Књига дана Народне библиотеке Србије – „Пустоловине бачког опсенара“, за 8. јануар 2019.

https://www.nb.rs/misc/bof_archive.php?year_month=2019_01

Вечерње новости, Београд, 25. новембар 2018.

Оно што читаоце овог романа на први мах интригира јесте дилема да ли је главни јунак Димитрије Вујић стваран или потпуно измишљен лик.

Најпрецизнији одговор би био да је главни јунак – домишљен. Никако измишљен. Стварно је постојао човек по имену Димитрије Вујић. Родио се 1758. године у Суботици, прошао Европу уздуж и попреко и умро 1836. у једном замку поред Брисла. У тим временским оквирима сместио се један необичан и интересантан живот, достојан највећих авантуристичких романа. Данас бисмо рекли да је одличан материјал за високобуџетни филм. Оскудни подаци који су Вујића надживели послужили су ми као торзо за роман, а многе празнине покушао сам да домислим, користећи доступна сазнања о времену у којем је живео. На крају писања тешко је разлучити шта је стварно а шта домишљено. Био бих задовољан уколико он оживи у читалачкој свести.

Главног јунака представљате као изузетно сложену личност, саткану од великих супротности и контраста.

Вујић је човек који срља из авантуре у авантуру, из једне политичке калкулацију у другу, не признајући пораз ни онда када је он више него очигледан. Способан да се умили крунисаним главама и високим световним и верским достојанственицима тадашњих краљевина и царстава, али и многим женама, у покушајима да и једне и друге искористи за остварење својих циљева. Таква личност не може да буде обична и једнозначна. Довољно је што је био у служби Марије Терезије, као главни курир између царице и њене кћерке, Марије Антоанете, као и код пољског краља Августа Поњатовског. Коначно, опсесивна идеја да стане на чело Црне Горе није га напуштала до краја живота, па га сврстава у живописну легију самозванаца у тој земљи. Уз све то, нису му биле стране ни обавештајне и друге услуге, само ако су добро плаћене.

Вујић све време настоји да изигра богат свет и живи на његов рачун, али је и сам био обмањиван и мета сплеткароша.

У маниру највећих пустолова тога времена, Вујић живи на туђ рачун. Свеједно да ли су то свргнути Бурбони, које уверава да ће их вратити на прeсто уколико му дају извесну количину новца ради прикупљања војске састављене од Црногораца и Албанаца или кад десет година бива коморник пољског краља. Поред тога што је био варалица првог реда, похлепа га је неминовно одводила у лаковерност, тако да је неретко и сам био жртва туђих сплетака. Чудновато је само то што је на чудесан начин излазио из тих невоља, непоколебљив и са новом енергијом.

При крају романа приповедач образлаже зашто се толико бавио овим ликом: „Зато што не личи на данашње узурпотаре и манипулаторе…“

Поред Вујића, у овом роману постоји лик приповедачa, који је човек овог времена, сушта супротност Димитрију. Опхрван меланхолијом, препун дилема и несигурности, он својим постојањем деструише поставке класичног авантуристичког романа – чије исписивање ми није било циљ, већ покушај опстајања на тој временској и емотивној клацкалици. Надам се да ће читалац уочити напетост између та два времена,карактера и погледа на свет. Било је неизбежно да лик приповедача буде натруњен аутобиографским наносима.
За разлику од данашњих узурпатора и манипулатора који обликују наше животе, Димитрије има шарма и храбрости, у њему има нечег сомнабулског и поетичног, са манирима и отменошћу. Спрам Вујића на моменте гајим извесне симпатије, јер је увек сам, не представља систем, већ индивидуалност првог реда. Његов успех, као и неуспех, плод је искључиво његове способности домишљања и имагинације, као и стицаја, углавном, несрећних околности. Данашње манипулације и узурпације су системске, од којих користи има мањина, а сви остали – штету.

Приредили сте књигу досад непознатих путописа Станислава Кракова, чији други том излази до краја године, такође код „Дерете“. Шта ћемо читати?

Потрага за Краковљевим путописима допринела je да се „сретнем“ са невероватном личношћу Димитрија Вујића. Листајући старе бројеве дневног листа „Време“ у потрази за текстовима Станислава Кракова, набасао сам на његову репортажу о Димитрију Вујићу из 1926. године.Све друго је дошло касније. Између осталог, Кракову је Вујић нарочито симпатичен, јер у њему препознаје једног од првих заговорника идеје уједињавања јужнословенских народа. Он Вујића назива – бачким Казановом, што није произвољно поређење.

До краја године из штампе ће изаћи други том Краковљевих путописа. У њему је сабранa већина путописа и репортажа насталих између два светска рата, а односе се на простор Краљевине Југославије, укључивши и једину књигу путописа коју је он штампао за живота – „Кроз јужну Србију“ (1926). У њој су путописи о Сплиту, Сомбору, Новом Пазару, Скопју, Нишу и другим градовима, као и велика репортажа о путовању краљевског пара од Дечана, преко Цетиња и Боке Которске, до Дубровника, Сплита и Шибеника. Такође се надам да ће следеће године изаћи и трећи, последњи том путописа Станислава Кракова, који се односи на текстове писане после његових честих крстарења авионима, пошто он летење тумачи као „екстазу нерава“. Тако „поклоњени“ сиже за овај роман видим као загробну захвалност Станислава Кракова за оно што чиним за његове путописе.

Годинама радите у Народној библиотеци у Крагујевцу. У ово време муњевитих технолошких промена да ли се мења и улога библиотекара?

У библиотекарству сам преко двадесет година. Нажалост, већина библиотека у Србији суочена је са елементарним проблемима: мањком стручних радника, као и недостатком простора који је лимитирајући за сваки покушај праћења светских трендова у струци, а они су епохални. Савремено библиотекарство све мање личи на оно из деветнаестог и двадесетог века. Постоји озбиљна опасност да оно нестане уколико не ослушкује потребе новог времена. Чини ми се да нисмо сагласни око кључних питања модернизације друштва. Једно од њих је и оно – да ли нам је култура потребна и у ком облику. Није јасно где је место књиге у нашем друштву и чинимо ли све што што нам стоји на располагању да је заштитимо. Добра илустрација је Закон о јавним набавкама који, уместо да библиотекама обезбеђује јевтинију и доступнију књигу, чини управо супротно – упркос аргументима библиотечке струке кроз навођење неких држава, чланица Европске уније, које су заштитиле књигу, између осталог и тако што су је ослободилe статуса робе. Такође, симптоматична појава јесте и поушај „утапања“ библиотека у неке друге установе. То се правда такозваном рационализацијом и новом систематизацијом.

За које се писце и дела корисници ваше библиотеке највише интересују? Шта је одлучујуће у читалачком успеху једне књиге, критика, награде, усмена препорука…?

Углавном за оне наслове и писце који су добро рекламирани, а то су, као што знате, у највећем броју случајева писци дискутабилних уметничких домета. Критика једва и да постоји, а ако постоји, просечан читалац је не чита, већ радије верује диригованим листама читаности и потражње. Један број корисника библиотека још увек верује награђиваним насловима. Веровали или не, постоје и читаоци који још увек верују својим библиотекарима и њиховим препорукама.

Разговор водио Драган Богутовић

XIII Deretin konkurs za neobjavljeni roman ‒ pobednik

Na XIII Deretin konkurs za neobjavljeni roman za Nagradu „Miroslav Dereta”,

u periodu od 1. marta do 1. jula 2018, stiglo je 115 rukopisa.

Na poslednjoj sednici žiri u sastavu Zoran Bognar, Jasmina Ahmetagić i Petar V. Arbutina jednoglasno je odlučio da Nagrada „Miroslav Dereta” za 2018. godinu pripadne:

Mirku Demiću za roman Pustolovine bačkog opsenara

 U najužem izboru našli su se i sledeći rukopisi: Don Tomislava Ketiga, Beskrajna noć Ranka Pavlovića,Putovanje u Semipalatinsk Vladana Matića i Matična knjiga Draška Miletića.

 O pobedničkom rukopisu:

U romanu Pustolovine bačkog opsenara Mirka Demića narator, zabavljen rekonstrukcijom životopisa mogućeg pretka, zatiče sebe u introspekciji, a sve više i u prepoznavanju sopstvenih crta u liku neobičnog čoveka, pustolova, karijeriste i lažova s polovine XVIII veka, čije avanture prilježno osvetljava, neprekidno upitan nad tim šta pripada njemu samom, a šta predmetu njegovog interesovanja. Narator, pedesetogodišnji otpravnik vozova, posredno, sklapanjem priče o drugom čoveku, pravi rekapitulaciju vlastitog života, tačnije rekapitulaciju vlastitog osećanja života i stanja duha. Gradeći, na osnovu šturih dokumenata i porodičnog predanja, lik Dimitrija Vujića, bačkog Kazanove i avanturiste, narator nastoji da razume njegovu ulogu u dvorskim spletkama i rasvetli njegovu motivaciju. Tako, gledajući u drugog u kojeg projektuje i sebe, a sebe na fonu drugog o kome saznaje, stvara roman raskošne refleksije o životu.

Ono što izgleda razdvojeno vremenom, prostorom i karakterom, kako pripovedanje odmiče, pokazuje se sve više kao slično, srodno, istovetno. S jedne strane stoje avanture neobičnog pretka, a sa druge – bogatstvo emocija i detaljno nijansiranje delikatnog naratorovog sveta, bez ikakvih biografskih podataka o njegovom životu. Tako se od naizmenične naracije o prošlosti i sadašnjosti, o tuđem i sopstvenom, u ovom romanu raskošnog jezika formira treći sloj, u kome se spajanjem fragmenata događaja jednog i doživljaja drugog života doseže moguća celovitost postojanja.

Ovo je nesumnjivo najuspešniji i stilski i književno najkompletniji rukopis koji smo primili na XIII Deretinom konkursu za neobjavljeni roman, a koji svojim kvalitetom značajno nadilazi kvalitet aktuelne književne produkcije u poslednjih nekoliko godina.

XIII Deretin konkurs za neobjavljen roman – uži izbor

Na XIII Deretin konkurs za neobjavljeni roman za nagradu „Miroslav Dereta”,

u periodu od 1. marta do 1. jula 2018, stiglo je 115 rukopisa.

Žiri u sastavu Zoran Bognar, Jasmina Ahmetagić i Petar V. Arbutina odredio je uži izbor od 10 rukopisa:

Ulrika Glezer Olega Tomića

Sjaj zvezde Đorđa Ćirjanića

Don Tomislava Ketiga

Beskrajna noć Ranka Pavlovića

Gospoda i ostali prosjaci Tare Šarlo

Pustolovine bačkog opsenara Mirka Demića

Putovanje u Semipalatinsk Vladana Matića

Curriculum Vitae Rajka Lukača

Nokat Draška Miletića

Ljudska posla nekad i tad Dejana Vukičevića