ВРАТА БЕЧА

Прадеда, деда, отац, и ја, сви смо ту изгубили веру.
Милош Црњански

– Знаш ли ти, несрећо, да је наше презиме у Бечка врата уписато?! – уз ове речи би се деда Петар, очев отац, уносио у лице свог саговорника и претећи витлао кажипрстом.

Њима је канио да трајно ућутка брбљивца поред себе, који се у тренуцима занесеног причања усудио да посумња или, не дај боже, противречи и тиме баци сенку на остатке наше славне породичне традиције. 

Нисам знао каква су то врата, ни где се тачно налазе, јер у нашој кући није смело бити оних који би ту тврдњу наглас доводили у сумњу.

Зато ме сваки помен Беча сети деда Петра. Он би при сваком угрожавању породичне части остајао до краја на њеном бранику. Његов први и последњи аргумент било је то питање, које је истовремено било и чуђење и упозорење.

Једино што се након тог питања, које је и одговор, могло предузети јесте – ћутати. Али је, опет, у његовим очима могло заличити и као слагање, али и као притајена сумња.

Ту бих се зауставио чак и ја, коме се све праштало, са својим пословичним потпитањима, јер је то, слутио сам, била шкакљива и због нечег опасна тема.

Међутим, мене су та врата прогањала читав живот. Замишљао сам их у различитим облицима и димензијама. Дрвена, камена, челична… Свака од њих се чекрком и ланцима подизала у спуштала над воденим амбисом. Моје прве лектире су ми биле једина испомоћ у том домишљању. Како сам читао стрипове, а после гледао и филмове, загонетна врата су задобијала све више лица и тако губила јасне контуре, ако су их икада имале.

По дедовој причи, наше презиме је због нарочитих и зато неименованих заслуга утиснуто у та врата да вековима на њима стоји и проноси породичну славу.

Неизреченој слави нису одмагале примедбе мојих стричева, изречене деди иза леђа, који су ту околност називали срамотом, пошто се таква „част“ указивала само најоданијим слугама царства.

Најмлађи стриц је чак тврдио, позивајући се на неименованог очевица, да је наше презиме доиста уклесано на реченим вратима, али скроз при дну и врло ситно, да се једва назире, а онај који га је укуцавао морао је да клекне, нагонећи да клечи и оног ко би га читао.

У породици је, наравно, било и оних који нису одбацивали могућност да је неко од наших предака стигао до Бечких врата, али су се двојили око тога да ли је само допро до тих врата или је кроз њих ушао у град, алудирајући на ону славну и несрећну опсаду коју је предводио Кара Мустафа-паша.

Или ће пре бити да се то наше улажење/излажење кроз Бечка врата десило касније, тихо и на прстима, мање славодобитно и драматично.

Донедавно нисам знао да „бечка врата“ постоје и у језику метеоролога. Наиме, постоји простор између Алпа и Карпата кроз који струји северозападни ветар, донесећи хладан ваздух на Балкан. Метеоролози их помињу кад се догоди да их циклон из неких разлога заобиђе, па нас, Балканце, препусти високим температурама и дуготрајним топлотним таласима.

Другим речима, „бечка врата“ и даље утичу на наше животе, хтели ми то или не. 

И данас, након толико година од дединих тврдњи, хватам себе како листам многе књиге са бечким ведутама, још увек се надајући да ћу угледати баш та врата и на њима наше презиме.

И не знам зашто, увек одаберем – Wienertor, део градског утврђења, Hainburg an der Donau. Она су најближа мојој дечјој предоџби.

Контуре замишљене слике одбијају да избледе. Њена је заслуга што ми не да мира црв сумње који шапуће да тим избором промашујем мету. Опасно је кад се мешају замишљене и стварне слике, јер се узајамно нагризају и прете да једна другу нагрде. 

Данас на том зиду постоји понека брљотина, али наше презиме, упркос труду, нисам нашао. Мора да се излизало од дуга времена, или је остругано или префарбано. А можда сам и ја обневидио, па од силног домишљања не видим очигледно.

Признајем да ми је дошло да га изнова испишем, само да ми је какав спреј или фломастер био при руци, у вери да наоколо нема камера које би забележиле тај вандалски чин.

Засигурно знам да деда не би тек тако о њима приповедао, са убедљивошћу поседника крунских доказа о слави нашег нумера.

*

Многи су пре мене куцали на та врата, а било је и оних који су улазили а да их нису ни примећивали. Није мало ни оних који су куцали на погрешна врата, а она им се свеједно отварала. Упркос бојазни да, уколико се кроз њих уђе, постоји могућност да се на њих не може изаћи, јер део нас трајно остаје иза њих.

Кроз та врата су и до наших пређа дошла многа зла, али и распириване наде. Привиђало нам се да кроз њих излази сунце које смо прижељкивали и од којег смо се измицали, да нас не опржи и не ослепи.

По његовим улицама су некад, попут сенки, ходали наши ђаци, већ отровани болестима и револуцијама, а сада то исто чине њихови потомци, прости радници, бауштелци, побегли или избегли, у трци за такозваним бољим животом, а заправо – зарадом.

Беч ми се годинама наметао и као умоболница. Пре свега – Саве Мркаља, о онда и место где се, све су прилике, и зачело „гоњеније“ Петра Кочића, као и јектика Бранка Радичевића. Бечки казамати су распламсавали нашу наивну веру да су сужањске сени кадре да плаше господу.

Неопходност путовања и (бе)смисао писања питописа, данас и овде, све чешће постаје предмет мојих јалових мисли. Чак и у оне градове чије је семе већ посејано у мени. На разне начине и у најчуднијим облицима. Постоје места и градови у којима се не можете дивити њиховим лепотама, јер их подипиру каријатиде наших несрећа.

Описати Беч је немогућа мисија. Уколико за то постоји и најмања могућност, она би подразумевала овладавање способности потпуног незнања, односно – одсуство предрасуда, тог отрова који госту попут мене кида сваки ластар усхићења. 

Утисак је да већина Бечлија које срећем само трпе тај град. Праве се да га не виде. Њима он као да је назив болести. А кад смо код ње, не могу да се не сетим Бернхарда и његових идиосинкразија спрам Вијене и Аустријанаца.

Постоји раширено, а то значи погрешно веровање, да национални спорт у Аустрији није скијање, већ – самоубиство. Уље на ватру додавао је и поменути писац, домећући Бечу нову бизарност тврдњом да је он, пре свега – „установа за уништавање генија“.

Један прави Бечлија, додуше мање цинични од Бернахрда, Штефан Цвајг, у свом Јучерашњем свету помиње „природно осећање за дистанцу“ свог оца, а заправо говори о генерацијама стицаном опрезу бечких и не само бечких Јевреја. Сећајући се свог детињства и одрастања, он често наводи синтагму „раздобље безбедности“, описујући њоме монархију којој је Беч престоница. Ратови или, како пише, „ратићи“, ако их је било, одвијали су се далеко, на границама царства. Тамо, дакле, на крајњој периферији, где се налазио мој завичај.

Станислав Винавер је пре више од стотину година ходочастио у Беч, чикајући и мене да наслутим бечку душу, „душу љупких компромиса, површних заноса, шареног блеска, лаке доброћудности и вечитога лелујања“.

И он је видео ту душу, која се расцветава на ону, чиновничку, црквену и војничку Аустрију.

Винавер је види као „циничну, при свој својој љупкој и неприсиљеној лакој меланхолији борца за културу. Јер тај борац није се борио за културу, него за себе…“

Доказ више да је Беч име шизофреније. Чиновници су градили „бездушану“ државну машину, црква је стварала другу, „побожну и покорну, и династично благочестиву“ и била директно уперена против вере мојих предака, док је војничка стварала „парадну, средњовековну, одушевљену за сјај дугмета, за смешни луксуз племићког поноса на припадност овом или оном пуку“.

За Беч још увек важи онај Винаверов утисак по коме је „огромна позорница, која такорећи није припадала никоме…  арена за све нове људе који су, служећи њој као најамници њени, правили њу, правећи себе“, по коме је „стециште раса и нагона”.

Беч је наш и кад то није. Бечка школа, бечке мустре, бечке новотарије, понашање и говорење „по бечки“, удешавања и држања „као да је из Беча“…

Чешемо се о њега, као о стуб укопан насред пута, па се не можемо мимоићи а да га не додирнемо или запишавамо. Ругамо му се једнако као и он нама. У њега смо ишли да нешто научимо – а заправи да се од нечег одучимо; да повратимо веру тако што ћемо је изгубити или заменити другом; да се у њему разболимо, или пак излечимо, да у њему бар умремо, кад се већ нисмо родили; да унутар његових зидина изгубимо разум, наду, младост, идеале…

Беч је град који се трпи. Смештен је између једног и другог годишњег одмора, који се с муком подноси све до пензије. И који почиње да се воли, гастарбајтерски надмено – тек кад се из њега оде.

Једино је Винавер уочавао суптилну разлику између Аустрије и Беча. На једној страни Беч је увек „имао бити мандатор божанског промисла, коме је намењена улога да друге изводи на пут, и за то своје педагошко и музичко туторство да се богато наплати – и још тражи благодарност, као сви зеленаши”, док је на другој Аустрија, „једна средњовековна идеја”, представљала „спретно чудовиште које је у својој машти ћудљива историја саткала од разних конаца, конаца страха, авантуре, лицемерја, пургерске среће и безличног духовног благоутробија”.

Да противбечки мислимо учили су нас, заправо, најбољи хрватски писци; пре свих – Матош и Крлежа. Док су наши, крајишки политичари и официри, играли перфидније, од прилике до прилике, намигујући час на Беч, час на Пешту, и тек понекад на Загреб.

На крају свих крајева се испоставило да се ни ниједан приступ није показао нарочито мудрим – ако је у том силном намигивању била могућа било каква мудра одлука.

Истовремено, моји крајишки преци су читав свој век проводили у ишчекивању бечког чуда, које никако да се догоди. То чудо је требало да заувек реши њихов статус, стави их у трајну заштиту и потврди статус миљеника и фаворита при свакој царској подлости.

Зато се у Беч не иде као у друге градове. Има у њему нешто наше иако му не могу назрети смисао. То „нешто наше“ нема име, облик и садржину. Толико тога смо од њега преузели. Чак смо му и име – Беч – узели од Мађара. Он може бити једна од оних прича којима се саговорнику затварају уста, док оном ко га описује враћа самопоуздање.

Свако ко би кроз њега прошао био је спреман да га надмудри, окористи се, превари га и на крају се врати у свој презрени завичај.

Штета је што спрам Беча не могу бити равнодушан. Претекло је горчине и за њега. Дошао сам да походим балканску и азијатску чекаоницу, фабрику мутне наде на отвореном, која је у исто време и контумац и царинарница.

Зато у путовању могу да уживају само путници чисте душе, савршене незналице и они поштеђени отровних испарења прошлости. И они у којима су претекле резерве страхопоштовања и дивљења.

Не могу а да се не сетим есеја Онај други Беч Еве Курилук, пољске књижевнице и ликовне уметнице, која за мото узима дефиницију нацизма од Аугуста Марије Крола, који се добија „кад се бечко лудило послужи пруском сабљом“.

Ева Курилук у том тексту не пориче постојање елитне (или космополитске културе, како је назива Штефан Цвајг), али, поред ње или упркос њој, живела је и „ниска“ култура, заправо „поткултура, која се на размеђу векова појавила у престоници Аустроугарске“.

Она је експлицитна у оцени да су се у Бечу „елитна и ниска култура развијале у знаку Апокалипсе“.

Можда је тако и данас. Ко би то са поуздањем знао?

У овој другој, зло семе је несметано сејао и Адолф Ланц, по многима Хитлеров духовни узор. Не треба пренебрегнути чињеницу да Ланцове идеје нису прихватали само „примитивни представници ситне буржоазије“, већ и „сјајни и талентовани људи“ попут Карла Крауса и Августа Стриндберга – свако из својих разлога.

Ева Курилук нас у посљедњој реченици свог есеја упозорава да никад не смећемо са ума да је, поред Беча Фројда, Шницлера, Климта и Малера, постојао и Беч – Хитлера.

Као да су посвуда по граду постављени они Демингови каменови спотицања (Stolpersteine), на којима су исписана имена несталих станара уочи и током Другог светског рата, али и свих оних пре и после тога.

И сам је Беч одавно изашао кроз сопствена врата и сам себи постао предграђе, раскрсница путева који воде из Нигде ка Никуда, пуста станица у сталном врењу.

Подигли су га Римљани, као каструм или граничну караулу која их је требала бранити од варвара, да би после толико векова то место постало центар Европе, па је по рубовима свог царства из истих разлога подизао граничне чардаке, у којима ће моји преци губити здравље и наде.

Беч и данас посрће под симболичком тежином свог имена. То му је довољан терет. Уосталом, мало који град нема вртоглавицу од своје стварне или умишљене славе.

Во времја она, Беч је Винаверу мирисао на белу кафу. Мени нит мирише нит смрди. То је највећа концесија коју могу да му дам. 

Упркос једва распознатљивом гласу који, истумбан, као јека, однекуд допире до мене:

– А знаш ли ти, несрећо, да је Беч у наша врата уклесан?

Часпис ТРАГ, Врбас, бр. 80, стр. 60-64.