Teзе о Драшку

Драшко Ређеп на живот гледа као на шведски сто: са њега узима шта хоће и колико може, облапорно и незасито, халапљиво и обешењачки.

§§§

Он је једна од последњих ренесансних појава у нас, једини преостали уживалац уметности. Стиче се утисак да би само он могао бити савременик Декамерона; чак и један од његових активних (са)учесника.

§§§

Један је од ретких наших духова који зна, макар инстинктивно, да је страст најпоузданији компас, који одмењује и надгорњава сваку ученост и компетенцију.

§§§

Ако данас неко себе може назвати – винаверијанцем, онда је међу одабранима и Ређеп: ширина интересовања, упућеност и несмањен интерес за нове људе и другачија струјања. Младалачки занос је оно што га издваја од његових исписника од којих је млађи за неколико живота.

§§§

Њега треба читати и слушати, чак и кад његово писање досегне до крајњих ивица смисла или кад га не разумемо. До убедљивости код својих слушалаца и читалаца он долази вербалном заводљивошћу која је без премца, па тек онда аргументима.

§§§

Он је налик оном геометру (можда баш Кафкином) који удара кочеве, разапиње канапе, чкиљи у теодолит – као да доиста намерава да гради нешто велико и епохално. А онда, када му поверујемо, он скупља своје опсенарске алатке и прелази на нову локацију и почиње нову грађевину.

§§§

Његов хедонизам није од оних који живи на рачун других; он њиме шири заразу свуд где прође и чега год се дотакне. Његов смех и његова реченица никада нису лишени запитаности и шарма.

§§§

Он је рођени мајстор церемонијала и зато воли да се игра полугама књижевне моћи. Када жирира – више воли да конфронтира своје ставове са осталим члановима жирија него да повлађује већини. И, уз то, авај, ретко се кад превари у процени.

§§§

Његова Војводина стара саздана је од безброј зачина и мирођија и простире се на читав Универзум; на њој му завиде и српски националисти и тврдокорни аутономаши.

§§§

Он је једини преостали Кореспондент Епохе. У времену када епистоле неповратно нестају, он их бесомучно исписује, истим начином и тоном, заводљиво и господски, као што их је некад писао Црњанском или Крлежи. Он нам је жива веза са Класиком.

§§§

Он до озбиљности  долази на другачији начин од већине виртуоза речи.  Његова озвиљност није лишена комике, мада је та комика препуна озбиљности и сложеног подтекста.

§§§

Он је „најкњижевнији“ кад не пише о књижевности, кад се поиграва жанровима, кад испитује њихове границе. Он је живи доказ да маргина може да буде краљевски престо и осматрачница са које пуца најбољи видик.

§§§

Наизглед незаинтересован и тром – он спада међу најбудније читаоце у нашој литератури. Његова читалачка кондиција је неупоредива. Уместо да искуство које има смањује знатижељу за живот око себе – он ту знатижељу вртоглаво увећава.

§§§

Његова залагања су безрезервна; свеједно да ли долазе из уверења, ината или обести. Његови аргументи су заводљиви, духовити, често парадоксални, неретко луцидни и смели.

§§§

Драшкова проза је по правилу шпикована. Пре свега – нашим именима и књигама, нашим анегдотама и вербалним бродоломима. Будимо искрени, добар део његових читалаца јури своја  имена по тексту, док се тек неколико одабраних дубље загледа у малтер који те једноличне цигле наших имена и књига држи на окупу, а он је сачињен од невеселих истина и горких синтеза нашег живовања.

§§§

Драшкове прозе су посластице за оне који им безрезервно верују, али и за оне који у њима острашћено траже фалинку. Највећи губитници су они трећи – равнодушни и неосетљиви.

§§§

Ако је озбиљним људима неупутно да говоре о рају, онда за Драшка можемо рећи да је „тежак случај пакла“, како слови једна песма Николе Врањковића,  али оног пакла у којем је претекла по која трунка духа, односно смисла.

§§§

Драшко је елементарна непогода, и то од оних којих се са носталгијом сећамо, пошто умину у својој јарости.

§§§

Драшко Ређеп је на добром путу да постане метафора.

2008.

Проглашење добитника Награде „Бранислав Нушић“, Ново гробље, Београд, 19. јануара, 2019.

Путописи II / Станислав Краков

БЕЛЕШКА ПРИРЕЂИВАЧА

Други том Путописа Станислава Кракова конципиран је тако да обједини другу географску целину – Краљевину Југославију. У њој доминира путопишчева опсесивна тема и предмет његових честих ходочашћа – јужна Србија (Косово, Метохија и Македонија). Једина путописна књига коју је Краков објавио за живота – Кроз Јужну Србију – изашла je 1926. године у издању листа „Време”. Књига се састоји од двадесет девет путописа, са кратким предговором Иванке Иванчић Краков, пишчеве супруге. Такође, књига је опремљена бројним фотографијама чији је аутор сам путописац, као и многим цртежима који су узети, како се наводи на крају књиге, „из старих српских рукописа и са архитектонских орнамената; највећи број је из Мирослављевог јеванђеља и зетског Шестоднева Козме Индикоплова”. Због лошег квалитета ондашње штампе, нисмо у могућности да ову књигу опремимо поменутим фотографијама и орнаментима. Зато смо настојали да ову целину предочимо дословно, уз минималне интервенције у тексту, поштујући све специфичности Краковљевог стила и ондашњих правописних норми.

Сматрамо да је јединствена прилика да се овај тематски круг (Јужна Србија) коначно интегрише у једну целину, те смо придодали оне путописе које Краков није уврстио у поменуту књигу, као и оне путописе који су у „Времену” били опремљени наднасловом „Кроз јужну Србију”. Њима смо придодали осам путописа који су у истим новинама носили наднаслов „Кроз земљу наших царева и краљева”, а који су, очигледно, настали током снимања истоименог и, све су прилике, несачуваног документарног филма чији је аутор такође Краков. Тако су ови текстови, иако писани успут, остали једино сведочанство великог филмског пројекта којем се, вероватно, изгубио сваки траг. У другом делу ове књиге обједињени су путописи и репортаже из других крајева данашње Србије („Једно чудно село – Буковик”, „Стари Сомбор”, „Ускршња ноћ у Новом Пазару”, „Тајна Нишке тврђаве”), као и из тадашње Краљевине („Сплит – варош у царској палати”, „Дуж граничних караула у Барањи” и „Напредак Скопља”). У њему је и једна од Краковљевих најдужих репортажа („Преко Високих Дечана и Ловћена у Приморје”), настала 1926. године, током путовања краљевског пара од Метохије, преко Црне Горе и Боке Которске, све до Далмације. Овде смо уврстили и „Два записа o Београду”, пронађена у рукописној оставштини Станислава Кракова, која се чува у Архиву Југославије. Из поменуте оставштине је и завршни текст предавања „Звона са Опленца”, изговореног марта 1936. године. Читалац треба имати у виду да смо знатан број текстова пренели из листа „Време“, чији су оригинали у прилично лошем стању, тако да су евентуалне грешке могле настати због нечитљивости или оштећења новинарског папира.

Приређивач се захваљује на подршци Удружењу „Бирам Крагујевац”, као и на помоћи колегиницама из Народне библиотеке „Вук Караџић” у Крагујевцу: Јасмини Марковић, Виолети Јовичинац Петровић, Татјани Јанковић и покојном колеги Александру Марковићу.

М. Демић

Беседа у славу Бранислава Нушића

Поштовани представници Удружења драмских писаца Србије, уважени чланови жирија, драги пријатељи, даме и господо,

Хвала Вам што сте ми омогућили да се данас и на овом месту, заједно са вама, поклоним сенима Бранислва Нушића, великог – у мајсторству писања и великог – у личном болу.

Члановима жирија захваљујем и зато што су препознали моју тежњу да кроз форму драме проживим страдање једног од јунака Првог светског рата, Станислава Кракова, потоњег писца и новинара – а тиме и посредно подсетим на онолике жртве које су пале и које су, бојим се, неповратно заборављене.

Подсетићу вас на две чињенице из Нушићеве биографије и библиографије. Прва је погибија његовог сина Страхиње – Бана, једног од 1300 каплара, а друга је његов роман Девтсто петнаеста. Једна за другу су чврсто везане, јер на самом почетку романа Нушић исписује потресну посвету: „Место трошне камене плоче, сине, овом књигом туге и болова бележи ти отац гроб“.

На дрзугом месту у роману Нушић констатује: „Туга је осећај који се не да ни с ким делити“. И он је није делио, нити се њоме разметао. Чувао је дубоко запретену у себи.

Пишући Деветсто петнаесту Нушић је покушао немогуће – да опише трагедију читавог народа – да би на самом крају романа признао да нема човека који ту трагедију може сагледати и уметнички савладати. Зато је себе сматрао само сарадником, једним од многих сакупљача грађе на основу које ће се тек стварати историја, прича или еп,  мада је и тада наслућивао да ће будућим генерација оно доба патње и суровости изгледати невероватно, попут бајке.

Нушићев роман се завршава у Пећи, на месту где се, како каже, „завршава трагедија народа а почиње трагедија појединаца“. У драми Победници, победници покушао сам да, на основу прозе Станислава Кракова, реконструшем део његове животне приче – а преко ње и трагедију сваког од тих појединица на које Нушић мисли.

Краков у својим делима, с једне стране сведочи о војничком јунаштву и страдању, с друге и нечовештву, кукавичлуку и порцима које он доноси, док Нушић у свом роману описује сву драматику живота у позадини, злопаћење цивила у збегу, повлачењу пред непријатељем и страх пред неизвесношћу.

У том драматичном и бурном времену, животне путање Нушићевог сина Бана и Станислава Кракова – као да се огледају једна у другој. Почевши од Скопља  – у њему Станислава, током „практичних фортификацијских радова“, као питомца Војне академије, затиче објава рата Србији, а Страњињу Нушића, нешто касније, на двомесечној војној вежби, у јединици касније прозваној „1300 каплара“.

У својој мемоарској књизи Живот човека на Балкану Краков се сећа родног Крагујевца, у који са колегама долази из Скоља, а где се налази Врховна команда, која га, као ванредно унапређује у официра и распоређује у јединицу, у Пожаревцу. Нешто касније, кроз Крагујевац ће проћи чувени ђачки батаљон, у којем је био и Страхиња Нушић, одлазећи ка Горњем Милановцу, и даље. Станислав је неким чудом преживео рат, Страхиња – није; страдао је код Пожаревца.

Већина савременика Нушића види искључиво као комедиографа, заборављајући друге књижевне родове којима се огледао, као и његову личну драму, у којој је налазио подстрека и за своја комедиографска дела. Очигледно да се неутешан човек лакше осмехује на свет око себе.

И, коначно, као библиотекару, није ми без значаја ни чињеница да је један од Нушићевих послова био и место библиотекара у Народној скупштини. Тај податак ме наводи да га ту замислим и у нашем времену. Готово сам сигуран да би са нама поделио сличан утисак: да су његови јунаци демисионирали из књига, да су се помешали са нама и – уместо да се ми осмехујемо њима – они се смеју нама.                                               

У Београду, 19. јанаура 2019. 

Књига дана Народне библиотеке Србије – „Пустоловине бачког опсенара“, за 8. јануар 2019.

https://www.nb.rs/misc/bof_archive.php?year_month=2019_01

Представљање романа „Пустоловине бачког опсенара“

Дом културе, Чачак, 20. фебруар

 

Библиотека града Београда, 11. децембар

Обреновац, 7. децембар 2018.

Крагујевац, 29. новембар 2018.  

Беседа поводом доделе награде „Мирослав Дерета“

Поштована породицо Дерета, господине Коларићу, уважени чланови жирија, колегинице и колеге, даме и господо!

Задовољство ми је да учествујем у заједничком напору одржавања сећања на једног човека, пионира српског издаваштва новијег времена, најпре учествовањем на конкурсу, а потом и на овој свечаности поводом доделе награде која носи његово име.

Колико сам имао људску и списатељску потребу и обавезу да кроз неколико претходних књига ставим у фокус страдања мог ширег завичаја током деведесетих година и дам им одговарајући књижевни облик, толико сам желео да затворим тај тематски круг и отворим врата новим изазовима. Управо рукопис романа „Пустоловине бачког опсенара“ представљао је покушај отклона од једног времена и несрећних догађаја који су их обележили.

Срећна је околност што је „Дерета“ прошле године имала слуха да објави први том „Путописа“ Станислава Кракова, који сам приредио. Потрага за његовим текстовима омогућила ми је да набашем на једну од носећих тема овог романа – судбину једног Суботичанина – Димитрија Вујића.

Та тема се налазила у репортажи Станислава Кракова, објављеној 1926. године у дневном листу „Време“ и предстваљала је кроки могућег романа или, још вероватније – филма, у чију је сугестивну моћ на широке масе њен писац, већ тада, нарочито веровао.

Испоставило се да сам, бежећи од дојучерашњих тема, зашао у другу половину османаестог и прву половину деветнаестог века. Између осталог, Краков у својој репортажи Вујића назива – бачким Казановом.

Дозволите ми да вас овде подсетим  на чувени есеј Штефана Цвајга о Казанови, у којем је проницљиво описана атмосфера оног времена. Цвајг види осамнаести век као „карусел превараната са истим лицима од Мадрида до Петрограда, од Амстердама до Пресбурга, од Париза до Напуља“, помињући живописне ликове Талвиса, Алфизија, Шверина, Сен-Жермена, а нарочито неодољивог и неупоредивог – Ђакома Казанове, подсећајући нас да „сви ти глумци, играчи, музичари, пустолови, проститутке и алхемичари, заједно са језуитима и Јеврејима предстваљају тада једине интернационалце света“.

Цвајг тиме говори о индивидалцима највишег реда, који су својим знањем, спретношћу, безобзирношћу и шармом надмудривали бесловесну гомилу, али и крунисане главе. Кад не би успевали у својим хазардерским подухватима, бежали су пред бесом и одмаздом, такође сами, опет користећи једино што поседују – своје вештине и домишљатост.

Дао сам себи слободу да се позабавим са представником те епохе и ставим га напоредо са животом једног осамљеног и осетљивог човека нашег времена који, на прагу старости, своди рачуне са собом и светом. Живот светског пустахије укрстио сам са унутрашњим путовањима једног меланхолика и мизантропа.

У последње време смо склони потцењивању моћи књижевности. Како они којима је она обична забава, тако и ми, којима је страст. Верујем да права књижевност увек говори и о нашем времену,  чак и онда када се бави личностима и догађајима из ранијих векова.

У случају мог романа, судбина Димитрија Вујића се може посматрати и као димна завеса или, у складу са временом у којем је живео и друштвом у којеме се кретао, као – маска. Најпре као маска иза које се крије мој приповедач, као копрена кроз коју он гледа људе око себе, али и маска у коју зури свет, равнодушан на изглед лица испод ње.

Отуда прижељкујем да ће виспрен читалац – а такве сваки писац прижељкује – у овом роману умети да препозана вртоглаву игру између двају временских огледала и прочитано обогатити сопственим дахом и духом.

У тој вери још једном вас поздрављам и захваљујем на указаној пажњи и части.

У Београду, 3. децембра 2018.