ПОРТРЕТ ПОРТРЕТИСТЕ ЛИЦА БОЖЈЕГ
Бериславу Благојевићу
На почетку ове приче стоји смрт
Скончао је мој господар, гроф без грофовије, Луиђи Фердинандо Марсиљи, првог дана месеца новембра 1730 – овде, у родној Болоњи, осмехнут и мртвих очију загледан у реку Рено, као у привиђење, и отпловио на ону страну из које се не враћа и са које се не обазире на пређени пут.
Кад је осетио да му се ближи судњи час, наложио је свом потоњем секретару Шојхцеру да ме пронађе како зна и приволи да га посетим пре него што умре.
Биће да му је сећање на заједничко проведено време у сливу Дунава била последња утеха, а моје присуство потврда да све што будан бунцам није уображење исхлапелог старца.
Био је још при свести кад сам стигао.
Док бдим над његовим мртвим телом и као у стаклену куглу зурим у реку која поред нас протиче, изнова назирем године наше заједничке авантуре и мог служења његовим хировима. Могу тек сад, када је његова издужена сенка минула, да без удворичког повлађивања испричам причу о њему, а заправо о нашим заједничким згодама и узајамном трпљењу.
У међувремену сам и сам постао чангризаво закерало које је, неизоставно, бар једним делом формирала и тешка нарав овог чудног човека. А био је велик, ако се тако може назвати његова необична појава, макар будуће време оповргло тај утисак.
Не пледирам да ми се беспоговорно верује, јер очевицима понекад и празнина зна да заличи на незаобилазну и непремостиву громаду. Пристанак на вишегодишњу службу пре је израз моје неспремности да се одвојим од њега и наставим да живим по свом, него што је потврда заслепљености његовим манама и врлинама. Било је изазовно живети у његовом роману.
Узгред, ни сам гроф Марсиљи није претерано држао до верности. Кад боље погледам уназад, видим да ме је више терао од себе него што ме је задржавао да останем. Чини ми се да нас је додатно везивало неколико неуспешних покушаја да раскинемо наш пословни однос, мада реч „пословни“ треба узимати обазриво, пошто ме је ретко кад уредно и по договору плаћао. Њега је било напорно служити, али зато никад није мањкало узбуђења.
Све су прилике да је његова авантуристичка црта годила мојој природи. Уз њега је било занимљиво и онда кад се ништа није догађало, јер се знало да је то тек предах, залет за нови скок у неизвесно.
Као да је гроф живео за обојицу.
Захваљујући његовој неутаживој хвалисавости, сада на хартију стављам подробности његовог живота, не водећи рачуна о томе колико је претеривао у свом причању, нити колико је прича причала њега, а колико он њу.
Ја, који ово причам
Умало заборавих да се представим, занет причом о грофу Луиђију Фердинанду Марсиљију, иако сам свестан да тај податак овој причи неће ни дати ни одузети од дражи.
Зовем се Јохан Кристоф Милер. Ученик сам маестра Георга Ајмарта, чувеног нирнбершког илустратора и гравера. Мој ме је учитељ, као младог картографа који брзо учи и показује иницијативу, препоручио свом познанику, грофу Марсиљију, тако да сам од средине 1696. године постао његов секретар и добар број година га пратио у стопу, све до сад немо сведочећи о његовој чудној каријери, сатканој од неоуобичајног споја војника и научника. Можда би та каријера новим нараштајима била уочљивија да је својом несамерљивом надменошћу није обезвређивао хвалисањем и самољубљем.
Пратио сам га и у време највеће славе, изузев кратког интермеца након завршеног посла обележавања граница између хабсбуршког и отоманског царства, све до опсаде и неславне предаје тврђаве Брајзах на Рајни, у којој је био на положају заменика команданта и, потом, несрећног суђења за издају које се одиграло у Брегенцу, крајем 1703. и почетком 1704. године.
Овo „пратио у стопу“ не сматрајте мојом литерарном досетком, већ дословно. Но, о томe касније.
Мој учитељ, маестро Ајмарт, беше вредан и поштен човек. Учио ме је и ономе што највећи мајстори штампарског и граверског заната мало кад откривају. Оним ретко ухватљивим, наоко незнатним детаљима и потезима који чине разлику између занатлије и мајстора.
Кад се гроф Марсиљи пожалио на одсуство вештине у цртању карата, учитељ му је без размишљања препоручио моје услуге. Хвалио је моју вичност техничком цртању, верујући да ћу се без потешкоћа снаћи у сређивању и дотеривању Марсиљијевих мапа, које су, по правилу, биле неодвојиви делови његових извештаја и списа. Мапама је поткрепљивао изречено и написано, и тако затварао уста сумњичавцима.
И учитељ и ја смо мислили да ће мој ангажман бити привремен, везан за неколико грофових списа које је он канио да му штампамо. Нико од нас тројице није знао шта ће нас све чекати на новом послу. Нисам ни слутио да ће мој напор бити део будућег картографског канона, примера којег ће многи следити после нас.
Мога се имена и напора, дабоме, нико неће сећати, а само ја знам колико сам ноћи и дана утрошио у премеравању, цртању, брисању и поновном прецртавању, пошто је свака карта урађена мојом руком имала Марсиљијев монограм. То неће поправити ни аргумент мог ослабљеног вида, као последице дугих бдења под светлошћу воштаница.
У првим месецима секретарског посла провео сам у праћењу грофових ратних прегнућа, где сам са пристојне удаљености од ратних попришта сређивао његове нацрте утврђења и скицирао мапе предела у коме смо се затицали.
Али када је мој послодавац постављен на место царског комесара за утврђивање граница између Хабсбуршке монархије и Отоманске империје, моја улога је попримила додатну важност. То се, нажалост, није одразило на висину моје плате.
Пре тога био сам позван у Беч, где ме је примио члан Ратног већа, чије име не наводим из разумљивих разлога. Од мене је тражио да помно пратим грофово кретање и бележим сваки његов сусрет са странцима. Поготово ми је наложено да записујем његове успутне разговоре и да све то у месечним извештајима на дискретан начин достављам на дату адресу. За сваки мој извештај следио је пристојан хонорар који је исплаћиван мојој прородици у Нирнбергу. Ови приходи су ме обуздавали да грофу пречесто не приговарам због кашњења договорене плате.
Приликом моје бечке тајне екскурзије схватио сам да цар Леополд има више поверења у Марсиљија него што га има Ратно веће. Слутим да су у грофу увек видели странца, човека са сумњивим везама у Венецији, а поготово у Папској држави.
Верујем да моје доушничке услуге нису вредне помена, нити да су мом господару нанеле превише невоља. Моји извештаји су га више штитили него оптуживали. Био је довољно искусан да све што ради чини уз опрез и са што мање сведока.
Тешим се да ће после мене бар остати цртежи утврђења и примерци пребогате флоре и фауне дунавског слива, разастрти по грофовим књигама, као и у његовој непрегледној болоњској архиви. Ако и то нестане у некој катаклизми, волео бих да бар претекне моје ремек-дело – карта размера 1:37.500, послата у Беч, а која садржи 41 секцију и покрива простор од Трансилваније до Јадранског мора. На двема последњим секцијама налази се минијатурни план положаја „марцијана“, граничних ознака којима сам, у грофову част, дао име. Нико не зна да сам ја аутор тих цртежа, као ни оне џиновске карте. Поготово се неће знати да сам аутор тематских мапа, попут оне са трговинским потенцијалима у новоосвојеним земљама, и мапе поштанских путева.
Такође, верујем да док год светом буду харале епидемије – биће занимања и за моју мапу са мерама против епидемије куге. На њој су исцртане две линије одбране (њихове кичме биле су реке и врхови планина), као и прецизне локације свих лазарета. У њеном доњем левом углу назначени су сати потребни за прелазак од једног до другог граничног прелаза, док је у горњем левом углу дата детаљна легенда са побројаним мерама које траба предузети (од исељавања становника, одвођења животиње, а нарочито коња из угрожених подручја), као и посебно исцртане руте за трговину у условима епидемије.
Поред тога што је Марсиљи картама драшкао царева облапорна непца, он је помоћу њих вршио попис царског инвентара, садашњег или будућег, на сликовит и прегледан начин му предочавајући садржај оног чиме царује, а који је до тад по дворовима лебдео у магли и обитавао у фантазији.
А кад се границе једном повуку на мапама, било да се односе на постојеће или непостојеће земље – увек ће се наћи неко ко неће поверовати у њихову тачност и ради којих ће бити спреман да у њихово име скида људске главе.
Биће, наравно, и оних који ће постојећу стварност приподобљавати тим истим границама.
У свом дугом веку још нисам упознао народ који је поштеђен сличних фантазија и који није изродио фанатике спремне на све.
(одломак из романа у рукопису)
