Čitav život sam kasnio za sve važno i presudno. Kasno sam doživeo pobede da bih mogao da se uzoholim, a još kasnije poraze, iz kojih sam mogao nešto da naučim. Prekasno sam se rodio. Zato ću, valјda, prerano da umrem.
Kasno sam se oženio, a prekasno – razveo. Odocnio sam sa ovim pisanjem. Moj život se sveo na vajkanje. I tekao je neprimetno sve do trenutka kad me je osvestila spoznaja da je, zapravo, prošao i da mi predstoji njegov mučniji deo: smrt roditelјa, odlazak bliskih i dragih bića, boleštine i, konačno, vlastita smrt i nestajanje. Već sad osećam da za drugo poluvreme imam manje snage nego što sam je imao za prvo. Saznanje o uzaludnosti živlјenja samo je oblik samoubilačkih sila koje oduvek divlјaju u meni. Smrt će biti samo stanje u kojem neću moći da se setim – ko sam!
Dok većina lјudi o svojoj smrti nastoji da govori mirno, kao da se radi o tuđoj, ja padam u očajanje za koje nema leka. Iako sam odavno umro. Svetu sam suprotstavio sve što posedujem: nesavršenost tela, inteligencije i emocije. Katkad bi me u toj pomirenosti pomela podrazumevana a izneverena obaveza produžavanja porodične loze. Nemost mog hipotetičnog potomka pozivala bi me da se vratim iz ovog baulјanja, kojim se hvalim kao izabranim putem. Tada bih zastao, u raskoraku, jednom nogom već zakoračivši u ništavilo. Jedino što sam mogao jeste da se osvrnem i za tren stanem, kao krivac zatečen u kajanju. I onda bih nastavio, priželјkujući da mi zemlјa bude laka i pomalo zebući da joj ne budem težak, kao što je ona meni bila za života. Nekoć sam hteo da budem lanac, a ne karika. Sad nisam ni jedno ni drugo.
Između majčine i utrobe mrtvačkog sanduka šćućurio se ovaj život, kao zver u procepu. Ne tiče me se ono što je bilo pre rođenja, ni ono što će uslediti posle smrti.
Samo se trudim da budem što manje uočlјiv. Ràd sam da izostanem iz svakog događaja, da ne budem ni najmanji deo njih, da me poštede u svakom smislu. Komotnije mi je u nedogađanju. Tad sam potpuno svoj.
Svako od nas ima krivu sliku o sebi na kojoj danonoćno radi. Ni ja nisam izuzetak. Kažu da je čovek tragično biće zato što je svestan svoje smrtnosti. Međutim, ja sam tragično biće i bez toga. Živim veliku iluziju prema kojoj bi svet bio siromašniji bez mog uvida u njegovo postojanje. A mlaka vera u Hristov povratak tek je očajnički cijuk. U to verovanje utkana je i sumnja u njegovo
vraćanje. Od te dve nejednake niti ispleten je konopac za koji se hvatam i, držeći se za njega, izvlačim iz kalјuge besmisla, ali i onaj koji, neutešan, nabacujem oko vrata.
Ako uzmem u obzir Paskalovo stanovište o Hristu kao sredini, „jer u njemu nalazimo i Boga i svoju bedu“, onda krst na kom je on razapet mogu tumačiti kao tačku u kojoj se presecaju oholost i očajanje. Poznajem lјude koji na svet oko sebe uvek jednako reaguju – plačem. I to onim tihim, blјutavim plačem, odvratnijim čak i od životinjskog odsustva svesti o sopstvenom položaju. Ne pokušavaju da razumeju ništa od onog što im se dešava.
Jedino što umeju jeste da se čude, plačući. Čuđenje im je neiscrpno. Plaču, jedu, čude se i množe, poput skakavaca…
Оставите одговор