Непознат Неко: – Где радиш?
Библиотекар: – У библиотеци.
Непознат Неко: – Благо теби – само читаш!
Након првих тридесет година животног искуства почео сам да верујем како се књиге и библиотеке не примају за мене. Неколико чињеница је то недвосмислено доказивало.
Пре рата сам живео и радио у Далмацији, из које сам отишао почетком последњег рата. Поред лепих успомена, оставио сам и књиге које сам скупљао за време школовања и првих година службе. Стан и покућство поверио сам човеку у чијој кући сам, раније, био подстанар, а са којим сам остао у пријатељским односима и пошто сам се одселио из његове куће. После мог полутајног одласка јавио сам му се из Београда и рекао му код кога сам оставио кључ од стана. Он је потом пренео сво покућство из мог стана, па и моју библиотеку.
После рата смо се чули и видели. Сачувао је неколико личних предмета, албуме са фотографијама, а од књига само једну – Куран. Сад ме само он сећа на моју прву библиотеку.
Бојећи се да ће му нове власти претресати кућу, одлучио је да се реши мојих књига. Посебно се плашио оних на ћирилици, поготово оних које су се односиле на крајишку историју, па их је, из страха да га не „компромитују” – спалио. Нисам га питао зашто ми није сачувао бар оне на латиници?
Недуго по напуштању Далмације затекао сам се у завичају у којем је увелико трајао рат. Док су други на све стране разносили туђу напуштену имовину, ја сам прикупљао одбачене књиге и, заједно са онима које су ми слали пријатељи из Србије, временом и без плана, изнова формирао нову библиотеку.
А онда сам, залагањем добрих пријатеља, почео да, у периодима без војне обавезе, радим као библиотекар на новоформираном Филолошком факултету у Петрињи. Грејао сам се на ватрици од књига које су доносили гостујући професори из Бања Луке и Београда или слали издавачи из Србије. Поготово ме је крепио ентузијазам студената.
Но, ни то није дуго трајалао.
Убрзо је дошла „Олуја”, одневши са собом и радно место и новоформирану библиотеку. Из ње сам понео само неколико књига: мој првенац који је уочи рата изашао у чувеном „Пегазу”, неколико Набоковљевих и Кишових књига, као и Лиотаров Раскол.
Само је ова последња преживела ону злосрећну колону и стигла у Србију, као једини сведок моје друге библиотеке.
Тада сам обећао себи да више нећу прикупљати књиге, али сам се брзо поколебао када сам у излозима књижара „препознавао” наслове које сам некад имао.
И опет сам почео да се од света и беспућа браним и ограђујем књигама.
Дошавши потом у Крагујевац, прво што сам урадио била је посета Библиотеци и понуда својих услуга стечених краткотрајним библиотечким искуством на факултету и радом у издавачкој делатности Српског културног друштва „Сава Мркаљ” из Топуског.
Био сам спреман да радим било шта, само да буде у вези са књигама. Мили Стефановић, директорки Библиотеке, рекао сам да бих се задовољио и брисањем прашине са њих, само да им будем близу.
Стицајем повољних околности и разумевањем тадашње директорке – почео сам хонорарно да радим у овој библиотеци, најпре на ревизији књига, а потом на свим другим пословима, укључујићи и посао возача.
(Много година касније, када сам дошао на чело Библиотеке, један пријатељ је, мало у шали а мало у збиљи, констатовао да живим свој „амерички сан”, прешавши пут од возача до директора.)
Библиотека је постала моја нова кућа, моје бескућничко прибежиште, а колегинице и колеге у њој – чланови моје породице. Она ми је омогућила да упознам и сарађујем са највећим именима наше књижевности и културе. Омогућила ми је да учествујем у креирању дела културне понуде Крагујевца, што је велика и ретка привилегија.
Још већи изазов је био покретати угашени часопис Кораци, формирати екипу која и данас истрајава на том важном послу, као и враћати заборављене писце и штампати скрајнуте рукописе.
Библиотека ме је научила шта је културна мисија и пружила радост колективног успеха.
Рад у њој ми је помогао да спознам многе предрасуде које владају о њој, али и да распршим и понеку своју.
Већина људи мисли управо као онај Непознат Неко са почетка овог текста да се у библиотекама само чита, не знајући шта све подразумева посао библиотекара.
Гутање прашине дође као нешто што се подразумева.
Они који нам завиде или нас сажаљевају не знају да библиотекар неретко зна да одмењује и чистачицу, молера, електричара, баштована, бравара, водоинсталатера… Товари и развози кутије пуне књига, склапа полице, уноси постаменте, поставља експонате, качи изложбе…
Принуђен је да угошћује умне људе, али и оне који надменошћу и агресивношћу надомештају одсуство дара. Такође, током читавог свог радног века гледа како се његова струка ниподаштава, а култура проглашава луксузом.
Има дана кад помисли да су библиотеке постале склоништа за усамљене и депресивне људе, саветовалишта за неснађене, као и места за оне који свакодневне фрустрације искаљују управо на библиотекарима.
Признајем и то да сам у библиотекарство дошао са предубеђењем да сви библиотекари, без остатка, воле да читају књиге, да о њима размишљају и деле утиске са другима. Ни слутио нисам да су неки од њих ту да отаљају свој радни век, да су залутали међу библиотечке полице и читаоце.
Исто тако, у младости сам мислио да треба прочитати што више књига како бих био упућен, а онда сам временом схватио да огроман број књига представља макулатуру, гробље неостварених амбиција и вампире који вребају да нам украду време.
С годинама сам, такође, спознао да добар библиотекар читав радни век учи да раздвоји добре од лоших књига и као такав, бива од помоћи читаоцу који држи до свог времена намењеног за читање квалитетне литературе.
Библиотеке су писцу од помоћи јер га опомињу на толике велике књиге и списатељске судбине, не дајући му да се исувише занесе и полети. Оне га подсећају на непознатог сумерског писца који се још во времја она чудио количином глинених таблица, убеђен да је још тад све важно одавно написано.
Упркос свему и упркос свима, и даље мислим да су библиотеке и библиотекари бољи део света, а бити међу њима и бити део њих – ретка је привилегија. Зато бих, на крају, парафразирао Милоша Црњанског и констатовао да ми ваља до краја испунити своју списатељску и библиотекарску судбину, која је једна и недељива.
Оставите одговор