Ћутања из Горе

Епилог који је на почетку

Крај ове приче сеже, ка ко је и ред, на сам извор памћења, гдје су ускрснућа обиљежавала вијекове, рођења и смрти – године, дани и ноћи – бјежани је, а сати и минути – ридање болесних и запомагање умирућих. Крај приче је неухватљив, а отуда и патетичан, као и њен почетак.

Све, дакле, почиње – ускрснућем, а не рођењем, како се увријежило, јер све што ускрсава заправо никад и није рођено, већ непрестано траје, мијењајући обличја и мјеста објаве, као и начине на који се указује смртницима. Тако ускрснуће остаје једини доказ незадвољства постојећим знањем, стањем и обликом.

Ја, Лешо Дијаковић, од народа прозван пророком, дакле – човјеком слијепим за садашњост а прозорљивим за све оно што нас чека – срећник или несрећник којем је указана част (пресуда) да буде свједоком и тумачем једног од највећих ускрснућа.

Са тим ускрснућем – ускрснуо сам и сâм, па да ту част или казну дијелим са свиме што ријечима поменем и мишљу дотакнем.

Нажалост, ни је ријеч о Христовом ускрснућу, јер би о њему свако свједочење било излишно. Ријеч је о – ускрснућу Књиге. У свом неопростиво дугом животу сретао сам мудраце који су вјеровали да је Књига друго име Христово, али и оне друге, који

су проповиједали да је Књига највећа препрека Христовог повратка. Давао сам за право и једнима и другима, у зависности од убједљивости изнесених доказа и сугестивности њихових ријечи, не знајући да ћу једног дана и сâм бити у сличној улози.

Узалудна ће бити повјерена част или удијељено проклетство да ми се укаже Књига, уколико не будем умио да ријечима смекшам сумњичаве а ћутањем придобијем равнодушне.

Са својим стадом сам годинама избивао из куће, заборављајући на вријеме у чијем загрљају живим и бусен земље који газим. Препустио сам се лутању недогледним пустарама Заумља, другујући и бесједећи са овцама и псима, покушавајући да разумијем језик животиња и биља, да ослушкујем уздахе земље и њихове одјеке у ушној шкољки небеса.

Испоставиће се да сам најприје морао да савладам вјештину надгледања и управљања бесловесним бићима, да бих тек потом постао духовни пастир, који брине народне бриге, који га опомиње и кори, једнако му пријетећи и улагујући му се, узалудно над њим точећи крепост и богобојажљивост. Спознао сам и то да кад човјек изабере начин на који ће живјети, не треба да се чуди кад живот изабере њега и додијели му улогу о којој није ни снивао….


НА НИЧИЈОЈ ЗЕМЉИ

Korice_na nicijoj zemlji

Садржај

Брањеница

Слово о једном путопису
Шарено, кочоперно космополитско перје, носталгија и љубав наша

Есеји
Јаков Игњатовић је дошао исувише рано
Милан Будисављевић – романописац, есејиста и приповедач
Плач без суза над селом и сељаком Милана Прибићевића
Нико (Бартуловић) на ничијој земљи
Игре са смрћу Станислава Кракова
Испод осматрачнице свести, тик до пропланка стварности или о Крлежиним   Дневницима

Маргиналије
Оквир без Срезојевићеве фотографије
Андрићева мариборска анабаза
Нервозе око Крлеже
Два Станислава српске књижевности – Винавер и Краков

Путопис
ЖАЛЬ НА СЕРЦЕ ВПАВ: ИЗЛЕТ У УКРАЈИНУ

БРАЊЕНИЦА

У мом покојном завичају, сада такође ничијој земљи, брањеница (сува или нетом усечена грана пободена од стране власника насред ледине или њиве) означавала је забрану испаше, недвосмислена порука упућена свим пастирима који у близини напасају стоку.

Збирком ових текстова усуђујем се, бар на неколико сати, док их читалац буде прелиставао, да узурпирам делић ничије земље, побадањем текстулане брањенице, дајући за право и свима другима који, игром судбине или личним избором, полажу права на своје парче ничије земље, јер је она, како изгледа, једини завичај из којег нико неће да нас протерује.

Конципирајући ову књигу текстова, последицу мојих страсних читања, промишљања и залагања, схватио сам да они, овако окупљени, на чудан начин почињу да кореспондирају, да се допуњују и надовезују, чинећи још чвршћу целину, још гласнији вапај.

Наслов ове књиге наметнуо се сам по себи. Књижевност јесте ничија, а онда и свачија земља, где се и писац и читалац сусрећу под никад до краја објашњивим околностима, ношени и вођени унутрашњом глађу и слухом, жељни авантуре и испитивања туђих и сопствених граница. Та пођеднако заносна и застрашујућа земља, препуна је изненађења и опасних замки, одувек магнет знатижљеним и незадовољним духовима, лек и болест у једном телу.

Надам се да ће у овим записима пажљивом читаоцу бити видљиво настојање оног ко их исписује да одговори на далеку јеку унутрашњих борби писаца чија дела чита са занимањем и не без заноса. Истовремено, то је и заузимање за чврсто литерарно тле (преломљено, као штап у води, са завичајним, националним и интернациналним) – али и снажан отпор да ни једном од њих не припада у целости и за свагда.

Пошто сам одабрао текстове који, по личном осећању, прате исту или сличну причу о књижевности, као страсти и као судбини, пред мојим очима почеле су да се откривају везе, „до тад непознате“, између писаца чије су ме књиге и судбине заокупљале последњих година.

Тако је Кишов космополитизам, „у тренуцима слабости“, вапио за својом сигурном луком, из које може да се слободно отискује на пучину, док је Јаков Игњатовић трајно зазивао ону Србију, из снова, која не постоји, а обрео се у оној коју никад није разумео, нити је она имала разумевања за њега.

Овај избор нуди и запитаност над неколико трагичних књижевних и људских судбина. Пре свих, песника Душана Срезојевића, писца Нике Бартуловића, „заточника југославенске идеје“, уредника Књижевног југа, али и једног од првих критичара који је са одушевљењем и безрезервно поздравио излазак Андрићевог Еџ Понта. Затим Станислава Кракова, велике и недовољно читане „ходајуће трагедије“, како је себе видео из загрнаничне перспективе. Код првог, Ничија Земља се појављује у облику луднице; код другог је то идеја водиља, а код трећег крст који образују етикете јунака и издајника, чија последица је бежање у Ничију Земљу звану – емиграција.

Међу њима су и два текста о заборављеним писцима: Милану Будисављевићу  и Милану Прибићевићу, такође становницима Ничије Земље, која може бити и еквивалент забораву у историјама књижевности, док крајишко порекло тај исти заборав додатно утврђује. Обојици је био пречи ангажман (војнички, политички, педагошки и уреднички) од неизвесне књижевне славе. О истом Милану Прибићевићу, тада пуковнику у Загребу, из године 1918, надахнуто и са захвалношћу у својим мемоарима пише његов тадашњи ађутант – Станислав Краков, поручник.

А да Ничија Земља може бити и безобалност људског сна, јединог простора слободе усред предратне, ратне и поратне луднице, усред срезојевићевске луднице свакодневља, сведочи и текст настао на маргинама Крлежиних Дневника.

Излет у Украјину из 2010. године – излет, дакле, у непознату, а тиме и у бајковиту земљу, терао ме је, као и сваког неурастеничног путника, да се од непознатог браним очајничким тражењем и налажењем сличности и подударности (имајући у рукама Крлежин Излет у Русију, као застарели бедекер или покварен компас и затајно сећање на Винаверове бескомпромисне Руске поворке); ни слутио нисам да ће, неколико година потом, та иста непозната и непрегледна Ничија Земља Украјина, постати истовремено и ничија и свачија и да ће ту своју ничијост и свачијост оверавати људском крвљу.

Ако већ не можемо да бирамо место и земљу у којој ћемо се родити, можемо бар да стварамо Ничију земљу (макар она била винаверијанско „земљиште за тугу“), по сопственом осећању и потреби, руковођени глађу и знатижељом, а често и следом случајних асоцијација, макар та земља била језовитија и од ове, кушане и знане. Да нас бар, на час, утеши  активно учествовање у њеном стварању, које је истовремено и рушење стварности која нам није склона. Као и да новоуспостављена стварност ствара нас.

У свом Сплину Париза Видосав Стевановић је већ констатовао отужну чињеницу које би требало да су свесни сви уметници, исписујући, при том, циничну и болну похвалу средњој класи која нестаје: „…Они горе и они доле нису наши читаоци, гледаоци, слушаоци, купци, нити их је брига за нас, осим кад нас треба за нешто искористити, послужити се нама у оквиру шире и дубље пропаганде или показати како не треба живети и мислити. Сиротињи нисмо потребни, богаташи једва и да знају да постојимо. Тренутно смо на ничијој земљи – и верујем да ће то бити трајно стање, до успостављања неког друштва будућности…“

У сваком случају, где год да се запутимо, у ничију земљу сигурно стижемо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *