KOČIONI SISTEM SRPSKE PROZE
Gospođa Kritika smatra da su neorealisti učinili nagli zaokret u srpskoj prozi. Naglim zaokretom, poznato je, uvek se rizikuje ušinuće, da piscu u kičmi nešto krcne i zaboli, pa čovek posle hoda iskrivljen kao integral. Zato srpska proza poodavno ne oskudeva „uzetim” piscima i njihovim delima.
Za nagle zaokrete uvek je potreban dobar sigurnosni i kočioni sistem.
Međutim, kočioni sistem srpske proze prilično je primitivan. Nema tu servo uređaja, novih tehnologija i materijala visokootpornih na trenje. Pakne su joj dobrano izlizane, tako da baš „ne hvataju” ponajbolje. Uvek postoji mogućnost da naglo zablokiraju, zaiskre i zasmrde…, pa čak i da „propadnu”.
Kočenje nogama je uvek poslednja solucija koja im preostaje… Bitno je da se koči, da se ne jurca glavom bez obzira, ili s obzirom.
Ima i onih koji tvrde da se upravo iz tog straha rodila potreba za kretanjem unazad, pa su učestalost tapkanja u mestu i česti izleti unazad, srpsku prozu svrstali u red nazadnih pojava naše književnosti.
To što se u srpskoj književnosti oseća neugodan zadah, nije ništa drugo do smrad od učestalog bremzanja…
Zato joj je bolje da tapka u mestu, nego da se život i smisao u literaturi dovedu u pitanje ekskurzijama u neizvesno.
FEMINOIDE
Neorealistički hit predstavlja žena-pisac. To je, naravno, uvek lajava žena. U ovako patrijarhalnoj književnosti kao što je naša, sama činjenica da se radi o ženi-piscu pobuđuje znatiželju. Žene pisci to znaju i zato nastoje da budu maksimalno provokativne. U ovoj književnosti biti hrabar još uvek znači da je pisac spreman da čitaocu izruči gomilu nepristojnosti i nedoličnosti u „bijelo lišce”.
Ovde, biti iskren znači najveću vrlinu; iskren kad je u pitanju piščeva prizemnost i prostakluk. A prizemna i prosta žena, odnosno ona koja sme i hoće da napiše i ono što se običan čovek ustručava da kaže sebi samom, dok sedi na klozetskoj šolji ili pred ogledalom…
Žensko književno misionarstvo je od drugačijeg materijala nego ono iz redova muškaraca. Žena pisac veruje (pa pokušava u to da uveri i svoje čitaoce) kako ruši tabue. I kao što ambivalentnost te sintagme (žena pisac) ima nečeg neprirodnog, protivurečnog i do kraja nedorečenog, tako i ta njena misija vrvi od osobina primerenijih „muškarcima piscima”.
Dakle, zahteva kuraž, bezobrazluk, upornost, nepokolebljivost… Ako piše o ženskoj masturbaciji, ona je uverena da to prva obznanjuje, ako sebe nazove kurvom – to smatra naročitom vrstom iskrenosti.
To je čist primer kad književnost služi kao sredstvo da se nešto jako važno napiše ili kaže. Kao i kod „muškaraca pisaca”, koji književnost (zlo)upotrebljavaju kao medijum za svoje prosvetiteljske i političke ideje i ambicije.
NEOREALISTIČKI HEDONIZAM
Neorealisti su hedonisti. Oni bartovski uživaju u tekstu. Iz njihovih sočinenija kaplju slatkaste kapi šećerne vodice. Oni nisu neorealisti, pre bi se reklo da su hiper-realisti. Njihovi junaci su, dabome, marginalci, ali marginalci – hedonisti. Puše travu, prejedaju se i prepijaju svim onim mirođijama tako dragih blagoutrobiju. I puštaju Fabuli da ih nosi po površini sve dalje i dalje, neznano kud. Klone se bilo kakvih filozofskih natruha kao đavo od krsta.
Neorealisti vode računa o svojim „dragim čitaocima”. Oni su sa njima u nekoj vrsti permanentnog koitusa, preciznije – u orgazmičnoj ekstazi. Ugoditi čitaocu je jedini imperativ.
Njihov tekst je uvek sklizak i natopljen vulvom, a ponekad i premazan vazelinom. U njemu nema pukotina. Sve im je ravno i glatko do Kosova.
Oni puše, piju, tulumare, obožavaju skupe stvari, gutaju pilule, zavlače ruku u pevaljkine gaćice – tako bi ih, kad bi smeo, opisao učeni postmodernista, koristeći poznati rok-predložak. Ali, on jedva da i trepće, plašeći se da bi i treptajem kapaka isprovocirao raspištoljene neorealiste.
Оставите одговор