Недавно је изашла из штампе моја прозна књига Апокрифи о Фуртули и навела ме да се, након седамнаест година од првог издања (2003), присетим времена настајања тог рукописа, посредних и непосредних повода, као и њене рецепције.
У опсесивном ишчитавању логорологије нисам могао да заобиђем вишетомну збирку докумената о Концентрационом логору Јасеновац коју је приредио Антун Милетић.
У прозном првенцу (Јабуке Хесперида, 1990) користио сам један докуменат из поменуте збирке и покушао да покажем како и у таквом материјалу може да „проговори“ неман парадокса и језа метафизичке студени (раритетан списак похапшених Рома, њих 49, чије је већинско презимо било – НИКОлић, испод којег стоји презиме редарственог управитеља за град Загреб – ВРАГовића).
Ту сам наишао и на исказ извесног Реље Милановића, из села Чипулића, срез Бугојно, дате Недићевом комесaријату, пошто је, након што је пуштен из логора Јасеновац, пребегао у Србију. Оно што је он сведочио прогањило ме је годинама. Симболичан потенцијал те мучне исповести тражио је одушка.
У дневничким забелешкама налазим трагове тих читања и коментарисања. Тако један запис из 1998. године, који је, можда, био окидач за писање ове невелике књиге. Ту цитирам тадашњег челника књижевног удружења. Он је тврдио: „Геноцид над Србима у Другом светском рату остао је без релевантног књижевног одраза. Тај мук, то ћутање и скривање били су довољан разлог за нови геноцид…“
Испод тог цитата стоји мој коменатр: Испада како је такозвани књижевни одраз, односно његово изостајање, кривац за ововремено зло или би, да га је било, макар било мање. Ово је уобичајено прецењивање улоге књижевника и књижевности у животима зараћених народа!
После тога, у мојим дневничким белешкама почиње да се одмотова клупко:
Достојевски
сматра да је у царским затворима осуђенику највећа казна била самоћа. Међутим,
затвори нашег времена, познатији као концентрациони логори, тај утисак су оповргли.
*
Литература је постала део карневала. Изгубила је властито лице, па се
прегла да узима другачије
образине: јеванђеоске, научне, филозофске, теолошке…
*
Лакоћа писања је богохулна, а формална неинвентивност увредљива.
*
Лесли Филдер, амерички критичар, постмодернистичког писца назива двоструким
агентом, јер истовремено пише за експерте-сладоскусце и за непробирљиву масу.
*
„Тамо гдје је најсвјетлије владају потајно фекалије.“ Адорно
*
У мени постоји неодољива потреба за
кидањем ланаца старих форми и осећања у књижевности. Утешно је то што бар
звекећем ланцима тих окова, ако већ не могу да их покидам.
Нека се бар види да ме спутавају и да са њима и у њима нисам комотан.
*
Бојим се да је и сведочење о катастрофама једно не тако ретко сладострашће.
Када
сам завршио Апокрифе о Фуртули, рукопис сам дао на читање, тада а и данас познатом професору и уреднику.
Када смо се други пут нашли, препустио сам се слушању мучног солилоквија. Упорно сам ћутао и то ћутање је код мог саговорника изазвало расејаност. Из њега је проговарала жуч и разочарање што припада касти људи који исписују, како је казао, ефемериде, текстове који само прате књижевност…
Замерао ми је што премало мислим на читаоца, или уопште не мислим на њега. Подсећао ме је да се књижевност ипак пише за њега. Питао ме је, не очекујући одговор, ко данас чита наше модернисте и одмах одговарао да то раде њих (нас) десетак-двадесетак. Књижевност је сурова. И зато праведна. Није је брига за нашу судбину, ни за нашу патњу.
Опет се усредсредио на мој рукопис. Он му се чинио презахтевним, јер долази „из кривог угла“. Потом је наставио да говори о Јакову Игњатовићу и Дневнику о Чарнојевићу Црњанског, о Андрићевој Травничкој хроници, односно – о делима у којима су камуфлирана морална огрешења и дилеме њихових твораца.
Нисам у тој причи налазио везу са мном и мојим рукописом. Младалачки сам веровао да у свом рукопису постављам нека друга и другачја питања. Али, по њему, нисам припадао огранку „релаксирајуће“ постмодерне. Смештао ме међу мању групу писаца у којој се налазе они оштри и самосвесни… Наоко је био благонаклон, али сам имао утисак да му измичем, отимам се, да сам исувише „тврд“…
Данас читам уваженог професора и видим да је на становништу по коме је и Јасеновац, између осталих стратишта, лигитимна књижевна тема. Мени је била и тад.
Неким чудом нисам био разочаран као онај Крлежин младић који је носио своје прве песме на оглед. Отишао сам дубоко свестан да се не разумемо и то нерзумевање је могло само да се увећава. Рукопис сам понудио Фрањи Петриновићу, писцу и уреднику у тадашњем Stylosu. Он га је одмах штампао.
По изласку, књига није била нарочито запажена. Сем неколико интересантних приказа (Слободана Владушића, Зорана Мандића, Стојана Ђорђића, Небојше Деветака и Миле Стефановић), њен излазак се ни по чему није разликовао од већине других, бољих и лошијих књига.
Један песник-критичар ми је, после, замерио што у тој књизи исувише есејизирам, уместо да „причам причу“. Он није знао да ми је баш то важно; по мени – есејизирањем сам продужавао живот роману, доводећи све у питање, па и саму невиност жртве, док он мисли да тако убијам „живот“ у њему. Видео сам да и ту, такође, помирења и разумевања не може бити. Њему поезија служи да би „опевао свет“, а ја је видим као средство истраживања и изражавања неизрецивог.
И даље сам уверен да је то бар другачија књига, књига која за нијансу помера границе или бар поставља понеко неочекивано питање. Ако ништа друго – бар сам се поиграо са постмодерном, кад се она већ тако безосећајно игра са нама. Веровао сам да њоме оповргавам уврежено мишљење по којем је постмодерна увела неозбиљност у нашу књижевност и покушао да покажем како се њеним стратегијама и методама може проговорити (и сведочити) о најтежим темама.
Зато сам на почетку књиге, као малу провокацију, ставио мисао Рејмонда Федермана, писца и теоретичара: „Постмодернизам као књижевни појам измишљен је зато да би се бавио холокаустом. Предратни расцеп између форме и садржаја није био кадар да се бори са моралном кризом коју је холокауст узроковао, те су писци… изумели постмодерну прозу како би трагали за мртвима, прекопавали заједничке гробнице, не би ли оживели проливену крв и проливене сузе… а можда и само зато да би створили нешто занимљивије од смрти…“
Да нисам био равнодушан на одјеке те књиге сведоче изводи из потоњих дневничких записа.
*
„Говорећи о смрти спасао си нешто у себи, али је истовремено умрло нешто од твог бића.“ Сиоран
*
У мене се увукла чама поводом судбине „Апокрифа“. Слутим да ће је задесити апсолутно неразумевање. Кога, уосталом, брига за моје књижевне опсесије?
*
Христ се не дешава ни у прошлости ни у будућности. Он је могућ једино – сада! И не дешава се он – нама! – већ – мени! Дакле, не прихватам хришћанску заједницу, већ само заједницу хришћана, у којој свако за себе живи његову судбину.
На крају сводим рачуне са своје, тада четири, објављене књиге:
*
Гностик Валентин каже да је свет постао када га је
Мудрост, мајка свих бића, створила од своје патње. Земља, ваздух, ватра и вода
– конкретни су облици њеног искуства: „Тако се земља издигла из њене пометње;
вода из њеног страха; ваздух из згушњавања њеног бола; док је ватра… док је
ватра… била саставни део сва ова три елемента… док је незнање било скривено
у све те три патње.“
Отуда испада да су моје „Јабуке Хесперида“ сведочанство згушњавања бола,
„Ћилибар, мед, сокоруша“ је тек метастазирани Шулцов бол, „Апокрифи о Фуртули“
израстају из пометње, док је „Сламка у носу“ амалгам свега претходног.
Можда изгледа натегнуто, али са „Апокрифима о Фуртули“ циклус се заокружује.
Постмодерна је одавно испустила своју (племениту?) душу и данас мало ко не пропушта прилику да је не омаловажи или јој се не наруга.
Срећом, књижевност још није издахнула, док наши славни порази и даље трају.
Март, 2020.
Оставите одговор