Растко Лончар
МИРКО ДЕМИЋ КАО ХРОНИЧАР КРАЈИШКЕ АТЛАНТИДЕ
Увод
У сусрет тридесетпетогодишњици од прве објављене књиге Мирка Демића, пред собом имамо аутора опробаног и оствареног у практично свим главним књижевним жанровима. Пред нама је романсијер, приповедач, драмски писац и есејиста. Пред нама је и аутор дела која су жанровски изузетно тешко одредљива, те је за таква дела лакше рећи да имају приређивача, пре него писца, али то су питања која ће сачекати генерације које ће имати стрпљења и воље да се позабаве наслеђем (и конфузијом) који је у српској књижевности оставила епоха постмодерне. Оно што је важно за овај рад, јесте постојање дихотомије на релацијиписац:приређивач у Демићевом опусу, и њоме ћемо се, између осталог, бавити у истраживању припадности ауторове корпусу савремене књижевности Срба Крајишника. Други циљ рада јесте истраживање начина на који је Демић постепено напуштао оквире очекиваног постмодернистичког приступа у приповедању, те се приближавао препознатљивом, донекле традиционалном начину приповедањакњижевника Срба са простора данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе, да би тај израз врхунац доживео у роману од приповедака,Ружа под ледом (2021). Трећи циљ, који уоквирује ово истраживање, јесте начин на који Мирко Демић обликује лик изгнаника као један од доминантно присутних у његовој прози од 2008. године, и књиге Молски акорди, те есеја Слађење горчином из исте године. Показаћемо на који су начин ова три циља међусобно условљена, како се допуњују, и како су учинили да Демић постане један од најбољих и најпрепознатљивијих савремених приповедача, односно, један од највећих писаца са српске Баније.
Истраживање ћемо засновати на следећим делима, осим поменутих из 2008. и 2021. године: Трезвењаци на пијаној лађи (2010), По(в)ратнички реквијем (2012), Атака на Итаку (2015), На ничијој земљи (2016) и Пустоловине бачког опсенара (2018).
Зрење златних јабука
Мирко Демић се појавио у време када је постмодерни књижевни израз долазио до свог врхунца, и почињао да клизи у, за стварност не превише заинтересовану, декадентност. Тако су објављене његове Јабуке Хесперида, за које је проф. Душан Иванић писао да се у њима „одвија полемика са миметичким традицијама писања и успоставља се нова, алогична и амиметичка игра између текста и смисла“ (Иванић, 1998: 322). Након напуштања Баније и доласка у тадашњу СР Србију, у Крагујевац, Демић још неко време – нарочито у књизи Сламка у носу (1996) негује израз сличан првој књизи, док већ од Ћилибара, меда и оскоруше (2001) може да се наслути да ће писац напуштати ове оквире. Од књиге, пак, Молски акорди, аутор као да је донео одлуку да буде све мање приређивач, а све више писац[1]. Фигура која је у првим књигама постојала као налазач случајних и изгубљених текстова, објављивач апокрифних списа и мајстор најразличитијих пастиша, почиње да се проналази у причама обичних људи, најчешће из његовог завичаја.
У том смислу, обратићемо пажњу на конкретно две приче у књизи: „Пут под којим се стаза увија“ и „Лук и вода“. У првој, Демић прича из перспективе Адама, Банијца из периода Првог светског рата, остављајући утисак сличан оном који остварује Данко Поповић у Књизи о Милутину. Разлика, међутим, јесте у томе што Поповић прича из перспективе једног србијанског сељака, чији је свет омеђен Моравама, и који нема свест о јединству српског народа; Демић, са друге стране, говори из визуре припадника једне енклаве која је неприпадајућа и народу који има доминантну позицију, а бескрајно удаљена од матице:
Ја сам Адам, Србин – али из Хрватске. Понекад ми се та појединост, тај додатак и упозорење, чинило као преимућство, а чешће као срамни печат и ненадокнадиви хендикеп. […]
Даљина Хрватске ме је потирала. И што сам јој био ближе, што сам више био у њој – то се удаљеност међу нама увећавала. Њој је моја пружена рука личила на батину, док је мени њен опрез изгледао као пријетња. Оштрећи се једно о друго – узајамно смо умањивали своја тијела, као што се умањују ножеви под тоцилом.
Близина Србије ме је унижавала, никако сама Србија. Руке су јој довољно дугачке да ме потапшу по раменима у знак заштитничке подршке, али и способне да ми ударе ћушке за непослух и пасјалук на које је спремно свако мезимче. Остао сам жељан њене њежности, али и уплашен од могућности да ме сваког часа може оставити на цједилу. Обострана жудња нас празни као шупље мијехове.
Залагање за политику зближавања двају народа учинило нас је неопјеваним наивчинама и пустим идеалистима. Хтјели смо – моја браћа и ја – да тај наш несрећни човјек, ухваћен у менгеле даљине и близине, буде зрневље заједништва, да би нас на крају претворио у квасац раздора и подозривости (Демић, 2008а: 103–104).
Демић крајње занимљиво илуструје осећање Срба из Хрватске у саодносу са Хрватима и Србима у Србији: једни подозревају од њих као Срба, а други их не узимају к себи у потпуности, већ их воле са извесне (сигурне?) дистанце. Чежња је оно што Демић поставља у темељ изградње његових ликова који су везани за родно тло. Ово је мотив важан за упамтити, јер ће га аутор разрађивати у наставку, он ће бити неретко и основна мотивација њиховог понашања.
У причи „Лук и вода“, Демић говори у двогласу: једно је исповест бившег партизана и управника загребачког Казалишта, принуђеног да у освит деведесетих напусти Загреб, а друго је његова животна сапутница која курзивом оставља своје коментаре.
Главни лик говори како је, након што сазнаје да је у Загребу његово име доспело до тајних спискова, „отушао у свој завичај у нади да ће наћи потребан мир“. У наставку пише:
Никога тамо није било, сем запуштене куће и сумњичавих комшија. Побуна против централне власти већ је задобила велике размјере. Ријешио сам се једног немира, а задобио нови и несношљивији. У људе из мог завичаја уселио се страх и параноја. […] Од мене су ваљда очекивали да повјерујем у њихову побуну, не знајући да у мојим годинама нема ни наде ни вјере (Демић, 2008а: 148).
Након овога, он се подиже и креће за Србију, и преко Београда стиже у Крагујевац, да би био смештен у кућици за избјеглице, на периферији града. Зими је посећивао библиотеке, а онда испрва доживео да су се „библиотекарке према њему односиле резервисано. Њихова подозривост могла је лако да прерасте у параноју“ (Демић, 2008а: 151), од чега је опасност ипак прошла када се главни лик представио, и отклонио бојазан од бивања шпијуном. Након што доспе до центра за старе особе на Бежанији – при чему иронично подвлачи симболичност имена дела Београда на ком се затекао да проведе остатак живота – он овако уобличава осећање изгнаности: „Не, нисам озлојеђен што ми је завичај одузет, већ што ми је одузета могућност да га посјетим кад то пожелим, као што га понекад посјећујем у сну. Завичај је равнодушан на моје одсуство, а ја немоћно прижељкујем да му узвратим истом мјером“ (Демић, 2018а: 154).
У брехтовски интонираној књизи Слађење горчином, есејима о изб(ј)еглиштву и изб(ј)еглицама, Демић сакупља текстове објављиване с почетка овог миленијума у изб(ј)егличком листу Прави одговор. Брехтовски интонираном, јер на крају – уместо на уводном месту, што је поступак не тако несвојствен Демићевом структурирању прозних књига – стоји текст објављен у Српском гласу у Глини, с краја 1991. године, насловљен: „Будућима“. У њему, попут творца епског позоришта у песми „An die Nachgeborenen“, Демић пише: „Ми смо међу собом повлачили границе, рушили мостове, различито се крстили и међусобно се убијали. Ми не вјерујемо да ће једном бити мир, као што смо прије вјеровали како неће бити рата“ (Демић, 2008б: 137).
Други део књиге нарочито је интересантан, јер се овде – са циничким призвуком, који аутор не жели да сакрије – даје тужно-смешна „типологија“ избеглица, те тако Демић говори о изб(ј)еглици „као таквом“, „изб(ј)еглици“, „неизб(ј)еглици“, „хвалиши“, „јадиши“, „политичару“, „приватнику“, „п(ј)еснику“, „спортисти“, „удварачу“, „ђаку“, „домаћици“, „надничару“, „шаљивџији“, „параноику“, „в(ј)ернику“, „меланхолику“, „самоубици“ и „аутору“.
Како смо рекли, ови текстови јесу објављени у годинама које су претходиле књизи, али је њихова појава у књижном облику изузетно значајна за констатовати у оквирима теме којом се бавимо. Наиме, да нису сабрани у оквирима једног наслова, о овим бисмо текстовима могли да говоримо као ексцесу који би пажњу завређивао у оквирима сабраних или изабраних дела. Међутим, чињеница да Демић одлучује да их објави исте године када почиње да говори кроз ликове који деле изб(ј)егличку судбину, може се тумачити као ударање темеља новом поетичком вјерују.
Оно што је дефинисао – макар и цинично – у есејима и новинским чланцима, као различите видове избегличке судбине, Демић ће користити у свом даљем писању. Ово је почетак интроспекције која ће означити први корак ка ослобађању од императива текстуалног, и акценат преносити на поље животног искуства. У наративним облицима, као што смо рекли, још увек постоји својеврстан отклон од непосредности казивања, али прича почиње да поприма другачије облике. Пишући о изб(ј)еглицама, он истовремено прича о њиховој судбини „међу својима“, дефинишући и „својту“ због које се – имплицитно или не – јављају типови попут „неизб(ј)еглице“ или „параноика“.
Поетика „међутима“
Мирко Демић године 2010. објављује књигу Трезвењаци на пијаној лађи. Ради се о мешавини путописа, есеја и књиге приповедака[2], о (замишљеном?) ноћном путовању од Београда до Загреба, које пролази главни лик са надом да ће доћи до свог брата од стрица ког није видео десетак година. Међутим, његово путовање није без бојазни:
Између нас су се испречили и сви неспоразуми Срба и Срба, Срба и Србијанаца, Срба и Хрвата, Хрвата и Хрвата, Хрвата и Хрваћана који су постали, упркос свим отпорима, и наши лични неспоразуми. Све је теже наћи оно што нас спаја и што нам је заједничко; као да је и оно скривено у оном што нас дели и раздваја. Далеко на хоризонту, од нас су се удаљили наши мртви очеви, рођена браћа, неколико мутних заједничких успомена на детињство и – ништа, готово ништа (Демић, 2010: 12).
Путовање главног јунака Павла, професора (х)историје је, пре свега, дефинисано усвојеним искуством из уметности. На почетку романа стоје наводи Мирослава Крлеже и Милоша Црњанског, а лајтмотив јесу речи „путовање“ и „међутим“, где потоње свакако реферише на писца Ламента над Београдом. Читава књига као да се поводи Црњансковом жељом да све проживљено, све из живота (и живота кроз уметност) слије у строфе Ламента. Демић на сличан начин путује ка свом ламенту: возом према Загребу (тј. Аграму, како ће писати), он евоцира проживљено и кроз уметничка дела доживљено, са циљем реконструисања свог јествовања. Разлика је у томе што Црњански повезује Јан Мајен и Срем, Еспању и Хвар, удаљене пределе кугле земаљске са својим ужим и ширим завичајем, а Демић покушава да повеже искуство Београда са искуством Загреба преко свих железничких станица које се налазе између, на територији данашњих република Србије и Хрватске.
Изузетно је интересантно промишљање главног јунака о томе ко су Хрвати, односно, ко су они, о чему пише: „Онај који није ја? Онај који не жели да буде ја? Или онај који би потајно волео да је ја, али због нечег још тајновитијег није и не сме?“ (Демић, 2010: 27). Путовање, односно, свака станица – од Земуна, преко Батајнице, Старе и Нове Пазове, Инђије, Сремске Митровице, Шида, потом Границе, Товарника, преко Винковаца, Славонског Брода, Јасеновца до Аграма (да само „најзвучније“ набројимо), повод је за размишљање, додир са животом који се најчешће „чита“ кроз Црњанског и Крлежу, али и браћу Мицић, Саву Шумановића, Витолда Гомбровича, и Крлежиног Filipa Latinovicza.
Интересантан део о продубљивању размишљања о судбини Срба у Хрватској се јавља у делу код станице Јасеновац:
Срби из Хрватске су и српска и хрватска трагедија. […] Утег што и једнима и другима веже крила којима би радо да полете. Они, односно – ми – проблем смо свих проблема.
Тај несрећни плурал, то вехементно – ми – и та злосрећна синтагма – Срби из Хрватске – само су имена проблема, никако и сам проблем, никако и његово рјешење.
Ко год се пачао са њима – чинио је то погрешно, готово са свијешћу да ради криво. А они (дакле – ми), уљуљкани у својој роли – хероји и жртве, кап која прелива чашу, драм терета који претеже, слијепо цријево чија је функција још увијек загонетна – нису чекали да други погријеше, него су и сами врлудали из једног наручја у друго, из једног братског скута у други. Бауљали су из издаје у прељубу, од мајке до маћехе, од очуха до оца, од главе на пању до главе умјесто пања, ни на небу али ни под земљом“ (Демић, 2010: 158–159).
Приближавајући се Аграму, професор (х)историје покушава да се приближи и одговору на питање судбине Срба из Хрватске, те се мисли:
Судбина Срба у Хрватској, а тако и сваког од нас, појединачно, специфичан је облик одгођеног самоубиства. Они су име проблема, како свог тако и хрватског. Успут – тешко рјешивог проблема. Одувијек су били потпала помоћу које се распламсава ватра, из чијег ће се пепела, као Феникс, винути хрватски Геније. Они су трупци који вапе да буду бачени и, уз суманути крик, сједине се са ватром. Коначно, ако су Срби у Хрватској били „кључан“ проблем Хрватске, као што су били и проблем Србије, да ли је довољно да се тај проблем уклони тако што се не ријеши? Да се ријеши тако што ће се уклонити? (Демић, 2010: 204).
Књига завршава доласком у Загреб, и брисањем јасних граница између сна и јаве. Остајемо запитани да ли се путовање заиста десило – што је, такође, нередак поступак у Демићевом писању – али се не двоумимо око суштине: „Путујем, међутим, тамо, гдје нема ни братства ни сестринства. // Гдје смо сви – нико и ништа. / Тамо гдје нисмо ни пепео ни прах. // Путујем у Међутим!“ (Демић, 2010: 222).
У књизи По(в)ратнички реквијем из 2012. године, Демић ће – све више се ослобађајући постмодерних наративних оквира – писати о избегличком, тј. повратничком искуству[3]. У овој књизи, он успоставља нову топонимију, у којој Хрватска постаје Комшилија, Србија Сусједстан, а Банија – Бабанија.
Ужасне су сцене евоцирања августовске колоне: „– Водаааа, вода, пола литре, литар, канистер од пет литара! – викао је човек поред пута и бројао плаве новчанице. / – Пола литре – једна марка, литар – двије. Канистер – пет!“ (Демић, 2012: 15). Сетимо се, сличну сцену представља и Јован Радуловић у роману Од Огњене до Благе Марије.
Након оштрог пријема код полиције – која је тражила презимењака главног јунака који је учествовао у рату – главни јунак рашчишћава згариште, хранећи се и ноћевајући код пријатеља. Поново је упознавао своје сународнике, али у новим околностима, да би закључио:
Бабанија је, дакле, мала комби-цивилизација. Поред комби-трговина, постоје и комби-таксији, што у тачно одређени дан у седмици превозе ове старце из овдашњих села до Сусједстана, где посећују своју децу и унуке и враћају се отуда, још старији и погруженији. Бабанија је место умирања, гробље слонова, све пространије како у њему има мање људи […] Из Бабаније се увек одлази силом, али се добровољно враћа и у њој заувек остаје. Неко телом, а већина – срцем (Демић, 2012: 35–36).
За разлику од Трезвењака на пијаној лађи, у По(в)ратичком реквијему Демић се ослања више на писце који су били отворенији „традиционалном“ приповедању, и кроз њихова искуства сагледава своје битисање у Бабанији: „Насељавао сам Бабанију овом јадиковком и богатио је напабирченим сазнањима из прочитаних књига. Све је било узалуд“ (Демић, 2012: 187). То су Симо Матавуљ и Пилипенда, то је Јаков Игњатовић, Петар Кочић и Симеун Ђак, ту су Светолик Ранковић и Сеоска учитељица, то је Милутин Ускоковић са Дошљацима[4]. Кроз све њих, могу се препознати цинични архетипи различитих типова изб(ј)еглица о којима је Мирко Демић писао неколико година раније, а путовање главног јунака, учитеља, завршило се разочарењем[5]: „И као што рекох – живим самоубиство, а разликујем се од ових неколико преосталих Закучана само по вештини његовог одлагања. Ако је то вештина, а не њено одсуство, ако је то врлина, а не мана. / У сопственом пепелу сам се палио, а у ватри понижења се, ево – гасим“ (Демић, 2012: 189).
На три половине
Мирко Демић се последњи пут интензивно враћа постмодерној поетици антиромана у књизи Атака на Итаку (2015), и то у две целине које ће нас занимати: „(Б)рат наш насушни: полуроман присилно мобилисаног добровољца“ и „Пресретнуте депеше Амброзија Хапсанж-Бирса: викиликс проза“. Први део је нарочито интересантан, јер је конципиран као својеврстан речник појмова везаних за разумевање сукоба између Срба и Хрвата (и свих осталих варијаната). У овом делу, Демић дефинише шта су „разлози“, „сумња“, „почетак (полу)рата“, објашњава „ко је ко“, ко смо „ми“, ко су „они“, одакле „издаја“, објашњава „зашто је (полу)рат прљав“, пише „кафанске импресије“, о „шпијунима“, ко су „наши међу њиховима“, „њихови међу нашима“, вести „са прве борбене линије“, јавља се „са ослобођене територије“, и тако све до закључка о томе зашто ово писање није роман. Метапоетичко у додиру, дакле, са оним животним, „миметичким“ у сваком смислу, при чему коришћење наслеђа постмодернистичке поетике заправо служи за обликовање гласа приповедача.
Мирко Демић, суштински, иако се обраћа из перспективе некога ко доноси роман написан око двадесет година пре штампања, заправо приређивање текста користи да допусти свом приповедачком ја да се оствари кроз преиспитивање смисла приповедања као чина комуницирања. Сличан поступак Демић примењује и у другом делу, где приређује оно што је централи слао извесни „Хапсанж-Бирс“, са очигледном алузијом на власника „викиликса“. Разлика је, додуше, у томе што Демић овде не покушава да пренесе документе – како би радио, рецимо, у Јабукама Хесперида – већ коментаре тих докумената, узимајући глас некога ко би са стране посматрао читаву ситуацију у Сусједстану, Комшилији и – новој територији коју уводи – Заумљу, али и Тирлиндији, Стрмоглавији, и осталим територијама које је тешко разликковати у односу на стварне, као што се и људи на овој земљи тешко разликују: „Свјесни смо да они облаче наше униформе, као што и ми облачимо њихове. Некад се деси да набашемо једни на друге, сједнемо, попричамо, а послије, кад схватимо с ким смо били, преблиједимо и дланом се ударамо по челу“ (Демић, 2015: 59). Овим и оваквим, чисто пацифистичким и простодушним људским причама – донекле и гротескним, што појачава осећање њихове уверљивости – супротстављају се Хапсанжови коментари о почетку сукоба приликом распада Тирлиндије (тј. Југославије):
Овај пут, комшилијски Сусједстанци послужили су као гориво помоћу којег је запаљен државотворни огањ комшилијске независности, док су за Сусједстан представљали штапове у точковима комшилијског сепаратистичког велосипеда при изласку из окриља Тирлиндије. Нису представљали малтер који би спајао ове по много чему сличне земље, већ разлоге за сва будућа трвења. Једнима су комшилијски Сусједстанци давали убрзање, док су други помоћу њих кочили.
Међутим, на том крсту комшилијски Сусједстанци ће и нестати, и тако донети олакшање и Комшилији и Сусједстану. Њихови остаци налазиће се у обостраној мржњи Сусједстанаца и Комшилијанаца, а мржња, познато је, најбоље профилише национални идентитет и повећава разлике међу сличнима.
Одувек Сусједстанци држе да су Комшилијанци, у ствари – Сусједстанци, али су давно преверили и издали. Комшилијанци, опет, сматрају да Сусједстанци на њиховој територији не постоје, већ да су они политички Комшилијанци, односно да им само њихова непросвећеност не дозвољава да се пробуде из несвести и спознају да су до сржи – Комшилијанци (Демић, 2015: 80).
Овакво разматрање се наставља и даље, у књизи, где Хапсанж дели једне на „дурске“, друге на „молске“, једне на „винске“ и друге на „ракијске“ народе, покушавајући да дефинише где заправо почивају њихове разлике, и која је судбина Срба, тј. Сусједстанаца, у Хрватској/Комшилији. Ова књига је значајна као увод у следећи, Демићев роман у ком је приповедач истовремено и коментатор приче коју прича, али и трагач за собом и сопственим пореклом.
Пустоловине бачког опсенара (2018) су конципиране као интроспективно казивање приповедача живота Димитрија Вујића, наизглед претка аутора приче[6]. Он реконструише живот Вујићев, свестан да не може знати поуздано његове корене – да ли је са Метохије или из Далмације (Демић, 2018: 22), док истовремено покушава да схвати своју судбину: „Коначно, и сам сам се самопротерао из завичаја, али никад потпуно и до краја. Прогнан сам у отаџбину, али отаџбину нисам нашао. Овде сам, али сам помало и негде другде. И нигде. Неукорењен, мада још не лебдим. Истовремено сам и жив и мртав“ (Демић, 2018: 59). Потрага за животом претка, потреба за промишљањем о његовим поступцима, разумевање сопствене личности кроз авантуристички лик Димитрија Вујића, оно је што наизглед мотивише приповедача да говори. Прича о Вујићевим потуцањима по ондашњој Европи, неретко је прекидана коментарима попут: „Познато је да већина прогнаника најпре покушава сакрити прави разлог свог прогонства, да би га с временом огољавао, док се не насуче на отворену неверицу оних који га слушају“ (Демић, 2018: 80), или: „Код неких писаца завичај се лако запали и дуго тиња, па се поново разгорева и изнова малаксава. Ја настојим да овај мој плане одједном, али – величанствено, и да од њега не остане ништа до пепела“ (Демић, 2018 99), као и: „Завичај је сваком тачка из које је кренуо да га изневери и изда. Или је и то грешка, пошто не постоји начин ни пут којим би се у њега враћао. Увек се питам откуд у мени оволика потреба да помишљам на мој и Димитријев завичај, када сам читав живот вребао прилику да од њега побегнем. И зашто се већ једном не одрекнем предела које осећам као окове?“ (Демић, 2018: 156).
Приповедач, све више, говорећи исповест о животу свог претка говори исповест својег живота, те тако и додаје: „Код мене је на делу изневеравање предачких начела. Оно неминовно долази у другом или трећем колену и доводи до тога да потомак несмиреног путника и пастува ‘на крају баладе’ постаје импотентни лезилебовић, џангризаво мртво пувало, претешко ‘и себи и другима, и богу и народу’“ (Демић, 2018: 182), те о себи као припаднику „другог или трећег колена“, говори као о припаднику „поратних“ генерација, које „мрзе тихо, без изнуде, по инерцији, бојажљиво али довољно снажно да својом мржњицом трују генерације које долазе“ (Демић, 2018: 184).
Завршавајући роман, аутор нас наводи да поверујемо да са авантуристом и казановом Вујићем заправо није ни у каквом сродству, те да је његов лик користио само као изговор за причање. Ово се може тумачити двојако: са једне стране, приповедач може да мисли да његова прича као још један обезавичајени солилоквиј не би био интересантан читаоцу без динамичне приче о славном претку који је оставио велики задатак „слабој крви“ нових генерација, а са друге се Вујића може посматрати као општи симбол прошлог времена и жеље да се припада оном „снажном“, оном „епском“ времену које није остављало за собом поломљеног и безвољног човека. У оба случаја, делује да је Демић овим романом комплетирао оно што је морало да буде завршено пре него изађе његово не најбоље или најуспелије, али свакако најразговорније и читаоцу најпримамљивије дело: Ружа под ледом.
Овде треба приметити да је Мирко Демић, до овог романа, прешао пут од Бруна Шулца, Мирослава Крлеже, Витолда Гомбровича и Милоша Црњанског, до једне непатворене снаге говора о детињству каква се у нашој књижевности може пронаћи у свом најразвијенијем и уметнички највреднијем облику само код Бранка Ћопића[7]. Демић је прешао пут од извесног посвећивања сваког фрагмента, романа и приче мотивацијом, тј. наводима из дела од поменутих, до писаца који су дефинисали његов завичај у ономе што надживљава човеков век: Милоша Кордића, Тина Ујевића, браће Мицић[8], Видосава Стевановића, као и страних: Слотердајка, Бодријара, Монтења, Новалиса, Хомера, и других.
Тема његове есејистике је, у том смислу, такође била интересантна уколико се погледају асоцијације које везујемо уз имена писаца: Владан Десница и Нико Бартуловић ((н)и Срби (н)и Хрвати), Данило Киш, Витолд Гомбрович, Станислав Краков (егзил), Меша Селимовић (Србин и/или Бошњак/муслиман), Милка Жицина, Милан Будисављевић (писци завичајне традиције), Бруно Шулц (мањина пред истребљивачем), као и Јаков Игњатовић (прогнаник међу својима). У том смислу, може се говорити о изузетно великом утицају трауме избеглиштва и неприпадања која је обликовала Демићево писање, а која је тражила да се ослободи кроз писање.
Тако је настала[9]Ружа под ледом, роман о детињству који више ни у ком смислу нема приређивача, ништа што би се могло назвати маском, оградом, параваном, штитом или изговором. Писац је сам пред својим одрастањем, најранијим сећањима, у оквирима којих се поставља и питање које обележава цео његов опус: како изгледа живот са подељеношћу на нас и њих, и који су узроци те поделе?
Примера ради, када говори како је за школску приредбу (прича „Не помињите ми Ћопића!“) рецитовао „Петровачку цесту“, и како му је учитељица прецртала реч „изђикала“ – коју је видео код Ћопића – као некњижевну, писац оставља јако двосмислен коментар, алудирајући на судбину свих који су цестом ишли из познатих разлога, али и на чињеницу да је заборавио како песма иде: „Петровачка цеста је пјесма која се понавља!“ (Демић, 2021: 122). У годинама када се завршава његово рано дјетињство („Die Kroaten kommen!”), Демић се сећа узбуне која се јавила у његовом завичају када су се почеле панично изговарати речи „Загреб“, „поновно дизање стража“ , „рат“, и коментар дједов: „Јопет нас ‘оће клат, к’о ономад у цркви!“ (Демић, 2021: 90)[10].
Детињство, иако није обележено толико топлином и бајковитом нежношћу, походима на мјесец или догодовштинама стрица Ниџе, има финале слично оном које се јавља у Башти сљезове боје. Да би се стекао потпун утисак, потребно је издвојити две слике, где је прва смрт стричева: „Кад се рат завршио, убрзо је завршио и стриц. / Био је један од нас који је добар дио живота умирао од туге. Најприје за женом,а онда и за завичајем. Дотукло га је када га је видио опустошеног и – празног. Убила га је вишегодишња раздвојеност“ (Демић, 2021: 74), као и епилошка сцена која говори о другом напуштању завичаја: „Тек три године касније родитељи су се вратили из избјеглиштва и кренули да је испуњавају редом и животом. Остали су у њој деценију и по, све док старост није закуцала на врата и опоменула их да је вријеме да пођу ближе својој дјеци“ (Демић, 2021: 144).
Епилог је страшан у оном смислу у ком сугерише да се родитељи нису вратили у завичај с миром, већ само до оног времена докле су могли да се старају о себи, јер су деца била свесна да њима живота у завичају више нема. Молским акордима је, дефинтивно, одсвиран реквијем свим повратницима и њиховој нади да ће живот моћи да се настави, и они су осуђени на то да буду генерације који су жртвовани сећањем на завичај, мост између предака до којих не могу да дођу, и потомака до којих не могу да допру.
Закључак
Мирко Демић је, у петнаест година интензивног тематизовања живота прогнаника, Срба из Хрватске, дао један од најзначајнијих доприноса колико очувању сећања, толико и испитивању судбине овог народа који се „вратио у отаџбину“, како пише Демић, „отаџбину не затекавши“. Тренуци у којима Демић хвата сав егзистенцијални ужас судбине изгнаника и повратника, могу се сагледати у следећим призорима који обликују њихов тип у Демићевом писању: понашање избеглица у новој средини (међу својима), судбина повратника и одзив завичају, слике рата, детињство у несвесности пред страдањем, промишљање судбине Срба из Хрватске, тј. Срба Крајишника као историјског субјекта.
Од Молских акорда, први се пут подробније дотакнувши судбине избеглица из Хрватске, Демић је полако напуштао и постмодернистичке проседее којима је ушао у свет књижевности: улогу приређивача нађених и апокрифних текстова, коришћење пастиша, дистанцирање од приповедачког свезналаштва. Међутим, како су разгртани слојеви писања у додиру са сада све доминантнијом темом и преокупацијом, те што је више долазио до личног искуства као ослонца у писању, Демић је све више постајао писац. У раду смо показали како је та генеза изгледала, односно, које су и на који начин биле преломне тачке у Демићевом преласку из табора постмодернистичких скриптора у оквире најбоље традиције приповедања својствене култури „западних Срба“. На тај начин, Мирко Демић је постао једним од најпрепознатљивијих стваралаца пореклом не само са Баније или Српске Крајине, већ и савременог српског прозног стваралаштва уопште. Досегао је онај ниво препознатљивости у ком се за његово име не везују само одређени садржаји и очекиване теме и преокупације, већ и високи домети приповедачког умећа.
Ова путања није значајна само зато што ју је прешао Мирко Демић, већ она осликава једну могућу путању свих генерација које ће уследити у нашој књижевности, а чији ће корени бити у завичају у који не могу да се врате, или бар не тако да живе као њихови преци. Демићево прозно стваралаштво је, у том смислу, један од најбољих показатеља како се аутентично стваралаштво не може заснивати – односно, не тако да оствари максималан потенцијал писца – на концептима несвојственим сопственој култури, већ у константном трагању за смислом сопствене судбине, чак и онда када је она постављена у оквире једног „међутима“ који је остао заувек на средокраћи онога што је српско у матици, и хрватско у завичајном, са неумирућом надом да ће руже увек процветати ако су љубављу засађене, и да ниједан лед није непрозиран, ако већ претендује да буде трајан.
Литература и извори
Андоновски, В. (2018). „Роман-тест о могућностима романа и човека“. Кораци, 52(10/12), стр. 121–129.
Аћимовић Ивков, М. (2009). „Судбина у историји“. Повеља, 39(3), стр. 166-168.
Бајчета, В. (2022). „Банијски билдунгсроман“. Просвјета, 58(172–173), стр. 61–62.
Белеслијин, Д. (2010). „Путовање у познато“. Поља, 55 (465), 196–198.
Гвозден, В. (2013). „Ово није крај: један поглед на српски роман у 2012. години. Поља, 58(479), 49–63.
Демић, М. (2008а). Молски акорди: concerto grosso. Зрењанин: Агора.
Демић, М. (2008б). Слађење горчином: изб(ј)еглиштво по себи и о себи. Београд: Службени гласник, Загреб: Српско културно друштво Просвјета.
Демић, М. (2010). Трезвењаци на пијаној лађи: српско-хрватски роман. Зрењанин: Агора.
Демић, М. (2012). По(в)ратнички реквијем: (етно)роман(ијада). Зрењанин: Агора.
Демић, М. (2015). Атака на Итаку: комедије бурлескне бесмислености. Зрењанин: Агора, Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“.
Демић, М. (2018). Пустоловине бачког опсенара. Београд: Дерета.
Демић, М. (2021). Ружа под ледом: роман од прича. Загреб: Српско културно друштво Просвјета.
Дракулић, А. (2021). „Удомљавање у причи“. Повеља, 51(3), стр. 117–125.
Иванић, Д. (1998). Књижевност Српске Крајине. Београд: БИГЗ, Чигоја штампа.
Крстић, Т. (2013). „Повратак на Итаку“. Летопис Матице српске, 492(4), стр. 567-569.
Максимовић, Г. (2009). „Исповијести о заграничним судбинама“. Летопис Матице српске, 483(6), стр. 1344–1349.
Марићевић Балаћ, Ј. (2013). „Реквијем над кладенцем имена“. Поља, 58(480), стр. 203-205.
Милановић, Ж. (2011). „Вртоглавица парадокса као трајна ознака идентитета“. Летопис Матице српске, 487(1/2), стр. 225-228.
Мирковић, М. (2008). „Искушења и искушавања границе“. Поља, 53(454), стр. 159–161.
THE PROSE WORK OF MIRKO DEMIĆ – THE CHRONICLES OF LIFE OF SERBS
FROM CROATIA
Resume:The paper explores the genesis of the prose work by Mirko Demić, starting with the book Molski akordi (2008), and concluding with the Ruža pod ledom (2021). All the novels, collections of short stories and books of essays analyzed in the paper deal with the life and fate of Serbs from modern day Croatia. The aim of the paper is to explore in what way was Demić leaving the poetics of postmodern writing, what caused such distancing, and in what way did he shape the fates of Serbs from Croatia in his prose opus.
Keywords:Banija, Mirko Demić (1964), Serbs from Croatia, Serbian Krajina, prose.
[1] Са оваквим ставом се слаже и Милета Аћимовић Ивков (види Аћимовић Ивков, 2009), Горан Максимовић Демића уврштава у цвет најбољих српских „заграничних“ приповедача (Максимовић, 2009: 1349), док је Демића на храбрије иступање аутентичним гласом подстицао текст Милице Мирковић (Мирковић, 2008).
[2] Драгана Белеслијин такође констатује да је књига темељена на тражењу равнотеже између есејизирања и приповедања (Белеслијин, 2010), док Жељко Милановић примећује значај посматрања путописне компоненте романа (Милановић, 2011: 227).
[3] Владимир Гвозден примећује значај Демићевог подвлачења бављења овом темом као плодом „етике одговорности“ (Гвозден, 2012: 56).
[4] О употреби традиције са циљевима грађења културне националне сторије, више је писала Јелена Марићевић Балаћ (Марићевић Балаћ, 2013)
[5] Тамара Крстић пише да роман завршава „у недостатку живота и немогућности ‘преживелих’ да надоместе празнину и тишину разорених и обезљуђених простора“ (Крстић, 2013).
[6] Детаљније о позицији приповедача и постмодернистичком дискурсу присутном (или одсутном?) у роману, писао је Венко Андоновски (Андоновски, 2018)
[7] Додатно контекстуализовање у оквирима романима сличне тематике, начинио је Владан Бајчета (Бајчета, 2022).
[8] Слично Демићевом поступку, и код Анђелка Анушића се могу видети идентичне тенденције стварања мапре духовног завичаја, односно, народног генија који је остварен у највишим дометима културе Срба из Хрватске (нпр. књига песама Боли, боли ме јако, као и практично целокупна Анушићева есејистика).
[9] О повезаности Руже под ледом са осталим Демићевим романима ове тематике, детаљније је писала Александра Дракулић (Дракулић, 2021).
[10] Овде се морамо присетити и Браће по матери Јована Радуловића, и истоветне реакције Срба у Далматинској загори на маспок, на који писац алудира, а о ком као дете није знао ништа.
Оставите одговор