Без мртвих нема сутра.
Дарко Цвијетић
Имајући у виду досадашње песничко и прозно дело Дарка Цвијетића, предложак за извођење Великог школског часа не одудара од његових поетичких и моралних стајалишта.
За њега се, без претеривањa, може рећи да својим списатељским ангажманом представља Паула Целана нашег времена, јер на уметнички самосвојан начин постулира болне ране нашег времена, настале током и након претходног рата.
Истина, Цвијетић није, како се се за Целана тврдило, „загонетан, таман, херметичан и неразумљив“. Напротив, он је директан, проницљив и потресан, а његова уметност ни једног тренутка не остаје без свести о времену у којем настаје и о којем сведочи.
Данас се нико, нарочито не тако доследно као Данило Киш, не држи наука да је етичка заснованост уметничког дела неодвојива од поетичке. И обрнуто. Цвијетић не пише, већ дубоко проживљава сваку своју реч, као и онај злослутни мук између речи и реченица, између монолога. Он је од оних писаца којима се верује на реч – а такви су најређи.
Текст Дарка Цвијетића је у целини саткан од монолога.
Избор такве форме пред читаоца поставља један од фундаменталних парадокса нашег времена. И не само нашег. Он се огледа у запитаности да ли се зло може промишљати другачије осим кроз монологе, личне увиде, али и оставља могућност да и само зло своје извориште има у монолошкој устројености људске цивилизације.
Другим речима, из њега произилази запитаност – не настаје ли зло управо услед свеприсутности монолога, односно – услед одсуства дијалога? Ова апорија на дневни ред поставља и смисао језика, коме је дијалог иманентан.
Цвијетић усместо нас пита – чујемо ли другога? Бунцају убијени и убице, у омаглици руку под руку бауљају мртви и преживели, мимоилазе се отишли са осталима, ригају своје солилоквије они који се сећају, шапућу их они који би да све забораве. Језик смрти не долази од хора, већ увек од појединаца. Разумеју га само убијени у Шумарицама или у Дахау, Јасеновцу и Треблинки, Берген Белзену и Сајмишту, Аушвицу и у Градишки…
Овде је све испремештано: мртви интензивно живе, живи мртвују.
Живи су закопани а мртви откопани. Не пада се смртно од метка, већ и од самог ужаса који се догађа. Заправо, ужас је смртоносан! Нису меци!
Цвијетићеви ликови су у трајној запитаности да ли мртвују или живују.
Границе између живота и смрти одавно су нестале. Писцу и није до откривања тих граница или, далеко било, до њиховог подебљавања или до поновног повлачења. Све нас се на овом и оном свету тиче и све нас се дотиче. Између ових монолога без почетка и краја тече напета представа у којој проговарају мртви и њихове кости, живи и њихове сени. Сусрећу се именовани и идентификовани са неименованим и непобројаним, или како Цвијетић пише – „недозваним из ништине“. Вапај ових потоњих као да све надгласава. Неки од ликова једу лубеницу и пију млеко док сведоче.
Мртви су незасити и вечно жедни. Тешко је издржати поглед престрављених и мртвих очију. Кога је запахнула зла студ умирања, нема те ватре која га може угрејати. На овом свету владају жреци математике и рачунања. Нарочито они који су се прегли да своде ручуне и „поправљају математику“. Све се свело на збрајање и одузимање… људи, речи, костију… Проговориле су распарене кости, пребројани су небројиви, у лудило се скрили разумни. Чепрка се по овој „костопримљивој земљи“ и пребира се по мртвима – не би ли се наишло на неког живог. Топло међу млаким телима.
Мртвима једино преостаје да теше живе како смрт не боли и да се земљом покрива исто као јорганом. И упозоравају нас да се онај који из себе излива смрт – и сам се у њој утапа. Ови „јунаци“ нас не уче великим наукама.
Њихов творац нам сасвим дискретно сугерише да је једина сврха уметности – ако она уопште постоји – тражење страха у срцу бестрашних и стид у очима бестидних. Безумље се не да објаснити ни заумним увидима, као се то покушава у многим од Цвијетићевих монолога. Али, из њих се наслућује дубина човековог пада и логика монструозности његове убилачке природе.
Уколико нас не теши невесела истина једног од монолога да је „смрт вратити се у своју главу“ – нема спаса, ни утехе.
То нам, уосталом, наговештава и мото из Исајије, на самом почетку овог дела. Додатна вредност овог текста лежи и у чињеници што је Цвијетић, поред свог песничког и прозног дара, уз то још и глумац. Отуда његови ликови не само што говоре њиме и из њега, већ одражавају и језовиту драмску напетост, користећи се налозима и законитостима глумачког заната.
У дугој историји Великог школског часа, текст Дарка Цвијетића спада међу најуспелије, а тиме и најпотресније, додатно потврђујући смисао ове манифестације којом се продубљује сећање на стравичан злочин из октобра 1941. године.
Уметност и није ништа друго до „бесконачно говорење о „све самој смртности и узалудности“, како би рекао већ поменути Паул Целан.
Септембар, 2023.
Оставите одговор