Odnedavno sam otkrio kako su povećane šanse za otkriće leka koji je delotvoran u mojim višegodišnjim, a do sada uzaludnim naporima da se ratosiljam “magije” i “neodoljive privlačnosti” televizijskog ekrana. Na taj sam lek, posve nehotice, nabasao upravo tamo gde sam mu se najmanje nadao – na samim “malim ekranima tv-prijemnika”. Svaka iole ozbiljna televizija, među kojima prednjače one sa nacionalnim frekvencijama, nastoji da u svom programu ima emisije u kojoj u punoj meri dolazi do izražaja nauka i praksa koju sam za ovu priliku specijalno nazvao – terijer-novinarstvom.
Taman sam pomislio da je i toj pošasti istekao vek trajanja, da je predstavljala iznuđeno sredstvo koje je opravdavao sveti cilj – “osvajanje demokratije”. Pošast terijer-novinarstva se vrlo brzo adaptirala na “nove uslove”; na trenutak je posrnula, pokolebala se, malaksala, ali joj nije trebalo mnogo vremena da se osovi na noge i počne da deluje sa novim elanom.
Možda će ovo ljutnuti izvesne persone koji će se prepoznati, ali se nadam da to neće otići dalje od kratkotrajne uvređenosti. Više se plašim aktivista i udruženja koja se bave zaštitom životinja, a u ovom slučaju – nesrećnih terijera. Stoga na ovom mestu odajem počast terijerima i njihovim istrajnim zaštitnicima, ali su mi prilikom mog kumovanja izvesnoj pojavi, fenomenu, bile potrebnije njihove osobine, poput hrabrosti i tvrdoglavosti, impulsivnosti i gotovosti na akciju, a naročito odanosti svakom gazdi koji lepo hrani.
Po mojim skromnim saznanjima, “u našem regionu” ova vrsta novinarstva stasala je u uslovima odsustva ozbiljne demokratije, dakle – čeličila se za vreme najeksplicitnijeg upliva vladajućih oligarhija u medijski prostor. Sa onima koji se nisu povinovali takvom odnosu snaga i pravilima igre postupalo se brutalno, kao, uostalom, sa svakom pojavom koja je istrajavala u nastojanju da ne bude ogoljena propaganda.
Iako sužen, u takvim uslovima stvoren je prostor u kome će opstati samo oni sa osobinama na?rečenog terijera. Odnosno oni koji su, kako pesma kaže, sposobni “stići i uteći, i na strašnom mjestu postojati”. U tom i takvom prostoru stasalo je više generacija novinara koji drugačije ne umeju da se ponašaju i ophode, kako prema svojim čitaocima ili gledaocima, tako i prema svojim sagovornicima. Po tom poimanju struke, svaki sagovornik je u isti mah protivnik, neko ko drugačije deluje i misli i koga treba poniziti, izrugati, uhvatiti u kontradikciji i laži.
Dok smo bili na drugoj strani barikade, razume se – protiv ondašnjih vlasti, takve pojave su nam predstavljale poslednju utehu i grejale ono malo građanske kuraži. Vremenom su se izdvojile prekaljene perjanice terijer-novinarstva, spremne da uskaču u reč i u oči najvećim retorima i demagozima iz redova vlastodržaca, da ih izvrgnu ruglu i ponize do srži. Priznajem, takve pojave smo veličali i smatrali ih najboljim delom “nas”.
Onda su, konačno, omraženi režimi srušeni. (Ili nam se tako učinilo? Da li zbog kidisanja terijer-novinara ili iz nekih drugih razloga, ko bi to znao? Neizostavno je da su nastavili da igraju značajnu ulogu i u “postrevolucionarnim” godinama, kada je njihova lovina, nakratko, stala da beži i skriva se u mišje rupe.
Ali, sve su prilike da se u tom lovu pogubila energija i elan kod mnogih terijer-novinara, te su se razlili po sada demokratskim medijima, upristojili se, dobili dobre sinekure, neki i rukovodeća mesta, zbog neospornih revolucionarnih zasluga, “snašli se” u svakom smislu, a svoj izoštreni nagon za ljubopitljivošću sveli na “razumnu meru”.
Svejedno, ostao je ne mali broj onih koji su nastavili po starom, u međuvremenu postavši zvezde svojih kompanija, a neke od njih su se specijalizovale za tu vrstu pristupa struci. Ispostavilo se da se ništa epohalno nije promenilo na planu demokratskih sloboda, pogotovo na planu transparentnosti rada državnih institucija, službi i njihovih činovnika. Dakle, materijala je i dalje u izobilju, jer je postalo evidentno da instrumenti države nisu profunkcionisali u “svom punom kapacitetu”. Niti postoji većinska volja nove vladajuće oligarhije da ti instrumenti profunkcionišu.
Tako terijer-novinarstvo dobija na značaju, pačajući se onde gde država neće ima snage da se meša. Ova vrsta novinarstva počinje da zamenjuje ulogu tužilaštva, istražnih organa, policije i sudstva. Niču afere, jer ih terijer-novinarstvo s lakoćom iznalazi. Gde god zaviri – lopovluk, zloupotreba, pljačka. Takvo novinarstvo počinje preko svojih izvora da dokazuje i unapred donosi presude, dok državni organi uvek za korak-dva kaskaju, pa ispadaju još smešniji i neozbiljniji.
Naime, kada se pojavi naznaka buduće afere, državni ograni odmah reaguju sa čuđenjem i nevericom. Zatim sledi odlučna negacija, da bi se tokom gomilanja kompromitujućih dokaza oglasili da sve odavno znaju, itekako su upućeni u sve navedeno, duže vreme rade na tom predmetu, ali “u cilju daljeg toga istrage” ne bi mogli da iznesu konkretne podatke i zvanične rezultate…
Posebna su priča emisije koje vode vedete terijer-novinarstva, privodeći aktere javne scene i na licu mesta sprovodeći istražni postupak, tu, pred našim očima, pružajući nam iluziju kako smo svedoci još jednom u nizu raskrinkavanja onih kojima zavidimo. Terijer-novinare ne interesuju odgovori njihovih gostiju, ma koliko oni bili lažni i nemušti, već ga rafalno zasipaju upadicama, pitanjima i potpitanjima, koji su, u stvari, već gotovi odgovori, osude – i presude. Te emisije često liče na simobolične egzekucije sagovornika, koji se, kao hipnotisani, prepuštaju usudu takozvane javnosti.
Njima je, uprkos svemu, dobro. U svoj raboš su ubeležili gostovanje na gledanoj televiziji, a iz njega crpe iluziju važnosti svoje persone. Sve drugo ih manje interesuje. Pogotovo činjenica da je terijer-novinar od njega napravio budalu, neznalicu i lažova. Znaju oni dobro da je sve bolje nego “ne biti prisutan” na javnoj sceni. Svaka reklama je dobra, pa makar bila pogubno negativna, maker predstavljala i antireklamu. Sve je bolje od nepostojanja, od odsustva koje se meri količinom sekundi provedenih u etru ili na papiru.
Tako terijer-novinarstvo na posve paradoksalan način daje svoj doprinos kulturi govora. Posebno prednjači u promovisanju dijaloga, suprotstavljanju argumenta i uvažavanju sagovornika. Takav “razgovor” služi da bi se gledalac, slušalac ili čitalac raspomamio u svom pravedničkom gnevu i terijer-novinaru aportirao već pogođenu lovinu, umesto da novinar njemu, gledaocu, to radi.
Ponovio se vraćam na netom pronađeni lek sa početka ove priče. Dakle, nakon dužeg samokažnjavanja gledanjem takvih “dijaloga” u “živim emisijama”, vremenom sam stekao uslovni refleks, te automatski preskačem dotične kanale. Ne rukovodim se imenom i prezimenom gosta/gostiju, već onom ko im je moderator, odnosno onom ko rafalno puca po svojim gostima – njegovom visočanstvu terijer-novinaru.
Zašto?
Zato što već znam šta sledi. Uključenje cenjenog publikuma! A on, cenjeni publikum, nije to što mu ime govori, nego bojno polje na kome se nadmeću stranački lajkači i dislajkači, u zavisnosti kojoj grupaciji pripada gost terijer-novinara. Jedni neukusno slave sposobnosti i umeće cenjenog gosta, drugi ga nagrđuju na pasji rep. A sve pod firmom kulture dijaloga i davanje prava javnom mnjenju čija se reč, dabome, ceni i uvažava.
Hteli, ne hteli, terijer-novinarstvo čini nepredviđenu uslugu pregaocima koji produbljuju ekološku svest Građanina Pokornog. Ulažu maksimalne napore da i kod najtvrdokornijeg ovisnika od televizijskog aparata proizvedu mučninu. Ne, ne mučninu – gađenje.
Objavljeno: 8. mart 2012. na http://www.maribor2012.info/
Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.
Оставите одговор