Стидим се што живим међу толиким убицама. Страх ме је од сазнања да су они свуда око мене, да нема ситуације у којој би обичан човјек био амнестиран од њиховог бијеса. Не знам да ли је опаснија њихова моћ или немоћ. Њихов бијес или кукавичлук.
Стидим се што живим међу потенцијалним жртвама. Стидим се што је живот одувијек у рукама других, а не оних који га посједују.
Стидим се што се безобзирно уморство (које никад није имало нити ће имати смисла) претвара у жртву и тиме заобилазно оправдава.
Стидим се због недостатка стида. И не само што га има мало, него је замијењен бестидношћу, тим крајњим обликом људске отупјелости и одсуства било какве солидарности.
Стидим се политичара који држе моралне проповиједи и непрестано нас уче првим лекцијама о Добру и Злу. Стидим се демагога и забринутих, шићарџија и калкуланата.
Стидим се светаца и безгрешних, њима су одувијек криви они други и другачији.
Стидим се свештеника који благосиљају убице и не бирају прилике да држе политичке тираде над отвореним гробовима. Стидим се хришћана који проповиједају вјеру у националним дресовима.
Стидим се хришћана који су најсмјернији, најпостојанији и најдосљеднији једино у мржњи и убијању.
Стидим се патриота који мрзе и убијају. Може ли човјек било шта и било кога да воли ако умије друге да мрзи и лишава живота? Највише се стидим патриота који нарочито мрзе и убијају припаднике сопственог народа.
Стидим се лицемјерних нарикача које најприје хајкају, а кад се домогну ловине, по прастаром ловачком обичају, држе јој посмртне почасти.
Стидим се равнодушности које нам никад није мањкало. Равнодушности која прераста у надменост и охолост.
Стидим се сваког смијеха, јер је увриједљив. Прије одаје злурадост него радост. Данас за смијех треба имати снаге и одсуства сваког људског обзира и мјере.
Стидим се неодлучности, остајања без даха, стидим се ове немоћи да се било шта смислено учини и каже.
Стидим се безнађа, тог зида што се испријечио и заклонио видик, тупог сазнања да испред нас више ништа не постоји, да смо неповратно упали у ступицу.
Стидим се што ми се нуде све нови и нови разлози да мрзим. Што у сваком од нас буде и потхрањују све оно нељудско и ниско.
Стидим се брзог опијања и спорог тријежњења, раног ликовања и одоцњелог кајања. Стидим се овог страха у мени који долази од сазнања да се нема гдје побјећи и да несрећа иде за сваким човјеком, ма куда он кренуо; штавише, сам себи је несрећа.
Стидим се осјећања уклетости, спознаје да нам се ништа не да – и да нам се, изгледа, никад ништа и неће дати.
Стидим се бола који пријети да нам не дозволи размишљање и нормално расуђивање. И бола који увијек тежи да прерасте у бијес.
Стидим се патетике која, по правилу, долази као израз нечисте савјести.
Стидим се кривице сваког од нас, јер је неоспорна, кривице која се не умањује падањем у неукус.
Стидим се што живим, сада и овдје. И, уз све то, што знам да је мучно живјети било кад и било гдје и непоправљиво бити обиљежен стигмом стида.
Стидим се овог стида, јер његовим објелодањивањем пријетим да га поништим, да га обездушим и упрљам као сваку улудо изговорену и написану ријеч. (О, не, драги Витолде, не постаје се више невин уколико се више стиди. Напротив: што се више стидим – више сам крив!) Али би ме још више било стид да све ово и овако није изречено и написано.
Стидим се док постојим, постојим док се стидим.
- март 2003.
Оставите одговор