Милош. М. Радовић: Победници, победници
Театрон : часопис за позоришну уметност, бр. 186-187, стр. 47-51.
_______________________________________________________
Mилош М. Радовић
ПОБЕДНИЦИ, ПОБЕДНИЦИ
Писац, публициста и библиотекар, Мирко Демић, сачинио је драмски омаж Станиславу Кракову, под насловом Победници, победници.
У години у којој се широм света обележава сто година од завршетка Великог рата, овај драмски предложак Мирка Демића, овенчан је наградом Удружења драмских писаца Србије „Бранислав Нушић“, за најбољи оригинални драмски текст у 2018 години.
У поднаслову текста стоји да је настао по мотивима дела Станислава Кракова. Основицу и кичму овог драмског калеидоскопа тамних тонова свакако чине аутобиографска књига Станислава Кракова Живот човека на Балкану, и роман Крил. Нема сумње да се писац није устручавао да играјућа лица за своју драму узима из ових Краковљевих дела што је сасвим легитиман посао сваког успешног драматизатора. Много важније од идентификовања извора драмске грађе, овде је питање у којој мери је писац Мирко Демић успео да заокружи тему Великог рата, кроз страдање свог главног јунака Станислава Кракова који се истовремено као вертикала и хоризонтала провлачи кроз цео текст. С тим у вези је и питање, није ли овај текст, заправо започета а незавршена прича о животу и делу Станислава Кракова, ватреног националисте, младића узавеле крви који је понесен свеопштом еуфоријом националног ослобођења као гимназијалац дограбио пушку и као најмлађи добровољац српске војске узео учешће у балканским ратовима. Или је кроз тему Великог рата испричана прича о душевном и интелектуалном сазревању младог Станислава Кракова, од ратоборног јуноше одлучног да част крвљу брани и за њу убије, до неснађеног и разочараног официра у миру, који ће починити неуспело самоубиство, убијајући војника у себи не би ли ослободио и дао простор својој утомљеној уметничкој души.
Текст Победници, Победници се завршава сценом у болници у којој Краков лежи опорављајући се од умало кобног самоубиства а у посету му долазе Станислав Винавер а потом и Исидора Секулић.
Болница. Сташа лежи у кревету. Поред њега, на столици, седи увек насмешени Винавер. На столић, поред узглавља, спушта неколико књига.
ВИНАВЕР: Забога, шта то урадисте са собом?
СТАША: Пуцао сам у војника у себи.
ВИНАВЕР: Па, убисте ли га?
СТАША: Убио, него шта! И није ми првина! Ноћима сањавам како бајонетом убадам бугарског војника и у руци осећам отпор костију у телу. Лепо их чујем како крцкају… Нажалост, том војнику у себи срце тек окрзнух!
ВИНАВЕР: Заборавили сте да тиме пуцате и у будућег писца? Срце је својина литературе.
СТАША: Драги мој Винавере, овој земљи не требају војници, попут мене. Сада су на цени манипулатори, политиканти, удворице и придворице. Још јој мање недостају писци.
Историја се понавља као толико пута до сада. После сваког рата, тако и овог, ратници уступају место цивилима и грађанима. Ратничке заслуге тону у заборав а на сцену ступају они који обнављају земљу, али и разни манипулатори, преваранти, шпекуланти, ратни профитери и остали. То је реалност од које се не може побећи. Разградња кајмакчаланског мита је још једна тема овог позоришног текста.
СТАША … (пауза) Демобилисаћу се. Моји нерви нису подобни за мирнодопског официра. Уосталом, има их на камаре. Посебно ових из аустроугарске војске. Пљуште унапређења и постављења.
ВИНАВЕР: За то смо се, ваљда, борили. Сад су у моди борци против такозваног кајмакчаланског мита.
СТАША: Борили смо се против њих, тих истих бораца, а не за њих, како сад испада. По свој прилици и то је мит.
ВИНАВЕР: Маните се њих! Мислите једном и на себе. Куда даље? Били сте диван куриозитет! Официр, па још и писац! Мистичан спој! Далеко бисте догурали. Овако, бићете само један од нас, демобилисаних. Уколико и од тога не одустанете. Никад вам није било угодно у крду.
Живот је надјачао смрт, литерата и уметник је надвладао војника и официра, поручују му Винавер и Исидора.
ИСИДОРА (пружа руке према његовом челу и благо га додирује): Можда је то живот пуцао у Вас. Онај – непроживљени.
СТАША (као да је хипнотисан од њезиног додира): Можда сте у праву. Одувек сам био на своју руку… мало луцкаст…
ИСИДОРА: Ви сте јунак, а јунаци и елементарне силе не знају за смрт.
СТАША: Ја сам смрт која се маскирала у живот.
ИСИДОРА: Следећи пут ћу да вам донесем гушчије џигерице и шампањ. Већ сам наручила. Ваљда доктор Петровић не брани.
СТАША (смешка се, док га она милује по коси): Немојте, Исидора! За сад је довољна благост и нежност коју уносите у собу овог живог мртваца.
Замрачење.
КРАЈ
Њено сестринско такорећи мајчинско миловање живог мртваца, како себе Краков назива, враћа наду у лепоту живота том пре времена остарелом и напаћеном ратнику који коначно скида официрски мундир. Констатација коју изговара један од јунака на сцени,: “Ко би још сазнао истину у рату?“ с пуно основа важи и за те прве године мирнодопског живота. Уместо да пуца у небо и у Бога, како су то војници чинили за време албанске Голготе, живот се мора прихватити онакав какав јесте и наставити у миру.
У основи је ово комад – запис из војничког живота у ратно доба, снажна слика страдања, насилне смрти, патње и мучења, јуриша и контрајуриша, пуна језивих детаља које само рат и борба на нож, прса у прса, може избацити на површину крвавог платна у које смо се загледали. Овај „низ искиданих слабо повезаних или уопште неповезаних слика које, нагомилане, дају хаотичну атмосферу рата.“ како је књижевни критичар Милан Богдановић описивао роман Крила[1], драматуршком интервенцијом Мирка Демића преточен је у сценски текст Победници, победници.
На једној страни је јунак Краков, који присутан у свакој сцени текст, а на другој, трећој и ентој… колективни јунак – војници, подофицири и официри. Тек ту и тамо, из те масе колективног јунака изрони по неки индивидуализовани лик са именом и презименом, војник, подофицир или официр, али и то само на кратко, таман толико да се то име и презиме запамти и можда затим одмах заборави. Главни јунак овог текста остаје рат, баш како је то и књижевна критика приметила у случају роамана Крила.
Неколико упечатљивих минијатура ратних команданата издвојиће се за памћење. Мајор Митић, мајор Живковић (који сања сопствену смрт), капетан Миљковић (преварени љубавник који стреља мртвог војника), командант Љуба “Бог“, али и писар Казимир, пацифиста (кога ће стрељати због ширења црвених идеја), војник Радојица, бег Арнаут… да поменемо само неке.
Војевати и ратовати не значи само гинути. Војнички живот, онај официрски као и војнички, подразумева и забаву, опуштање и предах уз пиће и топли загрљај издашних жена, које као ројеви мушица иду за овом војском, док се она одмара, прикупља снагу и спрема за одсудни бој. Тако у Солуну, док над њиховим главама лете аероплани и цепелини испуштајући смртоносне товаре бомби на град, официри испијају коњак и шампањац наздрављајући веселим дамама, пркосећи смрти, славећи живот. Игра Ероса и Танатоса, иначе снажно присутна у литератури Кракова, у овој сцени доживеће свој катарзични врхунац.
Развој радње у тексту Победници, победници иако је праволинијски и следи логику ратних збивања у периоду 1914-18, а тиме и животни пут јунака Кракова, на известан начин, подсећа на технику примењену у позоришној драми Добрице Ћосића и Драгослава Михајловића Михиза Колубарска битка.
Сличност почива на обради основне теме која се третира – теме Великог рата, као и специфичном, увек препознатљивом војничком речнику који обликује и генерише дијалог, без обзира на његов актуелни садржај. За разлику од Колубарске битке, Победници, победници су лишени националног патоса и тријумфализма. Одсуство психолошких опсервација, дилема и конфликата међу лицима, карактеристика је овог драмског текста. Војници пуцају, јуришају, бацају бомбе и ваде ножеве, официри наређују, командују, забављају се с лепим женама, цивили и сељаци трпе и кукају и нико од њих нема времена да размишља, да се пита и упита, чему и зашто све то. А када то учине, као у случају писара Казимира који је ту упитаност претворио у став и уверење, истог часа стиже пресуда на смрт стрељањем.
Али за разлику од Колубарске битке, која описује и глорификује један догађај из велике епопеје српске војске у одбрани Отаџбине, текст Победници,победници има друге амбиције. Он доноси разуђену слику која обухвата и синтетише године националног особођења у балканским ратовима као и године Великог рата, ослобођену патетике и глорификације појединачних догађаја.
Пред нашим очима је кратка историја ратовања Србије у Великом рату од 1914 до 1918 године. За Станислава је она отпочела на јужном фронту и борбама против Бугара на Кривој Феји, у којој је рањен. Наставила се поласком на западни фронт, да се учини одсудна битка и пође Лазаревим стопама, када је Врховна команда одустала од тог плана и окренула војску на повлачење пут Јадранског мора. Из сцене у сцену гледамо херојске призоре албанске Голготе, опоравак на Крфу, долазак у Солун и отварање солунског фронта на врховима Кајмакчалана.
С узбуђењем пратимо припрему и пробој коте 2525 после година и година чекања и рововске борбе, победоносни повратак у Србију, призоре ослобађања нових територија које су биле у саставу Аустроугарске, (сцена дочека ослободилаца у којој девојке на рукама носе поручника Станислава Кракова у Руми) те излазак на италијанску границу на Ријеци.
Ту је и епизода боравка у Загребу који је тих дана узаврео од незадовољства радићеваца који траже Хрватску републику, одбијајући живот у заједничкој држави под круном „Петра опанчара“.
Сви ти историјски догађаји описани су и написани сасвим истинито, рекли бисмо, баш онако како су се одиграли и како је било. Истинитост је доминантни квалитет литературе Станислава Кракова, како је својевремено уочио књижевни критичар Милан Богдановић оцењујући литерарни домет његових романа. И у тексту Победници, победници Мирка Демића, истинитост, реалистичност и уверљивост сценских догађаја у односу на литерарни извор очувана је у потпуности. Као да је реч о новинарско документаристичком приступу, а не о књижевном и уметничком третирању ратне стварности.
Мирко Демић је добро уочио већину ако не и све битне акценте и моменте у аутобиографији и литерарном делу Станислава Кракова везане за овај формативни период његовог живота и за тему Великог рата којом се бавио. Љубопитљиво око и узорна вештина да се из обиља мемоарских и литерарних записа издвоји оно што је најкарактеристичније и што ће битно утицати на Краковљева каснија опредељења свакако спада у позитиван ауторски допринос Мирка Демића у подухвату којег се прихватио.
Одавно уочена тесна веза и испреплетаност Краковљеве литературе и мемоарске прозе, као и међусобни утицај ове две равни, у Победницима… се очитава у мањку информација о историјском контексту неопходним данашњем „невином и необавештеном гледаоцу“ за догађаја које на сцени гледа. Сувише тога се у тексту подразумева као познато у временском и просторном смислу, што не мора бити тачно, а како је реч о драмском извођењу није увек функционално.
Истовремено, повратни утицај мемоарске прозе, настале много година касније, код „добро обавештених гледалаца“ може значајно утицати на перцепцију представе мимо контекста који им текст пружа.
Сценске дидаскалије, као и честа употребу такозваног „затамњења“ у оквиру једне сцене, чиме се прави временски „рез“ у радњи а понекад и у простору (монтажне сцене), указује да је Мирко Демић, с пуним правом сторију о Станиславу Кракову у Великом рату видео пре свега као низ крупних и средњих планова својих јунака, као и тотала, у случају масовних сцена, баш како се то у телевизијском и филмском сценарију представља. Да је такав приступ изворном материјалу исправан, давно су уочила савременици Кракова као и литерарна критика. Тако ће Милош Црњански говорити да “Рат није роман, него филм“[2], а француски редитељ немог анти ратног филма „Оптужујем“ из 1919 године, Абел Ганс још јасније експлицирати речима „Рат је филм, а филм је рат“. Сличност између филма и рата има и своје бизарне подударности. „На једном месту Вирилио примећује занимљиву подударност која потврђује да су рат и филм буквално од истог материјала — нитроцелулоза која је служила за производњу филмске траке у Првом светском рату, користила се и за прављеље експлозива “[3]
Констатација да „Крила због наглашеног присуства кинематографских елемената у појединим сегментима текста подсећају на књигу снимања, односно филмски сценарио”[4]. у пуној мери може се приписати и драмском тексту Победници, победници, односно да је “Сличан приповедачки поступак заснован на принципу кадрирања и монтаже, …везивања независних слика-снимака у један наративни низ “[5] у потпуности примењен у овом сценском приказу.
Наглашавање визуелних момената и решења на сцени, на рачун просторног мизансцена, то потврђује.
И заиста Победници, победници,са многобројним сценама борби, са обилном употребом сценске пиротехнике, са цепелинима и аеропланима који лете, са фијакерима који јуре кроз Солун и низом других кинетичких сцена, препоручује се за атрактиван сценарио узбудљивог ратног филма. Не би било први пут да текст писан техником филмског сценарија, намењен позоришној изведби, касније доживи и своје филмско издање као на пример Ослобођење Скопља Д. Јовановића, да поменемо само један препознатљив домаћи наслов.
Станислав Краков, јунак из ослободилачких ратова 1912-13 и Великог рата 1914-18, разликује се од Станислава Кракова, новинара и уредника листа Време крајем тридесетих година и главног уредника окупацијске Обнове за време Другог светског рата.
Баш као у његовој причи Алхемичар, коју је публиковао 1922 године, у наше тело улазе духови наших предака. Улазе у нас и ми постајемо нешто друго. Његово пољско племићко порекло, јер је он чистокрви Пољак по оцу, подстиче русофобију и антикомунизам. По мајци, у далеком сродству са Карађорђевићима, у први план истиче слободарски и пркосни дух бунџије, несаломивог борца за слободу и правду, и следствено томе романтичног идеалисте, патриоте и родољуба.
Пуцајући у себе, он је пуцао у војника у себи, али га није убио. Једном војник – заувек војник, рекли бисмо. А војнички назори знају бити крути и заслепљујући и онда када су у служби највишег циља – одбране части имена и Отаџбине.
Блискост, не само фамилијарна и родбинска већ и политичка и идеолошка, са Миланом Недићем и Димитријем Љотићем, спасиће живот Станиславу Кракову, по његовом сопственом казивању, за време Другог светског рата али и одвести у емиграцију и изопштеност, по његовом свршетку. Ватрени националиста, почесто тврдокоран у одбрани личне части и части Отаџбине, доживеће болан обрт судбине, да ту исту част изгуби вољом народне власти на крају Другог светског рата.
Текст Победници, победници, Мирка Демића, скреће пажњу на злу коб и судбину Станислава Кракова, иако је експлицитно не помиње. Кратка сценска појава тадашњег пуковника Милана Недића, његов сусрет са Краковим у Солуну, нужно нас упућује на то.
Али овде није реч о преиспитивању и превредновању значаја и улоге Станислава Кракова у нашој култури и друштву. Он је своје место добио својим чињењем и по заслузи одавно. Више је реч о разградњи уврежене, скоро митоманске свести о славној прошлости, како оној из Првог тако и онај из Другог светског рата, о склоности менталитета да догађаје доживљава предимензионирано. Тако је било а и биће иза сваког рата и војевања. Та људска особина својствена је не само малим народима већ и оним највећим. Током историје, славне битке али и порази, одлазе у легенду и митове. На нама је да их ваљано сагледамо.
Успешна реализација текста Победници, победници,захтеваће пуно редитељске вештине и маште, визуелне и кинетичке културе, као и дисциплине у „кроћењу“ преко 30 играјућих лица са тек по неком репликом и неколико узастопних сценских појављивања као и двадесетак статиста са задатком. Зависиће и од избора главног јунака чију животну сторију, скоро на документаристички начин овде пратимо. То неће бити ни мало лако.
[1] Милан Богдановић, Станислав Краков, „Крила“, Српски књижевни гласник, н. с., књ. с¡¡, бр. 7, Београд 1922, стр. 553.
[2] Милош Црњански, Песме, Сабрана дела, књига 1, Београд 1983, стр. 146.
[3] Наведено према: Пол Вирилио, Рат и филм: логистика перцепције, прев. А. Јовановић и В. Цакељић, Београд 2003, стр. 47.
[4] Предраг Петровић, Кинематографско писање романа -Крила Станислава Кракова, Зборник матице српске за књижевност и језик, књига 54, свеска 3, стр 514.
[5] Исто, стр 512.
Оставите одговор