Радио драма ЗАВРЗЛАМА

Режија Марко Мисирача
У реализацији учествовали глумци Књажевско-српског театра: Милош Крстовић, Чедомир Штајн, Ненад Вулевић, Марија Ракочевић, Сања Матејић, Мина Стојковић, Богдан Милојевић, Александар Милојевић и Аврам Цветковић. Спикер Предраг Обровић, снимање и монтажа Радио Златоусти. Производња октобар 2021.

Представљање књиге РУЖА ПОД ЛЕДОМ

Загреб. 14. октобар 2021.

Двор, 15. октобар 2021.

Сисак, 15. октобар 2021.

Глина, 16. октобар 2021.

Ниш, 29. октобар 2021.

Смедерево, 23. новембар 2021.

Крагујевац, 25. новембар 2021.

Лесковац, 23. децембар 2021.

Београд, Студентски културни центар, 25. мај 2022.

Ужице, 26. мај 2022.

Народна библиотека „Стефан Прввенчани“, Краљево, 20. 09. 2022.

Београд, Удружење Крагујевчана, 10. новембар 2022.


О књизи РУЖА ПОД ЛЕДОМ

Горан Максимовић / Дубинске нити дјетињства
Нови легат, Лесковац, бр. 4 (2022), стр. 67-74.

Александар Б. Лаковић / Завичај од сликовито-емотивног до медитативног
Багдала, Крушевац, бр. 531/532 (јануар – јун, 2022), стр. 105-108.

Александра Дракулић / Удомљавање у причи
Повеља, Краљево, бр. 3 (2021). стр. 117-125.

Слађана Илић / Завичај којег више нема
Вечерње новости (Култура), 19. октобра 2021, стр. 20.

***

Горан Максимовић
ДУБИНСКЕ НИТИ ДЈЕТИЊСТВА

Прозно казивање Мирка Демића почива на откривању дубинских нити свијета око нас и свијета у нама. Такво суштинско понирање у свијет дјетињства и одрастања, који је уроњен у најсложеније просторе нашега бића, али и у непосредну стварност прожету различитим животним радостима и патњама, на креативан начин долази до изражаја и у наглашеном исповиједно-аутобиографском роману сачињеном „од прича“ Ружа под ледом, који је објављен у Загребу 2021. године у издању СКД „Просвјета“.
Иза самог интригантног наслова ове књиге скривају се два симболичка значења. Прво се односи на симболику „руже“ која упућује на ознаку дубоке повезаности, као и бесмртне љубави и оданости, али и на одрастање, пупољење и расцвјетавање, човјековог бића. Друго се односи на симболику „леда“ која означава сновидовну фантазију о замрзнутом стању човјековог бића и вјечитом сјећању на неке суштинске тренутке нашега живота, у овоме случају одрастања и трајног формирања људског микрокосмоса. Управо зато, Демић и отвара свој роман „од прича“ пролошком „Легендом о ружи под ледом“, у којој му се јављају „утваре далеких предака из помрчине времена“, а завршава га епилошком причом „Ружа уместо Бадњака“, у којој је приказан потоњи, можда и посљедњи, глас о пишчевој напуштеној и празној родној кући. Остала је на истом мјесту, преживјела ратно пустошење, а онда и разоран земљотрес, а од свега као једини траг вишевјековног породичног трајања на улазу је остала ружа коју је засадила и његовала пишчева мајка. Демићеви драги пријатељи су кућу обишли након земљотреса, на Бадњи дан, затекли је „на ногама“, а посебно их је збунила расцвјетала ружа, смјештена уз брвна на улазу лијево од степеница.
У једној таквој сновидовној визији, испричаној у пролошкој „Легенди о ружи под ледом“, казивач препознаје лик свога далеког претка који је одлучио да досели своју породицу „око извора код којег је набасао на ружу под ледом“, баш на оно мјесто гдје ће се неколико стотина година послије овога догађаја/породичног предања родити и сам творац ових романескних страница. Трагичка димензија његовог сјећања почива у сазнању да припада „посљедњој генерацији тих насељеника“, која је напустила огњиште својих далеких предака. Све то га је и покренуло да крене у сусрет „ка овој ружи под ледом“ у жељи да стигне на крај свијета гдје нема сјећања и „гдје пуца видик на непрегледну пустолину људског заборава“. На томе почива и изразито субјективна перспектива причања и суштинска блискост/подударност између пишчеве и казивачеве личности.
У једној од прича овога романескног вијенца, које су дубоко утемељене у аутобиографским значењима, Демић се позива на Бранка Ћопића као свог омиљеног писца, а могло би се казати да ова његова књига увелико трага за свијетом дјетињства и успомена, језика завичаја, на сличан умјетнички начин како је Ћопић трагао у својој гласовитој Башти сљезове боје. Опијеност Ћопићевим књигама почивала је изнад свега на томе што су биле написане истим језиком који се говорио у казивачевом завичају.
Ћопић је изазивао сјећања и на прве ђачке трауме, јер је приликом једне школске приредбе, када је у препуној сали угледао своју мајку, заборавио текст пјесме „На Петровачкој цести“.
Поред тога, свакако је могуће говорити и о литерарним аналогијама и поетичком дослуху овога Демићевог дјела са читавом једном традицијом српске књижевности посвећене свијету дјетињства и одрастања. Мислимо прије свега на уводне странице Доситејевог Живота и прикљученија, а затим и на дијелове Нушићеве Аутобиографије, као и романа за дјецу Хајдуци, све до Кишових Раних јада и слично, у којима долази до снажног сецирања и огољеног приказивања свијета најранијих породичних успомена и година дјетињства и одрастања. Нешто слично бисмо могли пронаћи и у другим књижевностима, а нарочито је у том смислу упечатљив примјер руских писаца, од Л. Н. Толстоја, Горког, Буњина, до Набокова и сл.
Демићево казивање свијета дјетињства почива на два симбола задјенута на реверу његовог причања: на оној већ поменутој „ружи са трном“ и на „наврбабином српу“ који је свијетлио и смјешкао се из прошлости „као млад мјесец“. Та наврбаба је родила првог породичног потомка на тим новим и тек насељеним просторима, породила се на њиви и српом је исјекла пупчану врпцу тог далеког претка. „Родила је једну велику сузу“, тј. оно малено биће које је било осуђено да му читав живот буде једна велика патња и страдање, мука у вјечитој борби опстанка. Неколико вијекова касније исте сузе потећи ће из очију казивачеве мајке док се порађала, а дубоко је осјећао да те исте наврбабине сузе „бубре“ у и његовим „очима“ док је настојао да забиљежи своје успомене из свијета дјетињства.
Након тога ће услијети читав разнолики вијенац романескних прича у којима се јављају успомене из тог свијета дјетињства и одрастања. Издвајамо казивање о прадједу Михајлу који се крајем треће деценије двадесетог вијека вратио из Америке, не успјевши да остане у том новом и обећаном свијету ни читавих десет година. Потомци су га памтили по томе што је био једини човјек из свога села „који је умро усправно“. Посебну раван романескног казивања захвата дубока казивачева веза са мајком. Због посвећености и преданости породици и дјеци, казивач овим запамћењем заправо жели да напише књигу дубоке оданости и захвалности мајци, да јој додијели „Орден мајчинства“. Упечатљиво казивање посвећено је и „раскршћу“ на коме је била  саграђена породична кућа, а које је симболички означило читав јунаков/казивачев живот од најранијег дјетињства до зрелих година.
Прозор собе у којој се родио гледао је на „тророгу или тропрсту раскрсницу“. Управо зато казивач и закључује да је „раскршће било најстрашнија ријеч“ његовог дјетињства. Најранија сјећања везана су за освојене просторе слободе, јер је одмах пошто је проходао успио да се искраде из дворишта и без знања мајке савлада силне препреке од Демића стране, преко Врела и Ресановића моста да би славодобитно дошао до куће мајчиних родитеља. Тај подвиг трајно је запамтио по освојеној слободи, али и по прутићу којим га је уплашена мајка ишибала за казну и опомену да се више не упушта у сличне авантуре. Од тада му је остала трајна запитаност зашто нам највише болова задају они који нас највише воле, као и они које највише волимо.
Рано дјетињство упамтио је и по астматичним нападима и слабости плућа, али и по тетки што га је одвела код гласовите баба Ваје-врачаре из околине Дубице. У ритуалном народном чишћењу од нечастивих сила та чудна жена га је излијечила и повратила са оне границе између живота и смрти на којој је лебдио у првој години живота.
Посебну димензију романескног казивања, поред већ помињане блискости са мајком, чине портрети најближих пишчевих сродника, међу којима је изразито мјесто заузео дјед Петар, очев отац, а затим и бројне тетке, стричеви, ујаци и други сродници са очеве и мајчине стране. Свако од њих је добио посебну причу у овом породичном романескном вијенцу, хроници сачињеној од разноликих сјећања и успомена. Дјед Петар је био гласовити „марвени трговац“ прије рата, а кроз његову судбину казивач разоткрива трагичну историју српског народа на простору Баније у 20. вијеку. Најприје је дјед Петар преживио један усташки погром 1941. године, тако што је побјегао испред патроле која је дошла да га ухапси, а затим је двадесет пет година иза његове смрти, у ратовима деведесетих година, нова војничка кохорта, сачињена од потомака оних истих бојовника из 1941. године, бајонетом разбила његову слику која је висила на зиду породичне куће. „Умјесто чела разбило се стакло на урамљеној фотографији. Стакло је пукло тако да је око дједове главе описало скоро правилан ореол“. Казивач наглашава да је дјед био „душа од човјека“ и да га због тога често људи нису разумјели, али да је то био неки виши разлог што му они војници нису успјели ни мртвом, на фотографији, располутити главу. У томе је Демић видио и неки виши знак који га је наводио на закључак да је његов дједбио „светац“. Дјед је посебно био тужан када је његов унук, потоњи писац ових породичних успомена, „примљен у војну школу“. Нијемо је плакао
на опроштајној породичној вечери, а свом сину, пишчевом оцу, казао је да им је тиме „затро кућу“. Убрзо иза тога се упокојио, нису прошла ни три мјесеца од унуковог одласка у војну школу, а сви су „знали да је умро од туге“ за својим драгим потомком. Казивач напомиње да је од туге умирала већина чланова њихове породичне лозе. Та посљедња три мјесеца живота дјед се обраћао само кравама, а након упокојења животиње су биле толико узнемирене да су покидале ланце којима су биле везане.
Важно мјесто у казивачевом дјетињству и младићком одрастању имала је и бака Љуба, очева мајка, коју је памтио по многим лијепим стварима, а највише по једном старом ковчегу, смјештеном у њеној соби, чији је садржај био забрањен за радознале дјечије очи. У тренутку неке слабости или неопрезности једном приликом је дјеци показала урамљену и застакљену фотографију младог краља Петра. Када је умрла, безуспјешно су у том истом ковчегу тражили запамћену фотографију, али сада више није било ничега другог осим уредно остављене „самртне спреме“. Дједа Лаза, по мајци, партизана од 1943. године, памтио је по гелеру који му је након рањавања, у једној борби убрзо пошто је дошао у партизане, остао у нози и који га је пробадао увијек
када би дошло до неке промјене времена. Трајно му се урезала у памћење страшна дједова прича о томе како су „стријељали неког старца оптуженог за шпијунажу“. Стрица Петра, памтио је као „стрица над стричевима“, великог занесењака за поезију, који је млад преминуо од јектике још 1952. године. Након смрти његове мајке, пронашли су неке ситнице које су припадале стрицу Петру, а међу њима и књига Јована Дучића Песме љубави и смрти, тада забрањеног пјесника. Није успио да докучи да ли је и његов стриц писао поезију, али је извјесно да је волио о чему свједоче бројни подвучени стихови из ове сачуване књиге. Преминуо је исте оне године када је откривен лијек стрептомицин за обољеле од туберкулозе. Дјед је на сваки начин покушавао да помогне сину, па је био наручио спасоносни лијек од негдашњих комшија Ресановића који су били одселили у Аргентину. Пакет су послали бродом који је путовао неколико недеља, а пошиљка је стигла неколико дана послије стричевог упокојења. Причајући о тим Ресановићима казивач се први пут у раном дјетињству суочио са чињеницом да су тамо у туђини „прешли у католике, односно у Хрвате“, а када је питао дједа да му то објасни, овај је прећутао одговор и није желио даље да га увлачи у проблем вјерског и националног ренегатства Срба на тим просторима.
Пошто су очеви родитељи изродили пет синова и једну кћер, то је прича о најближим сродницима, израсла у читаву једну мрежу најразличитијих судбина и доживљаја. Издвајамо казивачево сјећање на најмлађег стрица, очевог брата сеоског вагабунда, који је волио жене и голубове. Памтио га је по томе што је радио у гумари у оближњем граду, а још више по томе што му је једног дана донио на поклон дјечји бицикл. Касније је међу првима купио фићу и међу првима је јавно показивао љубав према својој будућој супрузи. Када је почео несрећни рат деведесетих година раздвојила их је „линија фронта“, а умро је од туге, најприје за женом, а касније и за опустошеним завичајем.
Школовање, пријатна и непријатна сјећања на учитељицу и те дане раних а нових животних сазнања, суочили су га са спознајом очеве личности и карактера, као и његовог односа са супругом, дјечаковом мајком. Отац је био поштар што га је чинило познатим у читавом крају, а још више су га пратиле гласине о љубавним авантурама са појединим женама, због чега је подједнако стрепио од мужева тих жена, али и од своје супруге и њених сумњичења. Остало је у казивачевом памћењу трајно урезано сазнање, које су он и сестра чули од мајке, да је у једној од тих поштарских љубавничких авантура отац „морао да скаче са спрата куће, након што је наишао муж жене код које је заноћио“. Због тога је на неки чудан начин, умјесто да се сроза растао у синовим очима. Међутим, због свега тога, када би се мајка наљутила знала је да застрашује дјецу да је крхког здравља и да може умријети, а да ће им отац довести маћеху. Биле су то страшне приче које су му тровале душу у раном дјетињству. Као љепшу страну тих свакидашњих породичних трзавица памтио је како су му се удавале тетке. Обично би се
„искрадале од куће“ са момцима које су завољеле, а касније би се мириле са оцем и породицом и завладала би негдашња хармонија и узајамно поштовање. Тек накнадно је схватио да је „са теткама одлазио најљепши дио“ његовог дјетињства.
Дубоко се у казивачевом памћењу урезало и сјећање на њиховог кућног пса Жућу, кога су убили ловци, „јер им је растјеривао дивљач“, а дјеца су га сахранила са много патње и бола, као да им је отишао најближи укућанин. Снажно је памтио слике дјечачког нестрпљења са којим је журно јео врели ручак, док је поцупкивао на ногама, само да би што прије отишао да се игра са друговима. У сјећање су му навирали Цигани и Циганке, који би најчешће у прољеће кад процвјетају воћке, долазили у село и крпили бакарне судове, носили и продавали разне дрангулије, а Циганке су често гледале у длан и карте и прорицале судбину мјештанима. Памтио је сеоског суманутог младића Минђаса, који је „одмалена био на своју руку“ и посебно је био опсједнут униформама, као „драгоцјени украс“ свога дјетињства. Памтио је сеоског „медикуса“ који је био човјек од сваке руке, вјешт да извади зуб, да обрије и ошиша, али и да уштроји свињу, да поправи бицикло, сатове и много другога. У трајној и најљепшој успомени су му остале сеоске покладе захваљујући којима је рано спознао да се „свијет боље види уколико се гледа кроз маске“.
Демићево сагледавање стварности кроз покладне маске свакако можемо посматрати и кроз умјетничке аналогије са Андрићевим дјелом и његовим познатим аутопоетичким исказима из Разговора са Гојом у којима писца види као „сумњиво лице“, као „маскираног човека у сумраку“, као „путника са лажним пасошем“, који захваљујући својим разноликим маскама боље сагледава стварност око себе, али који истовремено тим маскама изазива подозрење и трајну сумњу код читалаца, као и свијета који га окружује.
Казивач је памтио и прве наивне дјечије крађе, али и сазнање да чак и онда кад се украдено врати „жиг крадљивца остаје“. Памтио је са носталгијом дочеке и прославе Бадњег дана и Божића. Као трајни биљег стида и кајања на свијет дјетињства остало му је сјећање да петоро мачића, које је окотила њихова мачка, а које је по мајчином налогу бацио у оближњи поток. Памтио је смрт своје баке по мајци, која је често „призивала смрт“, а на самрти је очајнички дозивала своју кћерку, казивачеву мајку, да је не да и не дозволи јој да умре. Са поносом је памтио један гол који је савршеним ударцем, који је познат као „суви лист“, дао гол на једном школском фудбаском дербију. Памтио је прво заљубљивање у једну дјевојку која је дошла из града на распуст код родбине. Памтио је и трајно понио у себи надгорњавања оних који су рођени у Класнићу Горњем са онима
из Класнића Доњег. У свему томе могуће је препознати и метонимијска значења која указују на цјелокупну судбину пишчевог народа: „Небитне утакмице добијамо, а оне најважније губимо несмотрено и расијано, па поразе проглашавамо побједама а наклоности видимо и тамо гдје их нема“.
У позадини ових дјечачких успомена јављали су се и одјеци крупних историјских догађаја, попут Маспок-а 1971. године, којима казивач тада није познавао право значење, али их је памтио по страху који се био изнова увукао међу људе, а тада се и сам „заразио страхом“ од кога није било лијека.
Завршне странице ових успомена у знаку су крупних разних несрећа које су се одиграле деведесетих година. Некако у исто вријеме казивач је остао и без мајке, која је преминула, али и без завичаја, који је остао опустошен у ратним и поратним дешавањима. Казивач је дубоко и болно свјестан да је мајка са собом понијела и његово дјетињство, те да су те нити заувијек погубљене, замршене и покидане. Остала је само она „ружа под ледом“ као трајни симбол запретаног свијета који је заувијек нестао.
Нарочито су емотивне завршне приче „Одумирање пупчаника“, у којој је описан болни доживљај мајчине смрти, као и епилошка прича „Ружа испод бадњака“, у којој  дубински молски акорди ове књиге као нека ријека понорница снажно избијају на површину овога исповиједања.
Породична кућа „на раскршћу“ остала је препуштена сама себи, неким чудним сплетом околности преживјела је рат, а онда и несрећни земљотрес који је „заљуљао“ читаву Банију „као празну колијевку“. Између осталога испред куће је остала расцвјетала ружа као „крхки споменик мајчиним рукама које су је посадиле“. Тако је ружа симболички израсла у ознаку читаве једне породичне судбине, а у најширем њеном виду и на судбину читавог банијског простора и српског народа у њему.
Мирко Демић сваким изразито исповиједним фрагментом овога аутобиографског романа, сваком причом уплетеном у јединствени вијенац књиге Ружа под ледом, настоји да поврати онај аутентични смисао прозног казивања и умјетничког понирања у најдубље слојеве дјетињства и одрастања, као суштинских темеља на којима почива разумијевање цјелокупног људског бића и стварности која га окружује. Захваљујући свему томе остварио је једно топло, дубоко емотивно исповиједање о свијету свога одрастања и својим наближим сродницима. Написао им је књигу трајне и дубоке оданости као једну врсту породичног завјета и опоруке новим генерацијама. Тиме ће и све нас који будемо читали ову књигу снажно подстаћи да проникнемо у свијет сопствених сјећања и успомена, да оплеменимо тајне свих наших породичних хроника и можда утиснемо трунку одуховљења у рашчовјечено биће савременог човјека.

Александар Б. Лаковић
ЗАВИЧАЈ ОД СЛИКОВИТО-ЕМОТИВНОГ ДО МЕДИТАТИВНОГ

Књижевник Мирко Демић објавио је своју дванаесту прозну књигу у издању Српског књижевног друштва “Просвјета”. Реч је о аутобиографском роману у причама, симболичног имена, Ружа под ледом, у којем се писац враћа у завичај. Овом приликом у доба свог детињства и ране младости, и то кроз легенде и предања на почетку романа (на пример кроз предање о “ружи под ледом” – месту предачког станишта). Али и кроз горку оскудицу, немаштину и колективно осећање угрожености и запостављености, откривајући нам усуд и удес српског живља у Хрватској, и у рубним просторима, уопште, који се нису побољшали ни данас. Напротив.

Оно што је новина у Демићевој прози дешава се, пре свега, на плану дискурса. Наиме, емоције и сећања из памћења дечака, што је очекивано и оправдано, делимично су разудили доминацију његовог есејизованог књижевног стила, што је досадашњи знак препознавања Демићевог стваралачког језика и писма. Пример складне симбиозе пишчевог есејизованог стила и тихо-кључалог емотивног набоја, јесте, нарочито у ликовима деде и мајке, као симбола својеврсне заштите и одбране, од свега што појединца може угрозити. Пример за то јесте мајчина рука као свемоћна и наднаравна заштита. Али и као успомена на фотографији, што је довољно за одбрану од потенцијалне опасности.

Посебан значај наведене микстуре емотивног и есејизованог (читај медитативног) огледа се у томе што је та усклађена умреженост омогућила писцу Демићу да вешто поентира на крају сваке приче. И, на тај начин, даје причама, и оним најкраћим, додатне неочекиване и општеважеће категорије. Од емоција до медитација. И до метатекстуалних конотација. Што је и раније уочена особина Демићевог књижевног израза.

Осим тога, и кратке приче у овом роману комуницирају међусобно и у стању су да се преливају из приче у причу током читавог романа, јер су из истог или блиског временског и просторног порекла. Шта више, поједине приче из романа у причама Ружа под ледом учестало успостављају контакт и са неким од ранијих Демићев романа, као што то чини, већ нам познат, Лешо Самоук из романа Ћутања из Горе. Таква узајамна значењска ситуираност унутар Демићевих романа јесте посебан квалитет његовог стваралачког поступка. Наиме, Демићеве семантичке реке и приче, овом приликом и сликовита и домишљена сећања, све се више гранају, разливају и преливају, али и радо прихватају таласе, слике и значења нових и старих притока, стварајући необично широку делту сваког од Демићевих романа и прича. Значењске спојнице тачније својеврсне преливнице су, готово, на сваком таласу и жалу, било да је у питању асоцијација, ерудиција, историја, сећање, антиципација, тренутна импресија или неки догађај пишчевог датума и порекла. На тај начин, Демићеви романи, па и Ружа под ледом, личе на море, у којем је основни ток приче из реалног света толико домишљен, есејизован, семантички доврхуњен, искуствено и емотивно проверен, а повремено иронично немилосрдно обојен – додуше потпуно оправдано.

Оваквим поступком писац превазилази још две очекиване ситуираности. Пре свега, писац није себи дозволио да његова топла сећања на догодовштине и збивања из детињства и ране младости не склизну ка очекиваној, али претећој патетици, већ доживљавају својеврстан преображај у уметнички књижевни чин. Такав је пример чин и процес смрти мајке у причи “Одумирање пупчаника”: “Умирала си у мени, а била жива, тамо у завичају. Све до данас то умирање, тај бол, нисам умио да испричам нити да га опишем. Тих касних осамдесетих година прошлог вијека умирала си у мени, у Београду, а живјела тамо, у завичају. Да ли сам и ја умирао у теби, мајко?”

Осим тога, спојем емоција и медитација, писац сведочи да се сви аутобиографски оријентири, колико год деловали као некњижевна грађа, уколико се последичне емоције доврхуне асоцијацијама и медитацијама са дистанце, могу постати прави завидан књижевни текст.

Осим тога, потребно је прозвати још једну особеност Демићеве прозе, као што је и у роману у причама Ружа под ледом, а која се огледа у још једном значају и доживљају његове прозе као правог етнопсихолошког текста у књижевној форми, овом приликом на територију Баније, у завршноj трећини двадесетог века. Шта више, Демићеве горке или меланхоличне успомене, са сигурношћу се може рећи, да су глагољивије и значењски богатије више од било каквог статистичког, социолошког и психолошког, нарочито економског и филозофског истраживања, која се, иначе, још нису ни десила.

Са друге стране, књижевник Демић је успео да нам приближи и овековреми свој завичај и људе у њему, са којима, из дана у дан, проналазимо све више сличности. И карактерно и историјски заједнички и блиски. Са којима се препознајемо и једначимо.

Дакле, писац се, ни овом пригодом – у аутобиографском роману у причама Ружа под ледом, није лишио митопоетизованог садржаја на сеоским окупљањима у виду обреда и ритуала, где се не само евоцирала и прошлост, него се посебно ценио смисао за семантичко продубљивање и одгонетање свакодневних догодовштина.

И сама синтагма Ружа под ледом, симболично објашњава долазак предака и одабир за њихово ново станиште на осамљеном месту, на рачвању путева.

И на крају, нужно је рећи, да је и својим најновијим романом у причама Ружа под ледом писац Мирко Демић посведочио да је “одређен oгњиштем и рoдним тлoм, / из кoјег је израстао, / каo и прoстoрoм / у кoјем су хиљадама гoдина / живели његoви атoми”, како је и Алек Вукадиновић, у једној песми, објаснио своју људску и песничку завичајност.


Александра Дракулић
УДОМЉАВАЊЕ У ПРИЧИ

Вјерујем да једино што од људи остаје јесу приче
и зато ми је нарочито стало до ове, по којој ћете ме памтити.
„Ружа под ледом”, Мирко Демић

„Роман од прича” Ружа под ледом Мирка Демића својом темом, садржајем и специфичним жанровским дефинисањем од стране самог аутора повезан је с ауторовим петокњижјем које је посвећено животу његових сународника из Хрватске. Пошто и дела из петокњижја нису настала хронолошким редом, те је уводни део петокњижја „Ћутања из Горе” најкасније настао, овај је роман, по тренутку настанка постскриптум петокњижја, по тематици коју обухвата, почевши од легенде о доласку приповедачевих предака на просторе Баније, која долази до нас из „мрака вијекова” могао би се истовремено сматрати и прологом петокњижја. Ово поигравање редоследом у стваралаштву Мирка Демића није нимало случајно ни ретко и упућује на цикличност људских судбина и процеса стварања и на неразмрсиву испреплетеност и неразазнатљивост почетка и краја. Чини се да се тек на крају разазнају праве димензије и значај почетка. „Роман од прича” најнеутралније је жанровско одређење ако имамо у виду да су му претходилa следећа одређења романа из петокњижја: concerto grosso, српско-хрватски роман, (етно)роман(ијада), комедија бурлескне бесмислености и фантазмагорија. Конвенционалније жанровско одређење овога романа сугерише и једноставнију и уједначенију композицију дела и у први план ставља причу не само као композициону окосницу романа него и као његовог главног јунака. Овај роман с романима из петокњижја повезује и његово морфолошко богатство које чине мит, легенда, предање, балада, пророчанство, молитва, клетва, слово, речник, коментар, питалица, тужбалица, афоризам, изрека, етнолошки запис, наук… Роман „Ружа под ледом“ садржи педесет прича уоквирених легендом о ружи под ледом. Оквирна прича је чест приповедни елеменат Демићеве прозе који ни овај пут није изневерен. Легенда о ружи почетак је породичног „Постања“. Започиње догађајем преломним за судбину целе породице који има снажан симболички карактер: сусретом далеког претка и приповедача, његовог потомка, на размеђи јаве и сна у огледалу залеђеног издана. Стигавши на коњу до места које му је привукло пажњу, далеки предак је „устукнуо пред лицем свог далеког потомка“ чији је лик разазнао на површини леда. Сабљом је дотакао ледену површину која се растопила, а испод му се указао „тек пупољак руже“. Далеки предак „је добро разумијевао природу“ и овај сусрет с ликом далеког потомка за њега је имао изузетан значај јер у том тренутку преузима одговорност за будуће нараштаје и надаље усмерава своје одлуке и деловање имајући у виду управо њихово будуће постојање и опстајање на овом месту. Убрзо одлази по своју породицу и насељава је „око извора код којег је набасао на ружу под ледом“, око места где му се живот указао испод површине непостојања. Мотив руже под ледом јавља се и у завршној причи: расцветала ружа пркоси зимској хладноћи и надолазећем непостојању приповедачеве породице на месту на које је вековима пре тога довео далеки предак.

Легенда о ружи под ледом у своје окриље окупља приче о одрастању једног дечака и о главним ликовима тог одрастања, повезујући их у романескну целину. Свака прича независна је у тематском и композиционом смислу и, уз легенду која их уоквирује, повезана је искуством приповедача који расте од прича и у причама и приповедајући постаје чувар својих предака, обездомљених рођака и сународника, чију је постојбину заљуљао недавни земљотрес „лако као празну колијевку”, управо причањем о њима. „Густином поетског неријетко сам заклањао живот”, каже приповедач, који приповедајући овај роман, из приче у причу, сведочи да и приповеда онако како је живео, покушавајући често да сам убрза природни ток догађаја: индивидуално и универзално преплићу се у густом поетском ткању, али се чини да се сама прича толико брзо испреда и смешта јунаке у један универзални контекст и пре него што су биолошки завршене њихове појединачне судбине. Тој динамици доприноси и комбиновање различитих перспектива из којих се приповеда, смењивање делова који су исприповедани из перспективе дечака и делова које углавном на крају приче у виду коментара даје одрасли приповедач обогаћен сазнањима каснијих догађаја и животним искуством, и у којима из те перспективе осмишљава и контекстуализује појединачне догађаје и судбине у целокупну породичну причу и причу о свом народу. Прича је приповедачев „тајни ковчег” у који смешта своју породицу и сународнике, али истовремено и лик у роману који их све наткриљује: „Испада да сам читаво своје дјетињство бјежао од прича. И био увјерен да сам у томе успио. Међутим, оне су биле упорне и, ево, прате ме као далека јека”. Прича је прибежиште и спас, чак и кад је толико сурова као прича с натуралистичким елементима коју је приповедач покушао да одболује приписујући је крајишком пророку Леши Самоуку јер су ипак најмучније „оне приче које никако не могу да се започну”.

Наслови прича у роману „Ружа под ледом” топоними су кључних места дечаковог детињства и одрастања. Поетични су, а ипак тако прецизно формулисани, као синопсис романа, да нико ко би кренуо да се сналази на мапи овог појединачног одрастања и породичног наслеђа ни сад ни убудуће не би могао да залута.

Аутентичност приповедања у роману постиже се коришћењем технике сказа у шкртим, готово гномским дијалозима, једноставношћу израза и богатством значења, што све доприноси томе да овај роман буде универзална животна прича коју прича човек на граници, било кад и било којој, покушавајући бар на овај начин да окупи свој расељени свет који се раширио „као болест, али оног нашег у нама све је мање”.

Приповедач најстрашнијом речју из детињства сматра реч раскршће и причу о одрастању и причу о својим прецима ствара управо на значењској раскрсници на којој се укрштају разне стваралачке нити, искључивости, контрасти, животне концепције ликова, прошлост и садашњост, легенда и стварност, трагично и комично, вечно и пропадљиво, овоземаљско и онострано, светиње и чини. И породична кућа на лакат, која је асоцирала на припадност сеоској аристократији, налази се на раскршћу које је „мјесто укрштања злих погледа и окупљања нечистих сила” и остаје на длану приповедача као запис који показује свету с којим се сусреће.

Слутећи да се нашао на крају свих крајева кад је реч о егзистенцији своје породице на просторима Баније и Класнића Горњег, приповедач трага за почетком свих почетака у времену „када се живљење подударало с бјежањем” и када се бежало „од живота и према њему”, „од смрти и у сусрет њој”, „из једног царства у друго, из туђег у туђе” и када је ружа под ледом зауставила његовог далеког претка, коњаника, који се у залеђеном огледалу изнад ње на трен сусрео са одразом свог далеког потомка, потоњег приповедача овог романа. У причи под насловом „Циганска посла” Свети Ђорђе, породични светац заштитник, на икони коју у селу продаје Циганка „био је налик на оног претка на коњу, нашег родоначелника, о којем је до нас допирала загонетна и нејасна прича”, с разликом што је „овај Ђорђе” „копљем пробадао змаја”, тако да се „ружа испод леда из приче расцвјетала (…) на икони у змаја.”

Нашавши се у незахвалној позицији онога ко је на другој страни огледала, на другој страни једног давног доласка свога претка на огњиште и ко својом причом треба да затвори врата једног сада већ бившег вековног опстајања које сеже од времена „када је Бог ходао по земљи” до граница заборава, и крене „ка новој ружи под ледом или звијезди репатици, не би ли стигао на крај свијета где нема ни леда ни руже, ни буђења и сјећања на трње! Гдје пуца видик на непрегледну пустолину људског заборава”, приповедач од почетка покушава да нађе везе међу догађајима и ликовима кроз време, везе између њиховог слободног деловања и судбинске предодређености, и из приче у причу везује конце за небо како би свој завичај, претке и цео један опустели географски и метафизиком обогаћени простор последњом сеобом преселио на једино могуће место, у причу, где до њих не могу више ни историја, ни политика ни претећи заборав.

Из породичног сећања и својих искустава приповедач испреда породични мит, породичну космогонију, породични речник, али је идеализација ових митских представа и света детињства избегнута иронијским дискурсима који свет ауторовог одрастања чврсто везују за земљу. Стварање мита увелико је „олакшано” чињеницом да приповедач ствара породични и колективни, али не и национални мит јер је прича коју прича, прича с границе, с оквира шире националне приче.

Динамика приповедања темељи се на испреплетности дивинизације и детронизације света предака, које су тако чврсто испреплетене и тешко их је размрсити. Ако бисмо покушали да саставимо породични речник приповедачеве породице и свет његовог одрастања, могли бисмо уочити да они почивају на неколико кључних речи: суза, кућа, раскршће, Бог, смрт, прича, туга, отац, мајка, бабе, деда, стричеви, тетке, сан, слобода, земља, детињство, стид. Све ове речи у породичној причи имају специфична значења, а та значења између осталог повезују ликове у времену и кроз време и преносе се као неко имагинарно породично наслеђе. Оно је истовремено и светиња и терет. Тако је, на пример, од свог прадеде Михајла приповедач научио тајну усправног умирања, као у положају молитве, али кроз генерације до њега је стигао и породични наук: „Никад не путујте од мјеста до мјеста, већ од жене до жене”, који приповедач коментарише из искуства времена садашњег: „Данас је сасвим извјесно да они који његов савјет пренебрегавају – пеку се на тихој ватри махнитости и неспокоја.” Улога хумора један је од кључних елемената у ткиву романа; кад прича на почетку „полети”, хумор је на крају приземљи. Приче као што је прича „Дижите се, мртви!” прави је хумористички бисер и ведри доминантну сету већине прича.

Из приче у причу, идући од судбине до судбине рођака и пријатеља, приповедач гради метафизичку грађевину од речи и у њу склања од заборава породичне светиње и породичне таме. Свака светлост иште своју муку. Из сваке муке боље се види светлост. У темељима овог породичног здања смештенога за век векова на страницама књиге, као у свом последњем, вечном уточишту, са својим подрумом и кроз векове наталоженим мрачним слојевима, с подземљем „у којем обитавају духови предака”, у којем је остала приповедачева „змијолика душа” која се у мраку „изувијала и савила као наврбабин срп и тако склупчана остала да чека (његов) повратак”, налази се тајна рађања из муке оличена управо у поменутом наврбабином српу, којим је пресечен пупчаник њеног потомка, и њена суза која се сели из генерације у генерацију и лако се појави у очима далеког потомка, који нам оставља коначни породични запис. И људи су, уосталом, како читамо у причи „Дјеца од глине”, настали од земље и Божјих суза које је осушило сунце „јер, све што је раздвојено можда јесте чистије, али је без живота”. Сузе су у темељу људског бића: „Тако је и са људима. Кад год нестане нешто од тог трога: Божјих суза, прашине или сунца – људи умиру. ”

Кућа има своје подземље, али и свој пантеон, као што и само село има свој Олимп, Окир, највишу тачку на којој се налази и гробље. У причи „Ми из Класнића Горњег” приповедач на ироничан начин коментарише ту горњу, олимпску перспективу: „Отуда вјеровање да је нама из Кланића Горњег било лакше да се отиснемо у свијет, јер нам је све било под ногу и ниспут, низбрдо или ниспоток, све до ушћа, све до краја, све до дна. Одлазили смо са мање напора, али нам је зато враћање (…) узводу, успут и узбрдо било теже и зазорније“. Поред породичних светаца заштитиника, ту су и породични свеци као што је Свети дјед Петар који је био толико добар, душа од човека, да га је мало ко „разумео за живота”, а на чију су светост породици указали војници у постолујно време ударивши бајонетом у дедину слику, али се слика сачувала, а разбијено стакло му је изнад главе исцртало облик ореола. Деда је умро од туге кад је дечак отишао у војну школу, а његову смрт су отуговале краве с којима је за живота свакодневно разговарао и пазио их. Изворна доброта појединих јунака романа као да је неразумљива и тешко видљива сама по себи и спознаје се тек кад оду с овог света и увек кад неко други из спољашњег света свесно или несвесно на њу укаже укућанима који су њоме окружени. Доброта није само породично наслеђе, она у роману има и своју практичну функцију, доброта дословно спасава живот дечаковим прецима када једног од њих, због неког доброчинства, прескочи војник „са самогласником на капи“, поштедевши га судбине мученика из глинске цркве. Јунаци овог романа, потомци ратника, не истичу се по својим успесима у рату, нису првоборци, не јуришају у ратне подвиге и углавном побеђују у најтежој бици коју имају у виду, бици часног преживљавања која се води на дуже стазе. Они својим практичним деловањем више него речима помажу дечаку да препозна истинске вредности и ревидира идеолошке ставове чијем је деловању изложен током школовања у раном детињству.

Чланови дечакове породице су у врло блиској вези и са својим свецима заштитницима, с Богородицом и са самим Богом, који је некада, по предању, силазио у њихове крајеве, али већ дуго „поучен оним што га је снашло ходајући кроз наша села” није се „усуђивао да сиђе са неба”. С њим разговарају и кад ћуте, непомињањем га штитећи од себе, њему се моле, на њега хуле најгорим псовкама од којих „ни горе није био посве безбједан” суочени с разним безизлазима док кроз време ходају „руку под руку са смрћу”. Док се мушки део породице углавном активно разрачунава и разговара с Богом, прави су бисер овога романа исприповедани остаци некадашњег односа према православљу чији су носилац жене. Дечакова бака се пред сан у мраку и тишини моли Богородици окренута лицем „према брвнима”. У причи „Тајни ковчег” бака бојажљиво вади из ковчега слику краља Петра Другог као дечака и показује је накратко деци плашећи се да би то упознавање за децу могло бити опасно. Ни дечакова наврбаба „никад није опсовала Бога ни закукала на усуд. Ћутке је живјела и ћутке умрла. Зато је њена прича изаткана од најмуклије тишине и начистије сузе.” Ови делови романа указују на обрнуто пропорционалан однос спознавања и вредновања верског и националног идентитета у односу на спољашње манифестације. Што су оне пригушеније, и што су више у мраку и тишини, изгледа да су свест о идентитету и сама вера јаче, као и да су главни носиоци и вернији чувари вере управо жене.

Кретање јунака романа у ствари је узмицање пред смрћу јер „ако неко застане у ходу, смрт је приправна да га придржи и душу му пренесе преко небеских провалија”. Сталну и чврсту веза коју јунаци романа имају са својим прецима приповедач често коментарише с иронијским отклоном: „То да је наша кућа „на лакат” најбоље се видјело са небеса па није искључено да је прави адресат одаслане поруке боравио горе, у висинама”. Кућа је у роману реч пребогата значењима, она није само нека конкретна грађевина, већ се односи и на идеју куће која се пише великим словом К. Она је и исходиште и коначно коначиште. „Не мислим на конкретну кућу, већ на саму идеју Куће, на Кућу као последње уточиште”. Кад осете приближавање коначног краја, неки ликови овог романа одједном устају и незнано куда полазе правдају се тиме да морају да крену кући.

Ликови у роману од раног детињства суочени су са суровошћу и смрћу, окружени божанским принципима, изложени нечистима силама и у том ковитлацу покушавају да пронађу смисао свог постојања. Иако укорењени у времену и простору у којем живе, малореки и шкрти у емоционалном испољавању, они су у духовном и психолошком смислу веома сложени и у себи расплићу универзалне дилеме и сукобе. Дечака, свако на свој начин, упознају с реалним светом и паралелним световима, с вером и сујеверјем. У овом контексту посебно се издваја прича „Дубок сан” у којој је на поетичан начин представљена инфантилна представа смрти као дубоког сна која се зачиње у младом бићу под утицајем прича његових рођака. Јунаци романа се боре, свако на свој начин, да осмисле овоземаљски и продуже свој потоњи живот у причама макар оне биле испредене и од „тлапњи и неостварених жеља”. У свет крајишких монолитних јунака продиру дилеме и изазови нехеројског света, па се морају одредити и према брачној невери, јавном испољавању емоција, вештини преживљавања, жељи да осмисле свој живот и остану упамћени по било чему, макар и незнатном, и да иза себе оставе управо свој наук, какав год био, да се преноси и на будуће генерације.

Слика детињства у роману „Ружа под ледом” вишеслојна је и у основи потресна. Далеко од идеализоване слике детињства коју срећемо код Ћопића, чија су дела трајно обележила преломне тренутке у детињству дечака. У једној од прича приповедач означава детињство не као идиличан период, него управо супротно од тога: „Послије свега се питам – смијем ли се присјећати дјетињства без стида и кајања? Поготово – смијем ли без осјећања кривице писати о њему?” Од самог почетка живот приповедача одвија се на раскрсници живота и смрти, сна и јаве: „Од првог корака сам се разболио од недостатка ваздуха, а можда и од туге.” Управо од разних врста туге умирало се у његовој породици, од туге за женом, за децом која одлазе на школовање или умиру, до туге за завичајем. Из раскрснице утиснуте у сопственим длановима приповедач покушава „одгонетнути своје детињство”. А то детињство не чине само ликови попут Ћопићевог Петрака, самарџије, којих у роману има много, и догађаји као што су долазак телета на свет, уношење сламе за Божић у кућу или удавање тетака, него се оно састоји и од мање светлих момената од „прича од којих се леди крв у жилама”, као што су „учење охолости”, „вјежбање суровости”, „успављивање пророчанством”, суочавање са смрћу предака, суочавање са смрћу животиња, на чију је судбину приповедач и сам вољно или невољно утицао, учење „лоповском занату”, суочавање с убиством које су починили његови блиски сродници, љубавни неспоразуми услед ћутања… Живот је постављао препреке пред приповедача, а он је свакој новој хрлио стрмоглављујући се. Његово турбулентно одрастање на неки начин је предодређено колективним усудом мештана Класнића Горњег: „Небитне утакмице добијамо, а оне најважније губимо несмотрено и расијано, па поразе проглашавамо побједама и наклоности видимо тамо гдје их нема”.

Свакако најважнија особа приповедачевог детињства јесте мајка према чијој души као према некој високој јели расте душа дечака. С мајчином сузом самерава се душа дечака и њена суза појављује се у дечаковом оку. Мајчин лик присутан је у многим причама, али посебно у двема, једној на почетку („Мајка земља и немирни курјуци”) и другој на крају романа („Одумирање пупчаника”). Мајка је носећи стуб дечаковог одрастања, она обасипа дечаково чело пољупцима, али она прва успоставља и границе дечаковог света и дели добро од зла, слободу од забрањеног. Она је дечаку који је често у животу „палио ватре” родила брата ветра, али њен чаробни прутић, с друге стране, кад нешто скриви, буди „врискаву мелодију” дечаковог плача. Након једног дечаковог искрадања из куће, мајчине батине су „подстакле безбожничку запитаност зашто (…) највише болова задају они који ме највише воле, они које највише волим”. Мајчино име се не помиње у роману, она надраста конкретну особу и постаје лично приповедачево божанство које се налази не само на извору његовог живота, него је извор читавог света. На једном месту приповедач каже: „Ни данас не могу да појмим постојање свијета без мене и моје мајке. Али зато вјерујем да је читав свијет заједно са мном – родила моја мајка.” Гледајући њену фотографију из доба девојаштва и немирне курјуке косе који се отимају њеним покретима док их намешта, приповедач размишља о томе да ли је његовим рођењем и мајчинством награђена или кажњена. Приповедач и његова мајка су изузетно повезани и најмање комуницирају речима, али комуницурају покретима, погледима, сузама, тугом, уздасима, препознавањем једнога у другоме. Мајка је заслужна за одржавање породичне целине и успостављање склада од нереда. Мајка је чувар породице и наредна је свему што јој живот носи. Чини се да је њена родитељска величина између осталог и у томе што је своју децу од почетка укључивала у живот и није их штедела ни од светлости ни од туге, ни од страха од маћехе ако она више не буде могла да подноси товаре живота на својим плећима. Она свог малог дечака од најранијег детињства води од лекара до лекара не би ли нашли лека за његову осетљивост и болешљивост, води у потрагу за одбеглим неверним оцем чија слобода чини да у дечаковим очима порасте до легендарних размера, у зимско јутро води га на пијацу, суочавајући га с неуспелом продајом живине и са сузом разочарања у оку, она своју малу децу води на њиву да цео дан копају кукуруз и да безнадежно чекају оца да им помогне. Мајка је монолитна фигура дечаковог одрастања. За разлику од ње фигура оца је фрагментизована, а делови те слике се губе у реалности дечакове свакодневице. Дечак се диви очевој слободи, али након једног очевог повратка кући као кривца „један дио њега се никада није вратио”. Свог оца поштара дечак пореди са покретним громобраном који је свесно привлачио животне опасности. Од својих предака није наследио вештине рада у рукама: „Једино му се посао са писмима и женама није отимао”. У дечаковим очима слика оца тешко може да се заљуља и он расте у дечаковим очима, поприма невероватне способности, али на крају једне такве визије ипак „нестаје у мраку, лагано, као привиђење.”

Поред ликова приповедачевих родитеља, у роману упознајемо ликове његових бака и дедова, стричева, тетака, рођака, комшија и пријатеља. Свако од њих уткива нит свог постојања и своје животне филозофије у душу дечака приповедача, који у уводној причи себе дефинише као „усамљено биће” коме су „страхови једино друштво”. Јунаци из његовог окружења својим причама и деловањем наизменично хране и разгоне дечакове страхове, истовремено га збуњујући и јачајући.

Роман „Ружа под ледом” динамичан је због тога што се његов склад гради на нестабилном темељу парадокса који је у самој основи живота, али та грађевина, иако лишена чврстих темеља, више се издиже у међупростор између неба и земље, пропадљивог и вечног. Отуда овај, по тону никад личнији Демићев роман, истовремено постаје и најуниверзалнији. Иако су у њему приказане специфичне људске судбине, он оставља велики простор читаоцима за препознавање, допуњавање и дограђивање својим породичним искуствима и тај остављени простор, његово је велико богатство. Након петокњижја посвећеног свом прогнаном национу, Демић се у овом роману враћа нуклеусу, породици, почетној и базичној тачки и човека и народа. Овај роман открива и чудесан стваралачки пут Мирка Демића када је реч о приповедању о судбини његових сународника. У књигама које су посвећене овој теми пратимо пут од прапочетка до „краја свих крајева”, у којем је повезујућа нит једна суза понорница која иде од претка до претка и једна прича која осмишљава путовање ове сузе.

Слађана Илић
ЗАВИЧАЈ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА

Роман од прича Мирка Демића Ружа под ледом, објављена 2021. у Српском културном дрштву Просвјета у Загребу, наставља низ српске књижевности који чине следећа дела: приповетке о деци Иве Андрића, Башта сљезове боје Бранка Ћопића, Рани јади Данила Киша, кратке прозе Горана Петровића Савети за лакши живот, као и његове приповетке Трска, Месец над тепсијом, Матица, Велика прича, Пронађи и заокружи и друге.

У Ружи под ледом ауторски приповедач из перспективе бившег дечака у центар своје приче ставља завичај који је, стицајем историјско-политичких околности, заувек изгубио 1995. године. Реч је о селу Горњи Класнић код Глине. Ретроспективно приповедајући, он се враћа аркадијским просторима свог детињства. У њега стају најзначајнији догађаји, утисци и запажања једног дечака све до одласка у средњу школу, тј. до његовог првог одласка из завичаја.

Тај период живота, наравно, обележавају ближњи на које је дете примарно упућено и у чијем кругу стиче прва животна искуства и гради сложени и осетљиви свет. У том каталогу централне фигуре су: мајка, што ће, како из приповеданог закључујемо, то остати читавог живота ауторског приповедача, као непобитни ослонац, а чији ће коначни одлазак бити највећи губитак који га из темеља потреса и као сасвим одраслу, зрелу особу. За њом, јунак тог детињства био је деда, стамена фигура патријархалног човека, који је, и поред те улоге, имао и велики значај за духовни развој високоосетљивиг дечака који је своје постојање природно везивао за причу и причање, најчешће дедино, а који ће с временом открити да је и сам писац. Ту су и тетке којих се бивши дечак с радошћу и милоштом сећа закључујући да је најлепши део његовог детињства трајао док су оне биле део његове породице, док по природном следу нису отишле и основале своје. Ту су и стричеви, међу којима се издваја онај који му је поклонио први, мали плави бицикл. Потом је ту бака која је, у статусу жене која припада патријархалном друштву, у позицији која јој припада и која никада није лака, све што ради и што јој се догађа повезивала са смрћу или пак под бременом свакидашњице често зазивала.

Такође присутан, или релативно присутан, је и отац чији лик буди сећања на породичне свађе, тј. на мање лепе тренутке детињства.

Свет ауторског приповедача чије смо стубове навели, испуњен је чарима детињства у селу, свакодневним играма, несташлуцима и чежњама, за кожном лоптом на пример, као и величанственим догађајима, као што је долазак на свет птића или телета. Но, одрастање на том месту премрежено је и свим оним што то искуство употпуњава и сведочи да свет једног детињства не чине само радосне и величанствене ствари. Тако се ауторски приповедач суочава и са смрћу вршњака, са чињеницом да су ловци убили његовог пса јер им је растеривао плен, као и с такође неразумљивим чињеницама које су део једног ширег значајног контекста, а које све време његовог детињства тињају – на пример како се постаје Хрват ако то неко по рођењу није и зашто људи ратују, зашто суседима који, да би спасили голи живот, морају беже, спаљују куће.

Одговоре на та и друга тешка питања, понета из завичаја којег више нема, ауторски приповедач можда је добио на месту новог живота, а можда и није. Свакако, његова перспектива је сада другачија – због чињенице да је одрастао, као и због сагледавања конитинуитета, узрока и последица конкретних историјских догађаја чији ехо не престаје, а који отварају поље запитаности о онтолошкој природи зла. Ауторски приповедач настоји да до тих одговора дође причом и писањем – који су његова судбина.

У потпуности лирски интонираном Ружом под ледом, он је захватио и аутентичан народни живот, фолклор и језик Срба с подручја Глине, што је особит допринос ове књиге и значајан документ.

Читајући Ружу под ледом размишљамо којим је читаоцима она намењена – извесно деци и осетљивима, свима који знају да се све боље, јасније види са места на ком сте били дете.

Представљање романа од прича РУЖА ПОД ЛЕДОМ

Ниш, 29. октобар 2021.

Глина, 16. октобар 2021.

Сисак, 15. октобар 2021.

Двор, 15. октобар 2021

Загреб, 14. октобар 2021.

РУЖА ПОД ЛЕДОМ ; роман од прича

ЛЕГЕНДА О РУЖИ ПОД ЛЕДОМ

Утвара мог далеког претка израња из помрачине времена – галопом. Спочетка се тај галоп чује као јека нечијег узнемиреног срца. Онда се помаља као дрхтава сjенка, растопљена бљеском свијетла у мојим очима.
Вијековима је та кентаурска прилика добовала по рубовима обзорја и породичног сјећања, вјешто се кријући
на раздјелници свијетла и таме. А онда сам је призвао, надносећи се над мрак вијекова, једног јутра, на самој граници између сна и буђења, кад знам да сањам, али одбијам да се пробудим.
Био сам поштеђен детаља коња и јахача, јер су они више моја мисао, жељна да се оно палацање удаљене свијетлости, њено наизменично паљење и гашење опредмети у почетак свих почетака. Макар је свео на један од многобројних привида приче о трачком коњанику.
Зимско је доба. Тромо небо вуче по земљи блатњаве рите. Невидљиве опруге небеског механизма шкрипе потмуло и напрескокце. Чини се да ће сваког трена у њему нешто попустити и зауставити вријеме са којим ће се све претворити у камен.
Од унутрашње језе по надланицама су ми потамниле накостријешене длачице. Оштар ваздух наговјештавао је
снијег. Вукови самотњаци злослутно су завијали у даљини. Усамљеним бићима страхови су једино друштво.
Поготово ако су стари, на које сам већ навикао. Зато одбијам да се пробудим; јер ме тамо чекају нови и сабласнији.
Ледена покорица већ је оковала тло. Испод копита пуца залеђено блато. Приказа ми се стријеловито приближава, као да клизи по површини залеђеног језера. На све стране прште громуљице стврднуте земље. Са оближњих грана прхне по која птица или су то моји дамари. Све јасније чујем звекет сапонаца на орми и
коњско фрктање. Јасно разабирам гриву и сапу која животињи сукља из ноздрва.
Коњаник бодри коња кратким и продорним: “Ха! Ха!” А онда, кад су пришли извору који се налази поред једва видљиве стазе, коњ се нагло зауставља, готово укопава. Као да је осјетио моје присуство, унезвјерено окреће главу лијево-десно и стриже ушима.
Сад сам већ сигуран да је човјек на коњу мој предак.
Коњаник с лакоћом скаче из седла, не испуштајући узде из руке. Пажњу му је привукло нешто налик залеђеном издану. Када је клекнуо да га боље погледа – на сребрнастој покорици спазио је одраз мог лица. Махинално се слободном руком ухватио за балчак опасане сабље. Устукнуо је пред лицем свог далеког потомка.
Оном истом руком која се машила сабље дотакао је ледено оканце. Оно се растопило. Мој лик је нестао. Тог
трена се отворила ледена шкољка и, умјесто бисера, указао му се тек пупољак руже.
Мој предак је добро разумијевао природу. Она се тада још давала прочитати. Залеђена ружа у сњежној ноћи
зауставила је његов пут. Било је то вријеме када се живљење подударало са бјежањем. Бјежало се од живота и
према њему, бјежало се од смрти и у сусрет њој, из једног царства у друго, из туђег у туђе. Бјежало се без мапа и
путоказа, без водича и утабаних путева. Тек по који неопрезни траг људског присуства знао би се затећи покрај
извора и плитких газова, тешко разумљив и злокобан.
Мој далеки предак је скочио на коња са већом одлучношћу него што је сјахао. Приљубио је лице уз врат плаховите животиње, провукао му прсте кроз гриву и промрмљао неколико неразумљивих ријечи.
Коњ је само стригнуо ушима, што је могао да буде израз разумијевања, али и чуђења.
Снажним повлачењем узда јахач окрену животињу у правцу из којег су дошли и подбоде је мамузама. Коњ зањишта и нададе се у галоп. Попут копља баченог у амбис нестаде у тмини из које се појавио.
Неће проћи дуго од тог сусрета, а мој предак ће довести своју браћу са њиховим породицама и населити их око извора код којег је набасао на ружу под ледом. Мала колонија ће наоколо подићи колибе од прућа, до
пола их укопати у земљу, и ту остати да живи.
Неколико стотина година послије овог сна, стотинак метара од мјеста указања чудесне руже – угледао сам
свијета. Свијет се указао у облику мрклог мрака, густог као у “рогу црног вола”, пошто је удешено да се родим у глуво доба ноћи, како и приличи незнаном и незваном госту.
Била је то ноћ која претходи дану у којем се сви, па и Творац, одмарају.
Када се разданило, прољетни снијег је прекрио околне брежуљке и долине.
Не знам да ли ме је то поздравила залеђена ружа, као што никад нисам сазнао да ли је замрзнути цвијет обиљежио живот потомака заборављеног коњаника из мог сна. Не знам, такође, да ли трајна дрхтавица у мени
потиче од залеђене руже или њеног трна, свеједно да ли напољу урла сјеверац или је упекао звјездан.
Једино знам да припадам посљедњој генерацији тих насељеника са којом сам кренуо ка новој ружи под ледом или звијезди репатици, не бих ли стигао на крај свијета гдје нема ни леда ни ружа, ни буђења и сјећања на трње.
Гдје пуца видик на непрегледну пустолину људског заборава.

Пустоловине бачког опсенара у DAISY-формату

Библиотека за слијепе Црне Горе, 2021.

https://bzscg.net/27-07-2021-nova-knjiga-u-daisy-formatu-pustolovine-backog-opsenara/?fbclid=IwAR3Axgyu2KO8RxWNOErjXoTBT8CKOYbxvd_vWB_LqYEFK0ENwA6qZdy7jG0