Часопис „Кораци“, бр. 1-3/2023.

Мирко Демић
ПОРТРЕТ ПОРТРЕТИСТЕ ЛИЦА БОЖЈЕГ
Бериславу Благојевићу
 
На почетку ове приче стоји смрт
 
Скончао је мој господар, гроф без грофовије, Луиђи Фердинандо Марсиљи, првог дана месеца новембра 1730 – овде, у родној Болоњи, осмехнут и мртвих очију загледан у реку Рено, као у привиђење, и отпловио на ону страну из које се не враћа и са које се не обазире на пређени пут.  
Кад је осетио да му се ближи судњи час, наложио је свом потоњем секретару Шојхцеру да ме пронађе како зна и приволи да га посетим пре него што умре.
Биће да му је сећање на заједничко проведено време у сливу Дунава била последња утеха, а моје присуство потврда да све што будан бунцам није уображење исхлапелог старца.
Био је још при свести кад сам стигао.
Док бдим над његовим мртвим телом и као у стаклену куглу зурим у реку која поред нас протиче, изнова назирем године наше заједничке авантуре и мог служења његовим хировима. Могу тек сад, када је његова издужена сенка минула, да без удворичког повлађивања испричам причу о њему, а заправо о нашим заједничким згодама и узајамном трпљењу.
У међувремену сам и сам постао чангризаво закерало које је, неизоставно, бар једним делом формирала и тешка нарав овог чудног човека. А био је велик, ако се тако може назвати његова необична појава, макар будуће време оповргло тај утисак.
Не пледирам да ми се беспоговорно верује, јер очевицима понекад и празнина зна да заличи на незаобилазну и непремостиву громаду. Пристанак на вишегодишњу службу пре је израз моје неспремности да се одвојим од њега и наставим да живим по свом, него што је потврда заслепљености његовим манама и врлинама. Било је изазовно живети у његовом роману.
Узгред, ни сам гроф Марсиљи није претерано држао до верности. Кад боље погледам уназад, видим да ме је више терао од себе него што ме је задржавао да останем. Чини ми се да нас је додатно везивало неколико неуспешних покушаја да раскинемо наш пословни однос, мада реч „пословни“ треба узимати обазриво, пошто ме је ретко кад уредно и по договору плаћао. Њега је било напорно служити, али зато никад није мањкало узбуђења.
Све су прилике да је његова авантуристичка црта годила мојој природи. Уз њега је било занимљиво и онда кад се ништа није догађало, јер се знало да је то тек предах, залет за нови скок у неизвесно.
Као да је гроф живео за обојицу.
Захваљујући његовој неутаживој хвалисавости, сада на хартију стављам подробности његовог живота, не водећи рачуна о томе колико је претеривао у свом причању, нити колико је прича причала њега, а колико он њу.  
 
Ја, који ово причам

Умало заборавих да се представим, занет причом о грофу Луиђију Фердинанду Марсиљију, иако сам свестан да тај податак овој причи неће ни дати ни одузети од дражи.
Зовем се Јохан Кристоф Милер. Ученик сам маестра Георга Ајмарта, чувеног нирнбершког илустратора и гравера. Мој ме је учитељ, као младог картографа који брзо учи и показује иницијативу, препоручио свом познанику, грофу Марсиљију, тако да сам од средине 1696. године постао његов секретар и добар број година га пратио у стопу, све до сад немо сведочећи о његовој чудној каријери, сатканој од неоуобичајног споја војника и научника. Можда би та каријера новим нараштајима била уочљивија да је својом несамерљивом надменошћу није обезвређивао хвалисањем и самољубљем.
Пратио сам га и у време највеће славе, изузев кратког интермеца након завршеног посла обележавања граница између хабсбуршког и отоманског царства, све до опсаде и неславне предаје тврђаве Брајзах на Рајни, у којој је био на положају заменика команданта и, потом, несрећног суђења за издају које се одиграло у Брегенцу, крајем 1703. и почетком 1704. године.
Овo „пратио у стопу“ не сматрајте мојом литерарном досетком, већ дословно. Но, о томe касније.
Мој учитељ, маестро Ајмарт, беше вредан и поштен човек. Учио ме је и ономе што највећи мајстори штампарског и граверског заната мало кад откривају. Оним ретко ухватљивим, наоко незнатним детаљима и потезима који чине разлику између занатлије и мајстора.
Кад се гроф Марсиљи пожалио на одсуство вештине у цртању карата, учитељ му је без размишљања препоручио моје услуге. Хвалио је моју вичност техничком цртању, верујући да ћу се без потешкоћа снаћи у сређивању и дотеривању Марсиљијевих мапа, које су, по правилу, биле неодвојиви делови његових извештаја и списа. Мапама је поткрепљивао изречено и написано, и тако затварао уста сумњичавцима.
И учитељ и ја смо мислили да ће мој ангажман бити привремен, везан за неколико грофових списа које је он канио да му штампамо. Нико од нас тројице није знао шта ће нас све чекати на новом послу. Нисам ни слутио да ће мој напор бити део будућег картографског канона, примера којег ће многи следити после нас.
Мога се имена и напора, дабоме, нико неће сећати, а само ја знам колико сам ноћи и дана утрошио у премеравању, цртању, брисању и поновном прецртавању, пошто је свака карта урађена мојом руком имала Марсиљијев монограм. То неће поправити ни аргумент мог ослабљеног вида, као последице дугих бдења под светлошћу воштаница.
У првим месецима секретарског посла провео сам у праћењу грофових ратних прегнућа, где сам са пристојне удаљености од ратних попришта сређивао његове нацрте утврђења и скицирао мапе предела у коме смо се затицали.
Али када је мој послодавац постављен на место царског комесара за утврђивање граница између Хабсбуршке монархије и Отоманске империје, моја улога је попримила додатну важност. То се, нажалост, није одразило на висину моје плате.
Пре тога био сам позван у Беч, где ме је примио члан Ратног већа, чије име не наводим из разумљивих разлога. Од мене је тражио да помно пратим грофово кретање и бележим сваки његов сусрет са странцима. Поготово ми је наложено да записујем његове успутне разговоре и да све то у месечним извештајима на дискретан начин достављам на дату адресу. За сваки мој извештај следио је пристојан хонорар који је исплаћиван мојој прородици у Нирнбергу. Ови приходи су ме обуздавали да грофу пречесто не приговарам због кашњења договорене плате.  
Приликом моје бечке тајне екскурзије схватио сам да цар Леополд има више поверења у Марсиљија него што га има Ратно веће. Слутим да су у грофу увек видели странца, човека са сумњивим везама у Венецији, а поготово у Папској држави.
Верујем да моје доушничке услуге нису вредне помена, нити да су мом господару нанеле превише невоља. Моји извештаји су га више штитили него оптуживали. Био је довољно искусан да све што ради чини уз опрез и са што мање сведока.
Тешим се да ће после мене бар остати цртежи утврђења и примерци пребогате флоре и фауне дунавског слива, разастрти по грофовим књигама, као и у његовој непрегледној болоњској архиви. Ако и то нестане у некој катаклизми, волео бих да бар претекне моје ремек-дело – карта размера 1:37.500, послата у Беч, а која садржи 41 секцију и покрива простор од Трансилваније до Јадранског мора. На двема последњим секцијама налази се минијатурни план положаја „марцијана“, граничних ознака којима сам, у грофову част, дао име. Нико не зна да сам ја аутор тих цртежа, као ни оне џиновске карте. Поготово се неће знати да сам аутор тематских мапа, попут оне са трговинским потенцијалима у новоосвојеним земљама, и мапе поштанских путева.
Такође, верујем да док год светом буду харале епидемије – биће занимања и за моју мапу са мерама против епидемије куге. На њој су исцртане две линије одбране (њихове кичме биле су реке и врхови планина), као и прецизне локације свих лазарета. У њеном доњем левом углу назначени су сати потребни за прелазак од једног до другог граничног прелаза, док је у горњем левом углу дата детаљна легенда са побројаним мерама које траба предузети (од исељавања становника, одвођења животиње, а нарочито коња из угрожених подручја), као и посебно исцртане руте за трговину у условима епидемије.
Поред тога што је Марсиљи картама драшкао царева облапорна непца, он је помоћу њих вршио попис царског инвентара, садашњег или будућег, на сликовит и прегледан начин му предочавајући садржај оног чиме царује, а који је до тад по дворовима лебдео у магли и обитавао у фантазији.
А кад се границе једном повуку на мапама, било да се односе на постојеће или непостојеће земље – увек ће се наћи неко ко неће поверовати у њихову тачност и ради којих ће бити спреман да у њихово име скида људске главе.
Биће, наравно, и оних који ће постојећу стварност приподобљавати тим истим границама.
У свом дугом веку још нисам упознао народ који је поштеђен сличних фантазија и који није изродио фанатике спремне на све.
 
(одломак из романа у рукопису)

Узбибана Банија, празна колијевка

Пошто сам рођен у тој пустињи, не могу свакако
да замислим да о њој говорим као посјетилац.

Албер Ками

…Него гледаш, и зло ти је у ствари.  Један прекрасни крај не може се наиме натјецати са свим тим рушењима, са свим тим убијеним селима, нема те природне љепоте која би то могла поправити или ублажити…
Ненад Поповић

Ево, дошао сам ти и ја, завичају мој, са пртљагом сопственог лицемјерја, али са добром вољом да ти се (само)исповиједим. Знам да је бесмислено да од тебе тражим опроштај, јер теби је свеједно. Нагледао си се оваквих утвара попут мене, бољих и горих, наслушао се свега и свачега, истрпио и курту и мурту, и куку и мотику. Нико више не може да поремети тишину коју си повратио. Нема тог звука којег не можеш да пригушиш и усисаш.

У теби су сада наjживљи наши мртви. Они су, углавном, сахрањени горе, на Окиру. Још ме само они везују за твоју пустош, док је све друго равнодушно на моје постојање. 

Дошао сам да обиђем њихове запарложене гробове, да постиђено станем понад њих и издржим равнодушност (која је увијек и презир) са којом ме примају. Ни они, као ни ти, не дају опроста од гријехова, издаје, од заборава, лицемјерја и бездушја. Они су, као и ти, изнад и изван тога.

На прстима ходам по земљи под којом леже моји преци, у тишини, под багремовима и драчом. А они, доље, ослобођени нас недостојних, „саживјели“ са својим мртвилом и мртвилом око себе, поготово са мртвилом нас још живих. Прижељкују да одем што прије, и да их моји потомци поштеде оваквих посјета, за вијеке вјеков.

На овом гробљу цвијеће не цвијета да би га неко видио и омирисао, нити по подивљалим воћњацима рађају плодови да би их нечија рука узбрала. Све се отело људском смислу за ред, све је постало само себи сврха и циљ, без лирског штимунга и без љепоте. Овдје поново оргија распомамљени Пан.

*

У вријеме интензивног пубертетског интересовања за завичај набасао сам на стару географску карту за коју не знам ни гдје, ни на који начин сам до ње доспио. На њој је изнад области Баније и Кордуна била исписана једна једина ријеч – DESERTAE. Та ријеч је, ваљда, означавала пуст предио, пустолину, нељудицу са свим баластом могућих значења, реминисценција, зрачења и антиципација.

На тој карти распознавао се само Божји рукопис оличен у ријечним токовима, невин и чист као на почетку времена. На тој карти људи не недостају. Чак је и бјелина папира задобила нарочиту патину. Та загонетна ријеч исписана верзалом засјела је толико дубоко да ми се и сад мота по глави, готово срасла са сјећањем на завичај, постoјанија и од њега самог. Она је била дијагноза и пресуда! Корозивна слова као да су изникла из ње. Видим их и кад затворим очне капке. Једино та страна ријеч потврћује у каквој пустоши сам рођен и у какву пустош се, ево, враћам.

Међутим, најновија пустош није створена само Божјом руком, већ и људском, па се отуда човјечија одсутност снажније опажа, као што изнад сваког непочинства лебди сјенка кривца.

Историја тврди да су Османлије током шеснаестог вијека опустошиле највећи дио тадашње Хрватске. На неким потоње нађеним картама видио сам да се подручје између Драве и Саве називало Desertum primum, а простор између Саве, Купе и Јадранског мора – Desertom secundum. По тој подјели Банија спада у потоњу пустоши.  

Слутим како се мој далеки предак тјешио, већ увелико савладавши вјештину налажења утјехе и у неутјешном: – Ако је и Desertum, бар је добијен од самог цара. А свако царство је у дослуху са далеким ехом оног Душановог, његовом посљедњом утјехом, која, негдје далеко у примисли граничи са оним – небеским, Божјим, безграничним и неразрушивим.  

Не знам како се звао предак који је застао на овом брежуљку на којем сам угледао свијета и на којем сада стојим. Биће да је то онај коњаник из породичне легенде, што узбра ружу испод леда. У тој ружи није видио пријетњу, већ онострани знак да му ту ваља подићи кућу или ископати земуницу. Склоност да у свакој пријетњи видимо позив – издашна је жица предачког наслијеђа.

Поменута легенда не помиње да ли се предак приликом убирања руже убо на њен трн, ни да ли је кап крви отро рукавом као што се отире суза или је принио устима и усисао, као да њоме гаси жеђ.

Уосталом, нису ли легенде покушаји укоријењивања у посно тло и тражење утјехе у вјечној неизвјесности и самоћи стражарења по чардацима?

(одломак)

ОД ШВАЈЦАРСКЕ ДО ПАРИЗА Све док обале Рајне не заплове узводно ; Париз је дошао издалека да се огледа у мојим очима

http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_505_6/05%20Demic.pdf

Фото: Зоран Петровић

SREĆA JE STICAJ NESREĆNIH OKOLNOSTI (Dnevnik iz 2013)

2.januar 2013.

Budim se sa utiskom da sam čitavu noć čistio fekalije. Partner u toj raboti je niko drugi do reditelj N. B. Ne znam otkud on u mojim snovima. Da smejurija bude veća, reč je o izvesnom pronalasku za čišćenje fekalije iz neke betonske bezadnice. Pronalazak se temelji na rešetki koja se uranja u prljavu tekućinu kako bi se hvatale plivajuće fekalije i vadile na površinu. U nekom trenutku u uhvaćenom talogu pronalazim mobilni telefon. Pokazujem ga B. On priznaje da je njegov, ali je izričit da se manuo njegovih usluga.

Pokušavam da sadržaj ovog sna povežem sa mojim čitanjima Krležinih “Dnevnika” i traženja njegovih snohvatica. Kao i pokušaja da i sam počnem sa beleškarenjem, sve u nadi da će od tog dnevno-noćnog taloga nešto preteći, odnosno ostati, kao što na onim rešetkama iz sna ostaju krupniji komadi fekalija.

Eto, već na početku, na samom praskozorju mog beleškarenja, ukazala se metafora svih dnevnika ovog sveta, da su oni, dnevnici/noćnici, zapravo, tek kabastiji produkti mozgovnog metabolizma, te otuda jednak balast kao i one suptilnije i ređe, koje nijedna rešetka budnog i snovidog oblika ne može da zadrži.

S druge strane, dnevničarenje je posledica vere u smisao pojedinih reči i misli, kao i kondicije da se sve to beleži, dok ja, dnevničarski ateista, poput asmatičara gubim dah već na početku.

„Prebija“ mi ruke vest o smrti dobrog literarnog poznanika iz rata, lirske duše, šarmantne i blage. Ispisujem banalno „počivaj u miru, dragi prijatelju“ ispod jedne njegove pesme na svom FB-profilu, a ne verujem ni u tu vrstu počivke ni u mir u koji se sa smrću dospeva. Uostalom, kako (o)pisati nepostojanje? A to je i centralno pitanje čitave književnosti, pa i ove dnevničarske ekspedicije bez cilja, pitanje na koje nema valjanog odgovora ni izgovora.

7. januar 2013.

Sedmi je dan beleženja a već ga doživljavam kao kuluk. Čini mi se da upravo taj osećaj ubija dnevnike u svom začetku, u njegovoj istinskoj nameri da iz dana u dan odvaja žito od kukolja. Ali, postaje mi jasno da ono što je žito za Dnevnik nije i žito za jedan dan života. Na to se nadovezuje i suprotna teza koja mi šapuće da nema uživanja bez jedne očovečene misli, jednog mozgovnog obasjanja, nasuprot sladosti blagoutrobija, radosti čula i pola. Druženje kao isprazan ritual nije uživanje, već gubljenje vremena i energije, uprkos obilnoj trpezi, rapsodiji ića i pića. Čavrljanje bez jedne misli koja zavređuje da zastanem, udahnem, zagrcnem se. Ali, nije svrha dnevnika da beleži kako sam bio van i mimo sveta, dakle nije namenjen samo meni; on priželjkuje nečije druge oči, drugačije iskustvo, različito poimanje sveta i čovekovog mesta u njemu.

15. januar 2013.

Nosi li Dnevnik koji vodim ikakve druge vrednosti osim puke upornosti? Ili u njemu ima i zračak nade da u svakom danu postoji dostojna misao da preživi trenutak u kojem je problesnula? I, konačno, može li iz ovih opiljaka preteći nešto trajnije, postojanije, istinitije?

Može li u njega stati svaki problesak požude, proplamsaj sanjarija, grešna i ružna misao, tajni naum; svaki sev ljubomore, munja zavisti, iskra sebičluka?

Može li se u njemu odvojiti pleva literature od trine svakodnevice? Može li se u njemu čistota misli razlučiti od prljavštine tela, iz koga niče i kome se vraća sa svog kratkotrajnog bluđenja po literarnim nebesima?

Znam da ne može, a svejedno nastavljam, rukovođen svetlošću svog beskrajnog mazohizma, od koge bar ovde želim da se odvojim, pomislivši za kratko da ne pripada samo meni.

24. januar 2013.

Razgovor sa Vidosavom. Godi mi njegov gorak humor i cinizam. Životno iskustvo mu daje za pravo da u svojim ocenama ostane nedorečen, ali uvek sa jasnom naznakom u kom bi pravcu njegova misao bila izložena. Protagonisti su manje važni; interesantnija je logika jedne pojave, načina razmišljanja i ponašanja. Nameće mi se uverenje da je svet podnošljiviji ukoliko ga posmatramo fenomenološki, jer  dozvoljava da bar na čas imamo privid da smo izuzeti iz opšteg zverinjaka.

Spoznajem, takođe, svu besmislenost surevnjivosti među nama koji imamo ambiciju da se ozbiljno bavimo zaludnošću spisateljskog posla. Jer mi smo aveti, nevidljive i bezopasne, koje ozbiljno ne doživljavaju ni naša deca.

I snažna potreba za jakim afrodizijakom, navalom adrenalina, dubinskim buđenjem iz ove hipohondrije kojoj sam se prepustio.

28. januar 2013.

Umro je Sloba Pavićević. Čovek koji se čitav život rvao sa smrću, upućujući joj rafale ciničnih primedbi. Sve ove dane sam pokušavao da predstavim taj haos u njegovom organizmu, tu pomamu destrukcije, to ubijanje života, pa ako se hoće i – ubijanje poezije u čoveku. I sad osluškujem reakcije ljudi na njegovu smrt. Nedopustivo su mlake, iako ne znam kakve bi trebale da izgledaju pa da budem zadovoljan. Zameram i sebi i svojim mislima nastalim tim povodom.

Toliko posla koji je uradio, toliko onih koje nije stigao, a biće već prekosutra zaboravljeni… To je ono što je smrti neoprostivo – izjednačavanje, potiranje, unižavanje. I zar se do nje dolazi uvek preko bola, poniženja tela? Jer znam, njegova autoironija ga do kraja nije napuštala, a ona je odlika izuzetnih.

1. februar 2013.

Sahrana. Opelo. Sunčan dan. Toči se rakija za pokoj Slobine duše. Medovača. Oko ukipljenih ljudi zuje pčele. Da, pčele! Prvog februarskog dana! U desnoj ruci držim sveću a dlanom leve štitim plamen od vetrića koji hoće da ga ugasi. Jedna mi pčela sleće na nadlanicu leve ruke. Suze mi klize niz lice. Munjevita misao – da to, možda, nije pčela sa Slobinom dušom ili pčela od nje(ga) poslata?! I sledeća misao – da to, možda, nije dokaz o postojanju boga?! A onda slede i naredne misli. Najpre ona koja smatra da je probitačnije sumnjati u zagrobni život, pa se umiranjem uveriti da nisam bio u pravu od one koja će sumnju potvrditi. I tako dalje, sve jeretičkija od jeretičkije, dok ne dođem do one kako su veru raspirivali najveća sumnjala. I sve tako u krug, dok jektenije traje, a iskupljeni svet se blago sagiba i savija od napora stajanja. Pa opet jeretička misao o suptilnom maltretiranju pastve od strane sveštenstva… Smrt generiše jeretičku misao. On je samo tehnička izvedba ideje nestajanja.