ОДУМИРЊЕ ПУПЧАНИКА

Умирала си у мени, мајко, а била си жива.

Севао је бол, нисам знао одакле. Негде унутра, скривено и од мене и од света, болело је место за које нисам знао да постоји.

Умирала си у мени, а била жива, тамо, у завичају. И ја до данас то умирање, тај бол, нисам умео да испричам нити да га опишем.

Тих касних осамдесетих година прошлог века умирала си, мајко, у мени, у Београду, а живела, тамо у завичају и, знам, скривала се да би ме оплакала, како и ја не бих умирао у теби.

Умирала си док сам лежао, заклоњен високом травом у дворишту интерната, и ослушкивао писак локомотиве, одоздо, са железничке станице.

Осећао сам да у мојој утроби одумире заостали патрљак пупчаника којим смо били повезани у твојој утроби. Мислио сам да ће се та пупковина протезати до саме вечности, али тада је била прекратка да савлада удаљеност која дели Демића брдо од оног – Топчидерског.

*

Када сам једног од тих мучних мајских дана сео поред твог узглавља, рукама си обујмила обе моје шаке и шапатом ме упитала:

– Пишеш ли?

– Пишем, мајко – одговорио сам ти. Скретао сам поглед, као ухваћен у лажи. Мислио сам да је, у таквим околностима, лагање дозвољено.

Онда сам те погледао, јер сам знао да ме гледаш. Низ образе су ти текле сузе – две танке, прозирне пупчане нити.

Принела си моје надланице својим уснама и пољубила их.

– Лијепе моје руке – изустила си.

Одувек си била осетљива на туђу муку и бол, склона да сваком, живом или мртвом, подариш своје сузе као једино што имаш и можеш да пружиш. Знам, била је то твоја безрезервна спремност да прихватиш и оно што не разумеш.

Данас знам да је то био гест одобравања оног што радим.

*

Одкад те „нема“, твој лик непрестано лебди понад моје главе. И то онај који знам са црно-беле фотографије из времена када ме није било, када те није било. На њој си девојче са две дуге исплетене кике које падају по белој кошуљи, преко груди. Исплетене кике, попут две пупчане врпце пружају ти се преко руба фотографије, незнано докле… На ушним ресицама ти светле бисерне наушнице, а о врату виси утростручена бисерна огрлица.

Не знам да ли је тај накит био твој или си га од неког позајмила због фотографисања. Због те дилеме, на твом лицу су се удружили стид и одлучност.

На тој фотографији о мени не знаш ништа, док се за мене то не може рећи, јер се ничега не сећам а да истовремено не знам за тебе.

Не умем да замислим своје непостојање; једнако као ни твоје. Обоје смо у том незнању сирочићи, унезверени и тужни, усамљенији него иначе.

Није искључено да си, по угледу на своје старије другарице, помишљала на децу коју ћеш изродити, којој ни број не знаш. Чак не успеваш ни наша лица да замислиш.

Поготово не знаш да ћу међу нима бити и ја, баш овај, баш овакав.

Поглед ти је стидан пред фотоапаратом, сетан, неусредсређен, готово месечарски.  Хтео бих да напишем – лијепа моја мајко – али избегавам, јер не можеш да будеш лепа – без мене, као што ни ја данас то не могу – без тебе?

Зато ми је драже, уљуљкан у свом непостојању, се помало дурим, увређен твојом непомичном равнодушноћу.

Лакше ми је да верујем да ниси постојала пре мог рођења.

На тој фотографији ниси у стању да цениш моје заслуге. Ни не сањаш да ћеш постати мајка тек пошто се ја родим. Једно време бићу једини доказ твог мајчинства, све док на свет не дођу и сестре.

Никад нећу сазнати колико сам те рођењем наградио, колико казнио, да ли сам ти био више радост него оков, приморавши те да останеш да живиш са оцем.

Чим склопим очне капке, видим те како рукама пребацујеш те курјуке са прса преко рамена, настојећи да ти падају низ плећа. А курјуци непослушни, враћају се чим се погнеш, под теретом који те тек чека…

*

Седео сам на месту сувозача, још увек утучен твојом недавном смрћу.

Твој одлазак још је више учврстио моје везе са двема сестрама – сваки час смо се јављали једно другом.

Само неколико минута пре удеса на мобилни телефон ми је стигла порука од сестре из Беча.

У поруци је била искрзана фотографија на чије сам постојање скоро заборавио.

На њој си ти. У наручју држиш њу, сестру, која тада има две-три године, док левом руком придржаваш мене, док стојим испред вас. Тада ми је пет-шест година. Свакако нисам пошао у школу. Друга сестра се још није родила, али је, можда, већ била зачета. Волео бих да је тако, да на фотографији будемо све четворо заједно.

Док смо се једнолично возили аутопутем, загледао сам се у ту руку која заштитнички лежи на мом рамену. Нисам желео да мој сапутник, за воланом, примети да ми низ лице теку сузе.

 А та рука спуштена на моје раме готово да је сва у сенци; само један светлосни опиљак обасјава њен средњи и домали прст. Твоја рука је толико велика да сам се од њеног додира још више смањио, велика да ми покрива и раме и надноси се понад срца. Рука која расте све док ме потпуно не заклони од света, док длан у исто време не постане и гнездо и ров, док се не претвори у кров и у земуницу.

То погледавање у фотографију на дисплеју мобилног телефона прекинула је упадица мог сувозача да се у даљини, на путу, нешто дешава.

Доиста, назирала су се силна светла и трептање жмигаваца. Смањивали смо брзину све док нисмо стигли на место где је већ била формирана колона возила која су се ту зауставила.
Ту нисмо стајали ни пола минута, кад је уследио стравичан удар отпозади, ломљава, тресак и тумбање наших кола. Били смо залепљени за већ поломљена седишта и избезмљено гледали у кров наших кола, очекујући да нас згњечи непозната неман.

Пошто је завршни ударац изостао, а ми се донекле прибрали, јавили смо се један другом. Свако за себе је опипавао сопствено тело како би проверио да ли је читаво. Потом смо избауљали из кола, страхујући да тумбању није крај.   
Једна од мојих првих сувислих мисли односила се на твоју руку, мајко, руку која је на фотографији положена на моје раме. Помислио сам да ме је она спасила.

У то сам све убеђенији како ме време удаљава од тог догађаја.

Знам да та иста рука и сада бди на мом рамену. И тако ће да буде, док једном не посегне да са прса забаци један од она два курјука на леђа. Или док ти не утрне она друга, десна, којом држиш сестру, хотећи да је преручиш.  

Само тај трен ћу остати незаштићен.
И то ће бито довољно да ти се придружим.

*

Пред свој одлазак опет си ме питала да ли шта пишем.

Потврдно сам ти климнуо главом.

Тражила си да ти пружим руке. Узела си их у своје и шапатом прозборила:

– Миле моје руке.

Сад их гледам, док ово куцају, обземајчене, ружне у својој немоћи да узврате и напишу причу над причама, причу о родитељки.

– Не, мајко, оне нису заслужиле да их називаш милим. Миле руке су у стању да узврате, да заштите, а ове моје то не умеју. Такве руке имају само светице и чудотворке, попут тебе.

Моје руке никог не умеју да васкрсну.  Само се јалово сећају.

Откад те нема, нема приче, нема ни причања. Сколило ме је ћутање. А и кад испустим глас, налик је на брбљање без реда и смисла.  

Више не ћутим, већ – мучим. Ћутање је нема прича, са почетком и крајем, са унутрашњом напетошћу и стрепњом. Напустиле су ме речи, настао је мук.

Откад те нема, мајко, више не пишем. Уз тебе сам могао да брбљам и пишем без грча, а сада ме и ова тишина заглушује.

Твоје присуство надокнађивало је мањак смисла. Чинило ми се да је свака прича достојна причања и писања. И ако до мог писања нико други није држао, бар си ме ти слушала, читала, прихватала моју збрканост и пометеност.

*

Време се дели на оно док си била ту и оно у којем си сећање.

Девет месеци је било потребно да бих те призвао у сан, иако на трен, онолико колико треба трепавицама да се споје и поново одвоје. Тамо си била здрава и насмејана, посвећена послу око припреме хране. Неко тесто си држала у рукама, показујући ми како се справља.

Безгласне су твоје речи, јер су се одавно одвојиле од тебе. Све су краће твоје реченице које допиру до мене. Очајнички призивам боју твог гласа. Наслућујем тек по коју реч или две. Њима ме не прекореваш нити шта заповедаш. 

Видим те у полусенци, више твоју силуету но јасне обрисе. Тај призор називам Обрнутом Пијетом: мртва мајка држи свог, још живог, сина у крилу. Као да ме немо саветујеш, а ја ти исто тако немо одговарам.

– Волиш ли?

– Волео бих, да ниси отишла. Са собом си однела сву моју нежност. Посвуда видим упражњена места која си заузимала, чујем речи које ниси стигла да изговориш, идем у места која никад ниси успела да обиђеш.

– Верујеш ли?

– Толикима сам веровао да ме није преварио само онај који није хтео.

– Надаш ли се?

– Нанадао сам се, све су ме наде мимоишле. Једино се твојој смрти се нисам надао.

– Пишеш ли?

– Писао бих да верујем. Веровао бих када бих волео. Престао сам да се уздам у своје руке и плетиво које уз њихову помоћ исплићем на тастатури.

– Пиши.

– Ево, тебе пишем , мајко!

*

Откад си ти отишла они који су ме волели сад ме сажаљевају. Било им је лако да уз твоју помоћ воле моју насавршеност. Својим присуством подупирала си сваку љубав према мени.

Све до скоро ми ниси дала да остарим, јер сам те увек звао мајком, као и онда кад сам ту реч први пут изустио.  

Ако сам иког имао – имао сам тебе. Сад немамо ни ти мене ни ја тебе. Онолико имање уступило је место оволиком немању

Одалагала си расуло, за разлику од оца који би још увек да поправља свет и прилагођава га себи, чиме је отварао врата сваком злу, а са њим и неправди.

Постао сам свестан присуства невидљивих сила у кући и њихових моћи тек пошто су ишчезле. Твој одлазак ми је открио шта си све кротила и приљубљивала, са колико си напора одржавала целину и од каквог си нереда испредала склад.

Кад улазим у нашу кућу – преда мном се отвара велика празна утроба.

Више не долазим нити одлазим. Сада бежим и узмичем, јер нема места на којем могу да те сретнем. Нема места на којем бих био спокојан.

Умиреш, мајко, у овој причи, а почињеш да живиш свуда наоколо.

*

Када су ми јавили да си умрла, у мени је севнуо онај стари, прастари бол, који сам осећао док си, жива, умирала у мени, за првих гимназијских дана.

Исти онакав, продоран, раздирући, бол неупредив са било којим другим. 

То је био знак да кроз онај пупчаник, којим нас је спајао, а за који сам мислио да је прекинут оних давних дана, још увек струји твоја крв, јер са крвљу увек иде и бол.

*

Сећаш ли се дана када бисмо повредили непослухом и дечјим несташлуцима, подсећала си нас да си болесна и да можеш умрети, а да ће твоје место заузети – маћеха – која нас неће волети.

Ни не слутиш да је моје детињство обележила претећа авет те долазеће маћехе којој нисам успевао да дочарам лице, али сам се, насамо, од њега од страха гушио у сузама.

Тек сад се уверавам да си била у праву. Маћеха покушава да те замени. Њено присуство осећам посвуда. И даље нема ни имена ни лица, али нараста као квасац. Заузима простор који си ти попуњавала, хода твојим стазама, смеје се свему оном због чега би ти плакала. Руга ми се својом неухватљивошћу. Гради се да ме не види. Све је оно што ти ниси била.

Назирем јој сенку иза потиљка; маше зарђалим српом, претећи да заувек пресече онај наш пупчаник.

Али, залуд јој је што ми квари рукопис – јер ја те упорно пишем, мајко. И не намеравам да престанем.

SREĆA JE STICAJ NESREĆNIH OKOLNOSTI (Dnevnik iz 2013)

2.januar 2013.

Budim se sa utiskom da sam čitavu noć čistio fekalije. Partner u toj raboti je niko drugi do reditelj N. B. Ne znam otkud on u mojim snovima. Da smejurija bude veća, reč je o izvesnom pronalasku za čišćenje fekalije iz neke betonske bezadnice. Pronalazak se temelji na rešetki koja se uranja u prljavu tekućinu kako bi se hvatale plivajuće fekalije i vadile na površinu. U nekom trenutku u uhvaćenom talogu pronalazim mobilni telefon. Pokazujem ga B. On priznaje da je njegov, ali je izričit da se manuo njegovih usluga.

Pokušavam da sadržaj ovog sna povežem sa mojim čitanjima Krležinih “Dnevnika” i traženja njegovih snohvatica. Kao i pokušaja da i sam počnem sa beleškarenjem, sve u nadi da će od tog dnevno-noćnog taloga nešto preteći, odnosno ostati, kao što na onim rešetkama iz sna ostaju krupniji komadi fekalija.

Eto, već na početku, na samom praskozorju mog beleškarenja, ukazala se metafora svih dnevnika ovog sveta, da su oni, dnevnici/noćnici, zapravo, tek kabastiji produkti mozgovnog metabolizma, te otuda jednak balast kao i one suptilnije i ređe, koje nijedna rešetka budnog i snovidog oblika ne može da zadrži.

S druge strane, dnevničarenje je posledica vere u smisao pojedinih reči i misli, kao i kondicije da se sve to beleži, dok ja, dnevničarski ateista, poput asmatičara gubim dah već na početku.

„Prebija“ mi ruke vest o smrti dobrog literarnog poznanika iz rata, lirske duše, šarmantne i blage. Ispisujem banalno „počivaj u miru, dragi prijatelju“ ispod jedne njegove pesme na svom FB-profilu, a ne verujem ni u tu vrstu počivke ni u mir u koji se sa smrću dospeva. Uostalom, kako (o)pisati nepostojanje? A to je i centralno pitanje čitave književnosti, pa i ove dnevničarske ekspedicije bez cilja, pitanje na koje nema valjanog odgovora ni izgovora.

7. januar 2013.

Sedmi je dan beleženja a već ga doživljavam kao kuluk. Čini mi se da upravo taj osećaj ubija dnevnike u svom začetku, u njegovoj istinskoj nameri da iz dana u dan odvaja žito od kukolja. Ali, postaje mi jasno da ono što je žito za Dnevnik nije i žito za jedan dan života. Na to se nadovezuje i suprotna teza koja mi šapuće da nema uživanja bez jedne očovečene misli, jednog mozgovnog obasjanja, nasuprot sladosti blagoutrobija, radosti čula i pola. Druženje kao isprazan ritual nije uživanje, već gubljenje vremena i energije, uprkos obilnoj trpezi, rapsodiji ića i pića. Čavrljanje bez jedne misli koja zavređuje da zastanem, udahnem, zagrcnem se. Ali, nije svrha dnevnika da beleži kako sam bio van i mimo sveta, dakle nije namenjen samo meni; on priželjkuje nečije druge oči, drugačije iskustvo, različito poimanje sveta i čovekovog mesta u njemu.

15. januar 2013.

Nosi li Dnevnik koji vodim ikakve druge vrednosti osim puke upornosti? Ili u njemu ima i zračak nade da u svakom danu postoji dostojna misao da preživi trenutak u kojem je problesnula? I, konačno, može li iz ovih opiljaka preteći nešto trajnije, postojanije, istinitije?

Može li u njega stati svaki problesak požude, proplamsaj sanjarija, grešna i ružna misao, tajni naum; svaki sev ljubomore, munja zavisti, iskra sebičluka?

Može li se u njemu odvojiti pleva literature od trine svakodnevice? Može li se u njemu čistota misli razlučiti od prljavštine tela, iz koga niče i kome se vraća sa svog kratkotrajnog bluđenja po literarnim nebesima?

Znam da ne može, a svejedno nastavljam, rukovođen svetlošću svog beskrajnog mazohizma, od koge bar ovde želim da se odvojim, pomislivši za kratko da ne pripada samo meni.

24. januar 2013.

Razgovor sa Vidosavom. Godi mi njegov gorak humor i cinizam. Životno iskustvo mu daje za pravo da u svojim ocenama ostane nedorečen, ali uvek sa jasnom naznakom u kom bi pravcu njegova misao bila izložena. Protagonisti su manje važni; interesantnija je logika jedne pojave, načina razmišljanja i ponašanja. Nameće mi se uverenje da je svet podnošljiviji ukoliko ga posmatramo fenomenološki, jer  dozvoljava da bar na čas imamo privid da smo izuzeti iz opšteg zverinjaka.

Spoznajem, takođe, svu besmislenost surevnjivosti među nama koji imamo ambiciju da se ozbiljno bavimo zaludnošću spisateljskog posla. Jer mi smo aveti, nevidljive i bezopasne, koje ozbiljno ne doživljavaju ni naša deca.

I snažna potreba za jakim afrodizijakom, navalom adrenalina, dubinskim buđenjem iz ove hipohondrije kojoj sam se prepustio.

28. januar 2013.

Umro je Sloba Pavićević. Čovek koji se čitav život rvao sa smrću, upućujući joj rafale ciničnih primedbi. Sve ove dane sam pokušavao da predstavim taj haos u njegovom organizmu, tu pomamu destrukcije, to ubijanje života, pa ako se hoće i – ubijanje poezije u čoveku. I sad osluškujem reakcije ljudi na njegovu smrt. Nedopustivo su mlake, iako ne znam kakve bi trebale da izgledaju pa da budem zadovoljan. Zameram i sebi i svojim mislima nastalim tim povodom.

Toliko posla koji je uradio, toliko onih koje nije stigao, a biće već prekosutra zaboravljeni… To je ono što je smrti neoprostivo – izjednačavanje, potiranje, unižavanje. I zar se do nje dolazi uvek preko bola, poniženja tela? Jer znam, njegova autoironija ga do kraja nije napuštala, a ona je odlika izuzetnih.

1. februar 2013.

Sahrana. Opelo. Sunčan dan. Toči se rakija za pokoj Slobine duše. Medovača. Oko ukipljenih ljudi zuje pčele. Da, pčele! Prvog februarskog dana! U desnoj ruci držim sveću a dlanom leve štitim plamen od vetrića koji hoće da ga ugasi. Jedna mi pčela sleće na nadlanicu leve ruke. Suze mi klize niz lice. Munjevita misao – da to, možda, nije pčela sa Slobinom dušom ili pčela od nje(ga) poslata?! I sledeća misao – da to, možda, nije dokaz o postojanju boga?! A onda slede i naredne misli. Najpre ona koja smatra da je probitačnije sumnjati u zagrobni život, pa se umiranjem uveriti da nisam bio u pravu od one koja će sumnju potvrditi. I tako dalje, sve jeretičkija od jeretičkije, dok ne dođem do one kako su veru raspirivali najveća sumnjala. I sve tako u krug, dok jektenije traje, a iskupljeni svet se blago sagiba i savija od napora stajanja. Pa opet jeretička misao o suptilnom maltretiranju pastve od strane sveštenstva… Smrt generiše jeretičku misao. On je samo tehnička izvedba ideje nestajanja.