ОЖИВЉАВАЊЕ ДОНОСАУРУСА

Берислав Благојевић

ОЖИВЉАВАЊЕ ДИНОСАУСРУСА

Након књига „Под отровним плаштом“ (2010) и „На ничијој земљи“ (2016), пред читаоцима је нова књига есеја, (анти)теза и повода Мирка Демића „Оживљавање диносауруса“ (УК „Кораци“, Крагујевац, 2023). Као и претходне Демићеве есејистичке књиге и ова је подијељена у циклусе, односно, на четири цјелине: Сабирање трајно расејаног, (Анти)тезе, Расп(ј)евавање свога јао и Оживљавање диносауруса.

Књигу самостално и мимо наведених циклуса отвара, како каже сам аутор, „расправица“ Nervo Fascoloso, „нотица“ о Гогољу, писању, писцима и читаоцима, писцима и класицима. Са овим духовитим, али једновремено горкоопорим и упозорујућим текстом кореспондира и завршни наслов Дуга и весела Гутенбергова сахрана.

Све између (укључујући, дабоме и ова два есеја) представља истинску ризницу од вишеструког значаја. Овај значај може се сагледавати на четири нивоа. Први би представљао однос Мирка Демића према ауторима који су за њега били (и још увијек јесу) важни, с тим да Демић овдје првенствено наступа као читалац и интерпретатор, како класика, тако и савременика. Ту су есеји о Дису и Срезојевићу, тезе о дјелу Видосава Стевановића, тезе о Драшку Ређепу, есеји о Црњанском и Дејану Медаковићу. Посебан, други ниво значаја есеја у овој књизи огледа се у Демићевом сталном враћању на српско-хрватске (литерарне) теме и у том смислу треба истаћи текстове о Игору Мандићу, Небојши Деветаку, Милошу Кордићу, Владану Десници, тезе за Крлежину Сербику, те можда и централни есеј цјелокупне књиге Медаковићево сабирање трајно расејаног.

Демић је један од посљедњих аутора који се истрајно у књижевном, приређивачком и у есејистичком опусу бави овом тематиком.

Трећи ниво „читања“ књиге представљају Демићеве бесједе поводом освајања бројних награда. Неуобичајено скромни, без трунке гордости, текстови приликом додјеле награда „Дејан Медаковић“, „Меша  Селимовић“, „Ђура Даничић“ и „Бранислав Нушић“ откривају не само разноврсност Демићевог опуса, већ и његову запажену улогу у културном животу као библиотекара, уредника часописа, приређивача.

Оно што је можда и најважније у овим бесједама јесте што аутор у њима даје могуће кључеве за читање његовог дјела, указује на списатељске намјере у конкретном дјелу (романи Трезвењаци на пијаној лађи и Ћутања из горе), тражи и налази везе између некад и сад, указује на актуелност или чак пророчанске ријечи давних великана попут, рецимо, Даничића.

Четврти ниво чине текстови о књижевним часописима, о односу књижевности и савремених технологија, савременој српској прози и о будућности књиге уопште.

Импозантна је просторна ширина и временска дубина Демићевих есеја, а моћ аутора да у тезама каже више него многи савременици у читавим томовима доиста фасцинира.

Важно је нагласити да су текстови у књизи Оживљавање диносауруса, изузев једног старијег, настајали у посљедњих петнаестак година, а то је у условима безглаве убрзаности сасвим довољан период да се констатује како су издржали суд времена. За разлику од правих диносауруса, Демићеви есеји су итекако живи и није им неопходно оживљавање. Али, како би наставили да живе потребно им је читање и промишљање о прочитаном, што они без икакве сумње заслужују.