друге, али је још већа истина да од тих других очекујем разумевање и пажњу, јер сам се довољно узохолио самим чином штампања својих дела. На њима је да одлуче хоће ли ту пружену руку прихватити или одбити. Зато не пристајем да будем слуга било кога, поготово тако аморфне категорије коју називамо читалачком публиком.

Били сте уредник у „Корацима“?

Било је то драгоцено искуство. Дивна прилика да комуницирам и са великим писцима и са полетарцима, да упознајем тај свет „изнутра“, са свим својим врлинама и манама. С друге стране, то је позиција, ма колико то смешно изгледало, на којој поседујете „моћ“; од вас зависи који уреднички курс заузимате, које поетике и појаве протежирате, а у које сумњате. Неизоставно се неким људима замерате, али и стичете драгоцена познанства и пријатељства до краја живота. И све то у времену које оправдано поставља  питања улоге и сврхе постојања часописа. Поготово штампаних издања, пошто је дошло до праве експанзије електронских издања и блогова, док је  лакоћа јавног оглашавања неограничена.

Којим језиком бисте писали да се којим случајем вратите у Хрватску? Ви кажете у интервјуу подовом „Трезвењака“: „Код многих мојих јунака тај језик је проблем, а мало виспренијем читаоцу може се учинити да је управо језик главни „јунак”, јер одаје оне који се њиме служе, компромитујући их, идентификује их припадношћу народима, регијама, градовима и селима“, (Просвјета, бр. 99, септ. 2010).

Касно је и за повратак и за мењање језика. Нажалост, у нашим срединама још горе ватре бројних атавизама. Тако и начин како говорите може да постане легитимација, а тиме и потенцијална мета. У првој фази то бива добар материјал за спрдњу, док свака наредна „запитаност“ може да доведе до елиминације из друштва, од симболичне до дословне. Ипак, стојим на становишту да је језик грађа, а књижевност – што рече Набоков – догађај у језику.

Шта рећи о сумњама и несигурностима писца? О Меши Селимовићу.

У свему што радим блиска ми је Мешина сумња и несигурност. У књижевности – поготово. Меша је доказ да се из те сумње може клесати Дело, уз све узалудне покушаје, одустајања и нова „отимања од света“. Ближи су ми они који тапкају у мраку и траже остатке светлости, него они који су сигурни у себе и у све што раде. У овим другима се увек неко јави ко би сопствена уверења и искуства канонизовао и покушао да нас натера да их сматрамо једино прихватљивим.

У једном интервјуу сте рекли: „И књижевност је политика. И она има амбиције да утиче на људе, а тиме и да влада.“

Чим је нешто упућено другим људима, оно има потенцијала да манипулише њима. Свеједно да ли јој је намера да „поправља“ или „квари“ људе. То је ваљда остало из времена кад се улога књижевности у друштву схватала озбиљније и представљала још један од начина индоктринације маса. Данас је другачије утолико што је значај, а отуда и утицај књижевности минимизиран, па покушаји да јој се врати „стари сјај“ изгледају комично. Код нас је још јака струја коју бих условно назвао – педагошком; од дечије до омладинске, за коју кажу да се подразумева та нота, до жеље да нас, у последње време, подучавају средњовековљу и такозваној „скривеној историји“. Ништа није мање перфидна теза која нас убеђује да је књижевност врста јефтине забаве и начин да се уз њу испуњава доколица или лакше заспива.

Како се сналазите са „Кочионим системом“?

Да, својевремено сам написао серију текстова о стању наше прозе, па, између осталог и тај, назвавши га „Кочиони систем српске књижевности“. Његов циљ је био да се бар мало наругам Госпожи Академској Критици и њеној склоности да анахроне појаве проглашава новинама или делом такозваног главног тока. Што се мене тиче, не жалим се. О мојим књигама се, упркос свему, пише. На моменте веома интересантно и аргументовано. Истина је да академска критика не срља у неизвесно; углавном чека да писац умре и буде канонизован, ако буде. Тек онда његово дело има шансу за «озбиљнију» рецепцију. Тај и слични текстови су остаци мојих младалачих буна и непристајања. Данас сам старији, што не значи и мудрији, већ пре равнодушнији и на похвале и на покуде.

Разговарала Радмила Гикић Петровић

Градина, бр. 80-81/2017, стр. 349-358.

IGRE S DUŠOM NEBOJŠE DEVETAKA

Bojim se dana kada više neću moći da je dozovem
dana od kog će početi samo sjećanje na nju
(N. Devetak: IGRE S DUŠOM)

Najveći deo nas rođenih na pustopašnim krajiškim stranama stvaralački je stasalo u vremenu paradoksa. U njemu, nažalost, i danas živimo. Nebojša Devetak je bio čovek upravo tog podneblja i vremena. A da nije paradoksa, on ne bi bio vanredan pesnik i mi danas ne bismo pokušavali da ga se setimo i pogledamo na ono što je njegovo među nama i u nama, savremenicima i prijateljima. Ne bismo ložili ovu vatricu od reči, niti bi se, u ovom tugovanju, okupljali u ovom časopisu* i grejali se žarom sećanja na otišlog prijatelja.

Dabome, teško je o njemu govoriti post festum, još teže nakon njegovog, za mnoge prebrzog, odlaska iz ove „doline suza“ i, pri tom, procenjivati ono što nam je ostavio i o svemu tome davati konačan sud. Ako ništa drugo, naveo nas je da iznova prolistamo njegove knjige i, na tren, prizovemo njegov glas, osmeh i po koji karakterističan pokret ili repliku. Priznajem da nikad više nije bio prisutniji u mojim mislima i osluškivan „unutrašnjim sluhom“ nego u ovim danima neverice i čuđenja.

On, a zajedno i mi sa njim, imao je nesreću da se rodi tamo gde, kako je pevao, „ključa veliki Zaborav“. Zato njegova prva pesnička faza ima tu otkrivalačku, čak se može reći – pedagošku, budničarsku notu. Iz tog Zaborava, iz onog nepodnošljivog sna u kome smo se zaljuljali, budio je i sebe i sve koji su hteli da ga čitaju i slušaju. A igranje je podrazumevalo visoku cenu.

Neko će reći da je zaludan posao tražiti zrno smisla u opštem besmislu. Sam bi to  Nebojša prvi ustvrdio, jer se upravo sa tim pitanjem svakodnevno suočavao i od čije težine je podlegao. Svejedno, od njega smo mogli da učimo kako valja tražiti smisao i tamo gde ga naizgled nije bilo. I doista, u uzbudljivom životu Nebojše Devetaka bilo je i malih, separatnih pobeda smisla i kreacije nad beslovesnošću, uskogrudošću i opštim nemarom.

Kad bih nepoznatom čoveku morao da Nebojšu opišem u kratkim crtama, rekao bih mu da je bio (ovo bio – još uvek ispisujem s nevericom) umetnik koji je verovao, a to znači – čovek koji je izgarao za svoja poetička i ljudska (pa ako hoćete i – politička) uverenja. U jednoj pesmi on to, ne bez gorčine, i priznaje:

Pola veka sam verovao
Verovao
Verovao

(Zid – dvojnik 1)

A kako je snažno verovao, kako i koliko se davao, tako je, nažalost, prerano i sagoreo. Odlučnost i energija kojom se davao u svom pesničkom i ljudskom angažmanu bila je jednaka dubini njegovog razočarenja. A ono je bilo – bezobalno!

A sad sam kao i ti skamenjen
Stena
Dvorska luda od krečnjaka
Koja nikog ne ume da zasmeje

(Zid – dvojnik 1)

Svejedno, on je i iz te dubine progovorio glasom izabranog, iako duboko rezigniranog, skrhanog čoveka. I kad je poslednjih desetak godina bivao krajnje ličan, opet je svedočio o svom zavičaju i njegovom usudu, vraćajući se tako na svoje početke, u kojima je lični ton često podređivao zajedničkim strahovima, zabludama i dilemama.

Uprkos samosvojnosti koju je s mukom stekao, možemo reći da je u njegovom životu bilo i doslednosti. Otuda je njegova sudbina tipično naša, krajiška, raspeta između euforije i melanholije, između inata i bezvoljnosti, svadljiva, plaha, zaglavljena u procepu između psovke i šapata, „gola izvana i prazna iznutra“, odnjihana u kolevci krajnosti i umivana iz sasude bola.

***

Nebojšino pesničko delo u svojoj prvoj fazi polazilo je od činjenice da sve naše lične drame pripadaju kolektivu. Svesno je odlučio da vodi unapred izgubljenu bitku. Usledio je rat koji će, nažalost, potvrditi neke od njegovih pesnički prozorljivih anticipacija, i to će biti vreme u kojem se svako od nas iz temelja zaljuljao. Zaljuljali su se i poetički postulati na kojima je temeljio dotadašnje pevanje. Na sličan način došlo je i do njegove poslednje, najzrelije pesničke faze.

Ni ovom prilikom ne treba smetnuti sa uma da je, pored pesničke, dizao još jednu zadužbinu – Srpsko kulturno društvo „Sava Mrkalj“ i novine „Srpski glas“, čiju koncepciju je osmislio, kako pre rata, tako i po njegovom otpočinjanju, sve dok nije počeo da gubi veru, dok nije odustao od uređivanja lista. Okupljao nas je oko „Glasa“ kao siročad bez igde ikoga. Bio u njima ili ne, branio ih je do kraja od uzurpacije politikanata i špekulanata. Koncepcijski, lutao je i on i mi zajedno sa njim; od lista koji je bio glasilo Srpskog kulturnog društva „Sava Mrkalj“ do novina koje su početkom rata prerasle u ratno glasilo na način kako je on, kao glavni urednik, smatrao da treba delovati u novim okolnostima.

Znam, ni Nebojši ne bi previše značilo ako ustvrdim da je to Društvo (a u sklopu Društva i njegovo glasilo) bilo usamljeni svetionik u opštoj pomračini, nešto pred čim se ni on, ni svi mi koji smo u tome učestvovali, nemamo čega stideti. Naprotiv. S punim pravom se možemo pozvati na onu Andrićevu misao po kojoj „prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo“.  Jedino čime se možemo odbraniti jeste konstatacija da smo pokušali biti normalni, uprkos svemu i uprkos mnogima.

Navešću ovde i jedan krajnje ličan odnos. Ostao sam mu dužnik zbog mnogo čega. Između ostalog, krajem oktobra 1991. godine primio me je u redakciju „Srpskog glasa“, bez ikakvog novinarskog iskustva, i time bar privremeno zaštitio od novopečenih vojskovođa i državotvoraca-amatera. Usred rata me je vodio po pesničkim festivalima kad god je mogao. Dakle, verovao je u mene u vremenu kad sam najviše sumnjao, kako u sebe, tako i u svet oko nas.

***

Svojim preranim odlaskom Nebojša Devatak postaje istinska metafora krajiškog slobodnomislećeg čoveka i umetnika poslednjih četrdesetak godina i paradigma svih naših pokušaja da učestvujemo u izazovima vremena i svedočimo o podneblju u kojem smo rođeni i o ljudima sa kojima smo i među kojima smo živeli. Kao svaki istinski umetnik, bio je nesnađen, preosetljiv, impulsivan, krajnje iskren i nepotkupljiv, jer je samo takav mogao da svojom preosetljivom dušom beleži treptaje, slutnje i stranputice našeg vremena i deli ih sa svojim čitaocima.

Da, igrao se sa dušom, kojoj je oduvek bilo tesno u njegovom telu. U tom neprestanom gubljenju i nalaženju duše utrošio je čitav život. Bio je, kao i naš zavičaj, kao i svi mi otuda, prepun krajnosti, o čemu najbolje svedoči njegova Krajiška tužbalica:

Uvijek skrajnut
Uvijek na kraju
U kraju
Pri kraju
U vijeku
I na kraju vijeka
Ili se prikloni
Ili se pokloni
Ili se ukloni
Uvijek iz prikrajka
Makar krajičkom

Okrajčen sjekirom
Maljem
Metkom
Više kraj groba
Nego kraj doma
Kraj očevine bez očevine

I tamo
I ovamo

Trebalo je imati lične hrabrosti  da se kolektivna drama postavi u centar svoje pesničke zapitanosti. Jednako u vremenu pre raspada bivše zajedničke zemlje, tako i tokom rata, a naročito posle njega, kada je krajiško stradanje brže-bolje stvaljeno ad acta. I za tu doslednost mu se, danas i ovde, duboko klanjam.

I sad, kao da čujem njegov glas koji dobacuje kako je sve bilo uzaludno. I življenje i pisanje. Priznaćete, teško je za ovakve tvrdnje naći protivargument, kao što je protiv njegovog cinizma bilo teško naći lek.

Uprkos svemu, mislim da je vredelo, jer je upravo o toj uzaludnosti i ljudskoj nemoći pevao. Vredelo je i vredi, a da li će vredeti onima posle nas, mi, srećom, nećemo saznati. Možda je doista bilo uzalud sve što je radio, i mi zajedno sa njim, ali bar nije bilo besmisleno. Čak i uz pretpostavku da smo svi zagrizli prevelik zalogaj. I da nam je svima život zastao u grlu.

Od rođenja do smrti Nebojša Devetak je bio okružen zidovima nerazumevanja. On je u njih beskompromisno udarao, najčešće sam, nekad rukom, a nekad bogme i glavom, mutnom rečju, usput pevajući svoje najbolje pesme.

A pošto sam se kroz ovaj jalov pokušaj sinteze jednog života dosad obraćao vama, živima, dozvolite mi, na kraju, da se obratim i njemu, ili njegovoj odbegloj duši:

Dragi moj druže, ako si već morao i ako drugačije nije moglo, voleo bih da si, kao u svakoj ozbiljnoj igri, održao obećanje iz svoje pesme i da si samo – umro od smeha.

* Časopis TRAG, Vrbas, br. 52 (decembra 2017), str. 15-18.