Sve je to bio – Zoran Đinđić. A da je to upravo on – saznali smo tek pošto su ga ubili. Ubice su nam ga pokazale i, amputirajući ga iz nas, otvorile oči. Prekasno za nas, pogotovo za njega. Sugestivnost njegove pojave i odlučnost sa kojom je hodao svetom zarazio nas je tim više što nije ličio na nas. Bio je incident, naša lepša i bolja strana. Bio je otelotvorenje lepog sna o nama. Zbog toga su ga na nišan uzeli upravo oni čija je negacija ponajviše bio.
Svako vreme ima generacije koje imaju svoju Ahilovu petu, bolno mesto i ranjivu temu. Tako, kad se ona pomene ili se dodirnu, njihovi pripadnici osete kako ih sustiže neki vasionski bol, a onda i sveobuhvatan umor od svega i svih, tupo osećanje nemoći kojem ne znaju uzroka niti naslućuju leka.
Generaciji kojoj pripadam usud je dodelio mesec mart kao iskušenje i kaznu. Svake godine valja nam da ga premostimo i preživimo, kako ko može i ume, nakon čega sve ide podnošljivije i lakše, jednostavnije i brže.
A dobro je znano da jedna nesreća privlači drugu i da se ne može izbrisati ili poništiti. Nesreća je kancer kome je uvek tesno, te nastoji da se neprestano širi na sve četiri strane i sve tri dimenzije. Ona je ovozemaljska crna rupa koja guta sve oko sebe, po uzoru na onu nezajažljivu, vasionsku.
Bezmalo se navršila decenija kako ne mali broj ljudi oko mene svaki mesec mart dočekuje sa strepnjom i ispraća ga sa dubokom tugom, s osećanjem potištenosti i beznađa. Nije mart mesec doba godine u kojem se na nas obrušavaju sezonski virusi i kijavice, prehlade i hunjavice. On sa sobom nosi nešto mnogo gore i teže!
Svake godine iz zime izlazim iscrpljeniji i preosetljiviji, pa taman kad pomislim da će me okrepiti sunce a sa njim i topliji dani – sledi novi ispit i novo posrtanje. Dolazi mesec mart kao pretnja, kao sam bič božji. Unapred sam pomiren kako se mart ne može preskočiti i mimoići, pa još više umanjujem ionako male snage, prepuštajući se slučaju i tuđoj volji.
U martu me svaki bol lakše dotuče i brže obori. Svakog marta očekujem novi udarac, ne znajući sa koje strane i od koga dolazi. Jedino znam da će neizostavno doći i čitavo biće mi zaljuljati. Uglavnom, i pre nego što nastupi već upola sam posrnuo, sklon predaji bez borbe i smislenog otpora.
Pripadam generaciji koja je živela beznađe, potrošivši svoje najbolje godine na neprestano iščekivanje dana u kojem će se strasti smiriti, okolina unormaliti, a život konačno početi da teče punom snagom i istinskim sadržajem. U tom čekanju prošao mi je dobar deo života, a da dočekao nisam ništa. Kad dođe mart – i čekanje me napusti, pa ostajem da snatrim u tuposti čiji kraj ne nazirem.
U tom očaju, bar mi se tako danas čini, zajedno sam sa drugima besomučno tražio nekoga ko bi personifikovao nadu, normalnost, pamet, šarm, odlučnost, duhovitost, neko ko će oličavati san o sebi, kao pojedincu, san o nama kao narodu. Posle serije ratova posvemašnji očaj kao da je sazrevao i pretvarao se u nezadovoljstvo i aktivnu pobunu.
Zajedno sa mnogima očajnički sam tražio spas i izlaz. Našli smo ga u jednom čoveku. Tu smo, vidim to kada tek sada, kad je mudrost beskorisna, napravili kardinalnu grešku. Uprli smo u prst u jednog čoveka i od njega stvorili metu. Ispostavilo se da nam je on bio potreban kako bismo se skrivali iza njega.
Uobrazili smo da je upravo on u daljini upalio žižak čija će se luča pretvoriti u životodajnu svetlost. Sa gradskih trgova nas je ubeđivao da je moguć bolji život, da nam takav pripada i da smo ga dostojni. Uveravao nas je da smo bolji nego što mislimo, da smo dostojni svog vremena, svojih predaka i potomaka. Sa njim kao da smo znali šta hoćemo i imamo jasnu ideju na koji način ćemo preplivati na drugu obalu.
Od njega smo stvorili simbol mukotrpno stvorene nade, i to one najgore – poslednje nade, nakon koje nema nikoga i ničega. Nismo znali da time osuđujemo na smrt jednog čoveka, jer smo mu na pleća natovarili teret koji prevazilazi ljudske moći. Verovatno je zato i sam u jednom trenutku poverovao u takvu ulogu.
Da se naše i njegove iluzije nisu poklopile – ničeg od ovog ne bi bilo, o čemu želim da ostavim traga. Sopstvenim kukavičlukom smo stvorili lažan alibi u kojem naš navodni revolucionarni duh može na čas i da pridrema. Rezonujemo kako će uvek neko drugi povući teret i uprljati ruke umesto nas.
Sve je to bio – Zoran Đinđić. A da je to upravo on – saznali smo tek pošto su ga ubili. Ubice su nam ga pokazale i, amputirajući ga iz nas, otvorile oči. Prekasno za nas, pogotovo za njega. Sugestivnost njegove pojave i odlučnost sa kojom je hodao svetom zarazio nas je tim više što nije ličio na nas. Bio je incident, naša lepša i bolja strana. Bio je otelotvorenje lepog sna o nama. Zbog toga su ga na nišan uzeli upravo oni čija je negacija ponajviše bio.
Od njega smo očekivali i bolje i jače, povodeći se starom refleksu po kojem uvek ima mudrijih i veštijih od nas, pa će oni umesto nas nastojati da nas izvuku iz gliba u koji smo nepovratno upali.
Nije ovo jedan od stotine idolopokloničkih tekstova, besmislenih umovanja i naknadnih tupljenja o besprekornosti jedne ljudske pojave, kao i o ličnim vezama sa njim, kakvih se ispiše na stotine svakog marta povodom njegovog ubistva. Ovo je tek pokušaj da razumem nemir kojeg svakog marta nanovo osetim kod sebe, ali i kod meni dragih ljudi. Gledamo se svakog marta ćutke, nemo konstatujući da nam se baš ne da, niti će nam se dati … i tako se utapamo u more apatije.
Tog 12. marta su ga iščupali iz nas. Otvorli su pukotinu u našim dušama. U svima nama koji smo sa njim ili uz njegovu pomoć delili veru, slepu kao što je svaka vera. Nju niko ni sa čim više ne može ispuniti. Sa njim je iz nas iščileo zanos koji nije bio sa ovog sveta, zanos koji je sugerisao da se sve pokvareno i uništeno još može popraviti i uljuditi, upristojiti i unormaliti.
Tog dana doživeli smo ko zna koju po redu demonstraciju samoubilačkih poriva naroda kojem pripadamo. Ostajem nem pred pitanjem zbog čega se uvek takvi porivi javljaju baš onda kada, navodno, najviše slavimo život, ili se branimo od tuđih ubilačkih sila. Pred takvim činjenicama i najuporniji aktivista postaje fatalista i čangrizalo kome su uvek drugi i drugačiji za sve krivi a on čist i neukaljan.
Možda onaj čuveni Domanovićev vođa nije bio rođen kao slepac. Pre mi se čini da su ga oslepeli upravo oni koji su ga sledili. Na isti način kako se patriotama predstavljaju oni koji na svoj duši (ako je imaju) i na svojoj savesti (takođe, ako je imaju) nose ponajviše pripadnika svog naroda.
Međutim, ne podseća me svaki naredni mart na davno ispijene otrove i otrpljene bolove. Na postojeću kamaru on tovari nove terete i zadaje nove udarce. A oni se, pod utiskom onih starih, nepreboljenih, teže prte i mučnije podnose.
Mart je mesec tuge za sobom i svojim promašenim životom, a onda i tuge za svima drugima koji mi nešto znače i bez kojih bi iščilelo i ovo malo preostale radosti življenja. Bojim se da će svaki sledeći mart biti mučniji, jer će me proticanje vremena učiniti komičnijim i jadnijim spram vremena u kojem me je taj mesec prvi put istinski zaboleo.
Svakog sledećeg marta osećam kako sve teže trpim nove udarce i kako mi je sve duže potrebno da se iz stanja potpune dezintegracije iznova sakupim i nastavim dalje. Ako je to dalje moguće i smisleno. Tako je i sa mnogim ljudima oko mene.
Objavljeno: 26. mart 2012. na http://www.maribor2012.info/
Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.
Оставите одговор