Najbolje godine u kojima izbijaju klice književne ambicije su rane šezdesete. Tada se u budućem piscu potpuno formira slika Književnosti Kao Takve. Uglavnom su to prosvetni radnici, mada ima znatan broj i onih koje smo od milja zvali društveno-političkim delatnicima, dakle, bivši direktori, partijski sekretari, opštinski kuriri, ali ne nedostaju ni oni koji su školu zaobilazili u širokom luku. Poneseni „humanom“ idejom da za sobom ostave kakvog traga, pa makar on bio i sluzav, oni besomučno kreću u branje književnih lovorika.
Redovni su posetioci književnih večeri. To im dođe kao ulaganje u budućnost, odnosno sticanje kredita na osnovu kojeg će i oni, jednog dana, odnosno večeri, isto tako sesti za taj sto za kojim sede Književnici i nadmoćno pogledati u publiku, obliveni nekom nadnaravnom milinom koja je drugo ime za besmrtnost.
Njihovo dragoceno iskustvo u radu sa mladim naraštajima ili partijskim članstvom daje im za pravo da tvrde kako su večno mladi i agilni. Aktivni su učesnici na tim Književnim WeCe(r)ima; obavezno imaju nešto nevažno da primete i nebitno priupitaju Renomirane Goste. Znaju često i sebe da citiraju i, u kratkim crtama, ispričaju svoju neveselu Životnu Priču. Obavezno donose knjigolike predmete i velikodušno, uz kitnjaste posvete, poklanjaju ih prestoničkim gostima. Ne propuštaju priliku da nagoveste skoro nastajanje novog, do sad neviđenog i nenapisanog Delceta.
Naročito ih ganu one pesme i priče koje za temu imaju „svet medveda i leptirova“, jer, pobogu, oni su večiti optimisti, a književnost je za njih sklonište od svih zala ovog sveta. Ona, Književnost, sušta je Lepota, i tu nema mesta za bilo šta drugo, i tako dalje i tome slično.
Predstavnici klimakterične književnosti su veoma dobro organizovani. Imaju široku mrežu klubova, udruženja, imaju i svoje časopise u kojima jedni drugima pišu panegirike. Organizuju brojna takmičenja i olimpijade na kojima razmenjuju nagrade. Imaju i svoju izdavačku infrastrukturu, svoje sponzore i dobrotvore. Jedni drugima su jedina lektira.
A takva čitalačka publika nije za potcenjivanje, zar ne?
Kako bi se opravdali, u domaćim okvirima vole da pomenu literarnu sudbinu Marka Miljanova, a u svetskim razmerama Karla Kolodija, tvorca bajke o Pinokiju i Žozea Saramaga, koji je čak i Nobelovac. To su krunski dokazi kojim se brane od svake demotivirajuće invektive.
Оставите одговор