Живот је, разуме се, пун авантура; али колико су ове ретке и разводњене ако се не мичемо из једне куће и једне вароши, а колико су убрзане, изненадне, нагле, ако се човек само помери са свога места и упусти се у оно што се зове: Путовање.
Растко Петровић
Чини се да ме је то загонетно Тамо почело чикати од трена када сам угледао света. Налазило се иза рубова небосклона, понад шумских врхова Чавића брда, највише тачке Шамарице и, у продужетку, шуме зване Вјешале. Упућеност ка истоку дата је рођењем, јер је к њему окренута зараван на којем је смештен засеок у којем сам рођен.
Коначно, отуда је сваког јутра из свог склоништа изгревало Сунце, што је додатно увећавало мистерију рађања и живљења. И како је Сунце одскакивало у висину, тако су се ројила моја питања. Као багремовим цветом омађијане пчеле.
У то би Сунце прешло добар део пута и неприметно стало да залази иза мојих леђа и спремало се да клизне иза врха Окира. Био сам уморан од вртоглавице, али и умирен, јер је залазило иза брежуљка на којем се беласало наше сеоско гробље. Вребао сам трен у коме оно накратко заседне на сам врх, онако злаћано, као у гнездо.
Иако се дуже сећам болести, живо памтим једно своје чудесно пролећно оздрављење. Након безброј дана и ноћи проведених у кревету, у бунилу и омаглици, зачаран мирисом чаја од камилице и отужног укуса сирупа, једног осунчаног јутра сам се пробудио као препорођен. Напољу се кроз прозирне сенке околних стабала стогодишње крушке и околних шљива разливала светлосна зелен. Чим сам промолио главу кроз прозор запљуснули су ме сунчеви млазеви и топли поветарац. Из дворишта су продирали звици усплахиреног оркестра; јасно сам распознавао џивџање врабаца и весели лавеж нашег пса, гукање голубова, кукурикање петла, квоцање квочке и циујакање пилића. Однекуд су допирали меки људски гласови, док је са раскршћа долазило дечја граја.
Свет је брујао од живота, а мени је одједном са груди нестао онај терет који ме је, од кад знам за себе, притискао и гушио.
Све то ми је говорило – напољу је лек; звало ме да устанем, пођем у свет и пронађем срчику здравља. У цену тог подухвата била је урачуната и могућност да се изгубим. Али тада то нисам знао.
А изгубљеност је почела још са рођењем. Моја несрећа је што се одрастањем нисам проналазио, већ се све више губио. Бежим и узмичем од кад памтим. Од лекара и инјекција, од учитеља и професора, мириса креде и школског сунђера, од пуштених паса, отровних змија на Ресановића мосту, вијоглавих крава и бодљивих овнова, све до „крадљивих Цигана“ и „крволочних Хрвата“.
Један трен ми се чинило да је свет и живот исувише спор. Већ у другом се наметао утисак да је поприлично одмакао испред мене. Отуда, ваљда, сви будући неспоразуми са светом и собом. Зато грчевито упирем и гурам га не бих ли га убрзао… Толико срљам не би ли га сустигао, а онда, опет, грчевито бремзам како бих га успорио.
Зриле су моје параноје, али и покушаји да их се манем. У школи сам сумануто учио, као да сам покушавао да се од непознатог света браним покушајима да га разумем.
Ројеви навирућих запиткивања били су претешки и за моја нејака плећа, па сам се, у потреби да схватим свет око себе, брзо и умарао. Био сам још мален, па би ме лако умиривали одговори на пречеста запиткивања. Тако сам здраво за готово примао уверавање како Сунце преко ноћи борави са нашим мртвима, да им тамо разблажује мрак и греје хладне кости.
Проистицало је да једино Сунце зна тајну оног Тамо.
Иако још премлад да бих се сврстао међу равноземљаше или глобусаре, слутио сам да иза оних шумских врхова на истоку ипак нешто постоји, а са таквом слутњом расла је и жеља да се надвирим преко видљивих рубова света.
Са одрастањем једнако је бујала и жеља за одлажењем Тамо. Из сујеверја вам не откривам своје слутње о месту где се Оно налази, а и да бих спречио друге знатижељнике како ме не би претекли. Још сам веровао да свако одлажење подразумева и враћање.
У нашем селу једино су Ресановићи имали транзистор. Једно вече се сјатио читав комшилук. Тек много година касније сам одгонетнуо да је те вечери узлетео Аполо 11 и да се то десио у лето 1969. године. Моје тетке су повеле и мене. У тој кући још је живела баба коју су звали Американком, па је дивљење спрам америчких свемирских достигнућа било посве разумљиво.
Дивио сам им се и ја, јер су и они били опседнутим оним Тамо, Горе, на Месецу. Нисам разумевао расправе окупљеног света везане за начин како је Американцима пошло за руком да се домогну Месеца, већ ме занимало шта ће затећи Тамо. У своју уобразиљу сместио сам Армстронга, Олдрина и Колинса, поклонивши им своје очи. Јер, само сам ја могао открити тајну над тајнама.
Прижељкивао сам и да досегнем то Тамо и читавом свету поднесем извештај о виђеном. И да Отуда, иза својих далеких Тома, пишем посланице и молим опрост за стварна и умишљена огрешења.
Сви би слушали како Тамо нема грча од неразумевања људи. То је предео у којем се не може изгубити, јер је све познато, сви ме познају и све их познајем. Тамо је једино место одакле се не враћа са утиском изневерених очекивања, ма колико она имала нејасне обрисе, уз осећање да вам се могло нешто измаћи, отети, избећи суочавање. Једино се Тамо не пропуштају изгледне прилике и где, логично, нема вајкања. Тамо је царство најбољих, односно јединих избора и правовремених одлука. Тамо је изаткан густ ћилим на којем се лети кроз пространства. Чине га нити нада и страхова.
Тамо живи и Она, без неповерења и сумње у моје добре намере.
Тамо се иде без тегова прошлости и садашњости, без ланаца који ме вежу са поједине људе, просторе, језике и животну доб. Одлази се лакши, окретнији, виткији, виспренији и усредсређенији.
Тамо се иде својом вољом. Такво путовање је увек награда, никад казна.
Међутим, остаје дилема – идемо ли Тамо како бисмо га видели, или желимо да Оно види нас?! Носимо ли Тамо своје тело, или са њим путује још Неко, још Нешто…?
Вест о свакој смрти је „гром из ведра неба“. Отуда време смештено између двеју туђих смрти нуди илузију компримоване вечности. Али шта ћу и како ћу уколико се из тог Тамо не враћа?!
А Тамо одакле нема враћања – нема ни приче.
Слутим да је то дубоко и загонетно Тамо створило ово површно и плитко Овде, недовољно да утажи све моје жеље и надања. На крају, схватам да и то Тамо градим од крхотина и срче овог Овде.
А од тога се грозим и од њега бежим.
Хтео, не хтео – свако путовање је негација овог Овде, овог Сада! Међутим, Одавде гледајући, Тамо станује стрепња, што овом Овде даје чари!
Oво је једна од могућих прича о покушају да кроз плетиво речи спојим ово Овде и оно Тамо…
Можда је то само скаска о скраћивању растојања између људи и предела.
Оставите одговор