„Свакој је беседи почетак тежак“, пише Светислав Вуловић на почетку своје по много чему ванредне студије о поезији Ђуре Јакшића.
Исти случај је и са овом беседом, која не може а да не помене онога чије име носи овдашња библиотека, баштинећи дугу традицију читања у Ивањици.
Онога, дакле, који је овде угледао света – а захвално потомство име му поставило у чело стола у гостинској соби у којој се налазимо, све верујући да је и нашем времену оставио понешто од својих светоназора и читалачких страсти.
*
Срећом, увек нешто претекне од предака.
Остало је и због тога што се неке ствари тешко или никако не мењају, упркос бројним променама насталих у веку који нас дели од његовог доба и његове муке.
Поредећи се са напреднијим и писменијим иностраним срединама, Светислав Вуловић се у једном другом тексту с правом вајкао:
„Поред многих великих и малих туга, које Србина могу данас да растуже, долази и туга коју осећа кад чита или чује како пролази књига у богатом и великом туђем свету.“
А да би илустровао разлику, наводи: „… у нас је хиљаду егземплара вршак среће за уредника каквог му драго листа, а писца књиге можете усрећити и са пет стотина; у њих није редак појав сто, двеста, триста и више хиљада…“
Данашњи уредници и писци ће се горко насмешти над овим бројкама, јер се и после више од стотину година, мало шта променило по питању тиража новина и књига.
Срећом, ни тиражи не говоре све о једној књизи – већ само број руку кроз које је књига, новина или часопис прошао.
*
Но, упркос свему – постоје библиотеке!
Оне су и у нашем времену сигурне луке свим лађама које броде по ћудљивим таласима никад склоних књизи. Оне су последња уточишта ретким егземпларима, над чијим бројем је Вуловић с правом јадиковао. Оне стоје, упркос свима, стрпљиво чекајући свог читаоца.
Библиотеке су биле и остале склоништа не само књигама, већ и свим људима гладних знања, амбар у које се остављају и корисне и бескорисне ствари, водећи се логиком наших старих, по којој неизоставно дође време у којем затреба непотребно и зафали сувишно.
*
Сведоци смо да се у нашем друштву до библиотека мало држи. Кад се нека сагради и отвори – то постаје куриозитет и сензација. Поготово смо недовољно свесни њиховог значаја у мањим срединама, у којима најчешће одмењују музеје и архиве, позоришта, биоскопе и културне центре. Оне су једина сабиралишта свега драгоценог што похрањујемо у речи, кујући непрекинут ланац који спаја бивше са будућима. Коначно, она су последња стална састајалишта у којима се људи друже и размењују осећања и мисли.
Библиотке су током времена мењале своја лица, врсту и обим послова, али се и дан-данас из њих чује отворени позив свима којима треба утеха и помоћ, предах и разонода, лепа реч и савет.
Оне нуде оно што мало која од установа пружа. У њима је најкраћа удаљеност између села и града, између мегалополиса и варошице. Јер, мудрости и емоције похрањене у књигама исте су – и у највећој и у најмањој библиотеци.
Библиотеке су нарочита врста апотека. У њој се не издају медикаменти добијени развојем медицине и никад моћније фармацеутске индустрије. У библиотекама се налазе лекови који улепшавају и оплемењују људски живот и лече душу – а њу зна да задеси, познато нам је свима, и претерано усхићење и тешка чамотиња.
И овде нам, када је у питању чама, као и око много чека другог, опет прискаче у помоћ Светислав Вуловић, мудрим саветом да се чама „често растерује и оним што није посластица“, мислећи, дабоме, и на оне књиге са тешким истинама и болним искуствима. Верујем да се руководио Његошевим стиховима из Горског вијенца, онима што апелују на равнотежу свега у нама и око нас: „чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију“.
То искуство он потврђује у једном писму свом пријатељу Кузману Цветковићу:„Оно што од читања добих, оста код мене за навек; и сама смрт не знам хоће ли ми бити кадра узети оно, без чега ми душа не би могла на други свет путовати.“
*
Библиотеке постају гробља – уколико их не посећујемо, уколико не примамо дарове оних који су живели пре нас и који су до мудрости дошли најтежим путем.
А у њима, по правилу, раде тихи и ненаметљиви људи, не делећи послове на лаке и тешке, видљиве и невидљиве, пожељне и оне које то нису. Далеко су од дневне буке и захтева дана. Попут мрава сакупљају расуто и успутно, чисте и гланцају, класификују и слажу, чувајући од похаре и немара. Испод њихових руку све испадне боље и уређеније, лепше и смисленије.
Њихови послови су ретко где и ретко кад добро плаћени. Они своју скрајнутост надокнађују посвећеношћу послу и самопоштовањем. Неретко их се сетимо за време празника, кад нам треба нешто сада и одмах, већ припремљено и издвојено.
Коначно, на личном примеру могу да посведочим да библиотека може бити сигурна кућа, далеко пре ових које се подижу у новије време. Ношен избегличком судбином, упркос помоћи добрих људи којих има у сваком времену, праву топлину дома први пут сам осетио управо у библиотеци у којој радим и данас. У њој сам пронашао нове чланове породице, као и књиге које сам некад поседовао, читао – па у ратној олуји остао без њих.
Кад је човек млад, он верује да је добро прочитати што више књига – како бибио упућен у свакојаке теме… А онда, с годинама, схвати да огроман број њих представља макулатуру, гробље неостварених амбиција и вампире који вребају да нам украду сво расположиво време. А онда, поставши библиотекар, схватио сам да се читав радни век учим драгоценој вештини – да раздвајам добре од лоших књига, и са том утемељеном одважношћу и самопоуздањем будем на услузи читаоцу.
*
На свим местима и у свакој прилици – библиотекари се лако препознају, а још лакше међусобно разумеју.
Упркос свему и упркос свима, и даље мислим да су библиотеке и библиотекари бољи део света, а бити међу њима и бити део њих – ретка је привилегија.
Зато, поштујте своје књигохранитеље! Они за све вас одговорно чувају пламен знања и мудрости – једини пламен од којег књиге не страдају.
Ипак, библиотеке не чине књижни фондови и зграде у којима се налазе. Не чини их ни усамљени библиотекари. Оне постају Библиотеке са великим почетним словом тек уз присуство његовог величанства – ЧИТАОЦА!
Признајем да је било дана кад сам помишљао да су библиотеке постале склоништа за усамљене и депресивне, саветовалишта за неснађене и уточишта за фрустриране.
Али, довољно је да један затражи књигу коју нико није отворио десетину година и ко вам се до пода клања после указане помоћи – и све се испуни смислом.
Књиге оживе само у људским рукама, а библиотеке – када у њих долазе читаоци.
Зато се не треба хвалити бројем књига које поседујемо, ни лепотом зграде у којој су смештене – већ бројем читалаца, прочитаних књига, а понајвише бројем оплемењених душа и утемељених самопоуздања.
*
И као што се Светислав Вуловић јадао како му је тешко да започне беседу – тако и ја тражим начин да је завршим. Учинићу то упозорењем Милоша Црњанског, једног од највећих, ако не и највећег писца нашег језика, чијих 130 година од рођења ове године обележавамо. Изнео га је у тексту Култура давне 1934, али његова снага ни данас не бледи: „Оно што хоћемо да кажемо то је: да је у нас култура судбоносно питање и да се нама чини да ће наше културне тешкоће бити још веће од наших политичких тешкоћа. Зато је на том пољу потребно и највише рада, а факат је да се културним питањима у нас обраћа најмања пажња.“
*
Честитам вам јубилеј којим славите читање!
У Ивањици, 10. октобра 2023.
Оставите одговор