(Запис о књизи ИЗРЕШЕТАНЕ ДУШЕ Венка Андоновског, по којој ће се сутра извести Велики школски час)
Велико је искушење писати сценски комад посвећен трагичном догађају који се збио у Крагујевцу у октобру 1941. године, још тежи ако се има у виду да ће тај текст бити предложак за Велики школски час ‒ антиратну и меморијалну манифестацију са вишедеценијском традицијом којој присуствује велики број људи, а преноси га и национална телевизија. Такође је изазов бити изабран у друштво признатих и познатих аутора који су својим текстовима градили углед ове манифестације, по много чему јединствене.
Ауторима је дато да се изборе са захтевном темом која, сама по себи, не нуди превелик маневарски простор за имагинацију. А можда је управо та задатост, условљена потресним чињеницама масакра, инспиративна за списатељску вештину. Чини се да су уметнички остваренији они аутори који, поред све емпатије, уткају и личну причу.
У жељи да укључи ауторе различитих генерација и уметничког сензибилитета, Савет ове манифестације направио је одличан избор, одлучивши да овогодишњи аутор Школског часа буде један од најпознатнијих и најугледнијих македонских прозних и драмских писаца – Венко Андоновски, не слутећи да је он и породично везан за крагујевачку трагедију.
Вешто компонујући радњу, Венко Андоновски је међу протагонисте свог комада укључио Блажу Конеског, великог македонског песника и реформатора језика, некадашњег ученика Крагујевачке гимназије, чији су ђаци, између осталих, страдали у великом октобарском погрому. Стихове Конеског аутор је зналачки и функционално инкорпорирао у драмски текст, али уткао и трагедију своје породице – тачније, деде по мајци, који је, такође, жртва немачке казнене експедиције у Крагујевцу. При том је успео да избегне патетику, суспрегне лични бол и моралисање, дајући дубок универзални печат.
Радња овог драмског комада дешава се на више места: у Скопљу, на Филолошком факултету на коме студира Верица, рођена Крагујевчанка, а на којем, као професор, ради Блаже Конески, као и сам Андоновски. Потом се већи део радње одвија у самом Крагујевцу и у Шумарицама. И, коначно, у финалу, на „небеском стану“ – на месту лишеном пролазности и смрти.
Веза између Скопља и Крагујевца утврђена је преко лика Верице (која се појављује најпре као девојчица, затим као студент и, на крају, као старица). Њен отац је стрељан тог октобра 1941 – а она, стицајем околности, постаје студент професора Конеског, у Скопљу. Игра судбине је до данас наставила да плете мрежу између два града, те је удесила да се и аутор овог комада додатно веже за Крагујевац.
Његови ликови се појављују у различитој доби и стању, у различитим временским (Верица – непосредно пре смрти оца, годинама након ње и као старица) и просторним (земља и небо) димензијама. Тиме писац продубљује значењске слојеве свог комада и у њега уноси додатну динамику.
Неизбежно, окосниццу драме чини сукоб два принципа – добра и зла, вере и невере, небеског и земаљског. На једној страни је отац Данило који тражи од мајора Кенига да пусти похватане грађане. Дакле – захтева, не моли га! Јер он се само моли Господу. Ником више!
Писац Кенигу „облачи“ костим Мефистофела који оцу Данилу, по опробаном рецепту, нуди уговор по коме ће пустити људе из хангара у замену за његово одрицање од вере у Бога.
У овој полемици додатни парадокс представља чињеница коју не надилази нити једна песничка слобода – мајор Кениг је у цивилном животу био доктор теологије. Захваљући тој чињеници отац Данило израста у моралну вертикалу и лик са заветном поруком.
Бесмислу зла којег оличава Кениг, отац Данило се супротставља једином утехом – бесмртношћу. Све друго је илузија. А ова драма то потврђује – сећање на невино страдале је један од облика те бесмртности у којем нам Венко Андоновски, кроз ванредно обликован лик оца Данила потврђује. Да би продубио значењску функцију, Андоновски у његов исказ уграђује и неке од мисли великих православних теолога.
Отац Данило разоткрива корене мржње: „Човек мрзи онога против кога греши. Прво га се боји, па онда мрзи!“ Мајору Кенигу раскринкава бесмислену логику бројева: „Мораћете 1.000 за једног, хер Кениг. Или 10.000. Или чак 100.000 за једног. Како цифра расте, расте и беда тог вашег једног, хер Кениг. Уместо да цена расте, она опада, како то не видите, хер Кениг?“
А то све не наводи како би убедио немачког официра, већ да би поручио онима око себе, али и нама, данас: „Упамтите браћо: нема деспота без страшљивца. Не дајмо им да буду деспоти. Не дајмо им да искорене Бога у нама, јер ко год нема Бога у себи, тај се труди, по неком пакленом нагону, да искорени Бога из душе оног ко га има! Певајмо, браћо!“
Очекивано, отац Данило није успео да преобрази мајора Кенига, али је бар учинио напор да спасе душе свих стрељаних – а, посредно, и душе свих нас који сумњамо у постојање бесмртности.
Највише што уметност може је да за трен одложи смрт, али и дајући смисао божанском у нама, ономе што је вечно.
Нарушавању клишеа служи лик дактилографкиње Елзе, чија епизодна појава подрива стереотипе о односима између Срба (који су позитивни) и Немаца (негативаца), кроз искрену жељу да помогне Веричином оцу.
А да људско зло не зна за границе и да се не може контролисати – доказује случајно страдање Елзине ћерке, која се дружила са другарицом Јеврејком и која је са њом, „грешком“, одведена да страда у логору, у гасној комори.
Комад се ефектно завршава у небеском стану стрељаних душа у којем су окупљени сви, осим мајора Кенига. Једино на том месту сва се времена изједначавају, изгубљени се налазе и раздвојени спајају. На њему влада пуноћа и целовитост, а његова светлост све изједначава и смирује.
Између осталог, ово је трактат о тражењу утехе, и изналажењу доброте у нама, упркос томе што говори о злу и умирању. Само се у таквим околностима јасније указују контуре добра, као могућности које нам је Творац дао.
Сећањем на крагујевачку трагедију не боримо се само против заборава на смрт невиних, јер није довољно само сећати их се како бисмо спасили наше душе. Ми трагамо за оним највишим – утехом за живе. Не ликујемо над падом у грех – већ трагамо за начином избављења из њега, са жељом да до тог пада никада и не дође.
Срећа се ретко кад дели, док се несрећа тиче свих. То показује овај комад нашег македонског пријатеља и сапатника.
Оставите одговор