СВЕДОЧАНСТВО О ДОМАЋЕМ ЗЛУ: СКИЦА ЗА КЊИЖЕВНИ ПОРТРЕТ СЛОБОДАНА ЋИРОВИЋА

СВЕДОЧАНСТВО О ДОМАЋЕМ ЗЛУ:
скица за КЊИЖЕВНИ портрет Слободана Ћировића

Својим писањем си исплео трнов венац, не само свом оцу него и свим равногорцима  који се игром зле судбине не вратише на своја огњишта, бришући последње трагове о себи.
Антоније Ђурић, новинар и робијаш

1.

Историја српске књижевности, као и свака друга, препуна је огрешења и пристрасности. У њој се нижу имена прецењених писаца науштрб оних других, мешају се значајна дела са макулатуром, док именовани заклањају поглед на неименоване. Такве историје обично настају по инерцији, уз вишак страсти и одсуство компетенције. У њима се најмање руководи естетским критеријима, али се науштруб тога робује свему другом, углавном ванлитерарним наплавинама и личним анимозитетима. Пишу се тобоже непристрасне студије, иако контаминиране наносима личних предрасуда и идеолошке острашћености, уз константно одсуство интелектуалног поштења и мере и уобичајену надменост накнадне памети.

Недовољна је утеха што се током времена исправи понеко огрешење, укаже на вредности које су писцима за живота оспораване, упре прстом у дела одгурнута у сенку, ретко кад указујући на штету учињену развоју матичне књижевности, а нарочито на уметнички развој и зрење самих писаца. Услед такве небриге многа даровита пера изгубе компас, упуте се странпутицом, одустану или усахну.

Истина је да сита и решета времена чине све на успостављању равнотеже, али се почињени превиди никад не исправљају до краја. Жртве кратковидости, игноранције и зле намере никад не добију потпуну сатисфакцију.

Историја наше књижевности препуна је лажних величина и прецењених дела. Штампају се изабрана и сабрана дела анахроних појава и аутора без значаја, у престижне националне едиције уврштавају се недостојни, на друге језике се преводе другоразредне књиге и кују у звезде скрибомани са мало дара, углавном заштићени топлим скутима издавача, фондација или препорукама мање или више прикривених центара моћи.

Међу најеклатантнијим примерима огрешења и изостанка адекватне рецепције спада и књижевно дело Слободана Ћировића (1941, Опланић код Кнића).

2.

Слободан Ћировић је улазак у књижевност најавио радио драмом Птице на стенама (1965), да би се десет година касније коначно представио правим литерарним бисером, књигом приповедака На белом коњу преко реке (1976, Матица српска, Нови Сад). У њој је, кроз осам прича, исписана нежна и топла ода детињству и завичајној Гружи, а изнад свега – тананој и плаховитој коњској души. Коњ је симболичка оса око које се врти Ћировићев приповедачки свет, исказујући сложен однос Шумадинаца и ове племените животиње; хранитеља, сапатника, спасиоца, а изнад свега – верног пријатеља. Та животиња оличава лепоту, снагу и моћ, претеклу из неког далеког и бољег света. Крилата су осећања и мисли пишчевих јунака, као што су крилати и коњи који галопирају перивојима јаве и сна, касају по земаљским и небеским путевима. Отуда није чудо што се његовим јунацима на небесима привиђају крилати црни пастуви са белим знацима на челу и златном уздама или, пак, заветују укућане да их сахране заједно са делом орме никад прежаљеног кулаша. Стриц Радован, којем ће Ћировић подизати поетски споменик у више књига, у једној од прича замамно приповеда, подбачајући своје речи шареним лакираним штапом и по ваздуху исцртавајући њиме „плавичасти свет“, који је био „чаробнији и даљи, негде изнад свега овога што види оком“.

Исте године кад објављује свој првенац, за Радио телевизију Београд Слободан Ћировић пише две телевизијске драме: Трећи за преферанс и Не цветају липе у априлу.

После тога настаје подужа пауза до објављивања другог прозног дела, Устока (1984, „Светлост“, Крагујевац). Ову књугу једни именују романом, другима је то књига приповедака, док је трећима, међу које спада и потписник ових редова, пре свега, изванредно прозно остварење. Оставимо ли се одређивања строгих жанровских карактеристика, већ на први поглед је видљиво да су у њега уткана искуства ганерације писаца такозване стварносне прозе, али се препознају и први наговештаји постмодерних струјања и поступака, очитованих у вештом комбиновању аутореференцијалног, документарног и фикционалног израза. 

Да је Ћировић написао само ова два прозна дела – било би довољно да скрене пажњу књижевне критике на свој приповедачки дар, језичку инвенцију, поетску густину и слојевитост. Међутим, до тог није дошло. Истини за вољу, другој књизи је припала награда Књижевно-просветне заједнице Крагујевца. Но, на томе се све и завршило.

3.

Убрзо су уследиле бурне предратне, ратне и поратне године с краја прошлог века. У њима Ћировић не седи скрштених руку, већ својим интелектуалним и уметничким ангажманом покушава да допринесе демократизацији друштва, залажући се, између осталог, за рехабилитацију Равногорског покрета у којем су му страдали отац и стричеви. 

У том времену настаје потресан роман Равногорци (1992, „Визант“, Београд), који ће доживети још два издања (1996. и 2023). Иако написан пре тридесет година, треће издање показује да овај роман својом поетском снагом живи у свести својих читалаца, потврђујући далекосежан значај његове појаве и зрачење које емитује на нове генерације, све мање оптерећеним идеолошким поделама.

Појава трећег издања добра је прилика да се пред професорским и књижевно-историјским трибуналом наше запарложене књижевне њиве по ко зна који пут постави питање вредновања књижевног опуса Слободана Ћировића.

Овим насловом писац не именује само роман, већ и своју судбинску тему, произашлу из породичне трагедије које није хтео ни могао да се одрекне. Нажалост, наслов је на посредан начин одредио рецепцију целокупног Ћировићевог књижевног опуса. Стављајући трагедију припадника равногорског покрета и њихових породица у фокус већине својих књига, упро је прстом у једну од табу-тема наше скорије прошлости, одлучан да је на књижевно релевантан начин начне и обради.

Мало је књига које у читаоцу могу да произведу толику количину туге и очаја, али и прочишћења, као у већини Ћировићевим дела, а нарочито овог, по много чему посебног романа, у којем његово приповедачко мајсторство долази до пуног изражаја.

Слободан Ћировић живи и исписује живот сина погинулог равногорца, свестан високе цене таквог избора. И плаћа је усправно и без роптања. Ту тему није могао избећи, јер га је дубоко у људском и уметничком смислу обележила и одредила. Може се рећи да је пре она изабрала њега, него он њу.

Такав га је избор одвео на маргину, далеко од тапшања по раменима, од салона и серклова који деле књижевне ловорике. Колико у томе има истине, довољно је погледати електронске каталоге, па видети број библиотека које поседују његова дела. Тај податак илуструје дубину идеолошке искључивости, деловања невидљивих цензора и размере духовне контаминације нашег друштва. 

Мотив потраге за оцем није новина у нашој, а поготово не у светској књижевности. Споменимо само део опуса Данила Киша и његове уметничке потраге за оцем несталим у једном од концентрационих логора Трећег рајха. Међутим, Ћировићева борба за одбрану успомена на оца и стричеве, као и жеља да пронађе њихове земне остатке, готово да нема премца у целокупној књижевности.

Поред тога што ће кроз сва своја дела подизати споменик свом оцу, он ће га истовремено подићи и својој мајци, као и многим уцвељеним мајкама, њиховој снази, вери и трпљењу. Подсећајући нас на дубину трагедије, дигао је обелиск и свим оним страдалницима којима се не зна име, кривица, ни места где почивају. Није могао да заобиђе страдални Крагујевац, као и напаћену и израњављену Гружу, извор и уток свог приповедачког света.

Еруптивна и сугестивна снага ове прозе је задивљујућа. Писана је руком расног приповедача и лако читљива, иако у сваком свом сегменту истовремено понире у стварно и у ирационално.

Слободан Ћировић у својим интервјуима подсећа како, пишући своје књиге, заправо пише једну једину. Увек изнова, прилазећи судбинској теми са разних страна и посматрајући ставри и појаве из резличитих ракурса. Ћировић пише Књигу о оцу кога није упознао, стричевима и њиховим саборцима, свима страдалим у рату и пораћу; књигу о онима који су претекли на својим огњиштима, онима којима се живот претворио у страх, трпљење и чекање; књигу која сведочи о нашем несрећном и располућеном народу, чији удес траје до наших дана и прети да нас надживи и уништи.

4.

Ратна и поратна судбина припадника Равногорског покрета недопустиво је пренебрегавана у нашем јавном говору и књижевности. А кад би се то и десило, исписивали су је они који су били на супротној страни барикаде.  

Зато Ћировићева књижевна мисија добија на значају. Она је аутентична, јер је подстакнута унутрашњом потребом, а не налозима партије или њених очекивања. Поред своје откривалачке и просветитељске димензије, промишљања о естетским вредностима његове прозе одгурнула је у други план. А разлога за таква разматрања било је напретек.

Не познајем књижевни опус у којем се из књиге у књигу толико снажно и потресно исказује очајничка вера да су нестали у рату извукли живе главе и нада да ће се једном вратити својим кућама. Та вера као да расте са повећањем црних слутњи. У тој потрази немерљив је удео чудесног, односно Божјег провиђења.

Радњу романа Равногорци покреће један такав сигнал, оличен у сећању преживелог сведока очеве и стричеве погибије. Тај глас до писца долази из Америке. Он на основу њега креће у потрагу за коначиштем својих мртвих. Писац на крају и успева у свом науму, пре свега захваљујући помоћи добрих људи, који су увек доказ постојања чудесног.

Још одзвањају речи очаја, туге и сапатништва, које изговара старица из села Младиковине у средњој Босни, сада већ давне 1991. године, где су покопани пишчев отац и стриц. Она их изрче, након што сазнаје због чега је потегао толики пут и – кога ту тражи.

– Е, сине мој, рано моја љута!

Препознајемо ту „прекодринску“ фразу, претекли патрљак из народне песме, вишезначан и потресан, надилазећи значење речи којима су казане. Старичин уздах пролама свако усредсређено читалачко биће и нагони га да пусти сузу.

Опис „сусрета“сина са мртвиом оцем, који му по годинама може бити отац, један је од најпотреснијих у нашој књижевности. Упркос томе што је писан опрезно, избегавајући сваки траг патетике. На прво читање та је епизода шкрта и наизглед узгредна, пошто сваки сусрет са Оностраним ретко кад добија адекватан усмени или писани облик. При појави очеве подколеничне кости из земље присуствујемо челном судару са заумним светом, након којег се писац пита да ли је то што осећа „метафизички страх од заласка у ад“. Опис тог понирања заслужује да буде цитиран:

„… Временска дилатација у којој сам се коначно сусрео са оцем, додирнувши и препознавши његову кост. Отворило се време које не може стати ни у једну историју света. Не може га протумачити ум нити какво људско сазнање осим спознаје Бога…“

На крају ове епизоде Ћировић записује: „Кад сам поново угледао свет око себе, знао сам да се догодило чудо.“

Да сусрет са Оностраним буде додатно зачудан доприноси околност по којој се ова епозида дешава у августу 1991. године, дакле у време „када су се сустигла два рата“, па се не зна ко у који рат иде, као ни то да ли у њима ратују синови или очеви, да ли се крве очеви против синова или синови против очева. На трен се изгубио осећај за време; па се не зна шта је садашње, шта бивше, а шта будуће. У све три временске равни истовремено, или у некој четвртој, ван света и живота? Писац и наратор се више не разликују. Уместо њих говори ослобођени језик.

На моменте се стиче утисак да читамо криминалистички роман који опонаша истражни поступак. У њему, по устаљеним правилима жанра, траје трка са временом. Писац дословно отима земне остатке својих ближњих од новог ратом који само што није почео. Већини читалаца овог романа јасно је да описани догађаји нису списатељска конструкција, већ да радњу режира живот и сила већа и од њега самог.

И управо тада, у најинтимнијим тренуцима за писца, читаоцу се пред очима указује прича нашег худог национа и лакоћа узајамног убијања, које траје без почетка и краја. На једном месту у роману писац резигнирано констатује: „А ово зло је мимо сва зла друга. Ово је зло наше, домаће, оно кроз нашу крв протиче. Оно ће да траје, док се та крв поново не пролије.“

Наведене речи призивају застрашујућу констатацију Ћировићевог наратора из романа Калипоље: „Мали смо ми народ да бисмо се међу собом измирили.“

Роман Равногорци, попут осталих књига Слободана Ћировића, посредно поставља кључна питања нашег битисања и опстанка: Имамо ли довољно снаге и вере да надрастемо време лажи и време међусобног убијања; имамо ли вере и снаге да вековним душманима не будемо помагачи, а неретко и извршиоци њихових налога…?

5.

После Равногираца следе књиге документарне прозе – Разговори у порти под Записом. Она доноси сведочења равногораца који су робијали у комунистичким казаматима, а потом и роман Мач Архангела Михаила („Друштво пријатеља Хиландара“, 1997), у којем Ћировићево митско Орашје и његови становници добијају нове валере и димензије. У жељи да читаоца убеди у свет који ствара, писац ово дело обремењује низом докумената и сведочанстава.

Након подуже паузе, узроковане радом на две обимне монографије – Гружа у четницма 1 (1999, „Нови погледи“, Крагујевац) и Гружа у четницима : 1944-1952 / На трагу злочина  („Нова Светлост“, Крагујевац, 2002) – Ћировић наставља да објављује свој белетристички низ: роман Калипоље („Српска књижевна задруга“, Београд, 2013), за којим објављује роман Летопис Христофора Лепеничког („Партенон“, Београд, 2016), као и Приче из дома Црног Ђорђа (2020) и Разговори код инспектора и приче о ђаволу (2020), оба романа у издању Установе културе „Кораци“ из Крагујевца.

Роман Калипоље по дубини и форми представља најрепрезентативније Ћировићево дело, са добро пронађеном мером имагинарног и документарног. У њему срећемо сву лепоту Груже, ретко успешне примере митске фантастике, испреплетене са трагедијом Другог светског рата. На неколико места се појављује седи брадати старац што сваке јесени дрвеном ралицом по Калипољу оре друмове. Ралицу вуку сиви мршави вочићи који убрзо замичу у маглу. Из те магле изниче и старица у црном, пресреће путнике и показује им пут у неповрат. Свако мало „неспоменице и луди врани коњи вриште и јуре по планини.“ Исти ти коњи, невидљиви, галопирају сеоским каменим друмовима, а однекуд се чују и гласови Непознатог и Непостојећег. У Калипољу нису чудни само заумни звуци и појаве – већ и људи, попут већ поменутог стрица Раденка који сања да поправи приземљене и напуштене борбене авионе и који приступа чуду над чудима – изради дрвеног сата. У овом делу присуствујемо „сну о неком давнашњем сну“, али и невеселој спознаји да је „мир само време лагања…“ .

6.

Не треба сметнути са ума да целокупно прозно и публицитичко дело Слободана Ћировића доноси посве нову (или давно заборављену?) хришћанску димензију, тако ретку у нашој савременој литератури. Она писца испомаже у посматрању и проницању времена и света у којем се затекао, а нарочито тешко објашњивог присуства зла међу људима.

На једном месту у роману Летопис Христовија Лепеничког наратор је експлицитан: „Нико зло не ствара, оно се јавља само кад нема Бога.“ Што дубље копа по безбожничком времену и поретку, он посредно, у обожењу – том крајњем циљу сваког хришћанског живота, види једину формулу за излаз из посрнућа. Нигде другде.

На свом списатељском путу присуство Божјег промисла Ћировић проналази посвуда. „Сусрет“ са оцем прогони га и у роману Приче из дома Црног Ђорђа. И у њему има снажну потребу да допише овд евећ цитирану сцену из Равногораца.

Пре него што почне откопавање очевих и стричевих посмртних остатака, не пропушта да помене нове доказе божанског присуства. Они се огледају у „сраслом крсту од букових жила“. И то, испоставиће се, баш понад метком разлупане очеве лобање. Присутне мештане ће тај божански знак навести на већ заборављене догађаје, па ће се присетити да су се над једном другом необележеном гробницом страдалих равногораца два грабова стабла, израсла „из људских тела као из воде, па се у висини човечјег лица упрела један око другога и опет начинила велики крст. Прави правцати крст, као на цркви… Почне опет да се шапуће око Усоре о томе, и власт нареди да се грабови посеку. Да се поравна земља на улеглој гробници…“

Писац поново варира већ описани мотив из Равногораца. „После пола века пронаћи  и додирнути кост свога оца, којег ниси ни упознао, памтећи га само по причама што су остале иза њега, знак је митске снаге у нама, из које се јавља сам Бог.“

7.

У књизи Разговор код инспектора и приче о ђаволу Ћировић романсира своју публицистичку књигу Разговори у порти под записом. Својим списатељским умећем доказује да се има понешто додати на рабош људске (само)деструкције, чак и после Достојевског, као и легиона светских писаца који су постулирали патње и умирања по казаматима.

Својим списатељским напором и даром Ћировић је усмерио светло на време у којем је „револуција почела да меље у свом крвавом жрвњу, и да уклања колебљиве, сумњиве и опасне.“ И што дубље копа и шире захвата, не може да се начуди својој немоћи да сагледа целину и прозре корене зла. У самој завршници овог романа признаје: „Никако да дођемо до те тачке од које су кренуле наше поделе.“

Нажалост, или на срећу, наша књижевност је оставила драгоцене прилоге затворске литературе, почевши од Драгослава Михајловића, Милке Жицине, Борислава Пекића, па све до Слободана Ћировића чија литература по снази и дару стоји раме уз раме са својим претходницима.

Такво настојање оставила је последице на Ћировићев уметнички израз, јер му он често није био примарни задатак. Варирајући своје опсесивне теме, одаје утисак да није довољно гласан и разумљив, па сваки пут изнова креће да их елаборира и доказује већ доказано. Његово књижевно дело не настаје на рушевинама такозваних левих скретања и деформација на опетованом путу у светлу будћност. У њему је реч о челном судару са идеологијом, месту где се људска бруталност исказује деценијама, без ограда и суспрезања. Поготово – без кајања.

Упркос немоћи са којом се суочава сваки појединац, Ћировић српској књижевности и националном памћењу приноси још један од крунских доказа неподношљиве лакоће убијања и међусобног сатирања. Он својим делима приноси другу, посувраћену и заташкавану страну заједничке трагедије.

8.

Озбиљне књижевности непрестано преиспитују своје темеље, лоша и пропадљива места замењују постојанијим, док боља подупиру и надограђују, сезонски плеве коров и калеме племените изданке. Ова наша као да чека да тај посао уради неко други, изван и мимо ње.

У озбиљнијим културама од наше, о књижевном делу Слободана Ћировића одавно би се организовали научни скупови, писале студије и штампали зборници. У овој нашој, скудоумној и корумпираној, то се не дешава.

Литерарни опус Слободана Ћировића потврђује да је такозвани канон српске књижевности одавно зрео за генерални ремонт. Тога се посла нико не хвата, јер захтева озбиљну спрему, интелектуално поштење, непоткупљивост, читалачку будност и проницљивост, али и храброст да се једном за свагда решимо наплавина идеолошке острашћености и предубеђења, како би се свако дело вредновало држећи се искључиво уметничке остварености.

А да су господа професори и историчари књижевности прочитали бар прве две-три књиге Слободана Ћировића, чак и након површног листања би схватили да у рукама имају суво злато, прозу ванредне лепоте и уметничке експресије, дубоко укорењену у овај језик и земљу, у њено митско наслеђе, у мешавину паганског и хришћанског, а изнад свега – у заједничку и непреболну несрећу произашлу из буна и ратова, дизаних и вођених за опстанак и част.

Наш писац није рођен само у идиличној пасторали, „у цвећу ливада, покрај реке Груже“, како пева један други Гружанин, већ и у времену крвавом и злом, где је брат брата с лакоћом лишавао живота и није се кајао за братоубиство, а камоли за то одговарао.

Видели би прозу која надраста многа фаворизована дела, литературу која је по својој уметничкој остварености и снази дубља и истинитија од доскорашњих књижевних божанстава оличених у деобама и зијања кроз грање неба. Кад би само смогли снаге да прочитају роман Калипоље, видели би како у рукама имају делиће нашег Рата и мира, наших Илијадаи Одисеја, а заправо никад довршену српску Књигу мртвих. Указала би им се сва тежину стигме дела народа, бол од горућег жига који је писац осетио на сопственој кожи још као дечак и носи га, као крст, све до данас.

На сваком читаоцу Ћировићевих дела је да изнађе сопствени одговор. Какав год он био, уверен сам, писац је, да парафразирамо Црњанског, испунио своју људску и списатељску судбину, бескомпромисно и храбро сведочећи о времену у којем је рођен, одрастао и у којем живи.

Својом књижевном мисијом Слободан Ћировић пролази кроз драчу предрасуда, бори се за легитимност равногорских тема у нашој књижевности – скрајнутих, запостављених, прећутаних и дуго времена забрањених. Злом времену и бестидним људима супротставио је доследан морални став, ванредни списатељски таленат и непролазну лепоту свог завичаја. Може ли се више од тога?

Децембар, 2023.

„Градина“, бр. 107/2023, стр. 127-134.