Večernje novosti, Beograd

ПОЛИТИКА МЕ ЈЕ ПРВО ПРОГНАЛА ИЗ ЗАВИЧАЈА (редакцијски наслов)novosti_i

Koja je od nesigurnosti koje ste pominjali, govoreći o Meši (i sebi), najpogubnija: sumnja u sopstvene snage i sebe, sumnja u jezik, u reči i njihovu moć tumačenja, nesigurnost u ljude, ideologije, države, vlast?

Pišući u jednom eseju o Meši pre šest-sedam godina pokušao sam da pokažem koliko je njemu nesigurnost, kao i svima nama, bila sputavajući faktor koji ga je pratio kroz život, naročito na početku spisateljskog puta. Sve do momenta kada je intuitivno shvatio da je nesigurnost jedna od njegovih uporišnih tačaka, sve dok nije zagrebao u samu njenu suštinu. NJegova najuspelija dela svedoče o nesigurnosti kao pokretačkoj sili, preduslovu svakom stvaranju; spisateljskom –pogotovo.Nesigurnost je ključno osećanje njegovih junaka, a sumnja – misao vodilja. Sumnja je u isti mah lekovita i opasna „igračka“ u rukama svakog od nas. Opasna, jer rađa nove sumnje, u nedogled, lišavajući nas svake vere, a time i nade. Uveren sam da bez nade nema humaniteta, a bez njega ni budućnosti ove civilizacije. Lekovita je, jer isključuje slepu veru u svaki autoritet, navodeći čoveka na budnost i oprez, ne dozvoljavajući mu da bude ophrvan luksuzom površnosti i povodljivosti.

– U svom petoknjižju tematizujete sudbinu Srba iz Hrvatske, složene hrvatsko-srpske odnose, vazda interesantne kako ovde, tako i „tamo“. Nije li to pomalo nezahvalna tema i smatrate li da bi vas bavljenje njom (npr. sad kad ste se sticajem okolnosti našli u središtu medijske pažnje) moglo na neki način „svrstati“, „odrediti“ (što se prečesto desi i bez piščeve želje a gotovo uvek od strane onih koji rečene knjige ne pročitaju)?

Literatura kojoj težim ne kalkuliše ni jednog trenutka. Ne gledam u kalendare, ne obeležavam jubileje, ne obazirem se za takozvane naloge tržišta. Vođen sam unutrašnjim impulsima i savešću, ukoliko ta reč nije deplasirana u našem vremenu. Ne brinite, hteo ja ili ne, umiljavao se, dodvoravao se ili ne – već su me smestili u odgovarajuće rubrike. Kako oni „tamo“, tako i oni „ovde“. Valjda je lakše kad mi dodele etikete i ubace u unapred spremljen pretinac ili fioku, kad povuku granice i okolče prostor u kojem mi dozvoljavaju da se krećem. Ako mi dozvoljavaju. Jednima sam suviše nacionalan, pošto pripadam „tankom, ranjivom sloju inteligencije ‘ruralne Hrvatske’“, koji se „groteskono igrao samostalne države“, drugima sve to zaudara na izdaju, trećima je moje pisanje anahrono, četvrtima sam krležijanac, a po petima, čak, restauriram jugoslovenstvo… Sveznadarima je teško ugoditi, uprkos tome što je literatura izgubila bilo kakvu važnost za takozvanog običnog čoveka.

– U vezi sa prethodnim pitanjem, ima li mesta književnosti u politici, politici u književnosti, piscima u dnevnoj politici? Koja je funkcija književnosti danas?

I književnost je politika. I ona ima ambiciju da utiče na ljude, a time i da vlada. Ona prava, podstiče čoveka da misli svojom glavom, da bude kritičan i prema sebi i drugima, kao i prema društvu u kojem živi. Meni se najviše dopada kada je politika predmet književnosti. Jedino je književnost može svesti na pravu meru – golu manipulaciju i zlopotrebu ljudskom (ne)srećom. Osećam politiku na svojoj koži, intenzivno od 1991. g. Zbog nje danas živim u Kragujevcu, jer me je baš ona prognala iz zavičaja. Funkcija književnosti se nije promenila. Ona i dalje treba da humanizuje čoveka i učini ga boljim, odnosno – manje zlim. Uprkos svojim malim snagama i minornom uticaju.

– Da li je zaključivanje petoknjižja „zaključilo“ i vaš odnos sa zavičajem i promišljanja o njemu, ali i o egzilu? Da li ćete se nakon ovoga okrenuti novim temama ili ipak imate još toga da ispričate na ove teme?

Mislim da jeste. Deset godina je proteklo u intenzivnom bavljenju tom bolnom temom. Treba u svemu imati meru, pa i u robovanju zavičaju. Iscrpio sam svoju, možda pretencioznu potrebu da „neke stvari kažem na drugačiji način“, da osvetlim temu o kojoj se ćuti ili izbegava da se priča. Nisam „pevao“ o moralnim pobedama, već o porazu, velikom porazu svoje i prethodnih generacija. Već se uveliko bavim drugim i drugačijim temama, drugim junacima i vremenima – i unapred im se radujem.

– Kako se vi, kao pisac, neko ko živi „od reči“, osećate u novoj sredini, novom narečju?

U Srbiju sam došao rano, kao petnestogodišnjak, i ostao šest godina. Pa otišao. Ova jezička varijanta mi nije strana. Moje prisilno iseljenje iz Hrvatske nije me dovelo u nepoznat svet. Smatram da je korišćenje obe jezičke varijante prednost, nikako hendikep. U pisanju – pogotovo.

Romani su ispisani tamošnjim dijalektom, ali najavljujete da ćete od sada preći na ekavicu? Da li je narečje u ovom slučaju određeno i temom nekog dela, i prostorom kojim se ono bavi, ili na kom nastaje?

Ijekavicu ne smatram dijalektom, već varijantom srpskog jezika. Ovde živim preko dvadeset godina. Nove teme i životno iskustvo traže novi i drugačiji izraz, novi jezički pristup. I neće mi to biti prvina. Nekoliko knjiga pre ovog petoknjižja napisano je ekavicom. Obe varijante smatram svojima; koristiću ih relaksirnao, od prilike do prilike, onako kao nalaže kontekst.

– Da li je ćutanje odista zamenilo govor, ikada? U čemu je moć ćutanja? A govora?

I ćutanje može biti rečito, bogato značenjima, ali u ćutanju nije rešenje. Ni uteha. U ovoj knjizi dao sam priliku mrtvima da progovore, pošto od živih retko kad možemo da čujemo nešto mudro. A kako će mrtvi da se obraćaju živima – nego ćutanjem. Uostalom, ćutimo li dok čitamo?

– Kakva je ta Petrova Gora, „glavna ličnost“ romana, kojoj kroz svoje pripovesti pripisujete bezbrojna značenja? Kakva je bila, kakva je sad?

Petrova gora je u mojoj percepciji mitska planina. U njenoj utrobi se kriju vremenski, arheološki i metafizički slojevi ljudskog postojanja. Kao i na površini. Mnogi žele da osvoje Goru, potčine je i prisvoje. Zbog nje se konfrontira, na njoj se rađa i gine, u njoj se sahranjuje. Ona je divovski grob; po jednima – kraljev, po drugima – kaluđerov. Petrova gora je predmet i mesto sporenja. Dakle – paradoks po sebi. I zato je večna i neosvojiva, dok pretendenti na nju dolaze da umru i nestanu.

– Dosledno se držite izuzetno istančanog jezika, u vremenu kada se on i u književonosti svodi na fukciju najnužnije komunikacije, saopštavanja priče ili činjenica. Mislite li da možda na taj način sužavate svoju čitalačku publiku – ili je samo, namerno i svesno, „probirate“, tragajući za onima koji mogu i žele da čuju ono što saopštavate?

Možda je moje shvatanje književnosti zastarelo jer smatram da se umetnički tekst treba razlikovati od publicistike, osim ako ga karikira. Nastojim da moj iskaz bude komprimovan i precizan. Moje se knjige ne „čitaju u jednom dahu“ i ne koriste se „za lakši san“. Pre će biti da su namenjene najupornijma i onima koji od književnosti traže više od opuštanja i bežanja od surove stvarnosti. Ne patim za hiljadama čitalaca, već za odabranima. Svestan sam da je sve manje onih koji utehu traže i nalaze u literaturi. Zato se obraćam ljudima od integriteta, usamljenicima kojima je čitanje isto što i disanje.

24. februar 2017.
(razgovarala Marina Mirković)

Na vest da sam dobio nagradu „Meša Selimović“

Za većinu pisaca vest o nagradi dolazi kao kratkotrajno obasjanje usred svakodnevnih sumnji i iskušenja koje svaki stvaralački napor podrazumeva. Naročito ako se radi o nagradi koja nosi ime Meše Selimovića, pisca koji je od nesigurnosti i sumnje izatkao najvrednije stranice naše literature.

Podsetio bih vas da je, bolno iskreno, Meša izrekao: „Ta obeshrabrenost, klonulost, nevjerovanje u sebe, ostavili su traga na meni sve do danas. Zato sam počeo kasno da pišem, zato sam nesiguran u sebe, zato svakom poslu prilazim kao početnik, strahujući od negativnog suda“.

Dakle, bila je to najpre nesigurnost u sebe i sopstvene snage, a onda i nesigurnost u jezik, sumnja u reči (i njihovu moć da tumače čoveka i svet), nesigurnost u ljude, ideologije, države i svaku vlast.

Zaronio je duboko i snažnu u ljudsku ponornost, uprkos tome što se u Sjećanjima vajkao kako je to sve još uvek plitko i tanko, spram njegovih uzora – Dostojevskog i, delimično, Tomasa Vulfa. Pokušao je da dopre do odgovora – šta je to što samu nesigurnost rađa, krepi i umnaža. Svejedno, uprkos velikom uspehu kod čitalaca i kritike, Selimović se jednako žalio kako još uvek traži jezik za kojim je težio, dok su njegovi veliki uzori i dalje „ostali nedostignuti“.

Posle njega, lako je biti iskren, pa priznati da su sumnja i nesigurnost i moji pratioci, pogotovo tokom poslednjih desetak godina od kako ispisujem svoje petoknjižije (koje Ćutanje iz Gore hronološki otvara) u čijem je središtu sudbina Srba iz Hrvatske, gde sam rođen, ne znajući da li će moj pristup biti interesantan i podsticajan za čitaoce i kritičare. Priznajem i to da sam neretko pomišljao kako uzalud traćim svoje dane na nešto što nikog ne dotiče.

Zato sam počastvovan svakim glasom kojeg su mojoj knjizi podarili kritičari, a ime Meše Selimovića će biti dodatno ohrabrenje i podstrek da u pisanju, urpkos svemu i svima, ipak ima smisla – ne samo za pisce, već i za sve one koji se druže sa njihovim knjigama.

20. 02. 2017.

NAKON SVEGA

Poslednjih deset godina svoju sam spisateljsku pažnju usmerio na fenomenom Srba u Hrvatskoj u svoj svojoj složenosti i neuhvatljivosti. Tražio sam adekvatne književne forme koje bi mi pomogle da tom kompleksu tema dam književni izraz i učinim ga dostupnijim onim usamljenicima koji deo istine života i sveta nalaze u književnosti.

Niko od mene nije tražio da se pozabavim ovim „mrtvim kapitalima“. Svesno sam rizikovao. Bio sam u prednosti, koja je istovremeno bila i hendikep. Rođen sam usred tog sveta, te sam otud imao iluziju da ga bolje razumem. Bar zbog toga što sam poslednji rat gledao izbliza. Toliko blizu da me je mogao stajati glave. Ispostavilo se da sam svedok završnog čina nestajanja jednog dela naroda, koji je, po pravilu, uvek – ubilački i samoubilački.

Krivci i žrtve tog „poduhvata“ u svom slepilu odbijaju da shvate veličinu gubitka. Zato će im suditi generacije koje dolaze. I biće nemilosrdne. To, dabome, ne znači da će se među budućima pojaviti neko, prosvetljen darom sinteze emocija i golih fakata, i izreći dijagnozu, ma koliko ona bila bolna po nas, tadašnje i današnje.

Verovatno sam krajnje konzervativan u pogledu osećanja dužnosti koja nalaže da se o ovim neveselim temama kad-tad odredim. Makar književno, kad već nisam našao drugog načina ni izraza, uprkos tome što je književnost anahrona i bezopasna tričarija do koje je, i u srećnijim vremenima, ako su takva ikad postojala, malo ko držao.

Iz takve moje usredsređenosti nastalo je pet knjiga, manje ili više uspelih, više ili manje zanimljivih. U takvom naumu – intelektualno poštenje se podrazumevalo. I nada da je u njima vidljiva međusobna različitost po formi i pristupu, raznovrsnost po širini zahvata i stepenu književne samosvesti.

Na početku nisam verovao da će ih biti ovoliki broj. Danas mi se čini da sam tek zagrebao nezaraslu ranu, svoju i tuđu, dodirnuo bolna mesta ljudi sličnog iskustva i sudbine, ma gde bili, ma kome pripadali.

Priznajem i to da mi je najveća ambicija bila da književnim sredstvima, bar na tren, džarnem u nečistu savest, moju i vašu, našu i njihovu. Uprkos tome što sam nadmenom tonu Beseda sa gore pretpostavio mnogostrukost Ćutanja iz njene utrobe.

Istovremeno, nastojao sam da sa ovoliko prosedea konstruišem stvarnost koju će razumeti i neko ko do kraja nije upućen u temu, dakle priču o delu bilo kog naroda sa granice, bilo gde na svetu, nad čijom se grbačom vode ratovi, trguje imovinom i životima, gde se brišu stare i iscrtavaju nove granice.

Ostrašćeni među kritičarima, ne bez nadmenosti i prezira, pokušali su da me optuže za prikrivenu obnovu jugoslovenstva, verujući, valjda, da se višestoletno nerazumevanje i nadgornjavanje najmanje dva identiteta mogu književno oblikovati tako da se jedna strana ignoriše, a da se drugoj poju apologije. Uz sve rizike, radije sam se bavio onim mestima gde se suprotstavljene strane dodiruju, tamo gde su čvorišta na kojima se gube čisto nacionalne obrazine, gde su virovi u kojima se mute bistri nacionalni izvori i obostrano truju zajednički bunari.

Dabome, bilo je i mrzovoljnih cepidlaka, samoproglašenih tumača srpskohrvatskih međusobica, uvek spremnih da sa amvona podele po koju moralnu i spisateljsku lekciju, da traže sitne nelogičnosti, odbijajući da vide sve ostalo. Valjda im se nisam uklapao u stereotipe koje su odavno uspostavili prema temi (a možda i meni) ili su se pobojali da ne postanem što i oni – mirođija svake srpskohrvatske čorbe.

Nisam umirao u „lepoti imenovanja“ zaraćenih strana. Verujem da se one mogu zvati bilo kako, nezavisno od vremena i meridijana na kojima se vode. Radije sam bio sklon da prenapregnutim sadržajima svojih proza dam univerzalniji karakter i značenje, stalno vodeći računa da ni jednog trenutka ne poletim, da se ne odvojim od zemlje.

Nisam padao u iskušenje da se toliko uzoholim i poverujem kako se književnim sredstvima može sačuvati sećanje na jedno vreme, na ljude i krajeve. Pre sam sklon mišljenju da je neodgovornost udružena sa glupošću deo vasionskog zakona.

U mom shvatanju literature nacionalne ili etničke suprotnosti nisu neuralgične tačke na koje treba ukazivati, pošto su belodane svima koji misle svojom glavom. One su, pre svega, predmet mog književnog poigravanja, ne bi li u krajnjoj instanci, barem na simboličkoj ravni, otupio njene otrovne strelice, razdro mrtvo-ozbiljne ubilačke maske, a time i umanjio pogubnost njihove destrukcije.

I da ova ars poetica ne postane ars patetica, od mene – dosta.

Mnogi će reći – i previše.

I biće u pravu.

oktobar, 2016.

Ћ1    molski akordi    Ataka na Itaku    trezvenjaci    image

Početni impuls za nastanak romana ĆUTANJA IZ GORE

ova
KALUĐERSKO VRELO

(po narodnoj pripoveci)

Vele ljudi, da je još od davna
Još od davna – zemlja bila ravna.
U to doba nije bilo gora –
Nije bila ni Petrova gora.
Tud je raslo sve šikarje tanko,
Š’ njim ni teljig ne zašpiča lako.
Al’ ti dođe tu kaluđer stari,
Pa se smjesti u tojzi šikari,
Boga moli, te vodu otvori
Pernu vodu (u Petrovoj gori).
Za molitvom divno drvo raste,
Drvo raste, livade se maste,
Pa se leže bilo koza, krava,
Od mlijeka zabijele trava.
Sama raste šenica bjelica,
Med poteče od bijeli čelica,
I vinova loza ponijela,
Ne b’ dvojica grozda odnijela.
Svuda širom golubovi lete –
Crkve niču iz te zemlje svete.
Još poželje kaluđere stari,
Da mu djelo kako ne prestari:
„Daj da dignem ovdje manastira,
Nek je više svetije pastira!“
Tako bilo i tako se svilo,
Al’ na brzo i zlo se rodilo:
Mlad kaluđer ponese se kleto,
Ruži straca: „Idi, staro pseto!“
Udri razdor, udri pokor svaki,
Pa i narod sablazni se taki:
Nema vjere, već se čete pere –
Vrag pakleni veselo se dere.
Bolan ječi kaluđere stari,
Suze roni i ljuto se kari,
Sveta suza zemlju protopila,
A iz zemlje vrelom je izbila
Kaluđersko vrelo to se zove.
Na zemlju će nerod udariti,
Crna trava zemljicu pokriti;
Jetrve će kuću podijeliti:
Brat na brata ljuto zakrviti,
Crna krvca potokom se liti.
Ko ostane, oće poživiti!
Ispod stare te Gore Petrove.
Pokraj vrela starac dušu pušća,
Dušu pušća blagoslov izušća;
„Svi od mene oprošćeni bili,
I s Bogom se valja veseliti!“
Tako stalo, dugo ne ostalo,
Nad mrtvacem nebo zaplakalo,
Kiša pljušti, gromovi treskaju,
Namastirske kule obaraju;
Vatra, kamen sipa iz oblaka,
Te se pokri tu svetčeva raka.
Tako posta i Gora Petrova,
Petrov grob je ono od vjekova.
A gnjev božji nikad ne ostaje,
Svakog bije koji se ne kaje:
Nepokajni kaluđer taj mladi
Već narodu i bogu dosadi,
Šnjega crkve crkvine postale,
I narodu mane doakale:
Nesta roda, nestade kumova,
Nesta zemlji božjeg blagoslova!
Razjari se kuka i motika,
Bukni narod, gledaj urotnika!
Slaptaše se, krivca uhvatiše,
Pa usmrtiše…
Osta jedno samouče đače,
Mladi Lešo, ubogi prosjače,
Pod glavom mu knjiga osvanula.
Svetog Petra ime prošapnula.
Divno j Lešo narod svetovao,
I na božji put ga pozivao,
Govoriše: „vako, braćo, vako!
Pokajušti oprosti se lako.
Bog će slati na vas čuda teška,
Da se skida s ljudi svaka greška:
Djeca će vas od sedam godina
Bolovati od zuba i čina;
Braćo moja, Boga pomenite,
Božjoj majci zavjet učinite,
Zapostite i Svetome Savi,
Da vas od zla i bede uzbavi“ –
Jaoj! Lešo, riječ ti je zrela;
Al još ima – kaluđerskog vrela!…

Nikola Begović
Na Perni, 1860.

POD STAKLENIM ZVONOM SAMOĆE

samoca

Usamljen čovek je neprirodna pojava,
jedan biološki paradoks bez ikakvog osnova.
„Testament“

Nema respektabilnijeg opusa u savremenoj srpskoj književnosti, a da je tako nedovoljno čitan i tumačen – kao što je opus Vidosava Stevanovića. Ne postoji značajnija pojava ove literature od njegove, a da se tako unisono već decenijama ignoriše i prećutkuje. Ne bi nas trebala tešiti okolnost da vreme površnog čitanja traje od početaka ove književnosti sve do danas.

I pre njegove pojave nije bilo malo pisaca koji su govorili i pisali kao da se obraćaju slepoj i gluvoj publici. Biće ih verovatno i posle njega. Međutim, malo je njih koji su sa takvom odlučnošću i upornošću nastavljali da stvaraju, uprkos svemu, više radi sopstvene savesti – nego želje da ga neko čuje i razume, govori i piše iz sopstvenog gušta, u slavu govora i pisma, oporo, cinično, oštro, ubistveno i samoubistveno, braneći instituciju slobode govora i mišljenja, braneći radost stvaranja, piše i govori s one strane vremena, kao sa one strane groba, nepotkupljivo, hladno i bez (sa)žaljenja.

Nastavlja da piše, svestan da za veći deo njegovog opusa ne znaju ni oni koji su navodno dobro informisani, oni koji po prirodi svog posla treba da budu upoznati. Uprkos udruženoj ćutnji takozvane akademske zajednice koja do poslednjeg zalogaja prežvakava sopstvene mitove i predrasude.

Delo Vidosava Stevanovića je neprestana mena i zato nesvarljiv obrok za one koji unapred imaju stav i fioku u koju se ljudi i njihova dela pohranjuju ad acta. Srećom, sudbina velikih dela nije u potpunosti prćija kodifikovanih tumača. Velika literatura po pravilu traži i nalazi svoje čitaoce i tumače na neočekivanim mestima i nepredvidljivim stranama. Traži ih i nalazi, sa ma kolikim zakašnjenjem, nikad na štetu dela, često na žalost svojih savremenika.

Ne može se Vidosav Stevanović svoditi samo na onih nekoliko knjiga iz prve faze stvaralaštva, nazovimo je (uslovno) kragujevačkim ili šumadijskim tematskim krugom: Refuz mrtvak, Nišči, Konstantin Gorča, Testament. Svi znamo da ne može, ali ta teza se uporno pothranjuje. Uprkos upozorenjima da je uvredljivo svođenje bilo kog pisca na pojedina njegova dela, na manji deo opusa. Tromim i lenjim duhovima je oduvek bilo lakše redukovati delo, a time i pisca. Pogotovo ako je taj opus zamašan, ako je taj pisac plodan i raznovrstan, a uz to ne beži da javno misli o temama koje nisu isključivo književne.

Dobronamerni čitaoci bi lako uočili sledeću, beogradsku fazu (Periferijski zmajevi, Carski rez i  Zapečaćeni grad), kojima se pridružuju dva potpuno nepročitana romana (Demoni i Sibila), napisana u egzilu, kao i ona sledeća, pariska, koja predstavlja najviše domete njegovog romansijerskog rada, oličenu u romanima Stranac koji sa vama boravi i Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim.

Sledeći, krajnje angažovani i, valjda, zato najviše ignorisani tematski krug koji se proteže od trilogije Sneg i psi, preko kratkih romana Ista stvar, Iskra, Abel i Liza, preko O mestima tužnim i dubokoj noćiKako ptica kaže i Ako jednom umrem, sve do posve samosvojnog dijaloga sa Domanovićem – Stradije i komentara.

Kruna njegove spisateljske avanture čini dnevnička trilogija: (Dnevnik samoće, Splin Pariza i Dnevnik povratka (koji se još ispisuje). To je vanredna gozba za svakog zahtevnog čitaoca. U njoj je na probi sve; vreme u kojem je pisac stvarao i protagonisti koji su tom vremenu, na ovaj ili onaj način, delovali. U njoj se otkrivaju neke od postulata književnog zanata; budućim proučavaocima se podastiru brojni autopoetički putokazi i ključevi, pojašnjavaju se okolnosti nastanka pojedinih dela – svedočeći o jednom iznimno bogatom i nesvakidašnjem životu i opusu, dragocenoj i netipičnoj književnoj odiseji i svedočanstvu koje bi služilo na čast svakoj kulturi. Našoj, pogotovo!

A uz sve to, nikako ne treba smetnuti sa uma brojne drame (manji deo se nalazi u izboru Narod čeka zemljotres), eseje i mnoštvo publicističkih tekstova i intervjua razasutim po knjigama, časopisima i novinama. Priznaćete da je reč o jednom od najvećih opusa u srpskoj književnosti, opusa koji se, srećom, još uvek obogaćuje i širi.

Stevanovićev prozni poduhvat je značajan i zbog toga što je pokazao kako do tad neestetizovani materijal može itekako da bude predmet estetizacije, kako to već rade pisci koji se nalaze na poetičkoj prekretnici. Već na svojim počecima, uspeo je da jezičkom magijom, poezijom – izbegne zamku padanja u goli naturalizam. On je svoj postupak nazvao „čaranjem rečima, magijskim obredom bez sveštenika i vrača“.

Možda se površnom čitaocu tako ne čini, ali Stevanovićevo delo je školski primer doslednosti, ali i primer sistemastkog izneveravanja te iste doslednosti. On jednako slika ljudsko dno; običnost i nebeske čovekove uzlete velikodušno prepušta drugima, manje darovitima. U prvoj fazi to dno je poetizovano, gotovo bezazleno u svom obilju. Skoro da se nije ticalo čitaoca; pisac je uvek taj koji sve obavlja umesto njega.

Međutim, naredne faze njegovog stvaralaštva veoma se tiču čitaoca; nema više distance ni poezije. Nema ni piščevog obzira prema njemu. Surova stvarnost je na delu, ne isključujući politiku, to najdublje dno na kojem se vrši manipulacija čoveka i njegovog humaniteta. Onog, dakle, dna koje svima radi o glavi, kako protagonistima tako i pasivnim posmatračima.

Istina, treba imati stomak za toliko bogatstvo ljudske poganije, za onoliku erupciju cinizma, jezičkih i logičkih paradoksa, tu hladnu vivisekciju našeg uma i ovdašnjih naravi. Niko u našoj književnosti nije toliko duboko zahvatio sa našeg samoubilačkog zdenca i njegov sadržaj nam, kanetijevski otrežnjujuće, sasuo za vrat. Gotovo da sam ubeđen da ukoliko se neko nije prepoznao u Stevanovićevim knjigama zasigurno ih s pažnjom nije ni čitao.

Ne treba sumnjati da je pisac prošao jeftino, da skupo i preskupo nije platio svoju spremnost i hrabrost da se otisne u predele gde je jedino sigurno nerazumevanje, mržnja, zavist i samoća.

Postoji u Splinu Pariza jedan pasus koji magistralno svedoči o čovekovoj, spistaljeskoj samoći. I zato zavređuje da se u celosti citira: „Život počinje sa ostvarenom samoćom, onom koja nas udaljava od drugih i čini da im budemo bliski. – život se završava tamo gde je počeo; biće se ne vraća svom početku nego sebi, svojim izvorima: ‘izgubljena čovečnost’ može biti pronađena tek ako se udaljimo od ljudi i ako ih tako primimo u sebe kao majka koja ponovo prihvata sina razmetnoga. U potpunoj tišini čuće se prvo udaljeni zvuci truba koje se približavaju, dolazeći iz dubina koje su u nama; one će srušiti zidine vibracijama svoga gneva; one će se ponovo vratiti u tišinu duše jednog jedinog čoveka koji je postao mnoštvo.“

U celokupnom delu Vidosava Stevanovića samoća nije usputna kategorija, već uslov svih uslova i cilj svih ciljeva. Ona nije samo onaj pesoovski uslov da bi se bilo pesnikom. Samoća je svestan izbor i stav, pogonsko gorivo piščeve duhovne gladi, kao i njeno prokletstvo.

Na jednom mestu u svojoj trilogiji Sneg i psi, pisac uvodi turiste, tu novovekovnu pošast, obezličitelje i izrugatelje svake lepote, prizivajući samoću i mir kao nasušnu potrebu. Jedan od junaka šeta za njima ka Partenonu i konstatuje: „Ono što me vuče prema gore nije lepota kamena, ostavio sam iza sebe i divljenje i gađenje, ne uzbuđuju me opšta mesta. Neki smatraju da pred velikim i neprolaznim lepotama treba imati duboke misli, citirati Getea i pozvati se na neki nerazumljiv fragment grčkih tragičara. Meni se događa nešto drugo, sasvim drugo. U blaženstvu ravnoteže ovoga hrama tražim beskonačan mir, okružen ukočenim užasom koji ne može prodreti unutra.“ Savremenom čoveku upravo to nedostaje, ma koliko bilo neizvodljivo – mir otporan na užase.

U istom delu pisac kroz svoje junake demonstrira prednosti samoće a da ih ne navodi. Radije se bavi čovekovim pristajanjem na pasivno članstvo u čoporu ili krdu. „Ima mesta na svetu gde sam ništa ne značiš – i zbog toga moraš biti sa drugima, neprekidno sa drugima. Sa njima značiš još manje, bivaš gori od sebe i od njih, postaješ ništarija i uživaš u tome što ćeš jednom biti zver.“ A malo dalje podvlači taj paradoks: „Ljudi vole da budu zajedno, valjda zato što ne vole sebe. Ili zato što se unapred mrze; onda je najbolje biti blizu. Ako si daleko, kako ćeš mrzeti?“

Za Stevanovića književnost je jedini moguć izbor, jer „biti umetnik, to je sadašnjost, to je ovaj trenutak“. Uprkos svesti o limitima svake umetnosti, o književnosti nemoćnoj da kvari ili popravlja svet, pošto ona, kako on kaže, „jedva ako ga čini nešto zanimljivijim“. Sad već prilično davno, pišući o jednom Bulatovićevom delu, Stevanović ni tad nije imao iluzija, kad je konstatovao: „Literatura je borba neprestana i to poglavito protiv sebe; sve ostalo je unapred protiv.“

Stevanović je siguran da je pisanje „nešto više nego govoriti i nešto manje nego živeti“! Samoća je za njegovo stvaralaštvo uslov, često kazna i jedina nagrada. Ona je svemu i uzrok i posledica.

Celoupno delo Vidosava Stevanovića nam poručuje da sa samoćom treba ozbiljno računati. Ona nas čini mislećim bićima, a to znači – ljudima odgovornim u svom vremenu, odgovornim prema svojim precima i potomcima.

POBEDNICI, POBEDNICI

Završna scena iz drame POBEDNICI, POBEDNICI, pisane po motivima iz proze Stanislava Krakova

Bolnica. Staša leži u krevetu. Pored njega, na stolici, sedi uvek nasmešeni Vinaver. Na stolić, pored Stašinog uzglavlja, spušta nekoliko knjiga.

VINAVER: Zaboga, šta to uradiste sa sobom?

STAŠA: Pucao sam u vojnika u sebi.

VINAVER: Pa, ubiste li ga?

STAŠA: Ubio, nego šta! I nije mi prvina! Noćima sanjavam kako bajonetom ubadam bugarskog vojnika i u ruci osećam otpor kostiju u telu. Lepo ih čujem kako krckaju… Nažalost, tom vojniku u sebi srce tek okrznuh!

VINAVER: Zaboravili ste da time pucate i u budućeg pisca? Srce je svojina literature.

STAŠA: Dragi moj Vinavere, ovoj zemlji ne trebaju vojnici, poput mene. Sada su na ceni manipulatori, politikanti, udvorice i pridvorice. Još joj manje nedostaju pisci.

VINAVER: A bili ste na dobrom putu da postanete novi Laza Lazarević.

STAŠA: Zaboravljate da ja ne lečim, poput Laze, već razboljevam sve oko sebe.

VINAVER: Istina, razboljevate beogradske dame! Postoji opravdana bojazan da svojom lakomislenošću izazovete seriju samoubistava. Među njima se u čaršiji vodi tihi rat. Svaka misli da je upravo ona razlog vašeg šenlučenja.

STAŠA: Samo se vi šegačite. Nemate respekta prema mom ranjenom srcu.

VINAVER: Ah, nemate ni Vi prema njihovim srcima. Šta ćete kad izađete iz ove mrtvačnice? Da obilazite jednu po jednu i da se izvinjavate, uz dubok naklon i rukoljub? Evo i „Politika“ tvrdi da je reč o nesrećnoj ljubavi! (pruža mu novine)

STAŠA (ljutito): Ma kakva nesrećna ljubav! (pauza) Demobilisaću se. Moji nervi nisu podobni za mirnodopskog oficira. Uostalom, ima ih na kamare. Posebno ovih iz austrougarske vojske. Pljušte unapređenja i postavljenja.

VINAVER: Za to smo se, valjda, borili. Sad su u modi borci protiv takozvanog kajmakčalanskog mita.

STAŠA: Borili smo se protiv njih, tih istih boraca, a ne za njih, kako sad ispada. Po svoj prilici i to je mit.

VINAVER: Manite se njih! Mislite jednom i na sebe. Kuda dalje? Bili ste divan kuriozitet! Oficir, pa još i pisac! Mističan spoj! Daleko biste dogurali. Ovako, bićete samo jedan od nas, demobilisanih. Ukoliko i od toga ne odustanete. Nikad vam nije bilo ugodno u krdu.

STAŠA: Da, ja ili napadam ili odstupam. Nema trećeg! U meni se bore samoubilačka sila sa onom koja žarko želi da živi. Valjda su to ostaci degenerisanog plemstva po očevoj liniji.

VINAVER: Pa u odsustvu neprijatelja ili otmenih dama – dižete ruku na sebe?

STAŠA: Vinavere, vi ste spadalo! Od vaše sprdnje počeću opet da se smejem. A rana još nije zarasla!

VINAVER: Zaboravljate da smeh leči, kako bi rekao Frojd, a papa Bergson bi vas podučio kako je smeh – sam život.

STAŠA: Ne zasmejavajte me svojim teorijama o smehu. Ovde uspeva samo sprdačina. Eventualno – podsmeh.

VINAVER (ustaje sa stolice, gleda kroz prozor): Vidim ja da vam je već bolje. Uludo sam se brinuo. Povratio vam se stari dobri cinizam, a za njim će i sve ostalo. Ostajte mi dobro. Odoh, kroz prozor vidim da Vam u posetu dolazi Isidora! Bojim se da nas troje nemamo zajedničkih tema. Ne može da mi oprosti što sam joj zamerio nedostatak temperamenta i mašte. Ili, pre, zbog „Bibliotekara društva Svetog Živka“, iz „Pantologije“.

Vinaver užurbano odlazi. Staša uzima donete knjige. Lista a da se ne udubljuje u njih. Intermeco. Pa tiho kucanje na vratima. Ulazi Isidora Sekulić. Ima oko četrdeset godina.

ISIDORA (osmehuje se): Nećete mi zameriti. Došla sam da obiđem svog najmlađeg kolegu.

STAŠA (zaprepašten, zbunjen): Ne, ne. Zašto bih…

ISIDORA (iz kese vadi staklenu teglu): Nešto sam vam donela za okrepu. Nikad nećete da pogodite.

STAŠA (smeši se): Pekmez… ili med…

ISIDORA: Ništa od toga, već – kavijar…

STAŠA: Niste trebali. Ovde me dobro hrane, iako mi se ne jede.

ISIDORA: Nije ovo običan kavijar.

STAŠA: Niste, valjda, potegli u Rusiju po njega?

ISIDORA: Ne, ali sam ga naručila iz – Kladova!

STAŠA (potresen i ponovo zbunjen): Vi znate da sam deo detinjstva proveo u toj varoši?

ISIDORA (blago se smeška): Mene bije glas da se temeljno pripremam za svaki susret.

STAŠA (zbunjen): Ne znam čime sam to zaslužio.

ISIDORA: Treba vas dobro negovati da povratite izgubljenu snagu. Bićete vi opet pomamna bujica koju niko ne može da zaustavi.

STAŠA (rukom pokazuje na stolicu): Zaboga, zašto ne sednete? Potpuno ste me zbunili. Držim vas da stojite kao regrut, umesto da padnem na kolena pred najvećom našom književnicom.

ISIDORA (oprezno seda i odmahuje rukom): Manite se bontona! Navikla sam da me ljudi izbegavaju. Ili se bar trude da me ne primećuju.

STAŠA: Ljudi se uznemire u društvu pisca, pa i ja. I oni, pa evo i ja se pitam da li sam materijal za književnost ili tek ezgotičan primer.

ISIDORA: Ni jedno ni drugo. Samo se još jednom uveravam kako život najviše vole oni ljudi koji traže smrt. Doista, ja u vama vidim život u najlepšem obliku.

STAŠA: Nagonite me da pocrvenim.

ISIDORA: Nadam se da ste bar za trenutak osetili strah dok ste pucali u sebe.

STAŠA: Ne, u tom času sam bio pun želje da umrem. Nije bilo mesta za strah.

ISIDORA: Divim se ljudima koji nemaju straha, iako volim strah. Čini mi se da bih se dematerijalizovala bez straha. On me drži na okupu, a ne kosti i koža.

STAŠA: Možda se čini da sam dugo razmišljao o tom činu. U stvari, samo sam se prepustio samoubilačkom instinktu.

ISIDORA (pruža ruke prema njegovom čelu i blago ga dodiruje): Možda je to život pucao u Vas. Onaj – neproživljeni.

STAŠA (kao da je hipnotisan od njezinog dodira): Možda ste u pravu. Oduvek sam bio na svoju ruku… malo luckast…

ISIDORA: Vi ste junak, a junaci i elementarne sile ne znaju za smrt.

STAŠA: Ja sam smrt koja se maskirala u život.

ISIDORA: Sledeći put ću da vam donesem guščije džigerice i šampanj. Već sam naručila. Valjda doktor Petrović ne brani.

STAŠA (smeška se, dok ga ona miluje po kosi): Nemojte, Isidora! Za sad je dovoljna blagost i nežnost koju unosite u sobu ovog živog mrtvaca.

Zamračenje.

P0(V)RATNIČKI REKVIJEM – INTERVJU

Mirko Demić o svojoj i sudbini naroda kome pripada misli na drugačiji način od svojih zemljaka. To je prvo što primeti mlad sagovornik kod ovog višestruko nagrađivanog pisca, inače rodom od Gornjeg Klasnića, banijskog sela glinske opštine, danas direktora Narodne biblioteke u Kragujevcu. Drugi utisak su gorčina i neka teška žal u pogledu, ali i srdžba namenjena onima koji nemaju hrabrosti ili mudrosti da shvate šta se to desilo u Krajini pre više od dvadeset godina. U svojim knjigama bavio se, pored ostalog, i sudbinom svojih zemljaka, njihovim mentalitetom i izbegličkim sudbinama. Napisao je knjige proze Jabuke Hesperida (1990), Slamka u nosu (1996), Ćilibar, med, oskoruša (2001, 2005, 2011), Apokrifi o Furtuli (2003), Sluge hirovitog lučonoše (2006), Molski akordi (2008, 2009), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010), zatim knjigu eseja i marginalija Pod otrovnim plaštom (2010), kao i knjigu publicističkih tekstova Slađenje gorčinom (2008). U svojoj kancelariji u Kragujevcu, Demić objašnjava zašto više neće pisati o izbeglištvu i ratovima: „Sve lošije se osećam posle svake knjige. Iscrpljuju me. Ne želim da povlađujem ni sebi ni drugima, neću da od svega toga pravim apologiju kakvu taj period ne zaslužuje. Jednostavno želim da kritički, sredstvima literature, progovorim o našim mentalitetima i zabludama. Planirao sam da posvetim pet svojih knjiga tom ratu, onome što mu je prethodilo, kao i njegovim posledicama, i da tako završim sa tim tematskim krugom.“

VREME: Zašto baš pet?

MIRKO DEMIĆ: Tako se složilo. Poslednja, koju sada pišem, trebalo bi da otvori taj ciklus. Zahvaljujući proti Nikoli Begoviću, Vukovom saradniku i nastavljaču, inspirisala me je narodna pesma iz 1883. koju je on zapisao u okolini Perne i koja se zove „Kaluđersko vrelo“. To je pesma od dve i po strane u koje je smešteno i Postanje i Apokalipsa, ali na naš, krajiški način. Ukratko: kaluđer po imenu Petar dolazi na pustu, beživotnu zemlju; snagom svoje molitve pobuđuje stvaranje života, vegetacije, reka, ljudi, manastira; apokalipsa počinje kad dođe mladi kaluđer i počne da huli na staroga. To, dabome, gleda Bog koji šalje gromove i sve stvoreno sravnjuje sa zemljom. Na kraju, iza svega ostaje planina kao grob starog kaluđera. To je, u stvari, priča o nastanku Petrove gore, dok iz Kaluđerskog vrela, takođe postojećeg toponima, teku suze starog kaluđera za nama i bivšim svetom. Sa druge strane, postoji priča o grobu Petra Svačića, poslednjeg hrvatskog kralja, koja istim motivima, ali uz drugu nacionalnu odrednicu, takođe objašnjava nastanak Petrove gore. Upravo njih dvojicu suočavam u podzemlju Petrove gore, kroz zagrobni dijalog. Sve se dešava 4. marta 1990. godine, za vreme čuvenog mitinga naših srpstvujušćih patriotskih snaga na Petrovoj gori. Dakle, ovi gore, na površini, urlaju i tabanaju, budeći iz vekovnog sna srpskog kaluđera i hrvatskog kralja… Ta knjiga otvara moje „petoknjižje“. Onda dolaze Molski akordi, koji pokušavaju da prikažu koliko smo mi, da tako kažem, na krstu svog temperamenta i svojih zabluda. Zatim sledi Ataka na Itaku, knjiga koja bi trebalo da se pojavi ove godine. To su ratne priče. U njima sam karikirao Odiseju. Teza mog pripovedača je da Odisej nije išao da ratuje protiv Trojanaca, već je zbog ljubomore pobio svoje sugrađane, a Ilijadu je izmislio, kako bi imao alibi. Poenta je da mi, i ne samo mi, u svakom ratu ne radimo ništa drugo do jurišanja na sopstveni zavičaj. Šta god uradili – uništavamo sopstveno gnezdo. To je i aluzija na našu političku nepismenost. Četvrta je Trezvenjaci na pijanoj lađi, koja priča o postratovskom periodu, bezuspešnom pokušaju vraćanja. Poslednja knjiga je Po(v)ratnički rekvijem. Sumiranje ostataka ostataka, o zavičaju kao gerijatriji, priča o profesionalnim Srbima, o lopurdama koji kradu po kućama etnografske artefakte pa ih prodaju, o ratnim profiterima, o senima umorenih i onih koji su zauvek napustili zavičaj, ukratko – o nesreći bez smisla i utehe…

Šta je motiv bavljenja ovom temom?

To je obračun sa sobom, sa svojim mestom i ulogom u tom ratu. Bilo je nemoguće ne učestvovati, aktivno ili pasivno, konkretno ili sa distance, sasvim svejedno… U stvari, osećam, potajno se nadajući kako nisam usamljen, intenzivnu krivicu i grižu savesti, pošto pripadam generaciji koja je izgubila svoj zavičaj. Bio ja kriv ili ne, snosim deo krivice i moram je priznati. Bez obzira što se i drugi nisu časno ponašali. Kako je moguće da su ustaše nekoliko puta proterivale naše pretke i palile naše selo tokom Drugog svetskog rata, a da su se oni uvek vraćali i to selo dizali iznova? Mi to sada nismo uspeli. Olako smo‚ a namerno govorim u množini, krenuli u suludi projekat pravljenja države iz ničega i od ničega, a da nije postojala rezervna varijanta. Poverovali smo Miloševiću, koji je ovde samo metafora nerazumevanja naše istorije od strane srpske politike i nedopustivog odsustva samorazumevanja, i na kraju smo dobili veliko ništa. Pristali smo da budemo izgnani. Kada smo izgnani, nismo imali nikakvu strategiju kako se vratiti… Treba da budemo načisto da smo izrazito netalentovani za politiku, iako je danonoćno bistrimo. Zato smo platili visoku cenu. Da sve bude još gore, na isti način, nedarovito i bez plana, pristupamo i očuvanju sećanja. Pravljenje kojekakvih KUD-ova, udruženja i vlada u izgnanstvu su budalaštine koje na račun Srbije fingiraju svoj opstanak. Sećanje je pravo i istinsko ukoliko se rekreira, a ne slepo oponaša, falsifikuje i po inerciji deformiše. Vrednija ja svaka izložba ili knjiga koja ozbiljno tretira neki od krajiških fenomena od svih tih pocupkivanja i podvriskivanja. U tom smislu imam potrebu da se očistim. Pre svega, hoću da razotkrijem sebi, a onda i drugima, dabome, ukoliko su na to spremni, genezu naše propasti. Moji junaci traže odgovore na pitanje gde smo pogrešili. Koji je to trenutak kada su kola krenula nizbrdo? Ključ negde postoji. Ne samo o ovom ratu. Očigledno, neki nas fatum goni, naše političko slepilo i brzopletost imaju svoje izvorište. Nije Jasenovac došao iz čista mira. Jedan moj junak u nekoj od knjiga kaže da su meci koji su ispaljeni na Radića i hrvatsku delegaciju pretopljeni u noževe koji će se koristiti u Jasenovcu. Takođe, političko prostituisanje sa mađarskim vlastima, a protiv hrvatskih stranaka, davalo je krila stvaranju animoziteta, itd. Sve su to dugovi i potraživanja koji su kasnije došli na naplatu. To su sve pitanja koja me proganjaju i o kojima pokušavam da mislim kroz svoje junake. Nisam ništa pametniji nego na početku te avanture, ali ponekad mi se učini da mi je savest bar malo mirnija jer sam pokušao da raskopam pokoju ranu, ne samo kolektivnu nego i ličnu. Na kraju krajeva, sve se svodi na lično. Ukazuju mi se preci i njihove sudbine, njihova potucanja i stranstvovanja. Gledam svoje junake i njihove filozofije življenja i jednako se čudim.

Šta tamo vidite?

Vidim samo pitanja bez konačnog odgovora. Da li je rešenje ono koje nam nudi Omer-paša Latas? Da pobegneš iz austrougarske vojske gde si služio tuđina, pa u Turskoj postaneš jedan od najkrvoločnijih maršala koji jedini spaljuje Crnu Goru, a Srbin si iz Hrvatske? Da li je naša sudbina ona koju ima Đorđe Marković Kodor, junak pripovetke iz Molskih akorda koji služi drugoga, kao tumač, odnosno prevodilac? Da li je to manji greh? Ili je rešenje u sudbini nesrećnog Jakova Ignjatovića koji kao i svi prečani slepo veruje otadžbini, iako Srbiju dotad nije video? Izgrađuje je u svojoj glavi, a kada dođe u nju, o istu glavu mu se razbije svaka zabluda. Ili sudbina banijske porodice Pribićević; kada bi neko od nas umeo, od njih bi mogli nastati naši Budenbrokovi. Međutim, koga bi to interesovalo?

Koja je priča braće Pribićević?

Prvi od braće, Svetozar, više je nego aktivno učestvovao u odluci da Hrvatska bude deo buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Za Milana, čiju sam knjigu pripovedaka priredio prošle godine, neki izvori govore da je bio blizak grupi koja je izvršila atentat u Sarajevu. Prešao je iz austrougarske vojske u srpsku, krvario je u balkanskim ratovima, po nalogu Pašića bio u misiji u Americi radi prikupljanja dobrovoljaca za Solunski front; prvi je koji je na konju, kao oslobodilac, ujahao u Glinu, takođe, oslobodio je – ili zarobio, zavisi iz čije tačke se posmatra – i Zagreb. Naselio se na Kosovu, tamo kupio imanje, bio narodni poslanik, političar… Imao je veoma visoko mišljenje o sebi, i na samrti je poručio: „Okupite se, braćo Jugosloveni, oko moga groba.“ Priznaćete, prilično patetično na kraju puta. Umro je u Švajcarskoj. Tu je Adam, treći brat (prvooptuženi na čuvenom Veleizdajničkom procesu), o kome pišem u Molskim akordima. Najsuptilniji među njima, levičar po ubeđenju koji sticajem okolnosti završava u štabu Draže Mihailovića, koji ga sasvim slučajno šalje u Italiju, u neku misiju, gde spasava glavu. Izvršava samoubistvo u 83. godini života, u Kanadi, u potpunoj osami. Četvrti brat je bio vikarni episkop sremski, umro je u Splitu, van svoje episkopije, početkom Drugog svetskog rata. To je fantastičan materijal za roman, ali kažem, koga bi to interesovalo.

Za koga pišete svoje knjige?

I sam se pitam, a još ne odustajem. Nemam ambiciju da podučavam ljude, ali me to ne sprečava da upozoravam i podsećam one koji žele da pročitaju ili čuju. Svojom literaturom pokušavam da pozovem na razumevanje i samorazumevanje. Male zajednice se najlakše tumače preko stereotipa. Istovremeno, i one svoje okruženje tretiraju na isti način. Kada neko pokuša da izađe iz njih, lakše je da se klepi po glavi i vrati nazad, u tor, nego da se suoči sa izazovima novog vremena. Na kraju se postavlja pitanje šta smo mi to i šta je to što nas čini nama. Da li oskudno duhovno nasleđe, ono malo narodne poezije ili poetizovane istorije kojoj smo skloni? Možda će izgledati paradoksalno – mi čak ne cenimo naše stradanje. Uprkos brojnim profesionalnim narikačama. Ako smo identifikovani kao Srbi, to je zbog toga što nas je neko tako video. Otuda mi je komično kad vidim pokušaje odricanja identiteta. Bio identitet izabran ili nametnut, s njim se treba nositi; nekad sa ponosom, nekad sa škrgutom zuba, a nekad i sa ironijom. Često se zaboravlja da smo mi i ono kako nas drugi vide, a ne samo ono kako se osećamo.

Da li je moguće da ne postoji treći put? Šta je sa generacijom vaše dece?

Siguran sam da treći put ne podrazumeva potiskivanje sećanja koja su mlađe generacije ponele iz detinjstva. Porodično nasleđe je ono što tu generaciju neprekidno definiše, htela to ona ili ne, bežala ona od toga ili ne. Ona, takođe, nosi nemali teret. Međutim, mislim da je na toj generaciji obaveza da sve to relaksira. Moj sin ima mnogo pitanja na koja ne umem da odgovorim, mnoge njegove optužbe na račun moje generacije nisu bez osnova. Moja generacija nije bez krivice za veći broj nesnalaženja one kojoj on pripada. Oni koji dolaze uvek strože sude. Tako je oduvek. Ja bih voleo da se u toj mlađoj generaciji rodi neko ko će se s tim potpuno poigrati, bez kočnice, bez ikakvog kajanja, bez osećaja da je igde preterao. Ja to sebi ne mogu da dozvolim. Strašno je gledati ljude koji pate, koji umiru za Krajinom, a kad odeš tamo, vidiš jednu džunglu koja više nema nikakvih prethodnih oblika i da bi taj koji pati i umire pored tebe bio spokojniji kada bi video sve to. Meni ne veruju da mi svega bude dosta posle petnaest minuta nakon što dođem u svoj Klasnić. Dovoljno mi je samo da bacim pogled sa određenih mesta, sa onih koja sanjam… Složi mi se nekoliko tih vizuelnih momenata iz detinjstva, kad sam upoznavao svet, i napetost se, uslovno rečeno, smiri. Nema ljudi, nema oblika, samo džungla. Kao na poslednjim stranicama mog Rekvijema, sve se vratilo paganizmu, na prapočetak.

Razgovarao Mirko Rudić

Izvor: Vreme, br. 1224 (19.jun 2014)

DUGA I VESELA SAHRANA GUTENBERGA

                                                                  Hej, Srbi, gde su vam deca?
                                                                            Eno ih bulje u ekran.
                                                                          Deca rođena bez šanse
                                                           Da jednog dana pronađu svoj put.

                                                                                     Goblini, „Pečenja i rakije“

Ništa ja ne znam.

Ali, znam neke koji sve znaju i u sve se razumeju. A u knjige i sve u vezi sa knjigama – naročito! Toliko da od njihovog silnog znanja i angažmana, iz naših života knjige naočigled iščezavaju.

Znam vlade, ministre i ministarstva, znam plaćene branitelje knjige koji svojim činjenjem i nečinjenjem rade na njenom unižavanju i iščezavanju.

Znam ponekog zakonodavca, pogotovo znam zakone koji destimulišu sve one koji bi ulagali u kulturu, naročito one zakone koji papreno oporezuju donacije u kulturu.

Znam političare koji se vatreno zalažu za modernizaciju društva, a kad tu istu modernizaciju treba sprovesti u ustanovama kulture – onda se pozivaju na dosege zapadne civilizacije u pogledu njihovog samofinansiranja, kao i na poslovični nedostatak novca.

Znam političare kojima su kulturne ustanove, pa otuda i biblioteke, puki potrošači. Sa njima se sreću isključivo pod rashodovnom stavkom budžeta.

Znam i one koji ne znaju da pišu knjige, ali nas uporno, sa skribomanskim zanosom ubeđuju da to znaju i umeju.

Znam i one koji, ne bez poleta, pišu i, uz to, tvrde kako to čine isključivo za svoju dušu i na radost svoje familije – na stranu što sve oko sebe svakodnevno/svakonoćno gnjave svojom ambicioznom neambicioznošću.

Znam naoko ozbiljne pisce koji se pozivaju na broj prodatih primeraka svojih knjiga i na osnovu toga sude o njihovim umetničkim dosezima, ali znam i one kojih nije briga za svoje čitaoce, jer pišu za izabrane i „daleka neka pokoljenja“.

Znam pisce koji veruju da život sam piše romane i priče, a da ih oni, tobože, samo „stavljaju na papir“. Otuda je isti taj „život“ isključivi krivac ukoliko je „stavljanje na papir“ neinventivno i nedarovito i što su svom snagom udarili u zid ravnodušnosti.

Znam pisce koji, pre nego što krenu u avanturu pisanja, pogledaju na kalendar kako bi videli ne pada li skoro godišnjica kakvog istorijskog događaja, odnosno nacionalne tragedije; usput, krajičkom oka zirnu ko sve sedi u žirijima za dodelu prestižnih nagrada. Ukoliko su u mogućnosti, poželjno je da iste te članove žirija pozivaju na saradnju, štampaju im pesme ili priče, kritike ili eseje, pozivaju ih u goste ili ih strastveno hvale i lajkuju.

Znam izdavače koji žive na grbači svojih pisaca, kao i one koji se bave piraterijom, koji krivotvore katalogizacije i tiraže, koji uzimaju novac – a da nikad ne odštampaju preuzeti rukopis.

Znam silesiju „umetnika“ koji za lažne recenzije strižu sujetne i slavoljubive ovčice, vršeći svojevrsnu inicijaciju priliko privođenja u okrilje književničkog stada.

Znam trgovce koji uspešnije prodaju knjige što ih manje čitaju i što ih više mrze. Pogotovo znam trgovce knjigama koji se lažno predstavljaju da su izdavači. Štaviše, znam sajmove na kojima se legije trgovaca prikazuju kao izdavači, svi odreda štampajući i prodajući Pelagićev Narodni učitelj, Vujaklijin rečnik ili Ćorovićevu Istoriju Srba.

Znam knjižare koji su toliko apatični da potencijalnog kupca radije lažu kako nemaju traženi naslov, nego da učine napor i prošeću se između rafova.

Znam biblioteke čija je godišnja nabavka knjiga ravna – nuli!

Takođe, znam i one biblioteke koje ne primaju književne časopise, sa obrazloženjem da ih niko ne čita, kao i da za njih nemaju smeštajnog prostora.

Znam i školske biblioteke u kojima godinama nije zanovljena ni jedna jedina knjiga. Otuda, znam i škole kojima je sve preče od svoje biblioteke.

Znam mrzovoljne bibliotekare koji baš i ne ljube knjigu, te za pridošlog člana biblioteke uvek imaju spremljen izgovor: – Knjiga je na čitanju!

Znam i članove biblioteka kojima je teško da plaćaju mizernu godišnju članarinu, te se švercuju sa besplatnim članskim karatama svojih ostarelih roditelja.

Znam knjige koje decenijama stoje po policama biblioteka a da im knjižni blokovi još nisu razrezani, dakle ni pročitani, ali ih revnosni bibliotekari tvrdoglavo smatraju raritetnom.

Znam po nekog učitelja i profesora koji svoju upućenost u savremenu književnost pokrivaju informacijama iz „lične biblioteke“. Oni, dabome, nisu članovi biblioteka (niti posećuju književne večeri) – jer sve što im treba, već su naučili na fakultetima.

Znam vatrene zagovornike elektronskih knjiga na uštrb štampanih – a jednako ne čitaju ni jedne ni druge.

Znam novine koji su iz svoje uređivačke koncepcije izbacile rubriku za kulturu. One koje ih još imaju, u njima su knjige i književnost ponajmanje zastupljeni.

Znam i novine koji sebe smatraju ozbiljnim glasilom, iako svojim čitaocima poklanjaju treš-naslove.

Znam novinare koji za bibliotekare imaju uvek isto pitanje: – Koji se naslovi najviše čitaju u biblioteci?

Dabome, znam i one novinare koji jednaku pažnju i minutažu posvećuju i preispoljnim skribomanima i ozbiljnim piscima, dodatno uvećavajući nesnalaženje potencijalnog čitaoca/gledaoca.

Znam novinare koji se izdaju za pisce – i još tvrde kako prodaja njihovih knjigolikih predmeta nije proporcionalna njihovom “pojavljivanju” u medijima.

Znam top-liste najprodavanijih naslova knjiga u kojima večno obitavaju naslovi upravo onih koji te iste top-liste sastavljaju i oglašavaju.

Znam i one koji sve znaju, poput mene, a zapravo ne znaju ništa – jer se, i posle svega, još uvek nadaju nečem boljem i lepšem, ne prestajući da se čude, uprkos sve učestalijem pomanjkanju čuda i čudesnog u našim životima.

Ali, znam i fanatike među piscima, urednicima, izdavačima, među knjižarima i bibliotekarima, među novinama i novinarima, među tumačima književnosti i čitaocima bez kojih i ovo što pišem ne bi imalo smisla, bez kojih ne bi bilo svrhe ni živeti ni umirati. Upravo su oni krivci odlaganju ove Gutenbergove sahrane koja traje poodavno i, hvala bogu, nikako se ne okončava. U njihovu slavu i čast napisana je i ova beleška.

                            
                        Kragujevačke novine, 239 (26. decembar 2013), str. 18-19.

DESNIČINA DEFRAGMENTACIJA FRAGMENATA

Rukujući svakodnevnim rečima, zaboravljamo da su to fragmenti davnih i večitih priča, da, kao varvari, gradimo naše kuće od odlomaka statua i hramova bogova. Naše najobičnije misli i definicije su daleki potomci mitova i starih priča.

Bruno Šulc

1.

Vladan Desnica se u mnogim slučajevima dosledno držao onog kreda Ivana Galeba, izloženog u romanu, po kojem se dve suprotne istine nipošto ne isključuju, jer bi to značilo sakaćenje stvarnosti, siromašenje života i lišavanje jednog njenog pola. Na isti način Desnica se ponaša i prilikom svog odnosa prema fragmentu i fragmentarnosti. Doduše, on fragmenat nigde eksplicitno ne pominje, ali zato naširoko izlaže svoje gledanje na detalj i moguće zamke u koje bismo lako mogli da upadnemo, ukoliko mu pridamo veći značaj nego što ga zaslužuje.

Zato ćemo se u ovom radu često kretati od jedne do druge krajnosti – od apologije do osporavanja fragmenata. Pogotovo ako imamo u vidu interesantno zapažanje Radomira V. Ivanovića da Desnica kroz čitavo svoje delo „fragmentira narativnu i integrira fragmentarnu prozu“.

Na početku, valja istaći da se fragment odupire definisanju, ma sa koje strane mu prišli i ma kako se odnosili prema njemu. Dakle, ne treba bežati ni od tautološkog aspekta pojma fragment, jer sve je i svi smo deo nečega, veće celine ili sistema i, istovremeno, sve je i svi smo po jedan svemir za sebe, pravi mali biološki eksces u Vaseljeni.

Postoji izražena volja da se svaki fragment uveća, da se prikrije njegova osobina ka defragmentizovanju, odnosno utapanju u neki drugi, možda veći ili teže vidljiv fragmenat. Jednako kao sila koja svaku celinu kruni i umanjuje. Po tome – sve je fragment, ma koliko bio velik i ma koliko monumentalno izgledao. Kao što, istovremeno, najmanja celina čini svemir po sebi i za sebe. Čak ni iz postmodernog pojmovnog određenja fragmenta kao „nedovršene, necelovite, nekonzistentne i neusaglašene“ tekstualne datosti malo saznajemo o njegovoj pravoj prirodi. Pogotovo ne u sklopu čuvene zamisli o „Ne Celom“.

Na jednom mestu u svojim Esejima o fragmentima Milivoj Solar konstatuje: „Privlačnost ‘malih cjelina’ tako mora biti samo izraz rasparčavanja, pa takvi oblici i pored sve svoje oblikovne savršenosti i važnosti za povijest kulture ne mogu biti ništa drugo do izraz stanovite dekadencije.“

Ova Solareva definicija stoji u korelaciji sa onim poznatim Desničinim uverenjem da je bolje pisati staromodno nego pomodno, jer se na taj način osigurava, odnosno ulaže u svoju književnu starost, odnosno budućnost.

Međutim, možda deo odgonetke stoji i u uverenju Bruna Šulca da je ljudskom duhu urođena neverica u veličinu, gde, između ostalog, piše: „Postoji u nama nekakav duh prosečnosti, koji usitnjava, kopa, preseca, mrvi, sve dok ne usitni, ne raznese, ne prokopa stene veličine… To je neprekidan, proždrljiv, podzemni rad prosečnosti. Da bi nešto razumeo, čovek mora to da smanji. Strast razumevanja, asimiliacije, elementarna je sila, automatska funkcija čovečanstva. Ona progriza veličinu, uništavajući je. Istorija je puna mravinjaka i prašine – ohlađenih grobova veličine.“

No, vratimo se pokušajima situiranja fragmenta kao pojma koji nas, ovom prilikom, posebno interesuje. Po već pomenutom Solaru, fragment je „destruktivan prema ideji cjeline“, odnosno, on je „samostalna vrijednost suprostavljena cjelini“, ali ni on ne propušta da napomene kako„ne postoji apsolutna hijearhija oblikovnih načela“.

Međutim, ni takav pokušaj definisanja ne govori nam da li je pojam fragmenta uslovljen količinom reči koji ga sadržavaju ili je reč o nečem drugom, tananijem i teže uhvatljivijem? Ona nas dovodi u iskušenje da čitavu književnost, odnosno umetnost svedemo na pokušaje da fuge između manjih celina budu što manje uočljive, da se šavovi kojima su vezani veštije prikriju.

2.

Namera ovog rada je da kroz nekoliko primera pokaže složenost, ambivalentnost, pa i protivrečnost poetičkih stavova Vladana Desnice, a odnose se na njegovo gledanje na detalj, odnosno – fragmenat.

Njegov tekst na koji usmeravamo čitalačku pažnju pisan je neposredno po štamanju Proljeća Ivana Galeba, tako da ga možemo posmatrati i kao bojazan pred budućim čitaocima i tumačima tog dela, imajući u vidu njegovu strukturu koja prosto mami da se tumači kroz fragmenat. Tekst nosi indikativan naziv: „Zloupotreba jednog termina: detalj“.

Desnica podseća na praksu aktuelne kritike koja u nameri da pohvali nekog pisca, često ističe kako on ima „smisla za detalj“, otvarajući široki spektar mogućih značenja takve konstatacije ili suda. Po njemu, to može da bude: „svježe ili titravo lirsko mjesto“, „oštro uočen i sigurno zarezan psihološki zapažaj“, „živo okarakterisan lik, sretno ostvarena situacija, uspjelo ocrtana sredina, ambijent, momenat, raspoloženje, ugođaj“, „dobro dat pejzaž, lijepo dočarana atmosfera, komad dobra, istinita dijaloga“…

Drugim rečima, po Desnici je taj izraz u „višestrukosti svojih značenja izgubio svaki precizniji smisao“. Njemu se čini da – iako liči na pohvalu pisca – ocena da „pisac ima smisla za detalj“ umanjuje njegov značaj i ostvarenost.

Tako se detalj često svodi na „izoliran ljepuškast medaljon uklopljen u tkivo umjetničkog djela, puka duhovita ‘trovata’, dobar zanatski vic – naprosto ništa“.

U nastavku, Desnica podseća da se tkivo proznog dela sastoji od „niza pojedinačnih, dionih i raznovrsnih manifestacija i konkretizacija piščevih talenata, to jest od čestica imaginacije, fantazije, zapažačkog dara, psihološke penetracije, osjećaja za prirodu, životnog iskustva itd.“ Dakle, „od čestica umjetničke kreativne senzibilnosti koje u sebi nose žive i vrele pulzacije života, žive i vrele kaplje konkretnosti“.

Kao što čitalac zapaža, Desnica ide u krajnost u nastojanju da upozori na opasnosti i nesporazume ukoliko se istrajava na detaljima neke knjige, ukoliko se umesto lepote arhitektonskog dela hvali lepota pojedinih cigli.

Konačno, Desnica zaključuje da se iza usredsređivanja na taj zlosrećni detalj u našem kurentnom kritičarenju krije „nesposobnost da se djelo obuhvati i uoči u njegovoj cjelini i znači njegovo cjepkanje na ‘sastavne djelove’“, pa, izvodeći stvar na čistac, postavlja pitanje: „da li takozvani ‘detalji’ nešto grade ili ne grade, da li nam pisac-umjetnik sredstvima tih detalja oblikuje pred očima žive, u sebi logične, kongruentne ljudske likove, da li nam vjerno i živo predočava atmosferu, životni ritam…“ i na samom kraju, „da li je last not least – pisac sve to uspio da učini na dovoljno zanimljiv način“?

3.

Koreni tog i takvog Desničinog opreza spram glorifikacije detalja ili fragmenta verovatno stoji u vezi sa stavom iznetim u čuvenim Zapisima o umjetnosti, u fragmentu „Estetska mrtva mjesta“, a glasi: „U umjetničkom djelu svaka rečenica mora biti umjetnička.“ Iz toga logično proizilazi da u takvom delu „nema mjesta pukim deklarativnim, enuncijativnim, informativnim rečenicama, takvim koje sadrže određena konkretna obavještenja i saopćuju dati logički smisao, to jest takvim koje nam saopćuju logički sadržaj onoga što sačinjava ‘vanumjetničku materiju umjetničkog djela’ odnosno koji nam materiju umjetničkog djela saopćuju na vanumjetnički način.“ Otuda proizilazi njegova beskompromisna definicija po kojoj „svako djelo vrijedi tačno onoliko koliko poetskog sadrži u sebi“.

Čitav svoj stvaralački vek Desnica je proveo u razmišljanjima kako doseći „poseban književni rod koji nam omogućava da se oslobodimo mnogo čega estetski nebitnoga… da ispusti mnoga mjesta koja zahtjeva sama forma romana i, ovako ili onako književna konvencija“.

Na to ukazuje jedno njegovo predavanje iz 1950. godine u kojem on upozorava na učestalu sklonost da se u kritici i književnim razgovorima „mnogo više pretresa o tehničko-literarnim načinima i postupcima nego o efektu, koji je tim načinima i postupcima postignut, i… da se estetska vrijednost traži i pronalazi ne u ostvarenim rezultatima, već u upotrebljenim sredstvima“.

Posredno, u jednom novinskom razgovoru, veliki pisac demonstrira svoju posvećenost detalju i detaljisanju. On kaže: „Naime, znate, salije se nekako djelo pa se onda svaka pojedina tačka, svako pojedino poglavlje, svaka stranica prorađuje iznova i uzima se nakako u razmatranje, u rad, pod lupu, znate, kao da je centralno, najvažnije mjesto u čitavoj knjizi pa za njom dolazi drugo, pa treće, tako da je svaka stranica bila jedanput u položaju te najvažnije, te glavne stranice, kako bih rekao, pa je tako sa zdušnošću, i minucioznošću, i prilježnošću rađena… Tako isto u knjizi našoj, čak i u našoj noveli, svaki pasus, svaki period, svaki onaj koji je manje važan, i on je nekada bio u tom položaju najvažnije, najosvjetljenije tačke na koju smo legli svim marom i svom dušom.“

Eto, i posle ovakvog iskaza, Desnici nisu prestajali da zameraju na „aljkavostima“, smatrajući da on ne drži mnogo do forme, jer im se čini da je ona, kod njega, isuviše „negližirana“.

Takođe, u danas već čuvenom pismu Aleksandru Tišmi, tadašnjem uredniku Letopisa Matice srpske, Desnica ubedljivo brani funkcionalnost fragmentarno zasnovane proze. On mu pojašnjava: „Prigovori da neka pripovijetka nije ‘pripovijetka u pravom smislu riječi’ nego zabilješka, nekoliko stranica istrgnutih iz dnevnika, itd., itd. čini mi se neozbiljna i prilično djetinjasta. Napis koji počima ‘Dragi Ivane’ a završava ‘Tvoj Petar’, ili niz bajagi zabilježaka pod datumima može da bude savršeno dobra novela, prava novela, novela u pravom smislu riječi. Vid pisma, vid nevezanog pisanja jednog doživljaja ili ‘zapamćenja’, vid dnevnika, – i opet su samo forme – dozvoljene i potpuno legitimne i forme – pripovijetke; dakle opet stvar tehnike, koja se ima suditi jedino po svrsishodnosti izbora upravo te forme i upravo te tehnike.“

Vladan Desnica je čitav svoj spisateljski vek branio neutilitarnost literature, duboko verujući, kao i njegov Ivan Galeb, da „ako uopće ima poezije, tada je poezija ono na šta naša misao i naša senzibilnost naiđu lutajući pustopašicom“.

Spram toga stava, razumljivo, stoje knjige za koje Desnica nije mario, a koje su „upregnute pod bilo što, vođene bilo kojom ucrtanom stazom i uperene na bilo kakvu poentu“, jer na takvim stazama retko kad nailazimo na istinsku poeziju.

Desničini citati vrve u ovom radu i toliko su eksplicitni da ostavljaju malo prostora za dodatne komentare i tumačenja, ali mi se čini da su veoma ilustrativni kao krajnje individulan pristup ovako široko postavljenoj temi.