Радио драма ЗАВРЗЛАМА

Режија Марко Мисирача
У реализацији учествовали глумци Књажевско-српског театра: Милош Крстовић, Чедомир Штајн, Ненад Вулевић, Марија Ракочевић, Сања Матејић, Мина Стојковић, Богдан Милојевић, Александар Милојевић и Аврам Цветковић. Спикер Предраг Обровић, снимање и монтажа Радио Златоусти. Производња октобар 2021.

Представљање књиге РУЖА ПОД ЛЕДОМ

Загреб. 14. октобар 2021.

Двор, 15. октобар 2021.

Сисак, 15. октобар 2021.

Глина, 16. октобар 2021.

Ниш, 29. октобар 2021.

Смедерево, 23. новембар 2021.

Крагујевац, 25. новембар 2021.

Лесковац, 23. децембар 2021.

О књизи РУЖА ПОД ЛЕДОМ

Слађана Илић / Завичај којег више нема
Вечерње новости (Култура), 19. октобра 2021, стр. 20.

Слађана Илић
ЗАВИЧАЈ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА

Роман од прича Мирка Демића Ружа под ледом, објављена 2021. у Српском културном дрштву Просвјета у Загребу, наставља низ српске књижевности који чине следећа дела: приповетке о деци Иве Андрића, Башта сљезове боје Бранка Ћопића, Рани јади Данила Киша, кратке прозе Горана Петровића Савети за лакши живот, као и његове приповетке Трска, Месец над тепсијом, Матица, Велика прича, Пронађи и заокружи и друге.

У Ружи под ледом ауторски приповедач из перспективе бившег дечака у центар своје приче ставља завичај који је, стицајем историјско-политичких околности, заувек изгубио 1995. године. Реч је о селу Горњи Класнић код Глине. Ретроспективно приповедајући, он се враћа аркадијским просторима свог детињства. У њега стају најзначајнији догађаји, утисци и запажања једног дечака све до одласка у средњу школу, тј. до његовог првог одласка из завичаја.

Тај период живота, наравно, обележавају ближњи на које је дете примарно упућено и у чијем кругу стиче прва животна искуства и гради сложени и осетљиви свет. У том каталогу централне фигуре су: мајка, што ће, како из приповеданог закључујемо, то остати читавог живота ауторског приповедача, као непобитни ослонац, а чији ће коначни одлазак бити највећи губитак који га из темеља потреса и као сасвим одраслу, зрелу особу. За њом, јунак тог детињства био је деда, стамена фигура патријархалног човека, који је, и поред те улоге, имао и велики значај за духовни развој високоосетљивиг дечака који је своје постојање природно везивао за причу и причање, најчешће дедино, а који ће с временом открити да је и сам писац. Ту су и тетке којих се бивши дечак с радошћу и милоштом сећа закључујући да је најлепши део његовог детињства трајао док су оне биле део његове породице, док по природном следу нису отишле и основале своје. Ту су и стричеви, међу којима се издваја онај који му је поклонио први, мали плави бицикл. Потом је ту бака која је, у статусу жене која припада патријархалном друштву, у позицији која јој припада и која никада није лака, све што ради и што јој се догађа повезивала са смрћу или пак под бременом свакидашњице често зазивала.

Такође присутан, или релативно присутан, је и отац чији лик буди сећања на породичне свађе, тј. на мање лепе тренутке детињства.

Свет ауторског приповедача чије смо стубове навели, испуњен је чарима детињства у селу, свакодневним играма, несташлуцима и чежњама, за кожном лоптом на пример, као и величанственим догађајима, као што је долазак на свет птића или телета. Но, одрастање на том месту премрежено је и свим оним што то искуство употпуњава и сведочи да свет једног детињства не чине само радосне и величанствене ствари. Тако се ауторски приповедач суочава и са смрћу вршњака, са чињеницом да су ловци убили његовог пса јер им је растеривао плен, као и с такође неразумљивим чињеницама које су део једног ширег значајног контекста, а које све време његовог детињства тињају – на пример како се постаје Хрват ако то неко по рођењу није и зашто људи ратују, зашто суседима који, да би спасили голи живот, морају беже, спаљују куће.

Одговоре на та и друга тешка питања, понета из завичаја којег више нема, ауторски приповедач можда је добио на месту новог живота, а можда и није. Свакако, његова перспектива је сада другачија – због чињенице да је одрастао, као и због сагледавања конитинуитета, узрока и последица конкретних историјских догађаја чији ехо не престаје, а који отварају поље запитаности о онтолошкој природи зла. Ауторски приповедач настоји да до тих одговора дође причом и писањем – који су његова судбина.

У потпуности лирски интонираном Ружом под ледом, он је захватио и аутентичан народни живот, фолклор и језик Срба с подручја Глине, што је особит допринос ове књиге и значајан документ.

Читајући Ружу под ледом размишљамо којим је читаоцима она намењена – извесно деци и осетљивима, свима који знају да се све боље, јасније види са места на ком сте били дете.

Представљање романа од прича РУЖА ПОД ЛЕДОМ

Ниш, 29. октобар 2021.

Глина, 16. октобар 2021.

Сисак, 15. октобар 2021.

Двор, 15. октобар 2021

Загреб, 14. октобар 2021.

РУЖА ПОД ЛЕДОМ ; роман од прича

ЛЕГЕНДА О РУЖИ ПОД ЛЕДОМ

Утвара мог далеког претка израња из помрачине времена – галопом. Спочетка се тај галоп чује као јека нечијег узнемиреног срца. Онда се помаља као дрхтава сjенка, растопљена бљеском свијетла у мојим очима.
Вијековима је та кентаурска прилика добовала по рубовима обзорја и породичног сјећања, вјешто се кријући
на раздјелници свијетла и таме. А онда сам је призвао, надносећи се над мрак вијекова, једног јутра, на самој
граници између сна и буђења, кад знам да сањам, али одбијам да се пробудим.
Био сам поштеђен детаља коња и јахача, јер су они више моја мисао, жељна да се оно палацање удаљене
свијетлости, њено наизменично паљење и гашење опредмети у почетак свих почетака. Макар је свео на
један од многобројних привида приче о трачком коњанику.
Зимско је доба. Тромо небо вуче по земљи блатњаве рите. Невидљиве опруге небеског механизма шкрипе
потмуло и напрескокце. Чини се да ће сваког трена у њему нешто попустити и зауставити вријеме са којим ће се све претворити у камен.
Од унутрашње језе по надланицама су ми потамниле накостријешене длачице. Оштар ваздух наговјештавао је
снијег. Вукови самотњаци злослутно су завијали у даљини. Усамљеним бићима страхови су једино друштво.
Поготово ако су стари, на које сам већ навикао. Зато одбијам да се пробудим; јер ме тамо чекају нови и
сабласнији.
Ледена покорица већ је оковала тло. Испод копита пуца залеђено блато. Приказа ми се стријеловито
приближава, као да клизи по површини залеђеног језера. На све стране прште громуљице стврднуте земље. Са
оближњих грана прхне по која птица или су то моји дамари. Све јасније чујем звекет сапонаца на орми и
коњско фрктање. Јасно разабирам гриву и сапу која животињи сукља из ноздрва.
Коњаник бодри коња кратким и продорним: “Ха! Ха!” А онда, кад су пришли извору који се налази поред једва
видљиве стазе, коњ се нагло зауставља, готово укопава. Као да је осјетио моје присуство, унезвјерено окреће главу лијево-десно и стриже ушима.
Сад сам већ сигуран да је човјек на коњу мој предак.
Коњаник с лакоћом скаче из седла, не испуштајући узде из руке. Пажњу му је привукло нешто налик залеђеном
издану. Када је клекнуо да га боље погледа – на сребрнастој покорици спазио је одраз мог лица. Махинално се слободном руком ухватио за балчак опасане сабље. Устукнуо је пред лицем свог далеког потомка.
Оном истом руком која се машила сабље дотакао је ледено оканце. Оно се растопило. Мој лик је нестао. Тог
трена се отворила ледена шкољка и, умјесто бисера, указао му се тек пупољак руже.
Мој предак је добро разумијевао природу. Она се тада још давала прочитати. Залеђена ружа у сњежној ноћи
зауставила је његов пут. Било је то вријеме када се живљење подударало са бјежањем. Бјежало се од живота и
према њему, бјежало се од смрти и у сусрет њој, из једног царства у друго, из туђег у туђе. Бјежало се без мапа и
путоказа, без водича и утабаних путева. Тек по који неопрезни траг људског присуства знао би се затећи покрај
извора и плитких газова, тешко разумљив и злокобан.
Мој далеки предак је скочио на коња са већом одлучношћу него што је сјахао. Приљубио је лице уз врат
плаховите животиње, провукао му прсте кроз гриву и промрмљао неколико неразумљивих ријечи.
Коњ је само стригнуо ушима, што је могао да буде израз разумијевања, али и чуђења.
Снажним повлачењем узда јахач окрену животињу у правцу из којег су дошли и подбоде је мамузама. Коњ
зањишта и нададе се у галоп. Попут копља баченог у амбис нестаде у тмини из које се појавио.
Неће проћи дуго од тог сусрета, а мој предак ће довести своју браћу са њиховим породицама и населити их
око извора код којег је набасао на ружу под ледом. Мала колонија ће наоколо подићи колибе од прућа, до
пола их укопати у земљу, и ту остати да живи.
Неколико стотина година послије овог сна, стотинак метара од мјеста указања чудесне руже – угледао сам
свијета. Свијет се указао у облику мрклог мрака, густог као у “рогу црног вола”, пошто је удешено да се родим у глуво доба ноћи, како и приличи незнаном и незваном госту.
Била је то ноћ која претходи дану у којем се сви, па и Творац, одмарају.
Када се разданило, прољетни снијег је прекрио околне брежуљке и долине.
Не знам да ли ме је то поздравила залеђена ружа, као што никад нисам сазнао да ли је замрзнути цвијет
обиљежио живот потомака заборављеног коњаника из мог сна. Не знам, такође, да ли трајна дрхтавица у мени
потиче од залеђене руже или њеног трна, свеједно да ли напољу урла сјеверац или је упекао звјездан.
Једино знам да припадам посљедњој генерацији тих насељеника са којом сам кренуо ка новој ружи под ледом или звијезди репатици, не бих ли стигао на крај свијета гдје нема ни леда ни ружа, ни буђења и сјећања на трње.
Гдје пуца видик на непрегледну пустолину људског заборава.

Пустоловине бачког опсенара у DAISY-формату

Библиотека за слијепе Црне Горе, 2021.

https://bzscg.net/27-07-2021-nova-knjiga-u-daisy-formatu-pustolovine-backog-opsenara/?fbclid=IwAR3Axgyu2KO8RxWNOErjXoTBT8CKOYbxvd_vWB_LqYEFK0ENwA6qZdy7jG0