Слађана Илић: Кроз векове – на граници
Вечерње новости, 1. септембар 2024.
https://www.novosti.rs/c/kultura/dodatak-kultura/1414293/knjizevna-kritika-kroz-vekove-granici
Мирослав Башић Палковић: Приче с недоходних небеских перивоја
сајт Лагуне, 24. 09. 2024. (https://laguna.rs/laguna-bukmarker-prikaz-knjige-nebeska-divanhana-price-s-nedohodnih-nebesk-unos-26376.html?fbclid=IwY2xjawFf5y1leHRuA2FlbQIxMQABHaZPUiYRSrYO_zt3ublS4XSI-n0zlvjxJLIrd2Xo1w1eVtyF8uK6PuWBBw_aem_Whcq9fOh5ZFa6uTPxpnV4Q)
Слађана Илић
КРОЗ ВЕКОВЕ – НА ГРАНИЦИ
Нови роман Мирка Демића „Небеска диванхана“ (Лагуна, Београд 2024), је роман о граници. О сложености тог појма и разноликости њеног схватања и доживљавања сведочи шест паралелних прича које се унеколико додирују, али и разликују. Њихове додирне тачке заснивају се на универзалним истинама, дакле, на ономе што је непроменљиво и сасвим извесно, и што се у историјском циклизму, нажалост, потврђује, а то је да свако ново повлачење границе подразумева рушење оне која која јој је претходила и која се до тог тренутка некоме чинила праведном, а нова, неминовно, „почиње да призива нова прекрајања и доцртавања”. Протезање било које границе увек условљава неслагање јер је повучена „на нечију корист и на нечију штету”. С обзиром на то да живимо у земљи између Истока и Запада, али и у земљи и Истока и Запада, о чему је изврсно писао антрополог Бојан Јовановић (студија „Србија Истока и Запада“), дакле, увек на граници, кроз векове сведочимо каква је судбина људи условљена том чињеницом.
Различитост прича које чине ову књигу проистиче из перспективе јунака приповедача, као и из друштвенополитичког и социјалног статуса јунака о којима се приповеда. Немалу улогу у свему томе има и свака од култура којој јунаци припадају. На основу њихових судбина у прилици смо да разумемо како је изгледао свет 17. и 18. века на Балкану, али и знатно даље, од царског Беча до Стамбола. У језгру прича је конкретан догађај ‒ мир између Аустрије и Отоманске империје, склопљен у Сремским Карловцима 1699. године. По атмосфери, сложености историјских чињеница и догађаја, и позицијама јунака, иако је реч о другом приповеданом времену, овај роман у наше сећање призива свет једног другог романа – „Травничке хронике“.
Читајући „Небеску диванхану“ у прилици смо да уочимо линију, која никако није граница, а која сведочи о континуитету високоестетског стваралаштва о разликама. Поменућемо тек неколико значајних имена која јој припадају: Иво Андрић, Милош Црњански, Милорад Павић, Горан Петровић, Мирко Демић.
Мирослав Башић Палковић
ПРИЧЕ С НЕДОХОДНИХ НЕБЕСКИХ ПЕРИВОЈА
Разговарајући с писцима како у земљи тако и у иностранству, сазнао сам да већини њих у процесу стварања књиге највише муке задају две наизглед просте ствари: писање сижеа и осмишљавање наслова. Вишеструко награђивани књижевник Мирко Демић те проблеме очито никада није имао, те нам се након лирично насловљене „Руже под ледом“, којом је пре неколико година одушевио читаоце у Србији, враћа с епски звучним насловом „Небеска диванхана“, историјским романом врло оригиналне и подједнако замршене конструкције у којој шест паралелних прича, смештених у 17. и 18. век, склапа мозаичну приповест о физичким, метафизичким и умним границама.
У Небеској диванхани која је „окићена гирландама прећутаних мисли и недоумица, нискама дилема и протусловља, обремењена украсима од окаснеле мудрости и ником непотребних наровоученија“ свака прича дође на ред, док њени беседници „уживају у диму небеских наргила или сркућу шербет од цеђених звезданих опиљака“. Тамо где је „свака реч пропламсај из мрака векова, све се поравнава и изједначава“.
На таквом месту, које нам Мирко описује реченицама раскошнијим од султанове ризнице, лепршавима и блиставима попут лептир-стихова заробљених у строфе, чијих је крила лепет толико заводљив да прети да вас обавије вихором неодољиве лепоте, главно слово држе „побочници, саветници, тумачи, секретари и слуге, оборужани привилегијом да наџиве јунаке својих приповести“, те „запажају небитно, домишљају неразумљиво, осмишљавају недогођено и разблажавају сурово“. Као што видите, Мирко језик узима у своје руке и попут прекаљеног кујунџије кује од њега речи и кованице које, савршено логичне и реченици преко потребне, дишу пред нама и трепере као да су у језику одвајкада присутне! На таквој се приређеној трпези свака реченица куша и испробава попут најегзотичније сластице. Исто као што око неће да побегне од прелепих корица које је осмислио вазда надахнути Стефан Петровић, па се на њима дуго задржава и диви њиховој филигранској лепоти.
У једној од прича пратимо грофа Марсиљија који пратећи слив Дунава завршава посао обележавања граница између Хабзбуршког и Отоманског царства крајем 17. века. С њим ћемо се наћи и на склапању историјског мировног споразума у Сремским Карловцима 1699. године. Под Мирковом руком потом се бокоре и витице приповести о Мехмед-паши и Ибрахим-ефендији који су у преговорима заступали турску страну. Али не упознајемо само главне играче у тој политичкој игри већ и оне „ситне“, људе који су се нашли на ветрометини између сукобљених империја: граничаре, секретаре, писаре, преводиоце… Ненаграђени за свој посао, они често ублажавају страсти својих послодаваца и тиме утичу на успостављање мира и спасавање живота. Њиховим заузимањем могу да се спасу села од брисања, аде од рушења, тврђаве од разарања, сељаци од сутрашњег буђења на непријатељској страни. Док њихови господари секу, кроје и успостављају границе, они су ту да се постарају да тај посао буде ваљано обављен, а каткад су ту и да би га саботирали и замутили. Неки од вођа преговора играју игру на више страна гледајући не толико да успоставе мир, колико да ућаре што више за себе и оне који их тајно плаћају. Јер када неко прекраја садашњост, у опасности је и сама будућност.
Док пратимо замршене животне путеве који су преговараче на крају довели у Карловце да руководе тим значајним историјским тренутком, Демић нам пружа прилику да се корак по корак упознамо са силним закулисним радњама које су покретале закучасти политички и управљачки механизам царстава која су владала просторима на којима ми данас живимо.
Оставите одговор