Представљање романа „Пустоловине бачког опсенара“

Општинска библиотека „Слово“, Лапово, 23. април 2019.

Народна библиотека Смедерево, 22. април 2019.

Кућа краља Петра I, 27. март 2019.

Народна библиотека „Данило Киш“, Врбас, 21. март 2019.

Градска библиотека Суботица, 20. март 2019.

Дом културе, Чачак, 20. фебруар 2019.

 

Библиотека града Београда, 11. децембар 2018.

Обреновац, 7. децембар 2018.

Крагујевац, 29. новембар 2018.  

Беседа поводом доделе награде „Мирослав Дерета“

Поштована породицо Дерета, господине Коларићу, уважени чланови жирија, колегинице и колеге, даме и господо!

Задовољство ми је да учествујем у заједничком напору одржавања сећања на једног човека, пионира српског издаваштва новијег времена, најпре учествовањем на конкурсу, а потом и на овој свечаности поводом доделе награде која носи његово име.

Колико сам имао људску и списатељску потребу и обавезу да кроз неколико претходних књига ставим у фокус страдања мог ширег завичаја током деведесетих година и дам им одговарајући књижевни облик, толико сам желео да затворим тај тематски круг и отворим врата новим изазовима. Управо рукопис романа „Пустоловине бачког опсенара“ представљао је покушај отклона од једног времена и несрећних догађаја који су их обележили.

Срећна је околност што је „Дерета“ прошле године имала слуха да објави први том „Путописа“ Станислава Кракова, који сам приредио. Потрага за његовим текстовима омогућила ми је да набашем на једну од носећих тема овог романа – судбину једног Суботичанина – Димитрија Вујића.

Та тема се налазила у репортажи Станислава Кракова, објављеној 1926. године у дневном листу „Време“ и предстваљала је кроки могућег романа или, још вероватније – филма, у чију је сугестивну моћ на широке масе њен писац, већ тада, нарочито веровао.

Испоставило се да сам, бежећи од дојучерашњих тема, зашао у другу половину османаестог и прву половину деветнаестог века. Између осталог, Краков у својој репортажи Вујића назива – бачким Казановом.

Дозволите ми да вас овде подсетим  на чувени есеј Штефана Цвајга о Казанови, у којем је проницљиво описана атмосфера оног времена. Цвајг види осамнаести век као „карусел превараната са истим лицима од Мадрида до Петрограда, од Амстердама до Пресбурга, од Париза до Напуља“, помињући живописне ликове Талвиса, Алфизија, Шверина, Сен-Жермена, а нарочито неодољивог и неупоредивог – Ђакома Казанове, подсећајући нас да „сви ти глумци, играчи, музичари, пустолови, проститутке и алхемичари, заједно са језуитима и Јеврејима предстваљају тада једине интернационалце света“.

Цвајг тиме говори о индивидалцима највишег реда, који су својим знањем, спретношћу, безобзирношћу и шармом надмудривали бесловесну гомилу, али и крунисане главе. Кад не би успевали у својим хазардерским подухватима, бежали су пред бесом и одмаздом, такође сами, опет користећи једино што поседују – своје вештине и домишљатост.

Дао сам себи слободу да се позабавим са представником те епохе и ставим га напоредо са животом једног осамљеног и осетљивог човека нашег времена који, на прагу старости, своди рачуне са собом и светом. Живот светског пустахије укрстио сам са унутрашњим путовањима једног меланхолика и мизантропа.

У последње време смо склони потцењивању моћи књижевности. Како они којима је она обична забава, тако и ми, којима је страст. Верујем да права књижевност увек говори и о нашем времену,  чак и онда када се бави личностима и догађајима из ранијих векова.

У случају мог романа, судбина Димитрија Вујића се може посматрати и као димна завеса или, у складу са временом у којем је живео и друштвом у којеме се кретао, као – маска. Најпре као маска иза које се крије мој приповедач, као копрена кроз коју он гледа људе око себе, али и маска у коју зури свет, равнодушан на изглед лица испод ње.

Отуда прижељкујем да ће виспрен читалац – а такве сваки писац прижељкује – у овом роману умети да препозана вртоглаву игру између двају временских огледала и прочитано обогатити сопственим дахом и духом.

У тој вери још једном вас поздрављам и захваљујем на указаној пажњи и части.

У Београду, 3. децембра 2018.

Вечерње новости, Београд, 25. новембар 2018.

Оно што читаоце овог романа на први мах интригира јесте дилема да ли је главни јунак Димитрије Вујић стваран или потпуно измишљен лик.

Најпрецизнији одговор би био да је главни јунак – домишљен. Никако измишљен. Стварно је постојао човек по имену Димитрије Вујић. Родио се 1758. године у Суботици, прошао Европу уздуж и попреко и умро 1836. у једном замку поред Брисла. У тим временским оквирима сместио се један необичан и интересантан живот, достојан највећих авантуристичких романа. Данас бисмо рекли да је одличан материјал за високобуџетни филм. Оскудни подаци који су Вујића надживели послужили су ми као торзо за роман, а многе празнине покушао сам да домислим, користећи доступна сазнања о времену у којем је живео. На крају писања тешко је разлучити шта је стварно а шта домишљено. Био бих задовољан уколико он оживи у читалачкој свести.

Главног јунака представљате као изузетно сложену личност, саткану од великих супротности и контраста.

Вујић је човек који срља из авантуре у авантуру, из једне политичке калкулацију у другу, не признајући пораз ни онда када је он више него очигледан. Способан да се умили крунисаним главама и високим световним и верским достојанственицима тадашњих краљевина и царстава, али и многим женама, у покушајима да и једне и друге искористи за остварење својих циљева. Таква личност не може да буде обична и једнозначна. Довољно је што је био у служби Марије Терезије, као главни курир између царице и њене кћерке, Марије Антоанете, као и код пољског краља Августа Поњатовског. Коначно, опсесивна идеја да стане на чело Црне Горе није га напуштала до краја живота, па га сврстава у живописну легију самозванаца у тој земљи. Уз све то, нису му биле стране ни обавештајне и друге услуге, само ако су добро плаћене.

Вујић све време настоји да изигра богат свет и живи на његов рачун, али је и сам био обмањиван и мета сплеткароша.

У маниру највећих пустолова тога времена, Вујић живи на туђ рачун. Свеједно да ли су то свргнути Бурбони, које уверава да ће их вратити на прeсто уколико му дају извесну количину новца ради прикупљања војске састављене од Црногораца и Албанаца или кад десет година бива коморник пољског краља. Поред тога што је био варалица првог реда, похлепа га је неминовно одводила у лаковерност, тако да је неретко и сам био жртва туђих сплетака. Чудновато је само то што је на чудесан начин излазио из тих невоља, непоколебљив и са новом енергијом.

При крају романа приповедач образлаже зашто се толико бавио овим ликом: „Зато што не личи на данашње узурпотаре и манипулаторе…“

Поред Вујића, у овом роману постоји лик приповедачa, који је човек овог времена, сушта супротност Димитрију. Опхрван меланхолијом, препун дилема и несигурности, он својим постојањем деструише поставке класичног авантуристичког романа – чије исписивање ми није било циљ, већ покушај опстајања на тој временској и емотивној клацкалици. Надам се да ће читалац уочити напетост између та два времена,карактера и погледа на свет. Било је неизбежно да лик приповедача буде натруњен аутобиографским наносима.
За разлику од данашњих узурпатора и манипулатора који обликују наше животе, Димитрије има шарма и храбрости, у њему има нечег сомнабулског и поетичног, са манирима и отменошћу. Спрам Вујића на моменте гајим извесне симпатије, јер је увек сам, не представља систем, већ индивидуалност првог реда. Његов успех, као и неуспех, плод је искључиво његове способности домишљања и имагинације, као и стицаја, углавном, несрећних околности. Данашње манипулације и узурпације су системске, од којих користи има мањина, а сви остали – штету.

Приредили сте књигу досад непознатих путописа Станислава Кракова, чији други том излази до краја године, такође код „Дерете“. Шта ћемо читати?

Потрага за Краковљевим путописима допринела je да се „сретнем“ са невероватном личношћу Димитрија Вујића. Листајући старе бројеве дневног листа „Време“ у потрази за текстовима Станислава Кракова, набасао сам на његову репортажу о Димитрију Вујићу из 1926. године.Све друго је дошло касније. Између осталог, Кракову је Вујић нарочито симпатичен, јер у њему препознаје једног од првих заговорника идеје уједињавања јужнословенских народа. Он Вујића назива – бачким Казановом, што није произвољно поређење.

До краја године из штампе ће изаћи други том Краковљевих путописа. У њему је сабранa већина путописа и репортажа насталих између два светска рата, а односе се на простор Краљевине Југославије, укључивши и једину књигу путописа коју је он штампао за живота – „Кроз јужну Србију“ (1926). У њој су путописи о Сплиту, Сомбору, Новом Пазару, Скопју, Нишу и другим градовима, као и велика репортажа о путовању краљевског пара од Дечана, преко Цетиња и Боке Которске, до Дубровника, Сплита и Шибеника. Такође се надам да ће следеће године изаћи и трећи, последњи том путописа Станислава Кракова, који се односи на текстове писане после његових честих крстарења авионима, пошто он летење тумачи као „екстазу нерава“. Тако „поклоњени“ сиже за овај роман видим као загробну захвалност Станислава Кракова за оно што чиним за његове путописе.

Годинама радите у Народној библиотеци у Крагујевцу. У ово време муњевитих технолошких промена да ли се мења и улога библиотекара?

У библиотекарству сам преко двадесет година. Нажалост, већина библиотека у Србији суочена је са елементарним проблемима: мањком стручних радника, као и недостатком простора који је лимитирајући за сваки покушај праћења светских трендова у струци, а они су епохални. Савремено библиотекарство све мање личи на оно из деветнаестог и двадесетог века. Постоји озбиљна опасност да оно нестане уколико не ослушкује потребе новог времена. Чини ми се да нисмо сагласни око кључних питања модернизације друштва. Једно од њих је и оно – да ли нам је култура потребна и у ком облику. Није јасно где је место књиге у нашем друштву и чинимо ли све што што нам стоји на располагању да је заштитимо. Добра илустрација је Закон о јавним набавкама који, уместо да библиотекама обезбеђује јевтинију и доступнију књигу, чини управо супротно – упркос аргументима библиотечке струке кроз навођење неких држава, чланица Европске уније, које су заштитиле књигу, између осталог и тако што су је ослободилe статуса робе. Такође, симптоматична појава јесте и поушај „утапања“ библиотека у неке друге установе. То се правда такозваном рационализацијом и новом систематизацијом.

За које се писце и дела корисници ваше библиотеке највише интересују? Шта је одлучујуће у читалачком успеху једне књиге, критика, награде, усмена препорука…?

Углавном за оне наслове и писце који су добро рекламирани, а то су, као што знате, у највећем броју случајева писци дискутабилних уметничких домета. Критика једва и да постоји, а ако постоји, просечан читалац је не чита, већ радије верује диригованим листама читаности и потражње. Један број корисника библиотека још увек верује награђиваним насловима. Веровали или не, постоје и читаоци који још увек верују својим библиотекарима и њиховим препорукама.

Разговор водио Драган Богутовић

O роману „ПУСТОЛОВИНЕ БАЧКОГ ОПСЕНАРА“

Tатјана Јанковић / Возна карта бачког опсенара
или (пре)остаје нам писање
Повеља, Краљево, 3/2018, стр. 120-124.

Венко Андоновски / Роман-тест о могућностима човека и романа, Кораци, Крагујевац, Бр. 10-12 (2018), стр.

Софија Јеловац / Дисонантна нота неприпадања, сајт Народне библиотеле „Стеван Самарџић“, Пљевља


Татјана Јанковић
ВОЗНА КАРТА БАЧКОГ ОПСЕНАРА
или
(ПРЕ)ОСТАЈЕ НАМ ПИСАЊЕ

 „Није да ја Бога не признајем, Аљоша, него му само најпонизније враћам улазницу.“
Браћа Карамазови /  Ф. М. Достојевски

На основу временских и просторних параметара романа Пустоловине бачког опсенара, чак и на основу наслова који одређује једну од приповедних равни, јасно је да Мирко Демић својом последњом књигом прави отклон од петокњижја посвећеног завичајним темама. Са друге стране, имајући у виду да сваком књигом писац заправо исписује себе, намеће се питање − чиме се овај роман надовезује на претходне Демићеве књиге, то јест − где су везници између њих, па макар они били и раставни. Јер и растављеност је − спрега, како читамо у самом роману:

„Приликом напора да не мисли на завичај − морао је да мисли на њега, тако је остајао у његовом загрљају.“ (216. стр.)

И управо је завичај та истовремено саставна и раставна веза између претходних и потоње књиге. Однос два главна лика према тлу, као једној од димензија завичајности – Димитрија који је у непрестаном кретању, што је у извесној мери увек и бежање, и наратора који је у мировању, заправо трајно измештен у бестежински простор – такође се може тумачити кроз питање корена и укорењивања. С друге стране, ако завичај сагледамо у најширем контексту, онда се читав свет може подвести под тај појам, на шта нас и сам аутор романа упућује путем мотоа:

„Човек коме је домовина слатка тек је нежни почетник; онај коме је свако тло као његово родно већ је снажнији; али савршен је онај коме је читав свет страна земља. Нежна је душа своју љубав усмерила ка једној тачки у свету; снажни човек ју је проширио на сва места, а савршени ју је затомио. (Хуго од Св. Виктора, монах из Саксоније, 12. век)“

За писца Опсенара (или за писца-опсенара) живот није кружница – савршена,  свесиметрична контура, хипнотишуће умирујућа. Живот је за њега прапостојбина кружнице − узнемирујућа елипсоидна путања − скуп наспрамних, супротстављених тачака, двожижни бруј. Жиже се међусобно привлаче, теже примицању, али и пружају отпор једна другој, знајући да би их спајање обезличило, поништило елипсу. У том смислу, Опсенар је бар наоко роман односа између две жиже, књига дијалога наизглед међусобно удаљених тачака − наратора и Димитрија Вујића − које тежећи једна другој и удаљавајући се једна од друге, одређују живу, пулсирајућу елипсу, дефинисану изменљивим односом/растојањем између жижа. Уколико би овај однос био константа, добили бисмо:

а) досадан роман

б) „Помиреност са светом таквим какав јесте − то је истинска смрт.“ (130), односно стање мировања, које произилази из бинарног погледа:

„Бинарни поглед на свет измислили су очајници. А они су по природи немаштовити, опхрвани лажном дилемом да ли је свет црн или бео, да ли оно што се некад страсно волело у једном трену може да постане предмет исто тако страсне мржње. Уз све то, уверени су да се на већину питања може одговорити потврдно или одречно. Они не слуте да је живот био и остао магма, муњевита измена полова, жижна тачка из које светлост исијава у свим правцима.“ (81).

Писац превазилази „бинарни поглед на свет“ и постиже динамичан (жив!) приповедачки ток смењивањем сегмената у којима се истичу сличности (фазе привлачења) и разлике (фазе одбијања). Поред тога, у роман на мала врата улазе два лика која претежно обитавају у сенци или подтексту Димитрија и наратора. Једно је лик „једног путописца“, друго је лик − писца. Лик путописца јавља се у више наврата, ненаметљиво, неупадљиво, готово тајанствено, иако је његов предложак (Станислав Краков, према речима аутора, али не у самом роману) главни кривац за настанак идеје о књизи. С друге стране, лик писца јавља се само у два наврата. Први пут, када наратор о себи говори као „о оном који ово пише и оном који му гвири изнад потиљка.“ (153); следећи пут, када се на крају романа, „живот умешао у моје писање“. Читајући нараторово „Вујић то сам ја“, читалац зна да то заправо писац говори: „Вујић то сам ја“, као и „Наратор то сам ја“, али и „Један путописац то сам ја“, односно ‒ писац сопственим писањем изговара оно Гомбровичево „ја, ја и опет ја“.

Увођењем ова два лика из сенке, из равни, односно из облика елипсасте контуре у равни, роман прелази у простор – конкретно, у фигуру у простору − чиме се живот указује као елипсоид, односно јаје (из којег се једино може родити свет, из лопте се не рађа ништа), а роман се продубљује за још две димензије одређене ликовима путописца и писца. Њиховим појављивањем, уместо узајамног пресликавања између два света/лика добијамо низ пресликавања из једног света/лика у други. Наратор исписује „тугу силаска“ − да, али то је истовремено и његово успињање/пресликавање у друге светове/ликове.

Где су сада границе између ових ликова, односно границе повучене у оквиру овог романа? То свакако нису јасно дефинисане линије, већ неприметне мембране, које глатко пропуштају читаоца да клизне из једног лика у други, не упозоравајући га визуелном променом у тексту (величином фонта или променом фонта, или променом стила и сл.) да управо прелази црту. Граница је место растављања, али и место састављања – дакле, спрега.

„Граница наших тела једино је што нас неопозиво спаја; прва линија обостраних неспоразума, места додира узајамних неразумевања, положај рана које једно другом задајемо, мртве успомене од којих и за које, после, живимо.“ (94)

Граница између Вујића и наратора чини неодређени, живи простор − ничију земљу − на којој ова два лика размењују одразе један у другом, као обличје једног времена у обличју другог времена.

„Како било да било, неоспорно је да данашње време на оно јучерашње гледа у искривљеном огледалу.“ (51)

Однос наратора према Вујићу је и самопотврђивање кроз негирање. Одређујемо се у односу на референтну тачку − наратор се одређује у односу на Вујића. Одређује нас оно што је другачије, не оно што је исто. Најпрецизније, најјасније нас одређује оно што је − супротно. Наратор је сателит који кружи око Вујића, иако заправо имамо утисак да је Вујић тај који се креће, а да је наратор сидро бачено у бачко блато.

Вујић је сав споља, наратор је сав изнутра. Али − наратор је само споља миран/мртав, изнутра он је жив; Вујић је споља жив, док је унутра миран/мртав. Нараторов живот је Вујићев загробни живот.

Непрестаном активношћу Вујић покушава да утекне од наратора у себи, где и лежи питање којим је на крају Вујић мучио себе − зашто није написао своје мемоаре? Писати мемоаре значи живети свој живот изнова, али као посматрач сопственог живота − да ли би Вујић то уопште могао? И какви би мемоари настали? Колико би тај лажљивац дописао, како би се цифре и суме промениле? Један од могућих одговора јесте да их није написао, зато што би писањем својих мемоара постао наратор, и тиме − пристао на сопствену смрт.

Пустоловине бачког опсенара је књига непристајања. „Не бити, а бити − мој је идеал.“ Вујић је „бити“, наратор је „не бити“. Вујић је нараторово „бити“. Наратор путује кроз Вујића. Када се приближимо граничној тачки, оличеној, на пример, у апсолутно чистој меланхолији, јавља се механизам који нас враћа, нагони према другој жижи. Бестежинска меланхолија, неоптерећена горчином, шири се кроз роман као магла кроз бачку равницу. Оно што релаксира меланхолију јесте аутоиронија. „Димитрије Вујић − то сам ја. Иако сам сигуран да он никад не би пристао да ми буде ни налик.“ (116)

Парадоксално, Вујић се из почетне позиције претка лагано и неприметно током романа трансформише у нараторовог јединог потомка, што се потврђује у завршним реченицама:

„За разлику од мене, Димитрије је имао среће, јер је у мом присуству постајао све већи. Уз њега је растао и овај рукопис. А ја сам се све више смањивао.“ (228)

У свом свом негирању ово је и роман о пристајању, јер наратор пристаје на постојање Вујића којег је створио, а тиме и на сопствено постојање. Ако постоји оно што сам створио − постојим и ја. Односно, онда ја − надпостојим! Не само да наратор исписујући Вујића исписује самог себе, већ писац исписујући наратора који исписује Вујића исписује своју дуалност, своју супротстављену, раздељену, растрзану природу, свој погранични/загранични случај.

„На својим путовањима Димитрије се понаша као приповедач…“ (105), а за себе, наратор каже: „Пре бих рекао да се изнова стварам…“ (110)

Писање је покушај помирења, али истовремено и упорно непристајање. Јер свако сврставање у оквире затвореног система/граница истовремено побуђује појаву подривача система. Тако се у меланхолији и привидном мртвилу (тј. некретању) наратора ствара искрица Вујића, несмиреног путника и пустолова. Имајући то у виду, не говоримо о хераклитском јединству супротности, већ о јединству супротстављености. Супротстављеност је активан принцип, за разлику од пасивне супротности; активност је неопходна, јер је мировање/статичност − смрт.

Наратор никада није у свом времену − или је прерано, или прекасно. „Самог себе прескачем и саплићем се…“ − осујећен у премашености и промашености, испред себе и иза себе, увек − изван себе. Али сегменти његовог монолога, као покушаја дијалога, јесу мрвице које он оставља читаоцу позивајући га да га прати и изнова проналази; истовремено, то су и јабуке које Девојка Бржа Од Коња баца за собом и које израстају у препреке на путу читаоцу у потери за Вујићем. Иако „Не живимо заједно, већ једни поред других, једни мимо других, једни упркос другима. Узајамно се не слушамо, па не можемо ни да се разумемо. Зато нам је језик овакав какав јесте, једностран и крт. Језик без способности да у себи садржи дијалог а да притом не пукне, не раствори се у устима. Све сам монолог до монолога.“ (135) − „Само чиста мржња нема потребу за говором. Она је себи довољна. Све док се између људи чује реч, постоји нада да је разумевање могуће.“ (145)

Вујић свету каже ДА, наратор каже НЕ. Исписујем причу, каже наратор. Читалац чита: Исписујем своје НЕ. И исписујући своје НЕ, заправо изговарам свету ДА.

Наратор не пристаје на свет/Бога, али ипак, упркос својој „фуги силаска“ и меланхолији, он не „враћа улазницу“, већ је − у виду возне карте − предаје Вујићу, чиме возна карта Димитрија Вујића постаје и наша двестатридесетострана улазница за вртоглаво путовање кроз Пустоловине бачког опсенара.


Венко Андоновски
РОМАН-ТЕСТ О МОГУЋНОСТИМА ЧОВЕКА И РОМАНА

Чудна је судбина данашњег постмодерног романа, или романа уопште, јер нас многи филозофи убеђују да је чак и постмодерна постала пост-постмодерна, па би и данашњи романи требало да буду пост-постмодерни. То само значи – нестабилнији у идентитету него икад, јер је постмодерна у добром делу била дестабилизација (деконструкција) свих идентитета. И заиста, када читате данашње романе, стиче се утисак, као никада раније, да се сваки написан роман односи као дескриптивна теоријска фуснота према себи, односно сам себе дефинише као „правило жанра“ роман. То би значило да се роман налази у константном стању самодефинисања, и то кроз чин писања. Сваки писац, најједноставније речено, својим романом нуди своју дефиницију овог, још увек најпопуларнијег жанра на планети.
Какву нам дефиницију романа нуди Мирко Демић у свом брилијантном роману Пустоловине бечког опсенара, који је осим награде Дерета побрао и ласкаве речи иначе (по обичају) шкртих књижевних критичара?
Најпре, оно што је највидљивије: свакако су у праву сви они који су написали или негде изговорили да се ради о постмодерном роману. Нису погрешили ни када су му определили подврсту: метафикција. После легендарне књиге Патрише Во о метафикцији1 , није тешко видети да и Демић припада тој породици постмодерниста којима је гушт прекидати причање приче (главни ток проајретичког кода), да би нам коментарисали сам чин писања прича. Та „метаинстанца“ у приповедању одговара, као што је добро познато, метајезичкој функцији у лингвистичком комуникативном моделу Романа Јакобсона, а тамо је објашњена као функција језика да сам себе описује, односно да описује своје кодове и своју морфологију. Типичан пример метајезичке функције језика јесте учење страног језика: кад год на часовима енглеског питамо „Шта значи cat?“ и добијемо одговор да је то мачка, имамо посла са металингвистичком функцијом језика. Исто је и са метафикцијом: кад год добијемо од аутора, усред причања приче, објашњење зашто је нешто испричао онако како је испричао, имамо посла са метафикцијом. Ево неколико примера из Демићевог романа: „А, ево, уместо да у последњем поглављу, као што је и ред, умре главни јунак моје приповести – умире неко други, неко најближи – моја мајка.“ (224) Или: „Најбољи су они приповедачи који не покушавају да забављају друге, већ себе.“ (55). Или, када усред приче о боравку његовог јунака у Пољској, приповедач одједном прекида причу, па као да цитира текст из неког приручника из теорије књижевности, наратологије или креативног писања, каже: „Свака пустоловина мора да наилази на препреке чијим би савладавањем издигла упорност и врлину и потврдила своју изузетност. А пошто недовољно познајем Вујићево време, једино средство које поседујем – тромост – уткивам између његових планираних подухвата и славних неуспеха. Њоме га успоравам, на местима га спотичем, не би ли му бауљање по пустопашици наликовало на „трновит пут“ ка успеху и слави, достојним бар ових редова.“ (78-79). Оно „успоравање“ о коме говори Демић у овом метаекскурсу, наратолози стручно зову, након темеља наратологије, класичне расправе о структури приповедног текста Ролана Барта (Увод у анализу приповедног текста) – ретардирајућим функцијама приповедног текста. Тако, када ми приметимо да је Демић метапрозаиста, ми тиме кажемо само да је једна грана постмодерне књижевности присвојила право да удружи у једну целину и приповедача и критичара, односно теоретичара књижевности, и да и Срби имају такав тип постмодерних писаца.
Дакле, тиме нисмо осветлили лични циљ аутора и субјективни интерес овог романа, а најмање смо показали каква је Демићева дефиниција правила жанра „роман“ ‒ ако је већ тачно да у данашње доба сваки роман јесте дефиниција жанра роман.
Када се мало пажљивије загледамо у морфологију романа, када мало више загребемо површинско ткиво, видимо још нешто, што није још дубоко сакривено у роману, који је по дефиницији жанр „који крије док открива“. Наиме, уочава се да роман има два паралелна тока: први је ток прича о необичном Србину, пустолову Димитрију Вујићу, који је крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века био право светско чудо политичких и љубавних интрига по најважнијим светским престоницама и дворовима ‒ мада је био само обичан преварант и лажов, али и мајстор у владању људима и живљењу на туђ рачун („Чини се да је овај Вујић једна скитница прве врсте“, каже руска краљица на стр. 151 романа). Други ток је ауторско прекидање ове приче о Вујићу оним метафикцијским коментарима, али не само њима, већ и нечим веома важним за данашњи роман – мудрим мислима, такозваним „аподиктичким исказима“, или „исказима без временске референције“ („вечите истине“). То је била одлика класичног реалистичког романа деветнаестог века, али ево, налазимо је као „састојак“ и у овом „постмодерном рецепту“ за роман.
Ти аподиктички искази су веома важне стратешке тачке и жаришта категорије веродостојности, без које је је свако приповедање неубедљиво, чак и фантастика. О томе је свестан и сам аутор; чак и ако су те „вечите истине“ само обичне предрасуде, ипак, „Предрасуде служе да би причу учиниле уверљивијом“ (22). Те „истине“ функционишу као сидра уверљивости (и као контрапункт) за иначе скоро нестварне пустоловине необичног Србина који се прославио, а затим запао у немилост код Марије Терезије, у Версају, на пољском двору, код Руса, Мађара, на Босфору, Кипру, Берлину… Ево неколико примера тих „вечитих“ истина чија је функција епидеиктичке природе у односу на скоро невероватну анегдотску нарацију у којој је главни лик необични Димитрије Вујић: „Свако од нас има криву слику о себи на којој даноноћно ради.“ (10) Или: „Кажу да је човек трагично биће зато што је свестан своје смртности“ (10). Или: „Потенција, ерекција, оргазам – све су то екстреми. Срећан стицај несрећних околности“ (24-25). Или: „Провиђење има своје рачуне са онима који су гладни и жедни света“ (36). Или, у упитном виолинском кључу: „Да ли је љубав осећање, енергија или је она конкретно дело? Да ли је љубав истовремено и сопствена негација?“ (41) Или: „Људско се налази само на површини и лако се скида“ (82). Или: „Дрскост се углавном стиче у изнуђеним околностима, из страха или из очаја, из лудости и безобзирности.“ (33) Или: „Одсуство система је савршени систем“ (217). Ови апофтегматични искази, расејани целим током романа, на неким местима еволуирају и до мини-есеја, као на пример: „Бинарни поглед на свет су измислили очајници. А они су по природи немаштовити, опхрвани лажном дилемом да ли је свет црн или бео, да ли оно што се некад страсно волело у једном трену може да постане предмет исто тако страсне мржње. Уз све то, уверени су да се на већину питања може одговорити потврдно или одречно. Они не слуте да је живот био и остао магма, муњевита измена полова…“ (81)
Шта то значи? То значи да гносеолошка, сазнајна доминанта, која јесте типична за реалистички роман, а у „упитном виолинском кључу“ и за роман модернизма, и овде, чак и у једном постмодерном роману игра веома важну функцију. После чувене књиге Брајана Мекхејла о постмодерној прози2 , ми знамо да је постмодерна проза у ствари заменила гносеолошку доминанту романа онтолошком, али, ево, ови примери показују да се Демићево схватање постмодерног романа разликује од оног Мекхејловог. И већ смо на трагу једне специфичне дефиниције романа, Демићеве, која каже да данас роман, макар био и постмодеран, не може без есеја, сазнања, гносеологије, реализма. Нешто слично је тврдио и Кундера, коме је есеј био и остао праматерија романа, од првог до последњег романа. Тај реализам постмодерне је карактеристика и најважнијих македонских приповедача, из чије средине и сам долазим: зов за реализмом, макар и у виду есеја или аподиктичких исказа јесте веома важан састојак Демићевог специфичног постмодерног романа.
Али, удубимо се још више у структуру овог текста. На самој корици романа стоји следећа критичка опаска: „С једне стране стоје догађаји необичног претка, а са друге – богатство емоција и доживљаја, детаљно нијансирање деликатног и сензитивног нараторовог света, о коме не сазнајемо преко личних биографских података, већ кроз његов доживљај самог Вујића“. Опаска је хируршки тачна и упућује на оно што је утемељивач модернизма, Хенри Џејмс користио као свој омиљен ауторски приступ роману − а неко после њега то назвао „ликовима рефлекторима“, термин који се налази и у чувеној Поетици Цветана Тодорова. То је ситуација када један лик осветљава други, али притом сазнаје нешто и о себи, јер модернисти верују у испреплетеност рефлексија својих ликова. Та је модернистичка концепција ликова сасвим супротна уобичајеној школској, наратолошкој Јакобсоновој дефиницији лика (која се односи на класичне, реалистичке ликове), лика схваћеног као дисконтинуирану морфему. Лик у том Јакобсоновом смислу треба схватити као самосталан, празан оквир на почетку нарације (што би на језичном нивоу одговарало асемантизму фонеме), који се затим пуни одређеним јединицама значења (помоћу нараторових описа и помоћу својих радњи), док се, на крају нарације не претвори у „пуну“ јединицу, односно – морфему. Интересантно је да је и сам Демић, свесно или несвесно цитирао Јакобсонову дефиницију лика као празну фонему на почетку приповедања, а као пуну морфему на крају: „Време које нас дели, удружено са оскудним траговима, дозвољава ми да назрем тек контуре Вујићевог лика. Све друго ми недостаје.“ (25).
Али, веома брзо, већ у следећој реченици, наратор постаје свестан да ће Вујић бити његов лик-рефлектор, али и лик-огледало, јер ће из њега, наратора, морати да извуче особине своје, Вујићеве душе, фантазије и имагинације: „Призивам га и у том сам науму принуђен да импровизујем.“ А импровизација јесте самодетекција. На страни 29 читамо: „Као да је уживао у свом празњикавом мучеништву, јер се одустајање од вољења увек поклапа са одустајањем света да га трпи. Или му ја то, неспретно, подмећем сопствени лик?“ И не само што наратор осветљава Вујића преко себе, већ и Вујић осветљава наратора, спашавајући га тако најдосаднијег реалистичког посла − аутодескрипције.
Ако је тако, и ако се заиста ликови наратора и Димитрија Вујића узајамно осветљавају ‒ онда имамо веома важан модернистички састојак у Демићевом схватању романа постмодерног доба. То значи, да након реалистичког, убрајамо и модернистички етимон у структури постмодерног Демићевог романа. Је ли то довољно да се већ помисли на субверзију постмодерног романа у самом постмодерном роману? Је ли постмодерни роман дошао до тачке укидања и негације самог себе?
Но, не журимо са тим закључцима, већ погледајмо структуру и функцију ликова Димитрија Вујића и наратора. Интересантно је да се ти ликови-рефлектори узајамно пресецају у семантички недокучивим мрежама, мада аутор све ради да би нас убедио да су они неспојиви. Још се на почетку романа види ауторска интенција да се ти ликови доживе као нешто дијаметрално супротно, сасвим сепаратни и без пресека, као бинарни опозити. „У својој окамењености очајнички тражим Димитрија као противтежу“ (53), каже лик наратора, обичан отправник возова, чији миран, равничарски живот на први поглед нема никаквих додирних тачака са бачким и белосветским казановом и авантуристом. Интенција наратора да представи Димитрија као своју супротност траје током целог романа, управо да би се прикрила чисто модернистичка свест да и у једном лику постоје најмање два – свест и подсвест; у том смислу је могућ есеј на тему Наратор као подсвест Димитрија. Други разлог да се ови ликови представе као опозити јесте обезбеђивање довољне диференцијације ликова, што је неопходни услов за драматику приче. Ево тог настојања да Вујић буде супротност наратору: „Довољно је да зажмурим па да видим како око њега владају пометња и паника, док он стоји хладнокрван, устобочен као проштац. За разлику од њега, моја хистерија јасан је знак унутрашњег сукоба двоструког живота који водим.“ (77)
Али, да ли се иза ове „супротности“ крије и још нешто?
Изгледа, да. Ако се упореди стилски регистар којим је описан Вујић са стилским регистром којим наратор сам себе описује, добијају се два сасвим различита типа дискурса. Вујић је увек описан дискурсом који поштује логику „или-или“, док наратор о себи говори дискурсом који поштује логику „и-и“, што се у ствари имплицитно своди на логику „ни-ни“. Познаваоцима стилистике је јасно о чему говорим: модалитет „или-или“ карактеристичан је за „реалистичко“ писање и одлучне ликове реалистичке нарације, а „ни-ни“ за модернистичко и за неодлучност модернистичких ликова. Или, прецизније речено, „или-или“ одговара типу анегдотске, авантуристичке нарације, у којој лик увек мора одабрати једно од две понуђених могућности ‒ док „ни-ни“ одговара психолошким моделима наратива, где су ликови у принципу неодлучни, јер психа функционише на принципу сумње и алтернативних могућности „истинитих избора“. Другим речима, у авантуристичком роману, рецимо у Острву с благом Роберта Луиса Стивенсона, главни лик дечака, када се сретне са гусарима који траже благо, мора донети одлуку „или-или“: или бежати, или остати и борити се гусарима на живот и смрт. Мерсо, у Странцу Камија, насупрот томе, руководи се психолошком (неки су је назвали „апсурдном“, а неки подсвесном) логиком „и-и“. На питање дактилографкиње Марије, са којом је преспавао, хоће ли је узети за жену, он одговара да му је свеједно ‒ што значи и да и не у исто време. То је тако јер, како је Цветан Тодоров показао, свака нарација се своди на упрошћену формулу Х посматра У, где је Х лик (који може потенцијално бити наратор), а У свет. Ако се акценат стави на У, добија се модел анегдотске нарације, где доминирају догађаји који су немогући без избора које лик мора да учини; онда имамо нарацију која доминантно објашњава какав је свет. Ако се акценат стави на Х, онда добијамо психолошки модел нарације, па сазнајемо више о свести која посматра свет него ли о самом свету. То је Јанусова природа сваког наратива, и у сваком прозном тексту се налази и један и други аспекат, али у „различитим количинама“; чисти модели свакако не постоје, мада нам се чини да су најчистији жанрови авантуристички роман с једне, и психолошки роман (ток свести) с друге стране.
Ево два фрагмента који говоре у прилог тврдњи да је један рефлектор (наратор) модернистички и психолошки, а други (Димитрије) реалистички и анегдотски конструкт.

ЛОГИКА ИЛИ-ИЛИ: „Димитрије је наизглед био мекушан, али кад затреба и хладно суров, плах и одлучан (…) Увек једним оком будан, најближи вратима или прозору кад треба устукнути пред већом силом“ (32).

ЛОГИКА НИ-НИ: „Осврћем се, иако се и даље крећем напред, неспретно скривајући да не знам да ли сам на правом путу или сам са њега одавно скренуо, и да ли сам на било каквом путу. Можда на њему нисам никад ни био, па се ово моје корачање кроз причу свело на пуко тапкање у месту.“

У првом случају доминира одлучност лика неопходна за авантуристички жанр; у другом одломку види се колебљивост и неодлучност у семантици, јер је све могуће, и у исто време немогуће, па се у том стилском регистру добија семантичка магла (сфумато техника модернизма) и преплет вредности, често на граници контрадикције. Како је могуће да лик не зна је ли био на путу, је ли скренуо, и на крају, како је могуће да верује да „можда“ није ни био на том путу? Та неодлучност наратора модернистичке провенијенције одговара ономе што је Аристотел назвао основним законом идентитета: ништа не може у исто време бити и А и не-А. Код нашег наратора може, јер је чисти модерниста, ма шта нам он о себи приповедао, а најмање да је отправник возова. Или рођак Димитрија. На крају романа, он чак и то оповргава! „Дабоме да нисам никакав Димитријев рођак. То је изречено и написано како бих придобио цепидлаке и сумњала међу вама који ово читате. Знате по себи да лажемо свакодневно. И више пута. Углавном себе, а успут и оне око себе.“ (228)
Ако је заиста тако, онда се у дубини Демићевог романа, под велом постмодерне одвија један жестоки, а невидљиви обрачун између анегдотске и психолошке нарације, обрачун између реализма и модернизма, односно један тест жанра: колико је роман могућ као анегдота а колико као психологема, колико је могућ без реализма а колико без модернизма, и да ли можда та Јанусова природа нарације у доба постмодерне добија неки пресек, тачку неутрум, измирење? Јер: „На крају ове приповести уверенији сам него на њеном почетку да у себи имам понешто и од Вујићеве природе. Кроз авантуру писања оснажио сам свест о присуству вујићевштине у себи. Ово је био покушај да се нађем.“ (226-227) Је ли постмодерни писац Демић, сакривен под прећутном претпоставком у наратору, коначно нашао кључ за свој рецепт постмодерног романа – хармонија између наизглед непомирљивих супротности? Је ли постмодерни роман само полигон на којем није толико важно оно што је испричан ‒ већ је важније да се тестирају крајње могућности жанра роман? Постоје озбиљне индикације да се поверује у ову тврдњу јер, заиста ‒ када погледате причу о Димитрију, видите да се она може испричати у неколико реченица! Акценат у роману није стављен на детаљизацији приче и на њену разгранатост (што би била одлика чистог авантуристичког романа), већ на испитивање важности анегдотске нарације за чин приповедања уопште; тога је свестан, уосталом и сам аутор, када каже: „Исписујем причу у којој фабулирају само наслови њених поглавља. Све остало стоји у месту, све друго смо ја и моја усамљеност.“ (95) Та „мањкавост“ приче јесте опште место савремене, постмодерне или пост-постмодерне нарације, као и дијагноза данашњег романа. Демић је сасвим свестан те дијагнозе, чак је и даје у свом роману, кроз размишљање лика-наратора; да би био јаснији, молим вас да уместо „Димитрије“ у следећем цитату ставите „књижевност“: „Понекад ми се учини да чујем Димитрија како ми са оне стране стварности добацује: ’Авантуре су срж моје личности. Без њих сам празна љуштура, продрт мех.’ (133)
Је ли данашњи роман без анегдотске (авантуристичке) нарације само „празна љуштура, продрт мех“?
Је ли то још један аргуменат да данашњи постмодерни роман све више осећа потребу за анегдотском и реалистичком нарацијом, да тај роман осећа, као што Демић каже, да „све остало стоји у месту, све друго смо ја и моја усамљеност“? Је ли то исти онај зов за реализмом постмодерне који смо већ установили на примеру коришћења аподиктичких израза и мини-есеја у Демићевом роману? Је ли постмодерна проза, која је на самом свом почетку, код Џона Барта била дефинисана као исцрпљеност књижевности, сада већ пред новом кризом, пред кризом исцрпљености саме исцрпљености, па свесна тога, покушава пронаћи излаз, тестирајући све могуће могућности жанра роман? Код Демића су се спојили авантуристичко са токовима свести, реализам, модернизам и постмодерна сумња; есеј и наратив; сви могући регистри дискурса, чак и фељтонистички презент који се користи као „скраћено приповедање“ када се прича прича о Димитрију: „Вребају га маркизе, млађе и старије, али ни удате нису равнодушне… Још га упорније прате шпијуни и доушници са многих европских дворова. Он је са свима љубазан, загонетан и неухватљив. Нештедимице дели комплименте, удвара се женама без обзира (…) Важно му је да буде примећен и по нечему различит од других.“ (54) Једноставно, пуца се на том тест-полигону романа из свих могућих оружја, да би се установило какав је учинак сваког од њих и у којем смеру се налази излаз из кризе романа.
То нам, по мом мишљењу, говори Демићев роман; више него што нам говори о Димитрију или о неодлучном модернистичком и постмодернистичком лику-наратору. То је његова поента на нивоу романа схваћеног као жанр. Али, то не мора приметити обичан читалац, који није дужан да познаје теорије о роману, да би уживао у доброј књизи. Он чита нешто друго: он чита две приче о цивилизацији. Једну херојску, посвећену Димитрију, и једну сасвим анти-херојску, која у сам центар смешта једног сасвим обичног, мрзовољног отправника возова. Он чита причу о прошлим сјајним временима, у којима су чак и варалице попут Вујића биле личности и имале идеал и циљ ‒ за разлику од нас данас, који се копрцамо животарећи без снова, идеала и маште. Обичан читалац, једноставно, спајајући те две приче, постаје свестан нашег пада, наше капитулантске замене појма узвишеног са појмом ниског. И сам аутор наводи свог читаоца на закључак да су херојска, сјајна, донкихотовска времена, када су људи будни сањали једни бољу и маштовитију стварност − само прошлост, и да данас живимо у колотечини просечних варалица: „За њега (Димитрија) је опсењивање било витешка дисциплина, плод чарања речима. Није искључено да је у неким тренуцима свој живот сматрао ванредном вештином, скоро уметничким делом. Ако се онај ко ово буде читао пита зашто сам се толико паштио око Вујића (кад сам га од почетка сматрао преварантом и лажовом, чак шампионом у тим пословима), одговорићу: зато што не личи на ове данашње узурпаторе и манипулаторе, ововремене паликуће и шибицаре. И зато што у његовим пустоловинама има и стила и шарма, као и дубоко познавање људи свог времена. У њему као да је био сљубљен шарлатански и пророчки дар, уверљиво са невероватним, тужно са комичним, успешно са губитничким.“ (223)
Последње синтагме, које говоре о спајању уверљивог са невероватним и тужног са комичним ‒ као да су дефиниција романа Дон Кихот. Тај је роман, једном, пародијом извукао роман из озбиљне жанровске кризе. Жели ли нам Демић поручити да се то може још једном учинити ‒ донкихотовским начином писања и живота? Жели ли Демић поручити да не само излазак романа из кризе, већ и излазак једне цивилизације из кризе (сетимо се само књиге Пропаст запада Освалда Шпенглера) зависи од промене хуманистичке филозофије, од успостављања једне нове вере у човека, која подразумева донкихотски приступ животу и враћање појмова херојског и узвишеног у животе испуњене малодушношћу и кукавичлуком? Жели ли нам аутор поручити: – Људи, будите Дон Кихоти, будите опсенари, не шибицари?
Не сумњам да жели. А још мање сумњам да је у томе успео, јер сам читао роман са пажњом за којом одавно нисам осетио потребу, читајући романе. Прочитајте овај роман и ви. Видећете о чему говорим.

    1. Patricia Waugh: Metafiction. – London and New York, Routledge, 1984.
  1. Brian Mc Hale: Postmodernist Fiction. New York and London, Methuen, 1987.

Софија Јеловац
ДИСОНАНТНА НОТА НЕПРИПАДАЊА

Романескна нарација Мирка Демића у књизи „Пустоловине бачког опсенара“, баш као и у претходним књигама, не исцрпљује се у реалистичком описивању ликова и догађаја, као заокружених и евидентних истина. Она тече из једног у други психолошки доживљај стварности које се додирују на један очит, а заправо опсенарски начин. Због тога је и овај доживљај, који писац преображава у текст, заснован на ситуационом догађању, неријетко на веома дубиозним и исцрпним опсервацијама онога што се у том доживљају показује као стварно и магијско истовремено. Тако се често учини да, задржавањем на тим наоко баналним детаљима у опису конкретног лика или радње, тежиште приче, као и пажња читаоца, оду у смјеру супротном од оног коме се првобитна интенционалност упутила. Међутим, таман када се уљуљкамо у идили одабраног тренутка, који писац опсервира до најтананијих детаља, дешава се тај велики прасак по коме Демић постаје препознатљив, а што на маестралан начин говори о лакоћи и нараторској виртуозности којом одвећ влада на списатељском небу. Стога код њега нема задатих тема, све је довољно мало, а опет велико, и обрнуто, да би постало занимљивим и интересантним стваралачкој уобразиљи, тј. предметом могуће приче о варљивости и неухватљивости бића. Тај катарктички прасак, који реципијент проживљава у Демићевим нараторским обртима, из поменуте идиле води нас директно ка ужареном језгру, центру приче, вјечитој упитаности и очекиваном одговору кога заправо нема. Тријезни нас тако на један одвећ препознатљив начин, болан и спасоносан истовремено, од одомаћене самодовољности, самоувјерености, довршености. Те тако у свакој Демићевој књижевној поруци, па и овој која говори о луцидности контраверзног битисања Димитрија Вујића, луцидности у којој се сви понаособ препознајемо, одише љепота недовршености, несигурности, упитаности, резигнације. Љепота која се на тај начин може огледати само у домену умјетничког, и мјерити естетским аршинима, не штедећи притом своје одабране актере.

Причом о Димитрију Вујићу, бачком Казанови, човјеку чији је комплетан живот састављен из контрадикторности, писац нас усмјерава на сву «превару» и (не)извјесност живота као таквог, коме је овај опсенар настојао да доскочи и узврати истом мјером. Посматрајући укупно окружење као невјероватан спој крајњих (не)могућности, између којих је неизводиво повући оштру границу, јер «ноторна је бесмислица да је истина одвојена од лажи једном линијом», аутор износи један крајње скептичан став о поузданости и одрживости било чега што нас окружује, што даје прави повод самој причи, оном стваралачком нерву који на сјајан начин калкулише о оним «општим» мјестима, која су неријетко понуђена умјесто одговора. Подражавајући лик Димитрија Вујића, као преваранта и калкуланта, кроз цјелокупан лавиринт описаних истинољубаца и лажова, Демић нам заправо испоставља аутобиографску причу човјека као таквог, причу у којој истина и лаж коегзистирају, тј. «тару леђа, или стомак о стомак».

Из овог латентног скептицизма искри изван(редност) пишчевог књижевнумјетничког настојања, као крик, као изглобљеност и невјерство очевидном и извјесном. Стога у овим редовима толико ироније и сарказма на рачун човјекових безуспјешних покушаја да промијени поредак ствари. Сладострашћа и прекомјерности Вујићевог карактера, постају путокази сладострасном стваралачком акту који, баш као и главни јунак романа, настоји да превари сами живот. У тој калкулантској игри свако може бити изигран, писац, читаоц, Вујић. Зато је наратор у константном искораку и за себе тврди: «Никад нисам потпуно у догађајима, у радњи. У мени увек нешто претиче или га је премало. Не умем да будем само срећан или несрећан. Нема чистих стања. На мојој ваги тасови никад не мирују».

Не штедећи себе, баш као ни главног јунака, наратор Димитрија Вујића описује као далеког претка, желећи да истакне терет «породичних предања» који сви понаособ носимо, терет који нас често соколи у том опсенарском настојању да пронађемо трагове славних предака, трагове које из генерације у генерацију све рјеђе затичемо. Стога тврди да «у Вујићевој величанственој симфонији, свака генерација породи бар један дисхармоничан тон. Част да одсвира тај онеспокојавајући тон своје генерације припао је мени». Дисхармонични тонови, по којима нас потомци неће памтити на тај начин, посебна су со у романескним опсервацијама Мирка Демића, тонови који дају нову шансу књижевноумјетничком стварању растерећеном предачких клишеа, интертекстуалних обзира, свега онога чиме је домаћа списатељска сцена исувише засићена, удаљивши се притом од свог исконског позвања.

Једни овакви тонови, који конституишу композицију Демићевог књижевног текста, не бирају случајно раскошну кореографију 18. вијека, која главног јунака поставља у различите улоге, од дворских до коцкарских. Све оне у датом тренутку и околностима постају од епохалног значаја, на путу ка пренебрегавању његовог и нашег највећег непријатеља, собства.

Са сајта Народне библиотеке „Стеван Самарџић“, Пљевља

ДЕСИМИР БЛАГОЈЕВИЋ – СНИ И ДНИ

Десимир Благојевић
СНИ И ДНИ

Мисли, записи, сугестије, утисци, разговори, записани сусрети, поверљиви разговори са самим собом могу да буду од драгоцене користи за изворно стварање, а и, уз то, за разјашњење многих питања креаоторства у уметничкој литератури. Јер, записани могу да избегну судбину заборава и неспомињања, како би то рекао И. Буњин. Уосталом, нужно је тражити нове условне перспективе са којих се сагледа стварност у друкчијем виду.
Јуриј Ољеша

ЈЕДИНИ ЖИВОТ
Ово је једини живот за који сам, авај, целокупним својим бићем (са свим његовим стеченим захтевима, па и оним остављеним у наслеђе), морално и стваралачки одговоран – одговорни, да, јер не бисмо иначе заслуживали своју духовну слободу, како је то дубоко осећао Достојевски. Па, поврх свега тогa, само како га ми самi упропашћујемо, изопачујемо и негирамо! Најзад, како га и сами наши „ближњи“ мењају, било подупирући нашу личну неверну и фалсификовану представу о себи самом, било товарећи нам на плећа (директно) духовне, моралне, традиционалне, биолошке па и фатално пресудне терете под којима клецамо и, често, пропадамо. А како стоји са неминовно захтеваном слободом животног остварења и испуњења? Смрт све изравњује. Да ли и мири?

ИЗУЗЕТНА ВРЕМЕНА
Изузетна, нередовна времена, времена ратова, немира, доба епидемија и глади, несрећа и недаћа, нису ли само номинално изузетна, а de facto брутална консеквенца непрекидне завере и борбе нашег унутрашњег ја и околине, борба атавистичких нагона, прадревног човека и његове пећине, утолико немилосрднија и непоштеднија уколико више заклоњена и спровођена раскошним средствима цивилизације? Једино на другоме плану и у другачијем декору? Према томе, може ли се с правом рећи да постоји квалитативни прогрес у људској култури (у смислу етичком), да је људство у сталном напредовању, да културе расту, да је човек, једном речју – „бољи“?

СВАКО ЗА СЕБЕ, СÂМ, УМИРЕ
Самоћа мртваца – то је страшна и јединствена самоћа чија су знања окамењена, тајанствена и од нас удаљена – знања и приступи у оно ужасно. Незнано, до којег не допире ни један од свих нама нормалних и присних светова: свако за себе, сâм, умире…

ПАНИКА ЖИВОТИЊА И СТВАРИ
Мачке су удариле у маукање (као у дечје неутешно цвилење), камен се однекуд срушио, пас заурликао, зидни сат ужурбано избио – стравична паника животиња и ствари у глувој ноћи.

МИСАО О ЧОВЕКУ
Мислим (веома често се навраћам на ту мисао): да ли иједан credo, иједна идеологија, може (па ма како била кићена, лепа или „праведна“) да оправда иједан губитак људскога живота, иједног интегралног људског живота и засецања његовог корена, учињеног у име њено? Можда је ову јеретичку мисао (а у крви му је била) замаглио Ниче својом антихришћанском побуном и тежњом да се „савлада човек“.

ПОЧЕТИ ОД ДЕЦЕ
Гледам у овим тешким данима како често један млади монах, храбро и особењачки, сакупља децу по уличним ћошковима, дели им крстиће и, заједно са њима, пева. Слика новозаветна: малишани и девојчице, радознала светла погледа, упрта у његово искушеничко лице, са ручицама пруженим за крстићима, и песма тиха, монотона – као учитељ међ децом „чије је царство небеско“. Изгледа – ако се може говорити о моралном и духовном усавршавању, треба почети од деце, од топле, изворне и непомућене дечје душе. „Да, али она је још неразвијена“, приметиће когод. „Имате право“, требало би му одговорити, „али човек не жели (по свом унутрашњем агенсу) да се „развија“ на том вашем срцу, и у вашем ваздуху, засићеном горчином и злом“.

ТИРАНИЈА СТВАРИ
Борба за хлеб (не фигуративно, већ просто, буквално речено) одузима нам пола бића. Па ипак, ускратите ли нам ту љуту бригу, ставите ли нас у тако повољан положај да можемо ослободити ту заробљену половину бића, ускоро ћемо ту половину свога бића поклонити у добровољно ропство оном што је забава оку и свим чулима. Има, дакле, у том лишавању и извесног ослобођења од тираније ствари које нас окружују.

ЊЕНА МОЛИТВА И ЊЕНО СЛАВОСЛОВИЈЕ
У цркви чија небеска купола, заједно са урамљеним стубовима и осветљењем, многозвучним хором, кâдом измирне, великим прилазним степеништем, сјајним одеждама, мноштвом свештеника, претендује на величанственост чежње своме Господу. Па ипак, све ме је то оставило тужним, готово равнодушним, али је зато моје срце устрептало на ову слику: високоме свећњаку пришло једно детенце, једна мајушна девојчица с плавим витицама, и, дуго се борећи у уздизању на прстима и са несташним пламеном који се гасио једнако, покушавала да најзад запали своју свећицу. Сирото мало дете! Са каквом је само упорношћу желело да запали малу воштаницу! Уздизала се, пекла прстиће, пућила уста, готова и да бризне у плач ако јој не пође за руком, зажарила се у обрашчићима, осветљена и зарумењена пламеном многобројних свећа. О, притеците јој у помоћ – проговорила је моја разнеженост – оставите велелепне одежде, хорове, тропаре, маните се кâда тамјана, скупите се око ње, прихватите јој ручице, покажите јој да запали пламен своје молитве и свога слављења. Њен мирни, малецни пламен, пламен јевтине воштанице и пламен драгоценог детињег срца, нека ужеже љубав према човеку и у вашим срцима.

БДИТЕ У ЉУБАВИ, У ЧОВЕКОЉУБЉУ!
„Много смо грешни према нашим покојницима. Огрешимо се о њих за живота њихова, па се после вајкамо, жалимо и пеку нас све оне, крупне или ситне, неправде и непажње учињене према њима. „Зато, не чекајте“ – говораше ми ово једна стара, једноставна и племенита жена – „не чекајте док нас остави ико међу нама, не чекајте у изразу љубави и дубоке патње према сваком патнику човеку. Негујте људе, свакога човека, па и сваку биљку, сваку животињу, не дајте јој (или јој га бар смањите) да осети терет овога живота. Негујте човека, сјатите се око њега, браните га од зла, бдите над њим, старајте се да у тој страшној самоћи у којој одлази без повратка оде закриљен вашом непорецивом и неуздржаном љубављу као раширеним и моћним крилима Арханђела“.
Зар није ово најлепши и чудесни (и то српски) пандан оном завету старца Зосиме из Браће Карамазова?

УМЕТНОСТ ДУХА И ЖИВОТА
Између мисли, духа и његовог израза колико растојања и удаљености! Зато, ако би се теоријски издешавали, мисао и њено отелотворење у изразу, њена најверније постигнута стварност, најближи су, са најкраћим одстојањем, преко нормале која упире у њу. Ако би се десило – нека дâ Бог да се то и оствари! – да се то растојање све више скраћује, па и скрати до те мере да се у једном благословеном часу поклопи изражена стварност са својом изворном мишљу (а то бива изгледа, најприближније, људски најприближније, у релиогиозним екстазама, у клицама анахорета се просвети) онда ће уметност духа и израз њен потећи истим током широке и величанствене реке, чврсти у живот и, тако, тај двоструки, пуни ток живот–уметност, мисао–стварност, дух–тело, потећи ће светом као најчудеснија хармонија свега створеног. О, колико ће нам онда бити мало стало до уметности!
ПРОТИВ ПОЕТИЗАЦИЈЕ
Најдосаднија и најмање успела је она књижевност која поетизира живот и стварност. Ако је, тада, потребно, онда је боље и ућутати, окаменити се, него оптрчавати око стварности (којој хрли свака уметничка чежња) и саопштавати било какве поетизоване дескрипције, појмове, слике, односе, оно „поводом чега“ или „поводом кога“, где је угашена свака варница живога живота. Онда је, без сваке сумње, боље попити чашу вина но певати о њој, загристи јабуку, пети се у врхунце планинске, дисати крај отвореног мора, волети појединца – човека но људе уопште, апстрактно; помешати се са животом, присним и интегралним, но пронаћи ма и једну наизглед ефектну метафору или симбол.

КАО У ПРВЕ ДАНЕ СТВАРАЊА СВЕТА
Књижевно дело без тезе, написано и отелотворено на начин како то природа у своме унутрашњем нагону дела идући од семена, корена, стабла, листа, ка плоду или цвету; створено на начин како то силе природне раде, свирепо истинито и неумољиво консеквентно, мрачно и загонетно, али ипак са неким смислом цвета, мириса, плода; уобличено без намере да ишта и икоме докаже или потврди, да опише или да појмовно објасни извесне (или неизвесне) односе људи међу собом или људи међу животињама, небесима са земљом, стварима или појавама; – речју, делом, рођено, оживљено као што су птице небеске и звери земаљске стваране у првим данима Постања: И рече творац… и би роман… и би песма… и виде да је добро и почину…

ПРОТИВ РУТИНЕ
Рутина је она киселина, отровна и страшна, која разједа, уништава, декомпонује сваку мисао и сваку лирску егзалтацију. Дело, прво, друго или треће (и тако редом) налаже, при своме рађању, увек и увек, све исте и ненавикле порођајне муке и болове. Не може се научити од другога како се најбоље и безболно постаје мајка. Књижевно и уметничко дело је у мукама духа и израза рођено, а не рутином или навиком писања створено!

ДЕТИЊСТВО, ГДЕ ЈЕ ОНО?
Зар нам се често не учини да нам је давно прошао живот (а нарочито детињство) негде загубљен, потонуо у море као онај кључ из народних песама за који се ипак тешко може пронаћи ронац. Или је наше детињство сада варка, ми га немамо више, и ми данашњи немамо везе са оним који се јавља у нашим сликама сећања. Сећање или сан? Није ли то већ нови живот кад у сећању, накнадном сетном послу, изазивамо слике детињства? Није ли, супротно Бергсоновој визији додира материје и меморије (и превазилажења духа), ипак материја она која односи ову страшну победу (као код мрачнога Ефежанина Хераклита)?… Детињство моје, где је оно?

ОТЕЛОТВОРЕНА ПЕСМА
Мучи ме давнашње осећање: песма има своје тело, она је отелотворена онда кад пева саму себе, своје постојање, самој себи је довољна, органска, са сопственим крвотоком, неусловљена ни предметом, ни мишљу, ни идилом, ни анегдотом, ни поентирањем – једном речју песма као што је птичје певање. Можда би боље било да се мислило о музици, а не о поезији.

ПРОТИВРЕЧНИ ЧОВЕК – ЦЕО ЧОВЕК
Противречне мисли и искуства бележени овде потврђују за мене: да је противречни човек – живи, цео, од крви и меса човек; консеквентни човек – то је шема, непостојећа, имагинарна, измишљена конструкција од које могу живети само интелигенција, разум, логика, творци система и теорија, доследна чудовишта којима ипак, на срећу, није настањен овај свет.

ИЗРАЖЕНА И НЕИЗРАЖЕНА МИСАО
Мисао неизражена није мисао, већ чудо над којим немамо власти ни силе. Изражена, пак, наш непријатељ, туђин, који се свакога тренутка може претворити у крвника и окренути своје оружје против нас, очева њених, њених родитеља, постајући дрски сведок у свим сведочењима да смо себе обманули. Изражена и неизражена мисао, и са једне и са друге стране обале свога рођења по среди је животне струје коју свакодневно препливавамо.

ЕРОТСКА ЗАГОНЕТКА
Жену ми не бирамо, бира је тренутак свевласти једне доминирајуће боје нагона. Зато није нимало необјашњиво оно тврђење да субјективно нема ружних жена. У власти оног нагона који нас приближава жени открива се необична сексуална видовитост (боље но уобичајено супротно од тога: слепило): сада нам је драж, неутољива драж жена плаве косе и ружичасте коже, висока; сад, опет, тамне, маслинасте пути, мала или раскошних, облих облика; сад не цела но један део на њој: чланак на нози фино узглобљен и гибак, ход пуних бокова, ритам корачања, плодне или детињасте груди, рука, осмех, ружичасте и уздрхтале ноздрве, или какав изненадни покрет, боја светла или пригушена гласа, итд. Са нама трају своју неизменичну, ћудљиву и загонетну игру Venus Pandemos и Venus Urania.

О ИВАЊДАНУ
Ивањски цвете, теби дугујем толико љубави и суза! Ти си оној нежни, злаћани цвет којим ме је китила мати дететом док сам био. Ти си створен и за прво сазнање љубави, и за верност, и за сету одбеглог дечаштва. Ти си мали, жути цвет који најлепше живи у венцу наших девојака, на капијама чежњивих паланчанки, и због тога о теби увек сањају поља… Ивањски цвете, ти мирисна жута и златна тајно моје младости! И сада када те видим како те у врелим данима јула доносе у варош, у венце здруженог, закићене сељанке и циганчице, и сада ниче моја љубав: узимам те дрхтаво, жудно, милујем те, провлачим кроз прсте, миришем твој непретенциозни, злаћани прах, удишем ти душу и браним од малих лудих бубица које у слаткој чежњи насрћу на твоје размирисане главице. О, ивањски цвете, ти ме једини не остави и не изневери, и ти ме једини мириш са светом због кога ми већ толико пута сузе навиру!…

ПЕСМА О ТЕЛУ
Написати песму о телу које има своје чежње, своје усхите и своја трептања – песму која ће као тело жудети жудњом конкретном, као тело дрхтати, као тело бити гладна хлеба, љубави, покрета, гладна и жедна као тело, песму–тело која се може, после, и распасти, ишчилети, прећи у другу материју баш као и тело…

НА ПОГРЕБУ ПЕСНИКА*
Отела га је од живота и однела у гроб сушица, стари и верни крвник песника. То дивно „пијанство срца“, како је за своје срце и сâм певао, прешло је, одједном, у мрачно пијанство из којег се не буди и од којега се не трезни. Сиромах песник! Оставио је, кажу, и свој аманет као какав, од наше трагичне и љуте крви створен, балкански Вијон: да га сахране голог и босог, јер ни за живота није било другач(иј)е… Погнуте главе није било, јер за ковчегом није било ни оца, ни мајке, ни сестре (сви они чекали су га под окриљем црних и злих анђела смрти). Кад су хтели да изнесу сандук са телом мртвог песника из капеле, у оној тишини запарао је један промукли, хистерични, уплакани женски глас: „Маро, Маро, дај мало вина да се прелије покров! Нема вина, несрећник!“ Тај језиви крик, који је био упућен једној гробарки, тргнуо је из мисли присутне песникове знанце и пријатеље и нагнао их да погледају жену: то је била мала жена, сува, жута, ружна од плача лица, сиромашно одевена, и – пијана. За боема-песника није било вина да се пошкропи његово тело! То је она панично саопштила, сама тетурајући и замагљена погледа од пића. „Видите ово! Зар није то управо нидерланђански! Језиво и гротескно! Пијана жена и боем-песник мртав, са остављеном последњом жељом да се наг сахрани!“ –почео ми је шапутати у уво знанац – музички критичар и сам писац. Додао је још: „И венаца нема! Свега онај венчић од крчмара који га је за живота појио! Зар не? Као на нидерландским сликама?!“ Погледао сам га. На његовом лицу готово као да је сијало задовољство од ове пронађене стилизације! Очекивао сам да дода још, на крају: „Фино, зар не?“ Можда би то и учинио, али ја сам му окренуо леђа и згрчио се као да очекујем ударац… О, свирепа и (да ли) нечовечна литературо!… (мај 1943).
* Очигледно да је сахрана Радета Драинца била инспирација за овај запис, док би „знанац-музичког критичара и сам писац“, могао да буде – Станислав Винавер (прим. М. Д. ).

ПРОШЛОСТ, САДАШЊОСТ, БУДУЋНОСТ
Прошлост и прошли живот (који у свој огромни Ковчег Завета сахрањује и ово сад док пишем, овај навикнути покрет руке, све ово што се неће поновити ни тако ни у том садржају, ни у том руху) то је мит, то је легенда; садашњост, та чудесна острвска оаза, то је моћна присутност која се отима, рве са надирањем и хујањем Змаја Времена, те ненасите але; будућност, то је оно што је градилачко, непредвиђено, случајно (али са прикривеним каузалитетом који га оплођава), то је бергсоновски стваралачко. Па ипак, прошлост је оно што испуњава две трећине најбоље литературе; садашњост јој не припада, а будућност само ако је апокалиптичка, гротескна или духом оштрим као дијамант виђена (нпр., код Достојевског, код Хакслија, код Замјатина).
На ова питања се треба чешће враћати јер се не дају тако укратко исцрпсти.

КИША И ЉУДИ
… Била је тешка запара. Ваздух, врућ и густ, обливао је кожу као вода из устајале баре. Једва се дисало. Сунце није малаксавало, иако се брзим корацима граду приближавало вече. Одједном, са дна неба на видику, приметно, искрснуо је облак. Таман, округао, усамљен, тучан. Мало по мало, за њим је дошао у други, затим трећи, однекуд се појавио и четврти. Сад је већ цела источна страна неба била облачна, претећа. Ветар је дунуо. Лишће на оскудном градском дрвећу задрхтало у слаткој, омамљеној јези, и – пала је прва, друга, трећа кап. Светлост је постала наранџаста, златна. Прва кап другој: „Брже!“ Друга трећој: „Стижем!“ Трећа четвртој: „Бржа сам ја!“ Онда се тај шапат нагло пренео с једног краја на други: „Стижемо!“ Шапат се удвостручавао, утростручавао, растао. Ваздух је сад био испуњен овим брзим, страсним шапутањем које је хладио ветар. Први човек на улици (обраћајући се другоме): „Пожури! Узми кабаницу! Покиснућемо!“ Прва жена другој: „Амрел! Одмах донеси амрел!“ Брзе ноге хватале су по два-три корака одједном низ улицу. Први љубавни пар стигао је други. Трећи их престигао. Деца су се, у кикоту и цику, разбежала. Људи, жене, склањали су се од кише. Под кишобране, кровове, надстрешнице, у капије. Још неко време чуло се уједначено жуборење и шапутање кишних капи; о кровове, о плочнике, о лишће дробиле су се капи. Сунце је већ зашло. Наранџасте боје сунчеве са суседовог зида ишчезле. Ветар је престао. Вече је дошло, киша ишчезла, сутон се провлачио кроз расхлађени и разређени ваздух. Дрвеће је мировало. Опет је ваздух испунио људски говор. Са суседног прозора, на другом спрату сиве куће, допро је први акорд клавира. Звуке је пратио млади девојачки алт речима које су се овако разабирале: „Ми волимо природу. У природу смо заљубљени, и ја, и ти… “ „Да, да, али под кишобранима!“ шаљиво је загрготала вода у олуку… „Та-а-а-ко је!“ – завршио је покисли певац, треснуо крилима, залепршао и скочио на седало…

ТРЕШЊЕ
У двема улицама, тако различитим по изгледу, иако су сусетке. (Једна, сва у липама, лиснатим и мирисним, са кућама богатим, усамљеним, увученим испред ружичњака и цветњака у дворишта, увек шалонима затворених прозора; друга, са уџерицама, ниским, нахереним, упрљаним, и без ограда, и без сјајних прозора, и без шалона, али са жуборовим и врелим од цврке и дреке деце). На двема трешњама, из ових двеју улица, као ћилибари пресијавају се, блескају, пламте узреле трешње. У једној кући гвоздена капија, зла, увек закључана, висока са оградом шиљастих, копљастих врхова. Не може се до ове трешње која мами и врапце и голуждраве дечаке! У другој, разграђеној авлији жути се трешња, смеши се, и ретко да нема на себи мале, несташне госте, дечаке или врапце. Ломе се гране, падају те ниске мерџана слатких плодова у мала прождрљива уста, а трешња се смеши. И смеши се двориште, а придружује му се и топло сунце. И сам човек, уморан, разгаљених груди, седећи на троношцу, држи на шаци, кошчатој и жуљевитој, прегршт слаткога плода, и пола баца у грло, заједно са коштицама, а пола, широким замахом руке, баца по дворишту, испред себе, частећи једну јадну, пола очерупану кокош… И тако трају дане, са својим плодом, и људи и трешње, и деца и кокоши, и врапци… Кад бих, чини ми се, и сад прошао господском улицом видео бих опет осужњену необрану трешњу иза гвоздене ограде којој нема приступа. Како природа, иако не поступа свагда симплицистички, ни баш тако милостиво и упрошћено, може ипак да открије шта су људи све измислили, какве су челичне ограде поставили између себе, какве су само деобе извршили! Јер природа нема те врсте нечовечну логику: прва, друга и трећа класа на возу, у трамвају, на броду, у капели, на гробљу, у цркви, у позоришту… Људи су тако поизмишљали деобе, а природа бескласно, топло, свебратски засипа својим даровима. Али, људи су, најзад, извршили и деобу онога према чему се сва гладна уста подједнако и с истим правом отварају: хлеба…

КОНАЧНИ ОДГОВОР
Жена бира кајсије на пиљарској тезги. Погледа час у једну час у другу корпу, а затим у пиљара, држећи кажипрст на кајсијама: „Ово су зрелије и боље?“ Пиљар механички, спремајући од хартије фишек, одговара тачно онако како је она и желела: „Јест, ове су боље и зрелије. “ Она, мирно и задовољно, прима из руку пиљаревих измерене кајсије, одлазећи утешена што је било онако како је то желела… Зар нисмо сви слични овој жени с кајсијама, и зар ми свакодневно не постављамо слична, такозвана „сугестивна питања“ и тражимо одговоре какви су нам у вољи? Зар не желимо очекиване одговоре, од ствари, догађаја, појава, односа, људи, па, на крају, и од живота? Али коначни очекивани одговор даје само смрт…

НОВО И ОРИГИНАЛНО
Стати го, духовно лишен свега накнадног и стеченог у животу, примљеног кроз искуства (лектира, предрасуде, обичаји, традиције, љубави, патње, све условљености прикачене о личност као шпенадле о хаљину тек скројену) и све животне талоге – стати, кажем, потпуно наг, „као од мајке рођен“, пред свемир, пред макрокозам и микрокозам, те с детињом наивношћу и безазленошћу дати своју лирску, аутентичну потврду; то би, чини ми се, била идеална полазна тачка за отискивање на пучину поетског стварања. Али, авај! Све је, ипак, оставило своје трагове и ожиљке на вашој души, спојило се с оним што сте (да ли сте априорно, метафорички и постојали?), и, благодарећи тајанственој хемији духа и крви, ви сте и оно што је накнадно, ретроспективно, и оно што је примарно, рудиментарно, прворођено, самоникло. Због тога о некој идеалној, апсолутној наивности у стварању и не може бити стварне речи. Ту не би, својом мелемом, лековитом интеревенцијом, помогле ни све амнезије (то је већ дефект!), ни сви густи, тешки заборави! Како се човек преображава и, преображујући се, преображава и саму стварност, која, опет, преображена, преиначује и прожима човека (хегеловски, дијалектички), то не можемо тражити човека-ствараоца у чистоме стању, већ ће се тај амалгам до противречности (ако је без хипокризије и заблуде) потврдити речима наивно и истинито (само у том смислу наивности схваћеној). Оригиналност није у наивности, која је, како видесмо, непостојећа, имагинарна, већ у оној – од безбројних – хемијски чудесних игара духа, искустава, тела, света, судара и односа, у оној комбинацији која даје свакоме творцу посебну, индивидуалну боју и карактер стварања. Та нова духовна једињења и делују кроз писану реч као ново сведочанство, као нова реч, као ново послање, нова пишчева вокација. Само идеје могу бити сродне (или, чак, и исте) у писаца исте епохе, али оно што их разликује, издваја и чини изузетним, то су те индивидуалне, посебне реакције наших духовних једињења; ту је онај мирис пишчева дела, ту је онај јединствени темперамент, она изузетна температура по којима делимо једног писца од другог, или и од осталих из исте или пређашње епохе.

ВЕЛИКЕ РЕЧИ
Док смо млади ми тражимо и за себе и од других велике, тешке, судбоносне и значајне речи. Чудно нам је тада како на сваком кораку не срећемо мудраце, беседнике, филозофе; и не можемо да се помиримо с тим да видимо како неко по цео дан игра домине, како се цео живот коцка, како се занима тркама, прикупља разне дрангулије и стварчице, како се са страшћу одаје филателији, негује коње, бави се ловом, пије или проводи дане у друштву жена, пише љубавна писма, свако јутро чита новине, прави посете, чаврља о свему и свачему с пријатељима… Зар је то тај велики живот? Зар су то те велике страсти, патње, идеје? Где су оне крупне речи које мењају свет и покрећу судбине? Младост је одиста тако питала, јер је бескомпромисна, од једног кова скована, нетолерантна и величанствена и дирљиво наивна. Доцније осети се шта значи присутност току ствари и појава, шта значи ловити тренутке и пунити их до врха собом. И најбезначајнији разговори постају топла, људска, истинска фреска о животу. Чини ми се да су те такозване „ситнице“ животне, без оне узмућене магме крви из младалачке наивности, оно што вреди изживети, из дана у дан горећи као јевтина и мала свећа у славу оних који ће прихватити пламен. Пада ми на памет да је на ту фреску људских, простих, дирљивих поверљивости и пролазности мислио и Растко Петровић пишући своју поетску књигу Људи говоре.

ЈЕДНА РИЛКЕОВА РЕЧ
Било би потребно да песници чешће спомињу оне речи чаробнога творца многих меких, гобленских лирских ткања, Р. М. Рилкеа: да је поезији извор најдубљи у духовном искуству стицаном по цену многих патњи, љубави, радости, виђења, путовања, разочарања, сусрета, где за једну једину песму, за један једини стих, који су прожмани целим човеком, време ни од десет година, па ни време од целога људскога века не игра улогу. Доиста, цео један целцати људски живот, каткад, храна је за једну једину књигу поезије, јер све око нас (види претходни запис!) богати наш дух. Дакле, литература, добра литература не иде у ширину и квантитет, већ у дубину, у интензитет, у крик или мелодију без краја. При томе нема значаја да ли је то форма александринца, јамба, рапсодије, дитирамба, љубавног писма, новеле, драме, романа, елегије, исповести, путописа. Још је Ниче тврдио да су многе његове претходне књиге биле у ствари предговор његовој филозофији. Стварност литературе, широм света, посведочиће нам да добри писци донесу на свет неколико својих идеја, док су остали њихови многобројни томови књига ту зато да их документују, разложе, објасне употребом великог духовног, полемичког и доказног материјала.

ОБЈЕКТИВНО-СУБЈЕКТИВНО
Објективно, безлично – сиво, безлично.
Субјективно, лично – обојено, лично.
Нагласци су и код једне и код друге противности (и код речи „безлично“ и код речи „лично“) на негативност и једне и друге. Ако се један и још један слажу, ако се, затим, двојица и још двојица опет сложе на једном закључку, ако, најзад, велика већина тврди исту ствар, па ако, напослетку, остане један једини човек на кугли земаљској који ће бити отпадник, није ли, ипак, и он у праву да тврди своју јерес? Као што је колективно сума индивидуалног, тако је и објективно сума субјективног. Из тога излази да онај јеретик мора бити мање у праву, јер је сабирак увек мањи од збира. Па ипак јеретик постоји, макар и у лицу Хегела који је супротности могао да премости својом тројном поставком: теза, антитеза, синтеза.

ЈАНУСОВ МОТИВ
Визија сунца као белога коња који у небесним јаслама позобље ноћ; обрнуто виђено: ноћ као апокалиптичка аждаја која се храни хлебом сунчевим, прождире снопље дана. Глад времена и незаситљива утроба космичка. Виђење, зацело, хомеровско! Али, вај, језик је лилипутански, оскудан, муцав! Можда би њега једино била достојна музика једнога Вагнера или Скрјабина?

ЗАДАЦИ
Поставити себи такве и толике духовне задатке који премашују нашу снагу не би ли се природи изнудила храна и потпора за такав надчовечански терет. Буде ли она остала хладно равнодушна, остајем згњечен, смрвљен; то је хероизам патње човекове. Саучествује ли она, то је хероизам природе, али не и човека који у тим случајевима постаје миљеник судбине. Према томе, нема великих људи (ни хероја), већ само љубавника судбине чије је курварство с васељеном изван нашег грађанског социјалног морала, изван морала добра и зла. (Достојевски, Ниче, Толстој, Хомер, Гете, Гогољ, Пушкин, Блок). Дакле, нека херојска повластица за антихероје и нехеројска за хероје; логика судбине као у брачном „троуглу“ где се толерира браколомник.
БЕЖИ У САМОЋУ
Бежи у самоћу, бежи од људи, ако мислиш да сачуваш нетакнут свој јад, то једино благо чија горчина не оставља и верна је до коначног растанка. То нам говори и оно осећање када се увек налазиш са људима: муче те, умарају и њихово добро и њихово зло, те си и прeд злим и пред добрим као река која се излила из свога корита, са свога Богом одређенога пута и из својих знаних токова.

ДУЖНИК
Зашто се осећаш обавезним да људима чиниш добра; да им, ако и то ниси у стању, чиниш какву малу радост, па макар и лепом речју да засладиш им сусрет с тобом? Зашто осећаш дуг према свакоме? Зар си ти вечити дужник?! Да ли ће те људи у својим молитвама Оченаша поменути: „…као што и ми опраштамо дугове своје…“? И хоће ли ми опростити тај дуг који ће ми ослобођеној личности дати да започне своје казивање на овој земљи, по својим сопственим законима (анђеоског или демонског, свеједно); само да се испије и ова, моја чаша…

ДВА ЈАБЛАНА
Прве птице су јутром на њима, први блескови сунца и први одмори за моја два ока. Бура је начела виткога стаса дебло једнога од њих и повила га. Човек се сажалио на њега и везао га ланцима за цев да, док дува олујина, не падне сасвим. И чудо се догодило! Нико сјајније не листа, нико гласније не шуми, нико се више не усправља у небо, нико јаче олуји олујом не одговара и грми од њега, окованог у ланце! Слободо, како те дубље и трајније осећамо као жудњу, кад ниси ту! Јер други човеков јаблан остаде без тога осећања – осећања окованог!

ПТИЦА
У склоништу. Напољу, тресак челика, дим, ватра, експлозије, рушења; унутра, у мраку, људи и жене, деца и људи, збијени једни до других, у ужасу са ког се дрхће, бледи или ћути са зебњом. Али, на грани, на дрвећу оближњем, пева птица. Шта ли она пева у овој челичној олуји, у овој страви? Шта значе њени трилери у априлском јутру? Коме, и зашто пева та мала луда? Она пева и не пита се коме ће то, зашто, без осећаја за опасност, за смрт, за страх од ње. Она је и као и човек кад је судбина утишана и кад судбинско трење не избије у видљиво – живи и – пева. Да ли у славу Бога разарања? Или, у име онога који ће измирити све неједнакости, поправити и сравнити све рачуне, поравнати све неравнине, ускладити све противречности, везати крај с крајем и рећи последњу реч? Дакле, у име кога и у славу чију?

КОШМАРИ
Љубави, мржње, смрти, опијања до бесвести, и човек, сам самцит, међ том страсном жетвом живота – није ли то ужасан, кошмарни сан каквог злог бога коме се ипак нису молили ни Исус Галилејац, ни Мохамед, ни Зороастер?!

НА БЕЛОМ ХЛЕБУ
Чудне нарави и чудно доба! Никад се више није у грла источило вина, никад тако обесно и расипно певало, никад се више хлеба није појело (па ипак га за неког нема), никад се више смрти није стекло, никад се више суза није пролило, никад се више није смејало (четири хумористична позоришта само у једном маленом граду). Обиље, обиље у свим крајностима између чијих крајњих тачака пуцају кости људске и мрви се човек. Да ли смо ми на белом хлебу?

ИДЕЈА ДОБРА
Идеја добра у хришћанској релгији везана је за незнање (први, источни грех у Едену), док је у Платона, супротно суморној хришћанској егзалтацији, везана за знање. Па ипак – колико га је хришћанство прерасло кад је осетило сву нашу муку духа, крви и меса на томе свудприсутном раскршћу, а колико је тек хришћанство превазишао Достојевски својом страшном концепцијом слободе и одговорности: кроз патњу у слободу заслужену.

ПАРЧЕ ХЛЕБА
Срели смо се на улици, врелој од јулског сунца, опустошеној, тужној, у којој је било, одувек, највише испружених руку просјака што моле. И јадали смо се једно другом: брашна нема, новца исто тако, продају се ствари по кући, лишава се човек и корице хлеба, и здравља, лишавамо се и нада јер су нам и очајање и мисли – црни и каменити, опори и горки као ноћи које се не свршавају. Њен малишан, блед, готово жут, са великим очима пуним глади и збуњености, пратио је наше заједничко јадање и ћутао. Жена је путовала за брашно, а ја, изможден, вукући ноге од изнемоглости, по канцеларијском послу враћао се кући. Та жена, пријатељица моје покојне сестре, била је од мене сиромашнија, а уз то била је оптерећена и децом. У то њено веће сиромаштво не сумњам. Па ипак, колико је била богатија љубављу показала ми је једна маленкост.
Кад смо се једно од другог одвојили, зачуо сам у једном тренутку иза себе позив њеног малишана: „Мама, моја мама заборавила да вам дâ ово парче топле погаче. Понели смо је за пут… Узмите је само!…“ О, добра жено, држим топло парче хлеба, осећам његов мирис и сад, осећаћу га, чини ми се, и кад сиђем тамо где почивају многи који не могу више ни да дарују ни да моле! О, мила жено, сад ми се, у чудесно јасном виђењу, конкретизовала, отелотворила мисао да само љубави не треба човека лишити! То топло, мирисно парче хлеба то је та твоја неугашена, дивна љубав којом дарујеш. О, колико си само богатија од мене који, још са пуно стида и руменила на лицу, покушавам да другог дарујем!

РИНГИШПИЛИ И ЗАКЉУЧАНА ЦРКВА
Два места где се обављају два ритуала: један, телу, забави, забави коју голицају и драже крила ваздуха, распојасаности и анимализму у чију славу гори та кадионица од тела; други обред, који је то поподне заћутао, посвећен духу, одрицању од овог света, посвећен небескоме царству, небеским дверима, фантазмагоријама, страшној релиогиозној маштанији; и један се сад обавља, у пуном јеку, а други чека вечерње, кад ће, опет, први да заћути; сутрадан, оба ритуала, са обема својим кадионицама, и телесном и духовном, почеће своје тајне и неразумљиве покрете и обреде у почаст та два царства, тог двоструког живота. О, кад би било могућно измирити их у славу интегралнога човека, у славу целога, свуда присутног и неразоривог живота коме кличу, сваки по своме, и зли, и добри, и милостиви и свирепи, и паћеници и радосници!

У ФИЛОЗОФОВОЈ СОБИ
Ова тема коју намеће моја посета филозофу М. Ђ. **: пробран у соби где живи дубока, покопана древност, види како један посвећени човек живи толико година у атмосфери имагинарној, непостојећој, химеричној, а живот му полако и цинички отима: здравље, некаде лепе црне косе, стас (који је данас разломљен тешком болешћу костију), оца, жену, па и дете, док је у тога човека племенито и детиње срце које ће се сасушити од недаривања…
** Милош Ђурић

ГЛАСОВИ НОЋИ
Под овим насловом мислим да бих имао читаво једно мало обиље расположења сличних овим доле које записах:
Сви прозори на мојој души су позатварани, и тежак, густ као тесто је мрак у њој. Путеви који воде до мене прекинути су и прст пред оком не види се на њима: сви који пођу и упуте се њима, жедни и гладни, залутаће. Узалуд се смеши лик жене, заводљив и крваво усколебан као кошмар од крви и цвећа; узалуд ће, по свој прилици, свитање донети пуна наручја ведрине и плавети; узалуду просјак пружа своју окорелу руку; узалуд, јер немам дарова, осиромашио сам, згрчио у себе, зебем и мој дух лута над неким тајанственим водама са којих допире влага, мрак и страшна непомичност. Тврд и окорео, носим своје тело као незнанца и своју душу отежалу као плод при крају свог зрења. Сâм, са самим собом, немам шта ни коме да кажем. Сви жедни и гладни остаће са чежњом, јер је и моје грло суво и утроба празна. Ову тишину за коју нема краја ни конца не може ништа више да разбије: горим и догоревам изнутра као свећа која се, окренута наопако, топи утолико брже и више, и утолико мање даје од себе светлости… Прождирана од своје сопствене светлости, сања ли иједна душа људство које ће једном повратити изгубљени еденски врт и заслужити мање љубави но што је потребно да се дарује времену са сузама уцвељених, патњама гладних и смртима недужних.

СНОВИ
Моје спавање испуњено је увек сновима; готово ни једна ноћ не прође без снова, и ја не знам кад сам, у ствари, спавао а да нисам и сањао. Тако је било и од ране младости. Само што су се снови разликовали, али је опет, чини ми се, остао онај интензивни начин доживљања (тако да кажем) свих имагинарних и чудесно склопљених догађаја којима се испуњавао сан. Због тога за мене ноћ не значи одмор, јер су сви снови обојени осећаји… У почетку сањам веома често велике и непознате градове, летења, све су ствари оживљујуће, и ја продирем кроз зидове као да се приликом сваког мог додира они уклањају или расклапају. Од свега што ме прати кроз снове највише и најчешће то је – музика и хорови, затим жене, гипке, животињски и монструозно насртљиве, огромне, гигантске као у Бодлеровим стиховима, а затим говорништво: страшно је како много говорим у сновима, како држим беседе, дајем реплике и налазим нечувене закључке за сва питања. Оно што ме мучи највише то су снови без свесности, предели у полутами, готово у мраку. А такве снове често сањам. Но најдубљи траг остављају боје снова, њихова болна или радосна температура тако да и после, кад се снови заврше, дрхтим од сањаног осећања. Ти осећајни снови, то је оно што ме, можда, највећма и измори. С друге стране, можда је у томе и она неразумна и опојна појава да често не могу да разликујем шта сам сањао од оног што сам на јави доживео. Доиста, то се тако измеша у једној невероватној игри и у једном таквом пијанству да ми је често потребан велики напор воље да их раздрешим и раздвојим, па и ту се побркам: или се стварност под очигледним дејством снева, или су снови далеки призвук јаве. У сваком случају, све што ми се догађа од двоструког је квалитета: и од сна и од збиље. Због тога ми се јава одсликава и конкретизује под ореолом снова, а снови ми се јављају конкретно, са свим димензијама који ми допуштају да верујем да су од крви и меса, те да имају потпуни волумен стварности…
Остало о сновима, како се јављају, шта се сања, итд…. други пут.

НАШЕ ТЕРАЗИЈЕ
Одувек је било тако: наше осећајне реакције не представљају теразије у чију се меру могу поуздати. Зашто су, на пример, неједнаке реакције наше осећајности: на тежи, крупнији догађај изостане одговарајућа реакција, а на најмањи повод јавља се узбуна целога нашега бића?

СА ПРОЗОРА
Са прозора свога, из тога запетог лука, одапињеш стрелу мисли у свет, али се она враћа теби опет, у твоју усамљеност у којој је сва сласт и све пијанство живота као у каквом грозду.

НАЗВАТИ СВЕТ СТВАРИ ПРАВИМ ИМЕНОМ
Назвати све ствари њиховим правим именом. Да, али које је њихово право име? Где је ту критеријум? Опет, ето видите, ирационална субјективност од које је пре(за)сићен ваздух.

ЈЕДНОСТАВАН ЖИВОТ
Било би идеално творачки: дати најједноставнији простор, дирљиво простим средствима једноставан живот (као у Толстоја: Козаци, Хаџи Мурат…).

ГЛАДНА УСТА
У тим данима владала је жудња глади: у кући, на улици, на тргу, свуда се чула реч о хлебу, брашну; у кућама, на улицама, на пијацама… било је мало хлеба, али је зато воћа било доста. Људи су, тада, свуда јели. Из фишека, из џепова, из торбица, из корпи вадили су слатке или опоре плодове и јели. Свет, у то време, била су једна велика, гигантска, отворена и гладна уста…
(1942–1943)

РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА
Љубазношћу госпође Мире Сеовић, рођаке Десимира Благојевића, Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу дата су на старање и презентовање бројна лична докумената, плакати, ауторске књиге, породичне фотографије и концепти рукописа Десимира Благојевића.
Између осталог, на једном папиру–реверсу остао је траг да је Слободан Ракитић, 16. маја 1983. године (очигледно, после Благојевићеве смрти), од песникове супруге Јелице преузео известан број рукописа, главног великог спева Родослови и песничког рукописа, који је након тога убрзо објављен под називом Ишчекивање сјаја и добродошлице, у издању БИГЗ-а.
У невеликој свесци формата 20×16 cm, налази се рукопис Десимирових лирских записа, настао током ратних 1942. и 1943. године. Писани су плавим и црним мастилом, док су интервенције (у неколико почетих записа) извршена графитном оловком. Пагинација се завршава на 34. страни, већи део свеске је остао неисписан.
Испод мотоа, такође црним мастилом, дописано је следеће: „Ово је делимице сачувани дневник са насловом Сни и дни (преко 5 свезака, од око 800 страна, изгубљено је за време рата, као и послератни дневник од око 1000 страница – полутабака). “
Очигледно знатно касније, плавим мастилом, између мотоа и ове напомене, још једном је сугерисан и подвучен наслов ових записа – Сни и дни, а на самом дну, такође плавим мастилом, дописано је :„овде од 1 до 34 стр.“
Приредио и белешку написао
Мирко Демић