РУЖА ПОД ЛЕДОМ ; роман од прича

ЛЕГЕНДА О РУЖИ ПОД ЛЕДОМ

Утвара мог далеког претка израња из помрачине времена – галопом. Спочетка се тај галоп чује као јека нечијег узнемиреног срца. Онда се помаља као дрхтава сjенка, растопљена бљеском свијетла у мојим очима.
Вијековима је та кентаурска прилика добовала по рубовима обзорја и породичног сјећања, вјешто се кријући
на раздјелници свијетла и таме. А онда сам је призвао, надносећи се над мрак вијекова, једног јутра, на самој
граници између сна и буђења, кад знам да сањам, али одбијам да се пробудим.
Био сам поштеђен детаља коња и јахача, јер су они више моја мисао, жељна да се оно палацање удаљене
свијетлости, њено наизменично паљење и гашење опредмети у почетак свих почетака. Макар је свео на
један од многобројних привида приче о трачком коњанику.
Зимско је доба. Тромо небо вуче по земљи блатњаве рите. Невидљиве опруге небеског механизма шкрипе
потмуло и напрескокце. Чини се да ће сваког трена у њему нешто попустити и зауставити вријеме са којим ће се све претворити у камен.
Од унутрашње језе по надланицама су ми потамниле накостријешене длачице. Оштар ваздух наговјештавао је
снијег. Вукови самотњаци злослутно су завијали у даљини. Усамљеним бићима страхови су једино друштво.
Поготово ако су стари, на које сам већ навикао. Зато одбијам да се пробудим; јер ме тамо чекају нови и
сабласнији.
Ледена покорица већ је оковала тло. Испод копита пуца залеђено блато. Приказа ми се стријеловито
приближава, као да клизи по површини залеђеног језера. На све стране прште громуљице стврднуте земље. Са
оближњих грана прхне по која птица или су то моји дамари. Све јасније чујем звекет сапонаца на орми и
коњско фрктање. Јасно разабирам гриву и сапу која животињи сукља из ноздрва.
Коњаник бодри коња кратким и продорним: “Ха! Ха!” А онда, кад су пришли извору који се налази поред једва
видљиве стазе, коњ се нагло зауставља, готово укопава. Као да је осјетио моје присуство, унезвјерено окреће главу лијево-десно и стриже ушима.
Сад сам већ сигуран да је човјек на коњу мој предак.
Коњаник с лакоћом скаче из седла, не испуштајући узде из руке. Пажњу му је привукло нешто налик залеђеном
издану. Када је клекнуо да га боље погледа – на сребрнастој покорици спазио је одраз мог лица. Махинално се слободном руком ухватио за балчак опасане сабље. Устукнуо је пред лицем свог далеког потомка.
Оном истом руком која се машила сабље дотакао је ледено оканце. Оно се растопило. Мој лик је нестао. Тог
трена се отворила ледена шкољка и, умјесто бисера, указао му се тек пупољак руже.
Мој предак је добро разумијевао природу. Она се тада још давала прочитати. Залеђена ружа у сњежној ноћи
зауставила је његов пут. Било је то вријеме када се живљење подударало са бјежањем. Бјежало се од живота и
према њему, бјежало се од смрти и у сусрет њој, из једног царства у друго, из туђег у туђе. Бјежало се без мапа и
путоказа, без водича и утабаних путева. Тек по који неопрезни траг људског присуства знао би се затећи покрај
извора и плитких газова, тешко разумљив и злокобан.
Мој далеки предак је скочио на коња са већом одлучношћу него што је сјахао. Приљубио је лице уз врат
плаховите животиње, провукао му прсте кроз гриву и промрмљао неколико неразумљивих ријечи.
Коњ је само стригнуо ушима, што је могао да буде израз разумијевања, али и чуђења.
Снажним повлачењем узда јахач окрену животињу у правцу из којег су дошли и подбоде је мамузама. Коњ
зањишта и нададе се у галоп. Попут копља баченог у амбис нестаде у тмини из које се појавио.
Неће проћи дуго од тог сусрета, а мој предак ће довести своју браћу са њиховим породицама и населити их
око извора код којег је набасао на ружу под ледом. Мала колонија ће наоколо подићи колибе од прућа, до
пола их укопати у земљу, и ту остати да живи.
Неколико стотина година послије овог сна, стотинак метара од мјеста указања чудесне руже – угледао сам
свијета. Свијет се указао у облику мрклог мрака, густог као у “рогу црног вола”, пошто је удешено да се родим у глуво доба ноћи, како и приличи незнаном и незваном госту.
Била је то ноћ која претходи дану у којем се сви, па и Творац, одмарају.
Када се разданило, прољетни снијег је прекрио околне брежуљке и долине.
Не знам да ли ме је то поздравила залеђена ружа, као што никад нисам сазнао да ли је замрзнути цвијет
обиљежио живот потомака заборављеног коњаника из мог сна. Не знам, такође, да ли трајна дрхтавица у мени
потиче од залеђене руже или њеног трна, свеједно да ли напољу урла сјеверац или је упекао звјездан.
Једино знам да припадам посљедњој генерацији тих насељеника са којом сам кренуо ка новој ружи под ледом или звијезди репатици, не бих ли стигао на крај свијета гдје нема ни леда ни ружа, ни буђења и сјећања на трње.
Гдје пуца видик на непрегледну пустолину људског заборава.

Наше домаће ствари : драме

Заврзлама је драматизација романа Слуге хировитог лучоноше и овде се први пут објављује.

Драмски текст Игра бројева настао је као предложак за Велики школски час 2017. године у режији Марка Мисираче и штампан је у издању Спомен парка „Крагујевачки октобар”, као засебна публикација.

Крива кућа: тракторИлијада овде се први пут објављује, а настала је у другој половини 2019. године.

Драма Победници, победници написана је по мотивима прозе
Станислава Кракова, на анонимном конкурсу добила је награду „Бранислав Нушић” (2018). Објављена је у часописима „Театрон” и „Драма” 2019.

Овим драмама придодат је и сценски приказ Наше домаће ствари, настао поводом обележавања 150 година од оснивања Ресавске библиотеке у Свилајнцу. Сценски приказ изведен је 28. септембра 2018. у Дому културе Свилајнац, у режији Милоша Крстовића, а у изведби глумаца Књажеско-српског театра из Крагујевца.

PUSTOLOVINE BAČKOG OPSENARA

 

Čitav život sam kasnio za sve važno i presudno. Kasno sam doživeo pobede da bih mogao da se uzoholim, a još kasnije poraze, iz kojih sam mogao nešto da naučim. Prekasno sam se rodio. Zato ću, valјda, prerano da umrem.
Kasno sam se oženio, a prekasno – razveo. Odocnio sam sa ovim pisanjem. Moj život se sveo na vajkanje. I tekao je neprimetno sve do trenutka kad me je osvestila spoznaja da je, zapravo, prošao i da mi predstoji njegov mučniji deo: smrt roditelјa, odlazak bliskih i dragih bića, boleštine i, konačno, vlastita smrt i nestajanje. Već sad osećam da za drugo poluvreme imam manje snage nego što sam je imao za prvo. Saznanje o uzaludnosti živlјenja samo je oblik samoubilačkih sila koje oduvek divlјaju u meni. Smrt će biti samo stanje u kojem neću moći da se setim – ko sam!
Dok većina lјudi o svojoj smrti nastoji da govori mirno, kao da se radi o tuđoj, ja padam u očajanje za koje nema leka. Iako sam odavno umro. Svetu sam suprotstavio sve što posedujem: nesavršenost tela, inteligencije i emocije. Katkad bi me u toj pomirenosti pomela podrazumevana a izneverena obaveza produžavanja porodične loze. Nemost mog hipotetičnog potomka pozivala bi me da se vratim iz ovog baulјanja, kojim se hvalim kao izabranim putem. Tada bih zastao, u raskoraku, jednom nogom već zakoračivši u ništavilo. Jedino što sam mogao jeste da se osvrnem i za tren stanem, kao krivac zatečen u kajanju. I onda bih nastavio, priželјkujući da mi zemlјa bude laka i pomalo zebući da joj ne budem težak, kao što je ona meni bila za života. Nekoć sam hteo da budem lanac, a ne karika. Sad nisam ni jedno ni drugo.
Između majčine i utrobe mrtvačkog sanduka šćućurio se ovaj život, kao zver u procepu. Ne tiče me se ono što je bilo pre rođenja, ni ono što će uslediti posle smrti.
Samo se trudim da budem što manje uočlјiv. Ràd sam da izostanem iz svakog događaja, da ne budem ni najmanji deo njih, da me poštede u svakom smislu. Komotnije mi je u nedogađanju. Tad sam potpuno svoj.
Svako od nas ima krivu sliku o sebi na kojoj danonoćno radi. Ni ja nisam izuzetak. Kažu da je čovek tragično biće zato što je svestan svoje smrtnosti. Međutim, ja sam tragično biće i bez toga. Živim veliku iluziju prema kojoj bi svet bio siromašniji bez mog uvida u njegovo postojanje. A mlaka vera u Hristov povratak tek je očajnički cijuk. U to verovanje utkana je i sumnja u njegovo
vraćanje. Od te dve nejednake niti ispleten je konopac za koji se hvatam i, držeći se za njega, izvlačim iz kalјuge besmisla, ali i onaj koji, neutešan, nabacujem oko vrata.
Ako uzmem u obzir Paskalovo stanovište o Hristu kao sredini, „jer u njemu nalazimo i Boga i svoju bedu“, onda krst na kom je on razapet mogu tumačiti kao tačku u kojoj se presecaju oholost i očajanje. Poznajem lјude koji na svet oko sebe uvek jednako reaguju – plačem. I to onim tihim, blјutavim plačem, odvratnijim čak i od životinjskog odsustva svesti o sopstvenom položaju. Ne pokušavaju da razumeju ništa od onog što im se dešava.
Jedino što umeju jeste da se čude, plačući. Čuđenje im je neiscrpno. Plaču, jedu, čude se i množe, poput skakavaca…

ИГРЕ БРОЈЕВА

21034718_10156530859524112_5895132307431472941_n

ИГРЕ БРОЈЕВА (одломак)

I

(На сцени стоји четворочлани оркестар који, док публика долази, читаво време свира. Свира и  пева.)

Погледај, Боже, да могу да ти се јадам,
моја кућа стоји на двије греде.
Погледај, Боже, да могу да ти се јадам,
моја дјеца ходају боса, гладна.
Погледај, Боже, да могу да ти се јадам,
с празним торбама враћамо се кући.
Погледај, Боже, да могу да ти се јадам,
Цигани гладни чергаре по свијету.
Погледај, Боже, да могу да ти се јадам.

 Јој, али Бог неће да нас гледа!
Јој, али Бог неће да нас гледа!

 

(Из оркестра иступа човек средњих година, држи виолину у руци и обраћа се публици.)

КАЛАЊОШ: Даме и господо, мој наклон, свијетао дан вам желим, иако се човјеку одавно смркло. Ја сам Ђорђе Калањош, шеф овог оркестра. Овдје сам да бих отклонио вашу недоумицу око доласка на овај час. Можда сте помислили како сте залутали и ушли у кабаре на отвореном? Не брините! У представи сте! Иако вам се чини да сте изузети! Али ни то није разлог да се забринете. Ми смо овдје, како су многи и наслутили, завјеса. Музичка завјеса. Плод смо вјере аутора овог комада по којој стварност са те, ваше стране, изгледа мање страшна од оне на овој отвореној позорници. (Придружује се оркестру и неко време свира. Поново иступа.)

Ђилабен ромален
ђилабен, чавален
ме тумендар џава
андо парно тхем.

 Пјевајте Цигани,
пјевајте, свирајте,
побјећи  ћу од вас
у бијели свијет.

 ЦВЕТА: Истина је да се зовем Цвêта, али је лаж да у мени било шта цвéта. Напротив, увело је све у мени и на мени. Удовица се не може звати Цвета. Моја улога је да венем и копним, али, ако може, да то буде – стојећи. И да чекам. Ни сама не знам шта то треба да дође, кад је поред мене све већ прошло или ме је мимоишло. Да чекам тугу да спласне? Или мужа да ми се врати? Деца да одрасту, па да и њих одведу од мене? Или да чекам разум да се међу људе врати и да овај рат не буде стварност, већ пусто сновиђење?

АDVOCATUS DIABOLI: Господо судије, цењена порото, даме и господо, на крају свих крајева, ја, у ствари, не знам чији сам овде бранилац. Убијенима није потребна (ничија) одбрана, док, с друге стране, оне који на овај свет гледају преко нишана нико не може да одбрани, и њихову кривицу умањи. Одбрана по службеној дужности служи формалним и процедуралним захтевима, а мени даје могућност да о читавом овом догађају дам лични суд. Прецизније речено, да себе покушам да одбраним од суђења. Дакле, многи ће (у) моје излагање доживети као пуко моралисање; али – оно увек долази накнадно, кад све прође и када је већ за све касно. Својом завршном речи ја надокнађујем неразуман изостанак истраге. Сматрам овај предмет давно и неповратно завршеним. Ако је сврха обнављања овог процеса била рехабилитација убијених, верујте, усмерена је у погрешном правцу. Ако је, пак, све ово организовано како би се сви ми, учесници ове суданије, рехабилитовали, бојим се да је и за то одвећ касно. Нема средства ни начина којим би се оправдала нечиста савест живих! Спрам нас, леже ОНИ, чисти и неокаљани, као и у време егзекуције.

СВЕТА: Можда сам за осуду… Јер сам Светислав, или краће – Света…. можда носим такво име јер ми је суђено да ми се свет сруши на главу… и што сам својим очима видео да човеку ништа није свето… Можда сам за осуду само зато што носим ово име, а највише зато – јер сам преживео, био међу прокобројнима, дакле у групи из које су надопуњавали оне групе које су водили на стрељање… Света јесам, али у мени ништа није свето, нити ми је, након проживљеног, било шта свето… Овај свет је за мене престао да постоји, испразнио се од кад су, на моје очи, онолике црне поворке отишле из њега… Ништа више не виде моје очи, сем мртвих пред чијим одсуством, ево, стојим и не умем нити да коракнем, нити реч да изговорим а да ми она у устима не запне… Не умем ни да ћутим… И ћутање су убили у мени…

МОША: Вероватно сам унапред крив… јер се презивам Ели и јер ми је име Моша, мада су ме сви у граду звали – доктором. Доктором за рађање, па сам се ваљда зато толико омилио смрти… Вероватно сам крив јер сам рођен у Нишу. А можда и због тога што сам председник јеверејске заједнице у Крагујевцу и што ме, откако је црнило умарширало у град, свако мало узима за таоца…. Уосталом, знам да свака чињеница из наших живота може постати разлог за бар једну кривицу…. Вероватно сам крив јер сам гимназију завршио у Крагујевцу, а медицину у Бечу… Да је нисам завршио, не бих знао на каквој крхкој сламци виси људски живот… Неизоставно сам крив јер сам ово што јесам. А понајвише сам крив што нисам неко други, нешто друго и што не живим на неком другом месту и у неко друго време… Вероватно сам крив, али кривицу не признајем…

ЂАК: Знате и сами, свако дете показује нестрпљење у погледу свог одрастања. Ни ја нисам био изузетак. Било је неподношљиво дуго чекање уласка у свет одраслих. Није ми било довољно што сам опонашао старије, већ ми је било криво што нисам рођен већ стасао. Детињство сам сматрао кулуком којим плаћам улазак у друштво одабраних. Тог октобарског дана, када су нас Немци извели из школе, чак и они ретки међу нама који нису марили за брзину одрастања – стасали су за непуна два дана. Нема тога који  није остарио. А бојим се, није мали број ни оних који су, у исти мах,  подетињили, одрасли и остарили пред стрељачким стројем. Било је прекасно за кајање јер се тескоба ушуњала под детињу кожу.

MИЛИЦА: Једино је истина да сам Милица. Да сам жена. И да сам стрељана. Поред мене су пале и Лидија и Адријана и Сузана и Сара… У исти мах и једнаком брзином као и толики мушкарци… Све друго су пуке претпостваке. Поготово је нагађање да је моја смрт плод забуне или тобожњег бркања идентитета. Наводно, моје име је била мета, а не ја, поготово не моје тело. Име за које сам мислила да ми је штит, претворило се у омчу. Однекуд је добијен налог да се уклони извесна Милица, ко год да стоји иза тог имена. Не зна се ни ко је издао налог да се то учини. Без обзира чија сам кћерка, сестра или жена. Неко је издао наређење, неко ко располаже брижљиво формираним картотекама и тајновитим списковима, неко ко класификује људе тако да једне треба лишити живота а друге поштедети. Бар до следеће прилике, до неке следеће одмазде. Неко је преузео божје прерогативе давања и одузимања живота. Неко ко верује да ће свет постати бољи, сигурнији, пространији, уколико се уклони бар једна Милица, ако се побије бар неколико хиљада људи.

АРХИСВЕДОК: Ево, након дугог и тегобног живљења, ја, једнак са вама и са њима, изјeдначен, дакле, и са живима и са мртвима, коначно добих прилику да из ове, небеске перспективе, изнесем непристрасан суд о свом земаљском указању. Пред свако биће отјелотворено на Земљи постављен је задатак који мора да изврши и, док то не учини – нема разријешења обавезе и изласка из улоге. Свако је дужан да добијени задатак беспоговорно изврши до краја, а евентуално опирање само отежава и одгађа његово спровођење. Приликом расподјеле улога мени је додијељено да будем  – Свједок. Ако питате – Свједок чега? – одговор знате и сами: – Свједочити се може само о Злу. Питате ли ме – Шта је Зло и чему оно служи? – објашњење нећете добити ни од мене, нити од било кога другог. Само мртви разумију језик Зла. Знамо да се Зло никад не може предвидјети; знамо да је ту тек пошто се све већ деси и прође. Не зна му се поријекло, јер стално измиче и поприма неограничен број појавних облика. Не наслућује му се ни сврха ни циљ: оно се наводно увијек чини ради – Добра. Слутим да је Зло вјечно, баш због непрестаног опирања прецизном дефинисању и јасном разумијевању. Зло је увијек тврд, претврд орах; тешко се домишља и још теже измишља. Има га толико да смо сви до једнога ослијепили од његовог интензивног бљештавила.

ГАНДИ: Ја сам Ганди, некад југословенски, па српски, а сада само – крагујевачки, „мученик од народа за народ“. Зову ме још оцем и мајком крагујевачке сиротиње. Читавог живота су ми се једнако и ругали и тапшали ме по раменима. Како градска господа, тако и последње битанге и нерадници, свеједно да ли сам био користан друштву или сам покушавао да га поправим. Нисам ваљао својим суграђанима, јер сам био – друкчији. Нисам могао ништа добро да очекујемо ни од ових који су незвани дошли међу нас. Нисам, дакле, био вољен ни од кога, иако сам волео читав свет. Тако би било и да ме нису убили. За живота су ме упоређивали са мачком, и њеним недостижним капиталом од девет живота. Поспрдно су ме називали новинарским њушкалом, који забада нос у туђе животе. Нема тог подругљивог имена које ми није пристајало. Како год да ме је „рука судбине“ бацала – дочекивао сам се на ону своју преосталу ногу, јер ми ова десна, дрвена, није могла бити ослонац. Једну ногу сам изгубио у Великом рату; за овај, још већи, остала ми је ова друга, заједно са тврдоглавом главом. Није ме деморалисала околност што не могу да штампам своје новине. По уласку окупатора у град, покушавао дам да нађем нов облик деловања. И није требало дуго да га тражим. Ако нема мира и милосрђа – има мене, Гандија, који све одмењује.

ПРОФЕСОР МАТЕМАТИКЕ: Ја сам професор математике. Зато немам име и презиме. Довољно је што сам просвештеник науке која ће бити оптужена за колаборацију са убицама. Они су приносили жртве непознатом Броју. Кажу да сам познавалац диференцијалног рачуна људске беде која се ослања на силу и интегралног рачуна несреће коју човек наноси другом човеку. И, коначно, ја сам скуп професорских судбина, истераних на ливаде и покошених мецима. Саздан сам од одлучности колеге Николе, професора теологије, избеглице из Хрватске, којег су сапатници у бараци узалудно наговарали да изађе из строја и да слаже да је Хрват. Оног, дакле, који је тај предлог одбио, уз речи: „Не, ја сам Србин. Прогнан сам из завичаја због овога што јесам. А од своје судбине се не бјежи.“ Шта је тиме желео да поручи? – Да се пред смрт може изаћи људским ставом и принципом, јединим који нису могли да му одузму пре него што га убију!

ГРОБАР: И ја сам један од прекобројних. Ухапшен накнадно да будем међу таоцима и мртвозорницима. Један од оних из групе који су данима закопавали мртве. Видео сам свашта и од тога – обневидео. Чуо сам хук мртвачке ћутње и од тога – оглувео. Сада само неповезано причам, ни сам не знајући да ли сам овим слепилом сам видео или су ми други причали, а ја им читао са усана оно што још памте и мисле да знају. Уосталом, чији би вид остао непомућен од оноликих мртвих, унакажених и укочених од самртног грча. Овакве, попут мене, нису убили меци. Убио нас је страх, јер нисмо веровали у добре намере оних који су нас држали на нишану. Не убија само метак. Може то и неподношљива стрепња од скорог умирања. Довољно је видети шта су у стању меци да ураде људском телу, па да човека трајно напусти разум. И човечност. Они, који су убијени, нису знали на шта ће им тела личити после плотуна, док смо се ми, присилни и привремени гробари, сваким новим лешом подучавали на колико се различитих начина може бити мртав.

СЛИКАР: Док се овде убијало, налазио сам се у заробљеничком логору, у Немачкој. За стрељање сам сазнао тек у зиму наредне године. Годинама сам живео понижење и беду, тамо, а сазнао сам за још веће, овде. Већ тад, у мојој глави су се почеле мешати слике које сам свакодневно гледао и оне које сам замишљао на основу оног што сам чуо од сапатника, који су преносили штуре и замагљене вести добијене у писмима из завичаја. Оне камаре лешева које сам гледао тамо здружиле су се камарама за које сам чуо да су ницале овде. У мени је почео да сазрева „ликовни роман“…, мој крик и бес. Мој очај и никад преброђени страх, засео под кожу, уденут у коштану срж. То се дешавало и онда кад сам почео да скицирам ту слику, која је под мојим рукама почела да се распада, или, боље, почела да се умножава, или још прецизније – стала да се увећава у монументалну слику, способну да у себе увуче све мотиве који су ме прогањали. Множиле су се и моје дилеме, које су, одмах, постале и сликарске. Нисам умео, или ми се није дало да насликам лица. Поготово нисам умео да ухватим лица убица. Ако су их уопште имали. Нису хтела на платно. Или их платно није примало на себе. Не знам. Шлемови су им усисали лица, заменили их, а тела постала сенке… нема ту ни очију које би нас, и сада, нетремице гледале, као што су гледале људе док падају као снопље… Униформе си појеле тела, обезличиле идентитете, а сваки људски покрет убилачко оружје које су теглили. Сликао сам свој крик, на платно утискивао своје мало, очајничко – доста! Доста крви! Доста убијања! Доста смрти! – А премало живота! Урликао сам на платну, бојама и наговештајима, жустрим потезима и дискретним сенчењем, а све да бих осликао своје – Доста! Свако од нас, овде, има своје – доста! – и ред је да га свако искаже на свој, једни могући начин, како не бисмо постали робови већ створеног и знаног. Потенцијалне убице увек треба изненађивати неким новим – не! Увек новом и неочекиваном негацијом!

Ћутања из Горе

Епилог који је на почетку

Крај ове приче сеже, ка ко је и ред, на сам извор памћења, гдје су ускрснућа обиљежавала вијекове, рођења и смрти – године, дани и ноћи – бјежани је, а сати и минути – ридање болесних и запомагање умирућих. Крај приче је неухватљив, а отуда и патетичан, као и њен почетак.

Све, дакле, почиње – ускрснућем, а не рођењем, како се увријежило, јер све што ускрсава заправо никад и није рођено, већ непрестано траје, мијењајући обличја и мјеста објаве, као и начине на који се указује смртницима. Тако ускрснуће остаје једини доказ незадвољства постојећим знањем, стањем и обликом.

Ја, Лешо Дијаковић, од народа прозван пророком, дакле – човјеком слијепим за садашњост а прозорљивим за све оно што нас чека – срећник или несрећник којем је указана част (пресуда) да буде свједоком и тумачем једног од највећих ускрснућа.

Са тим ускрснућем – ускрснуо сам и сâм, па да ту част или казну дијелим са свиме што ријечима поменем и мишљу дотакнем.

Нажалост, ни је ријеч о Христовом ускрснућу, јер би о њему свако свједочење било излишно. Ријеч је о – ускрснућу Књиге. У свом неопростиво дугом животу сретао сам мудраце који су вјеровали да је Књига друго име Христово, али и оне друге, који

су проповиједали да је Књига највећа препрека Христовог повратка. Давао сам за право и једнима и другима, у зависности од убједљивости изнесених доказа и сугестивности њихових ријечи, не знајући да ћу једног дана и сâм бити у сличној улози.

Узалудна ће бити повјерена част или удијељено проклетство да ми се укаже Књига, уколико не будем умио да ријечима смекшам сумњичаве а ћутањем придобијем равнодушне.

Са својим стадом сам годинама избивао из куће, заборављајући на вријеме у чијем загрљају живим и бусен земље који газим. Препустио сам се лутању недогледним пустарама Заумља, другујући и бесједећи са овцама и псима, покушавајући да разумијем језик животиња и биља, да ослушкујем уздахе земље и њихове одјеке у ушној шкољки небеса.

Испоставиће се да сам најприје морао да савладам вјештину надгледања и управљања бесловесним бићима, да бих тек потом постао духовни пастир, који брине народне бриге, који га опомиње и кори, једнако му пријетећи и улагујући му се, узалудно над њим точећи крепост и богобојажљивост. Спознао сам и то да кад човјек изабере начин на који ће живјети, не треба да се чуди кад живот изабере њега и додијели му улогу о којој није ни снивао….


НА НИЧИЈОЈ ЗЕМЉИ

Korice_na nicijoj zemlji

Садржај

Брањеница

Слово о једном путопису
Шарено, кочоперно космополитско перје, носталгија и љубав наша

Есеји
Јаков Игњатовић је дошао исувише рано
Милан Будисављевић – романописац, есејиста и приповедач
Плач без суза над селом и сељаком Милана Прибићевића
Нико (Бартуловић) на ничијој земљи
Игре са смрћу Станислава Кракова
Испод осматрачнице свести, тик до пропланка стварности или о Крлежиним   Дневницима

Маргиналије
Оквир без Срезојевићеве фотографије
Андрићева мариборска анабаза
Нервозе око Крлеже
Два Станислава српске књижевности – Винавер и Краков

Путопис
ЖАЛЬ НА СЕРЦЕ ВПАВ: ИЗЛЕТ У УКРАЈИНУ

БРАЊЕНИЦА

У мом покојном завичају, сада такође ничијој земљи, брањеница (сува или нетом усечена грана пободена од стране власника насред ледине или њиве) означавала је забрану испаше, недвосмислена порука упућена свим пастирима који у близини напасају стоку.

Збирком ових текстова усуђујем се, бар на неколико сати, док их читалац буде прелиставао, да узурпирам делић ничије земље, побадањем текстулане брањенице, дајући за право и свима другима који, игром судбине или личним избором, полажу права на своје парче ничије земље, јер је она, како изгледа, једини завичај из којег нико неће да нас протерује.

Конципирајући ову књигу текстова, последицу мојих страсних читања, промишљања и залагања, схватио сам да они, овако окупљени, на чудан начин почињу да кореспондирају, да се допуњују и надовезују, чинећи још чвршћу целину, још гласнији вапај.

Наслов ове књиге наметнуо се сам по себи. Књижевност јесте ничија, а онда и свачија земља, где се и писац и читалац сусрећу под никад до краја објашњивим околностима, ношени и вођени унутрашњом глађу и слухом, жељни авантуре и испитивања туђих и сопствених граница. Та подједнако заносна и застрашујућа земља, препуна је изненађења и опасних замки, одувек магнет знатижљеним и незадовољним духовима, лек и болест у једном телу.

Надам се да ће у овим записима пажљивом читаоцу бити видљиво настојање оног ко их исписује да одговори на далеку јеку унутрашњих борби писаца чија дела чита са занимањем и не без заноса. Истовремено, то је и заузимање за чврсто литерарно тле (преломљено, као штап у води, са завичајним, националним и интернациналним) – али и снажан отпор да ни једном од њих не припада у целости и за свагда.

Пошто сам одабрао текстове који, по личном осећању, прате исту или сличну причу о књижевности, као страсти и као судбини, пред мојим очима почеле су да се откривају везе, „до тад непознате“, између писаца чије су ме књиге и судбине заокупљале последњих година.

Тако је Кишов космополитизам, „у тренуцима слабости“, вапио за својом сигурном луком, из које може да се слободно отискује на пучину, док је Јаков Игњатовић трајно зазивао ону Србију, из снова, која не постоји, а обрео се у оној коју никад није разумео, нити је она имала разумевања за њега.

Овај избор нуди и запитаност над неколико трагичних књижевних и људских судбина. Пре свих, песника Душана Срезојевића, писца Нике Бартуловића, „заточника југославенске идеје“, уредника Књижевног југа, али и једног од првих критичара који је са одушевљењем и безрезервно поздравио излазак Андрићевог Еx Понта. Затим Станислава Кракова, велике и недовољно читане „ходајуће трагедије“, како је себе видео из загрнаничне перспективе. Код првог, Ничија Земља се појављује у облику луднице; код другог је то идеја водиља, а код трећег крст који образују етикете јунака и издајника, чија последица је бежање у Ничију Земљу звану – емиграција.

Међу њима су и два текста о заборављеним писцима: Милану Будисављевићу  и Милану Прибићевићу, такође становницима Ничије Земље, која може бити и еквивалент забораву у историјама књижевности, док крајишко порекло тај исти заборав додатно утврђује. Обојици је био пречи ангажман (војнички, политички, педагошки и уреднички) од неизвесне књижевне славе. О истом Милану Прибићевићу, тада пуковнику у Загребу, из године 1918, надахнуто и са захвалношћу у својим мемоарима пише његов тадашњи ађутант – Станислав Краков, поручник.

А да Ничија Земља може бити и безобалност људског сна, јединог простора слободе усред предратне, ратне и поратне луднице, усред срезојевићевске луднице свакодневља, сведочи и текст настао на маргинама Крлежиних Дневника.

Излет у Украјину из 2010. године – излет, дакле, у непознату, а тиме и у бајковиту земљу, терао ме је, као и сваког неурастеничног путника, да се од непознатог браним очајничким тражењем и налажењем сличности и подударности (имајући у рукама Крлежин Излет у Русију, као застарели бедекер или покварен компас и затајно сећање на Винаверове бескомпромисне Руске поворке); ни слутио нисам да ће, неколико година потом, та иста непозната и непрегледна Ничија Земља Украјина, постати истовремено и ничија и свачија и да ће ту своју ничијост и свачијост оверавати људском крвљу.

Ако већ не можемо да бирамо место и земљу у којој ћемо се родити, можемо бар да стварамо Ничију земљу (макар она била винаверијанско „земљиште за тугу“), по сопственом осећању и потреби, руковођени глађу и знатижељом, а често и следом случајних асоцијација, макар та земља била језовитија и од ове, кушане и знане. Да нас бар, на час, утеши  активно учествовање у њеном стварању, које је истовремено и рушење стварности која нам није склона. Као и да новоуспостављена стварност ствара нас.

У свом Сплину Париза Видосав Стевановић је већ констатовао отужну чињеницу које би требало да су свесни сви уметници, исписујући, при том, циничну и болну похвалу средњој класи која нестаје: „…Они горе и они доле нису наши читаоци, гледаоци, слушаоци, купци, нити их је брига за нас, осим кад нас треба за нешто искористити, послужити се нама у оквиру шире и дубље пропаганде или показати како не треба живети и мислити. Сиротињи нисмо потребни, богаташи једва и да знају да постојимо. Тренутно смо на ничијој земљи – и верујем да ће то бити трајно стање, до успостављања неког друштва будућности…“

У сваком случају, где год да се запутимо, у ничију земљу сигурно стижемо.

Knjige

Mirko Demic - Ataka na Itaku.cdr

Sadržaj

KAD ONOMAD IZRONI MANASTIR…
Ataka na Itaku
(B)rat naš nasušni; poluroman
Presretnute depeše Ambrozija Hapsanž-Birsa
1.KRATKA ISTORIJA SEPARATISTIČKIH TEŽNjI KOMŠILIJE I SUSJEDSTANA, A U OKVIRU NjIH I ONIH – ZAUMLjANSKIH
2. KO JE KO U OVOM RATU?
3. STVARANjE DRŽAVE
4. ŠUPLjI BATALjON
5. REDAKCIJA “URLIKA ZAUMLjA”
6. MIT O PRVOM POLUVREMENU
7 SUNOVRAT (POST)MODERNE
8. PORTRET MASKOTE ZAUMLjA
9. ZAUMLjANSKO TAJNO ORUŽJE
10. CHEAK POINT
11. MOŽDA BOG I LjUBI TROJICU, ALI K SEBI UZIMA JEDNOG PO JEDNOG
12. ČASOVI KONVERZACIJE
Švejk na odsustvu
Susjedstansko-Komšilijski gambit
KAD MANASTIR I MANASTIRSKA ČELjAD ZARONIŠE


Ataka na Itaku

Niko meni je ime, a Niko zovu me otac i mati,
tako sva me i ostala naziva družba.

Homer

I

Ja, istinoljubivi i svevideći Femije, samouki pevač i prodavac lotosovog cveta, ispričaću priču čiji će se mnogi delovi učiniti znanim, ali ću nastojati da bude bar za stepen istinitija, ako već ne može biti lepša i ljudskom uhu prijemčivija. Poznata lica i slične okolnosti biće tek zvoncad na čiji će se zvuk obazreti nepoverljivi slušalac. U nastojanju da bude saslušana, svaka priča koja drži do sebe, pa i ova, u svoje temelje namerno ugrađuje već korišćen materijal, ne strahujući da će dovesti u pitanje njen tok i moguća značenja.
Iako se s vremena na vreme sve ponavlja, što zbog posustajanja mašte moćnika sa Olimpa a što zbog dekoncentracije pripovedača, ova priča će jednim svojim delom da potkopava dosadašnja saznanja i vitoperi oveštale istine, dok će onim drugim unositi više svetla na tamna mesta i prisenke dosadašnjih znanja i vjerovanja.
Pored toga što ću tokom pričanja izreći ponečeg nepoznatog, drugačijom rečju i načinom, tešim se da je uvek dragocenije i istinitije ono što prećutkujem. Jer, ono što
izlanem u trenucima verbalne ponesenosti nije ni prineti onom neizrecivom, što pripada samo meni, a koje, i kad bih hteo, i kad bih smeo, ne umem da iskažem rečima.
Pripovedaću vam ono što ne pevam. Ono, dakle, što mi mimo volje ne meću u usta, niti mi pripisuju nepouzdani svedoci i opadači. Pripovedaću ono što me tišti, što ne umeju da prate strune na mojoj formingi, a što ne godi uhu slušalaca moje pesme. Vešam o klin moju drýgu, hranioca i spasioca, njene strune prepuštajući slatkom dremežu, jer mi je bez nje teže lagati i ukivati ukrase u mučne događaje.
Kao što znate, umetnost pripovedanja nije ništa drugo do vešto omeđivanje nepregledne praznine glagoljanja i domišljato izbegavanje ponornog ćutanja koje sažiže svaki nespokojan um. Moja potreba za pričanjem potiče iz opsene da je ono što se stvarno dogodilo, a krivo opevano u pesmama koje ispevah svojim gospodarima, moguće smestiti u korablje reči i u njima otploviti do nečijeg uha na drugoj obali nepreglednog i nedoglednog mora. Tamo, dakle, gde će se naći neko dovoljno strpljiv da sasluša reči pokajnika i večitog kandidata za pokojnika, dovoljno velikodušan da mi oprosti dotadašnja krivotvorenja iz računa i prosipanja pevačke magije.
Zastao sam kod vaše vesele družine koja planduje u hladovini maslina, tek toliko da sustalim magarcima spustim ove korpe sa leđa, da okrepim klonulu dušu vašom radoznalošću, pomalo strepeći od srebroljublja koje gajite prema svakom neznancu, pogotovo trgovcu. Ako ste široke ruke prema strancu, pokvasio bih osušeno grlo vašim slatkim vinom.
U priči koju kanim da vam pripovedam sve je ispreturano i naopako postavljeno. Ona govori o Odisejinoj Ilijadi, dakle tek jednoj od epizoda u beskrajnom nizu priča iz starine, u kojima sam tek neznatni epizodista, nevoljko služeći kako svoje gospodare tako i one kojima pripoveda. U ovoj priči se najpre desila Odiseja a tek onda Ilijada, ako je bila moguća bilo kakva Ilijada posle ovakve Odiseje.
U ljudskim životima se te dve nepogode smenjuju kao noć i dan. Oduvek su mi bila bliža govorkanja kako Ilijade nije ni bilo, da je smišljena kao neuverljiv izgovor za Odisejevo lutanje, a potom i za onaj pokolj u zavičaju, o kojem želim da vam pripovedam.
Za razliku od priče koju su vam vaši stari pripovedali, u ovoj mojoj – Odiseja je bila nagrada i srećna zamena za odlazak u rat, dok je svaka Ilijada, pa i ova – kazna. Jer, ko je nagrađen Ilijadom, morao je da bude kažnjen bar Odisejom. A Odisejom se ne daruju pobednici ni poraženi, već dezerteri i oni koji su rat preživeli.
Ovaj moj Odisej, sasvim predvidljivo, živi svoju Odiseju, iako ne prestaje da priča o Ilijadi i svojoj nezaobilaznoj ulozi u njoj, pa što više veruje u ono što priča, sve je manje usredsređen na svoj život, svoju otužnu Odiseju. Tako da je manje živi, a sve više krivotvori.
Dosad sam, uglavnom, pevao po volji drugih, jačih i podatnijih. Za onoga ko više plati u hrani, piću, odeći ili krovom nad glavom. A kad je više naručilaca, pevam za onog ko plaća izdašnije i sa manje udaraca po leđima. Zato pripovedam kome hoću, kad mi se otvore jezičke ustave, svejedno da li imao ili nemao onoga ko će da me sluša. Ja sam poput one rupe u koju se izgovaraju najstrože čuvane tajne, deponija onog što je zabranjeno i neizrecivo, a što jednom mora da provali svom svojom snagom, ne birajući čas.
Ovo je priča o ludosti koja se predstavlja kao razum. Ovo je dokaz više da je laž prilježnija za prepričavanje, dok istina ostaje nedohvatna i nikad dopričana i dorečena.


image

SADRŽAJ

Pričao bih ti o svemu, osim o otmenosti bola
Povratak u Babaniju
Dmitrov Babilend
(Sv)ratište „Kod Vasilije“
(P)ob(j)ede na penale
Profesionalni Sr(e)b(r)oljub
Mrtva duša Todorova
Ilija-trans ili Ko to tamo plače?
emiL i milE(ta)
Babanijski Don Bloger
Zulumi (u)čit(at)elja Simeona
Čeprkalo
Spitznamen, namet na vilajet
Turbo-pop
Poštar uvek svraća (dvaput)
MALI radojica
Ivo od Poslavine
Pilipendina siročad
Andrija
Dobra kob u lovištima Babanije
Etnomenije
Tuđe sunce na našem nebu
Simeonijada nad Babanijom

PRIČAO BIH TI O SVEMU, OSIM O OTMENOSTI BOLA

Da ne bih pričao priču o tebi i tvom vremenu, poslužiću se starom veštinom romanopisaca, pa ću ti ispričati priču o sebi i svom dobu, tek sličnom tebi i tvom veku. Razume se, onoliko koliko sličan može biti svako osuđen na ulogu čoveka. Uz rizik da u svom čovekolikom obličju ponekad čovek i ne bude.

Pišem o sebi, a da ne znam čiju istoriju izlažem, koliko je mešam sa tvojom, koliko je ogoljavam u nastojanju da prikrijem svoju i učinim je nevažnom i manje tragičnom od tvoje.

Preživeo sam rat, što ne znači da je u meni sve živo. Štaviše, svakodnevno zapažam kako je mnogo toga u meni iščilelo i presahlo. Jedan ja je otišao u rat, drugi se otuda vratio. Treći je izbegao a četvrti se vratio u zavičaj. Sadašnje ja se jedva seća svojih pređašnjih mitarenja. Ono što je ostalo od sećanja najčešće liči na tuđe, prepričano snoviđenje.

Ne znam ni to koliko je precizno napisati – vratio sam se… Može li čovek da se vrati u prostor a da isto to ne učini i u vremenu?

Dakle – odavno ne živim. Umesto toga posmatram svet oko sebe. Zagledam se u ostatke jednog pokolenja i u odsustvo nekog novog, koji se pregao da ga zameni. Ili sam samo sentimentalan spram onog čega nema, slep za sve što je novo i drugačije, što može da postoji bez mene i mimo mog vidokruga? Svesno upadam u staru grešku onih koji svedoče, te ono što me ne dotiče „ovenčavam“ oreolom nedogođenog ili nepostojećeg.

Odavno ne tražim da me iko voli. Bio bih počastvovan kad me niko ne bi mrzeo. Obradovalo bi me kada bih video nestajanje ove ravnodušnosti koja niče iz zemlje i sipi sa neba. Ona je samo drugo ime za prezir.

Već u prvim znacima umanjivanja mržnje video bih mladare ljubavi, prve laste nadanja. No, mom pokolenju ne pomaže ni takva uteha. Nikakva uteha. Nevoljeno pokoljenje ne treba sprečavati u nameri da nestane. Problem je samo u tome što o svom nestajanju želi da ostavi traga.

Moje se uho nadnelo nad ponorom ove rezonantne kutije u kojoj se ugnezdio muk, i leže jaja iz kojih će se izleći male utvare paperjaste tišine i jednog dana neosetno odleteti daleko odavde. Za razliku od nas – bez sažaljenja prema gnezdu iz kojeg su se ispilile. Namerno zaboravljam da pustoline ne prenose nikakav zvuk, već ga zaglušuju, zatamnjuju, utuljuju, umanjuju, sužavaju…

A bića koja sam izgubio, koja sam sahranio ili su me živa pokopala, jednako truju moj život svojim odsustvom, još vidnije nego što su to činila svojom prisustvom.

Osluškujem kako se ponaša svaki artikulisan zvuk u obezljuđenom prostoru. On ih nemilice guta čim zazvrndaju oko njegovog tankoćutnog uha. Takav zabasali zvuk nalik je na onog poslovičnog slona među staklom. Slon ne veruje da je ono što vidi na staklenoj polituri baš on, pa navaljuje na suparnika kao osupnut. Čak sam ubeđen da je i sam zvuk ispunjen sumnjom kako nema uha koje bi ga moglo čuti, pa u toj neverici falšira, sve manje liči na sebe, nesvesno koketirajući sa nemuštim jezikom u čije je područje greškom zabasao. Zato pokušava da bude glasniji nego obično, ne sluteći da tako pojačava svoju nerazumljivost.

Čitanje proročanstva

admin-ajax

UTVARE ČETVRTOG PROROŠTVA

I ovo znаjte nаjprije dа nijedno proroštvo
književno ne bivа po svom kаzivаnju.
Jer nikаd proroštvo ne bi od čovječije volje,
nego nаučeni od Svetog Duhа govorаše sveti
Božiji ljudi.
   Drugа poslаnicа Petrovа, 1, 20 Настави са читањем Čitanje proročanstva

Pod otrovnim plaštom

pod otrovnim plastom

SADRŽAJ

Mit o izgubljenoj knjizi ili
črezvičajni svrabež knjigopisanija

HERAKLOVI ŠMRKOVI 
Polemičnost Vladana Desnice
Metamorfoze čuda kod Danila Kiša
Desnica i Kiš (preplet)
Selimovićevo rvanje s nesigurnošću
Milka Žicina – paradigma spisateljice XX veka
Beda zarobljene materije ili tužna sreća Bruna Šulca
Nad Gombrovičevom „Pornografijom“
(O)smeh čoveka koji zna previše: o melanholiji u delu Vitomila Zupana

AUGIJEVE ŠTALE
Pripadati svome nepripadanju
Bestidnost i nadmenost uma
Učena prostota
Taština nad taštinama
Ostavština u fermentaciji
I Zupanov đavo nikad ne spava
Don Kihoti ozbiljnog lica
Fuš-note
Čiji je naš Desnica?
Eksopoze o romanu „Ćilibar, med, oskoruša“
Kalfensko slovo o granicama
Vade mecum

VADE MECUM

Legenda o Heraklu mi se učinila naročito podesnom za poređenje sa književnim zanatom.

Da bi postao najveći grčki heroj, Herakle je morao, najpre, da ubije svog učitelja, kuša ludilo u kome će usmrtiti svoju i bratovljevu decu, da izvrši svih dvanaest podviga, osvoji Troju, da boluje i robuje, zadaje smrt prijateljima, peva u kući umrloga, da bi ga, konačno, na samrtnu lomaču odvela ženina ljubomora.

Plašt, koji mu je poslala supruga, u strahu da će joj muža preoteti druga žena, bio je natopljen krvlju kentaura Nesa, jedne od Heraklovih brojnih žrtava, krvlju zatrovanom žuči lernejske hidre, koja se nalazila u svakoj od njegovih strela.

Taj otrovani Heraklov plašt, čini se, ogrću svi koji se late „pera“ ili tastature, ne znajući da će se pod njim(a) zlopatiti, uz male izglede da budu nagrađeni odvođenjem na svet(l)i Olimp.

Mnogi će hteti da odustanu i sa sebe skinu plašt, ali će biti kasno, jer se on već sljubio sa telom, pa bi sa njim morali skidati vlastitu kožu i čupati meso.

Uz sve to, živeće u strepnji hoće li ga u poslednjem času, pre nego što se lomača razbukti, nečija svemoćna ruka podići i odneti u društvo „besmrtnih“, na klackalici između entuzijastičkih uzleta i zgađenosti nad književnošću i njenim okolišem.
Knjiga počinje, kako je i red, Mitom o izgubljenoj knjizi ili črezvičajnim svrabežom knjigopisanija, koji je u prvom izdanju (2001) bio sastavni deo romana Ćilibar, med, oskoruša, ali sam ga u drugom (2005), zbog njegovih „esejističkih pretenzija”, izostavio, uveren da bolje „pristaje” ostalim tekstovima iz ove knjige, jer načinje večno zagonetnu/neodgonetnu temu (be)smisla knjige i njenog (ne)pisanja.

Slede ga tekstovi iz Heraklovih šmrkova kako bi podgrejavali nadu da se, makar privremeno, i ne bez strasti, bar može usporiti neizbežno propadanje literature u septičku jamu vremena.

Očekivano je da iz Augijevih štala ne „miriše“ najugodnije, ali bih bio spokojniji ukoliko bi čitaocu bila vidljiva iskazana autorova grčevitost i upornost da se u takvom okruženju, „u moru gada“,  ostvare bar separatne pobede, pošto se, između ostalog, bave i produktima „književne probave“ i lešinama takozvanog književnog života. Neki tekstovi iz drugog dela knjige liče na zaludne pokušaje spasavanja olupina onih lađa koje su nedovoljno uočljive oficijelnim radarima ili su razbijene udarima o podvodne hridi ravnodušnosti.