Тетрон, бр. 186-187.

На конкурсу Удружења драмских писаца Србије за 2018. награда „Бранислав Нушић“ припала је писцу Мирку Демићу за драму ПОБЕДНИЦИ, ПОБЕДНИЦИ… Господин Демић добитник је и Андрићеве награда за књигу приповедака Молски акорди , „Дејан Медаковић“ за роман Трезвењаци на пијаној лађи, „Меша Селимовић“ за роман Ћутања из горе…

•Повод за разговор је награда „Бранислав  Нушић“, за драму Победници, победници. Да ли су награде за писце  „издалека“, једини начин за афирмацију? И колико вам значи штампање драме у Театрону, часопису са престижном позоришном репутацијом?

Упитно је колико награде афирмишу писце, али им свакако значе, јер су по природи посла увек сами. Жирирања и награђивања су, између осталог, места сусрета са другим писцима, колегама и зналцима. То долази до препознавања или до мимоилажења. Награде су доказ препознавања вредности и умећа. Наравно да је част бити део велике породице коју окупља Театрон. Поготово мени, који себе видим у предворју Талије.

•У драми Победници, победници,како кажете, пишете о „страдању само једног од јунака Првог светког рата, Станислава Кракова, потоњег писца иновинра“ – заборављеног и скрајнутог из наше културе. Верујете ли у могућност рехабилитације хероја, у средини где нове генерације дају свој контигент жртава?

Не знам колико се могу исправити већ почињене неправде, али сам сигуран да свако од нас има право да укаже на њих. Није ми била примарна намера да било шта или било кога рехабилитујем. Хтео сам, пре свега, да укажем на један парадокс – подсетити на човека који је био истински херој Великог рата (а бити херој значи „проживети људску драму“), а који још у свести многих слови као издајник. Упитаност о границама између те две крајности била је једна од подстицајних нити током писања. Уосталом, писци трагају за лицима која имају симболички потенцијал да у себи садрже бар делове већине наших прича и судбина.

•Рођени сте шездесетих година. И Ви припадате генерацији, која је дала свој допринос „стварности која нам није склона“, еуфемистички речено. После краткотрајног мира, XX затварио се како је и почео, у крви на овим просторима. Проживели сте рат и прого низ Хрватске; О свом „обезљуђеном“ завичају написали сте пет књига. Да ли сте нашли неке одговоре или још увек остају само питања?

Сведоци сте да већину нас не задовољавају одговори које око себе слушамо. Очигледно да још не умео да себи поставимо одговарајућа питања о проблематици оног што нам се свима догодило. За тим одговорима сам трагао, пишући тих пет књига о крајишкој Атлантиди. Нисам сигуран да сам их нашао, али се надам да сам кроз своје јунаке загребао дубље у проблематику наших међусобица, а пре свега нашег неразумевања и непознавања, како себе и својих корена, тако и оних других и другачијих. Не теши ме уверење да је исти случај и код тих других. Страхови су наши светионици према којима кормиларимо, а они су увек непоуздани водичи. Зато нам је лађа и потонула.

•Кажете да сте књижевно затворили теме о завичају. Сада истражујете књижевно, и на све друге начине, неправедно запостваљене, непрочитане ауторе из „утуљене баштине, с периферије национа“: Деснице, Игњатовића, Димитрија Вујића, Станислава Кракова…

Периферија је по природи ствари сензибилнија од центра, свеједно да ли је реч о националној, географској, рационалној, емотивној или било којој другој. Периферија прва осети ударе непогпода и мржњи, али и долази у додир са благотворним прожимањима и укрштањима. Надам се да ми се неће замерити ако устврдим да су наши највећи писци чеда периферије; Стерија, Његош, Црњански, Андрић, Игњатовић, Матавуљ, Десница…  Отуда су они део мојих интересовања; њихова искушења и дилеме, а све из потребе долажења до оних најтежих питања, која нам недостају.

•Њихове судбине стварају утисак  да се ништа није променило, иста су питања о идентитету, припадности, запретеност у истим политичким заблудама, „нови су само они које опседају старе лудости…“

Још је Проповедник констатовао да нема ништа новог на свету. Или, вино је старо, само су мехови нови. Управо код те чињенице застаје савремени писац и истражује природу данашњег пијанства, произашлог  услед опијености тим старим винима. Запањујуће је сазнање да ми, данашњи, реагујемо на једнак или на сличан начин као што су то чинили наши преци. Изгледа да не умемо да извучемо поуке из грешака и заблуда претходних генерација, већ их упорно, често и на кракикатуралан начин, понављамо.

•Да ли сте размишљали шта би се десило са вашом књижевном биографијом да сте остали у Хрватској, да нисте доживели рат, измештеност и избеглиштво, да нисте били актер најтужније епизодеизновијеисторије?

Пошто сам почео да пишем пре отпочињања сукоба, вероватно да би моје књиге биле другачије него ове, које сам до сад написао, као и оне које ћу, евентуално, написати. Искуство рата и прогонства трајно је одредило моју биографију, па и библиографију. Наравно, то је бескрајан простор за спекулацију, али кад сад листам моју прву књигу из 1990. године, видим да су тад биле начете неке опсесивне теме које ме прогањају и данас; јасеновачка трагедија, мртви преци, потрага за поетским у свему што ме окружује, појединачни и колективни самоубилачки импулс, итд.

•Имате чин поручника и војно образовање. Једног самотног лета у интернату, уз учење, утеху сте нашли у опсесивном читању и љубави према новом таласу и панк музици. Објавили сте, у предвечерје рата, 1990. и прву прозну књигу Јабуке Хесперида. Суморна стварност била је добра вест за вашу литературу.

У ствари, списатељски подстицај је дошао из осећања бунта против дисциплине, али и из модерних струјања у тадашњој музици коју смо слушали. Побуна увек иде уз младост,  а пошто сам био унутар једног давно устројеног система, своје незадовољство сам морао сублимисати на покушаје креативног самоосвешћења; суманутим читањем и несувислим покушајима писања и свирања. Тешко је утврдити да ли је „суморна стварност“ деловала фрустрирајуће или подстицајно.

•Били сте уредник у часопису за књижевност „Кораци“ (2002-2011). Жеља да будтете увек близу књиге, довела вас је у крагујевачку библиотеку, где сте радили ревизију књижног фонда, били возач, уредник  „Крагујевачкогчиталишта“. Имали сте безбедно и пријатељско окружење за читање и писање.

Кад се појединац нађе у општој несрећи, потребна му је срећа да би опстао. Једна од њих је да сам преживио са својом породицом, а друга и а све наредне да сам се, стицајем околности, обрео у Крагујевцу и наишао на разумевање људи у чијем колективу сам се затекао. Све остало је плод добрих околности, упорности и очајничке жеље да нађем своје место под сунцем, а које ми је претходних година оспорено. Сада, у много чему што радим видим настојање да вратим део дуга граду који ме је примио и који сада сматрам својим.

•Ваша нова адреса и условно речено, нови дом, је Крагујевац. Директор сте крагујевачке библиотеке „Вук Караџић“. За допринос развоју библиотечко-информационе делатности и културе у Републици Србији добили сте награду „Ђуро Даничић“ за 2013. Чини се да сте сјединили све у једну причу о књижевности, књигама, писању, писцима…„Ми смо приче, које причају приче“.

Не могу да замислим свој живот без књига, без свега и свих који су у вези са њима. То је мој космос. Сви моји напори у библиотечком послу усмерени су ка доказивању да су књиге важне и онима који их и не читају, а отуда и мање цене. Књиге нису предмети, већ испружене руке претходних генерација, које нам нуде помоћ, али је и траже од нас. Књиге су ланац који цивилизацију држи на окупу. Књиге читају нас. Ми читамо књиге и мењамо их собом. Библиотекари су свештеници, јер су спона између књига и читалаца. Они су усред литургије.

•Пиштете, измеђуосталога, о отаџбини, домовини, идентитету, завичају, припадности. Да ли ће време те речи учинити архаичним?

Мислим да неће никад. Завичаји, идентитети, отаџбине и домовине могу бити шири или ужи, могу мењати облик, али не и значење/зрачење. Одувек њихова  значења зависе од проницљивости наших погледа, ширине образовања и гипкости мишљења. Не морамо робовати идентитетима, можемо их сами бирати. Сетите се Црњанског и његовог израбраног завичаја – Срема. Сви ти појмови ништа не вреде ако представљају пуку амбалажу. Без унутрашњег садржаја све је бесмислено.

• У књизи Молски акорди кажете да је „сваком од нас додељен известан број белих лица које ће срести, бело лице које покрива све нас, без изузетка“. Колико сте ви срели „белих лица“, и мислите ли да имамо способност да их препознамо?

Најмање једно. У противном, не бих писао о њему. Верујем да је сваком од нас дата та способност. Не може се научити, нити призвати. Кад се појави – препознајемо га. И готово. То је само једна од животних мистерија. За њих вреди живети.

•Објавили сте и више књига есеја, која су ваша нова страст и како кажете „будућност књижевности“. Немате проблема са жанровима, бавите и приређивањем, шта тренутно радите?

Вероватно је моје „истраживање жанрова“ последица знатижеље, али и незадовољство оствареног. Незадовољство је мотор који ме покреће; не једини и најјачи, али веома важан.
Приводим крају моје вишегодишње бављење књижевном оставштином Станислава Кракова. Радим на трећој књизи његових Путописа. Овај пут то су текстови настали након његових бројних авионских летова. Поред тога, припремам и његове Ратне дневнике. При крају је и рукопис књиге мање познатих текстова песника Десимира Благојевића – поетских записa насталих током Другог светског рата, његових књижевних и ликовних критикa, као и полемикa. Тако се, одужујући се другим писцима, одмарам од сопственог белетристичког ангажмана.

Разговарала Биљана Остојић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *