Antifašizam na rasklapanje

"I ovde, u Srbiji, svako bi da maršira u svojoj
antifašističkoj koloni i jednako osporava antifašizam
“onih drugih”, izgarajuću u misaonom naporu da nas
ubedi kako je taj tuđi antifašizam, u stvari, kamuflirani
fašizam. Pri tom se čistota vlastitih antifašističkih
nazora ne dovodi u pitanje, niti se dozvoljava da na
njega padne bilo kakva senka."

 

Često šetam Spomen-parkom “21. oktobar” u Šumaricama, mestom tragedije na kojem je u oktobru 1941. godine od Nemaca stradalo blizu tri hiljade Kragujevčana. Šetam i sad, dok se u srpskim medijima postavlja sasvim logično pitanje – zašto ova zemlja, koja tako i toliko praznuje, među silnim praznicima nema nijedan koji bi obeležavao antifašističku borbu? Odnosno, zašto od svih novonastalih država na prostoru bivše Jugoslavije, uz Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu, Srbija nema svoj Dan antifašizma, uprkos tome što su upravo Srbi od fašizma poprilično stradali i u najvećoj meri se borili protiv njega?

Priznajem da se ne sećam da sam sreo nacionalnog aktivistu koji se nije namrštio na svaki pomen antifašizma. Antifašizam je vremenom skoro postao nacionalna sramota i tema o kojem se ne priča, jer je između njega i socijalizma, odnosno komunizma stavljen znak jednakosti. Prošle godine, u Srbu, u Hrvatskoj, imali smo prilike da vidimo kako se može dobaciti i dalje, te se događaji u tom mestu iz 1941. kvalifikuju kao velikosrpski marifetluk.

I ovde, u Srbiji, svako bi da maršira u svojoj antifašističkoj koloni i jednako osporava antifašizam “onih drugih”, izgarajuću u misaonom naporu da nas ubedi kako je taj tuđi antifašizam, u stvari, kamuflirani fašizam. Pri tom se čistota vlastitih antifašističkih nazora ne dovodi u pitanje, niti se dozvoljava da na njega padne bilo kakva senka. Postoji komunističko, ali i ravnogorsko poimanje i tumačenje antifašizma, regionalno i nacionalno, ali i, srećom, ono iskonsko i mimo svih ideologija i nacionalnih koncesija – antifašizam kao deo svetskog, dakle univerzalnog refleksa na jedno od najvećih pošasti ove civilizacije. Uostalom, da nije bilo internacionalnog otpora toj pošasti, ko zna u kom bi se smeru svet uputio.

Ne tvrdim da je svakom nacionalisti dodeljen visok stepen tolerancije spram fašizma, ali sam siguran da je “tolerancija” fašizma udaljena samo korak od simpatije i otvorenog koketiranja sa njim. Iako bih voleo da grešim, sve sam uvereniji kako većina nacionalista u fašizam gleda kao u starijeg brata, na kojeg bi se vrlo rado ugledao, ali ga je stid da se na očigled hvata u kolo sa lošim momkom. (Umalo ne napisah – nacional-antifašizam!) Bez sumnje, takav nacionalista priželjkuje da mu u odlučnom trenutku isti taj stariji brat stane u zaštitu.

Uvek zastanem ispred “Spomen obilježja naroda Hrvatske žrtvama u Kragujevcu“, unutar memorijalnog kompleksa. Tako činim i ovog leta, zaslepljen bljeskom sedam deformisanih i nejedankih diskova od nerđajućeg čelika, radom velikog skupltora Vojina Bakića. Ovaj spomenik je podignut 1981. godine – i evo ga, izdržao je sve do danas, uprkos sprejovima i satanističkim tragovima koje na blistavom rostfraju ostavljaju neznalice i protuve.

Stojim pored blistavog monumenta, ja, koji sam 1995. godine izbegao iz iste te Hrvatske koja je Kragujevcu podarila ovaj biser „spomeničke plastike“ i, pri pomisli na naziv spomenika, ne umem da sa lica odagnam ciničnu grimasu. To moje kreveljenje samo je uvod u provalu onog unutrašnjeg plača bez suza, koji s vremenom nadođe od bujice paradoksa unutar kojih živim i čijim se otrovima već godinama hranim.

Stojim i pitam se ko je “stajao” iza podizanja ovog spomenika i da li je išta od te solidarnosti, ako je ikada i postojala, preteklo do danas? Pitam se i to koliko su žive one reči Jure Kaštelana (“Oj, srce Šumadije, odjekuješ u srcu čovjeka, zvono slobode u grudima svijeta”), uklesane u belom mermeru, što stoji na prilazu Bakićevom spomeniku.

Pitam se, takođe, da li je sa kragujevačkim žrtvama bio solidaran onaj deo naroda Hrvatske koji me je prognao, a koliko smo to bili mi, prognani? I, ukoliko je ovo delo i jednih i drugih – zašto se onda desilo nakon deset godina od podizanja Bakićevog spomenika da se “naručioci” u krvi razdvoje i jedni od drugih bukvalno i figurativno udalje?

Prisećam se nevesele sudbine spomenikâ istog tog Vojina Bakića duž Hrvatske, među kojima, ako je verovati upućenima, nekoliko njih spada u red “remek-djela poslijeratne spomeničke plastike”, počevši od njegovog rodnog Bjelovara, Čazme, Gudovca, Bačkovaca, Kamenskog, Dotrščine, Titove biste u Velikom Trojstvu, biste Ivana Gorna Kovačića ispred Gradske knjižnice u Karlovcu (čiji sam bio član), pa sve do monumentalnog spomenika na Petrovoj gori, sa koga je, nekoliko godina posle okončanja rata, jedan hrvatski “domoljub” skinuo preko tonu nerđajućeg čelika, odvezao ga u Karlovac i prodao kao sekundarnu sirovinu.

Stojim i prisećam se “pikantog” podatka na koji sam nabasao u knjizi Vojin Bakić ili kratka povijest kiposlavije Darka Bekića. On svedoči kako Tuđman nesrećnog skulptora (sa kojim je, uzgred rečeno, isti taj Bakić delio zajedničku praunučad) smatra – kosmopolitom, dakle nepoćudnim da bude od koristi novoj hrvatskoj državi. Srbin iz Hrvatske, pa još kosmopolit – kakvo čudo prirode! Gotovo – podvala!

Okružen sam ovim Bakićevim diskovima, čiji su gabariti dostojni sizifovske snage, upornosti i uzaludnosti, i dozivam u sećanje još jedan detalj. Naime, na nekoliko fotografija i snimaka Miloševića u svom kabinetu, za oko mi je zapinjala minijaturna replika čuvenog Bakićevog spomenika Stevanu Filipoviću, sa uzdignutim rukama, pred sam čin vešanja.

Danas Bakićevi čelični odresci vode nemi dijalog sa Suncem, demonstriraju kako niz koji je izgubio ravnotežu i svaku simetriju može izgledati uravnoteženo i živo. Pitam se da li su dve predsedničke mumije ikad iskreno pomislile na ljudsku sudbinu tvorca tog spomenika, na tragediju njegove braće u onom ratu, na pogibiju sina u ovom, na požar u ateljeu, na samoću i gorčinu sa kojom je otišao sa ovog sveta?

Pokušavam da shvatim kako to da jednom od najmodernijih i najvećih skulptora “sa ovih prostora” sudbina udeli (umro je 1992. godine) da doživi ono što svakom umetniku najteže pada – uništenje većeg broja reprezentativnih radova? Njegovo srpsko poreklo svakako mu nije išlo na ruku. Ni antifašistička poruka njegovih skulptura. Kao ni taj vražji kosmopolitizam. A da i ne govorimo o avangardnosti glavnine njegovog opusa.

U toj opštoj kakofoniji neko se ovih dana setio da bi se upravo datum kragujevačke tragedije mogao obeležavati kao državni praznik. Krenulo se, dakle, u prikupljanje potpisa za inicijativu da 21. oktobar bude Dan sećanja na žrtve fašizma u Srbiji u Drugom svetskom ratu. Dabome, pojavila su se i drugačija mišljenja, izrazi podrške i neodobravanja, nove ideje i novi predlozi. Bojim se da ćemo se načekati dok se ne rasplete još jedno zamršeno klupko.

Ostajem da stojim, usamljen nasred Bakićeve stilizovane pozornice, jednog od njegovih “testamentarnih ostvarenja”, između ovih prostranih humki ispod kojih leže nevino umoreni, lišeni svetlosti i vazduha, izvan ravnoteže i geometrijskog poretka. Ostajem, dakle, da snatrim nasred Bakićevog podijuma, bez publike, u žiži metalnog sjaja, usred racvetalih senki, otežao od sunčevih zraka, gledajući kako se lome i odskaču na sve strane ovog nerazumnog i nerazumljivog sveta.

 

Objavljeno: 23. juli 2011. na  http://www.maribor2012.info/

Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.

Monstruoznost na rasklapanje

"Ne pomaže mi ni osećanje stida što sa takvim
čovekom delim pripadnost rodu, naciji, mestu i
vremenu. Znam, ne pomaže ni ovo neznatno
optužujem, ne pristajem, ne pripadam. Sve je to
jedva čujan zveket spram nesreće koja bruji oko
mene, oko nas, i preti da me (nas) unizi i poništi do
beslovesnog živinčeta."

Pre nekoliko dana sam pročitao vest da je negde u Rusiji, prepunoj čuda i bizarnosti, izvesna žena umrla od srčanog udara, nakon što se probudila, srećom ili nesrećom – to više niko ne zna – u otvorenom mrtvačkom sanduku, ugledavši članove porodice kako je oplakuju pred sahranu. Kad je otvorila oči, počela je da vrišti, nakon čega su je prebacili u bolnicu. Pedantni novinar je zabeležio kako je nesrećna žena na intenzivnoj nezi živela punih dvanaest minuta, pre nego što je po drugi put umrla od srčanog udara. Ovaj put – nepovratno.

Ova vest me je naterala da se prisetim Gogoljevog “slučaja”. Manje-više je poznato da je veliki pisac bolovao od takozvanog letargičnog sna. Poznavaoci tvrde da se pomenuta bolest teško razlikuje od smrti. I još dodaju da u letargičan san padaju osećajni, emotivni ljudi. Otuda je razumljiv efekat kojim ova priča deluje na većinu ljudi, jer je malo onih među nama koji se ne smatraju suštim emotivcima. A potom i potencijalnim žrtvama te bolesti i svega što ona može da im priredi.
Kažu da je Gogolja zadesio takav san, ali je lekar naslutio o čemu se radi i spasio ga. Zato je opravdana Gogoljeva bojazan unesena i u njegov testament, u kojem je najbližima prikričio da ga, pošto umre, brže-bolje ne sahranjuju, već da to učine tek onda kad konstatuju vidne tragove raspadanja na njegovom telu. Ostaje nepoznato da li su ga poslušali.

Sve bi to, dabome, palo u zaborav, da 1931. godine Danilovsko groblje nije prekopavano i prenošeno na Novodevičje. Među silnim grobovima, prekopan je i onaj – Gogoljev. Sveznajući pripovedač tvrdi kako su prisutni “ostali užasnuti slikom koja im se prikazala: raspadnuti Gogolj ležao je u grobu okrenut na stranu”. Nije pomoglo ni objašnjenje po kojem se to desilo pod uticajem podzemnih voda.
Ova priča bi mogla da se završi manje-više podnošljivim narovoučenijem, po kome čoveka snalazi upravo ono od čega najviše beži i čega se najviše plaši. No, slaba nam vajda od verbalne gimnastike.

Sav ovaj uvod ne bi imao previše smisla (ukoliko ga još ima i ukoliko je nekome do njega stalo) da se ovih dana kroz našu “regiju” ne valja priča-trakavica o jednom silovatelju i, verovatno – ubici. U sve to su umešane naše slavne države, zahvaljujući čijim još slavnijim ustavnim porecima jedna čovekolika kreatura puni novinske stupce iz dana u dan, dok na stotine ljudi učestvuje u potrazi za telom njene poslednje žrtve.
Kada je izostala brza reakcija državnih organa, usledili su protesti zabrinutih građana, izjave očevidaca, izrada foto-robota, a potom i organizovana potraga. Sasvim dovoljno da se počinilac udalji na poprilično vremensko i prostorno odstojanje i nastavi da policijama zavarava trag, ostavlja oproštajna pisma i nastavlja sa svojim skrivanjem.

Nakon što je konačno dolijao, podvrgnut je istrazi u kojoj se ispostavilo da uhapšeni nije od juče, da mu ovaj zločin nije prvina, da je za silovanja i pokušaje istih već osuđivan, da se već godinama nalazi na poternicama nekoliko zemalja u regionu, da je hapšen na osnovu međunarodnih poternica i isporučivan zemlji koja ga, dabome, ne potražuje. Sada se sumnja širi poput kancera i baca novo svetlo na mnoge slične a nerešene slučajeve silovanja i nestanka u regiji.
Svejedno, on se niz godina vešto, ali ne i preterano obazrivo, migoljio iz države u državu, izbegavajući takozvanu ruku pravde. Nije se, dakle, krio, već je sasvim legalno radio kao vozač za više firmi. A sve zahvaljujući tome što jedna država ne daje ni paru, pfening, cent ili lipu za to što njega, drumskog monstruma, neka druga država goni i potražuje.

Sopstveni državljani su svetinja! Naši monstrumi su naša stvar! I nema te sile da našeg državljanina izručimo nekom drugom, makar on bio okrivljen i osuđen. Zaboga, reč je o Njegovom Veličanstvu Suverenitetu i Svetom Ustavnom Poretku! A kad je reč o tako nesamerljivim pojmovima, ljudski životi su obična smetnja i nužno zlo. Državotvorno inaćenje birokratija i njihovo nadgornjavanje već je toliko puta uzajamno demonstrirano – postalo je nezaobilazna odlika nezrelosti, što je drugo ime za neodgovornost.

Tako ovih dana ovlašćeni predstavnici “ustavnih poredaka” zemalja regije krivicu za počinjeni/e zločin/e sa sebe prebacuju na neku drugu stranu, druge ustavne i pravne poretke, suverenitete i integritete, na izvesne procedure, dobre običaje, međudržavne i pravne vakuume… Ukratko, sve se svodi na to da se monstruoznost deli na: našu (što je skoro nemoguće) i njihovu, odnosno vašu (što se samo po sebi razume). Nikom nije palo na pamet da je ona univerzlana “tekovina” i da se protiv nje odvojeno može boriti samo lud ili zlonameran.

I, taman kad sam naivno pomislio kako monstruoznost nema ni nacije ni države, kako isključuje svaki pokušaj pravdanja, dovoljno je da nabašem na poneki otrovni komentar ispod vesti o ovom “slučaju”, pa da zadrhtim od besa i jeze. Pogotovo kad pročitam da dotični monstrum svakodnevno menja iskaz, pa, između ostalog, svoja zlodela pravda okolnošću da ga je nesrećna devojka nazvala četnikom. Koliko je to sumanuta konstrukcija ne treba naročito da se analizira, jer je suludo poverovati u to da nekog primite u kamion, a on vas iz čista mira obaspe uvredama. Navodno, pomenuta kvalifikacija ga je dovela do toga da mu padne mrak na oči, što je neophodan uslov, odnosno opravdanje za svaki zločin.

Ne pomaže mi ni osećanje stida što sa takvim čovekom delim pripadnost rodu, naciji, mestu i vremenu. Znam, ne pomaže ni ovo neznatno optužujem, ne pristajem, ne pripadam. Sve je to jedva čujan zveket spram nesreće koja bruji oko mene, oko nas, i preti da me (nas) unizi i poništi do beslovesnog živinčeta.

I na kraju, vratio bih se na početak ovog teksta-krika, na slučaj one nesrećne žene što je presvisla kad se probudila na sopstvenom opelu, videvši ko i kako je oplakuje. Utešno je (u ovom neutešnom svetu) što se većina umrlih ne budi i ne vraća, makar to bilo i onih famoznih dvanaest minuta. Jer, mučno je gledati svu onu silu oplakivača, ucveljenih i zabrinutih teoretičara, čije krokodilske suze neće sprečiti neke druge, trenutno slobodne monstrume da učine ono što su naumili, a koji koriste nespremnost naših dičnih narcisoidnih država da sarađuju u cilju prenebregavanja budućih zločina. Države se igraju partikularizmima kao klikerima.

I još samo da parafraziram onu čuvenu repliku Duška Kovačevića iz filma Maratonci trče poslednji krug: “Ko je među nama živeo, ni smrt mu neće teško pasti!”

 

Objavljeno: 7. juli 2011. na  http://www.maribor2012.info/

Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.

Raspevavanje svoga- JAO!

(Beseda prilikom dodele nagrade „Dejan Medaković“)

Dozvolite mi da u ovom svečanom trenutku prizovem u sećanje Dejana Medakovića i podsetim na njegovo delo, dostojno kakvog renesansnog sveznadara, u čijoj je srži lako prepoznati kardiograme trajnih bežanja iz zavičaja i neprestanog vraćanja u njega.

U njegovom bogatom opusu nije lako nazreti mesto i trenutak u kome se bežanija pretvara u povratak, niti samouvereno ustvrditi kako je svaka bežanija istovremeno i povratak, a povratak – novo bežanje. Ispada da su neprolazni, a otuda i pouzdani, samo naši strahovi, strepnje i ljubavi koje se lako izrode u mržnje, te nas sustopice prate, trajno nagrizajući misao i trujući krv.

Pouzdano znam da ne pripadamo srećnom narodu, niti su srećni narodi sa kojima smo izmešani i sa kojima graničimo. Ali, možda ni jedan deo ovog naroda nije toliko izložen nerazumevanju (a time i mržnji) svojih komšija, ali i nepoznavanju sopstvenih moći i ograničenja, kao onaj koji je živeo i ponegde još živi u Hrvatskoj.

Otuda, valjda, najizrazitiji sinovi Srba iz Hrvatske, a Dejan Medaković je jedan od njih, uzaludno, ali zato ne i manje ustrajno, tragaju za odgonetkom tog nerešivog rebusa: pokušavaju umom da obuhvate bezumlje, da razumevanjem dešifruju i obuzdaju nerazumljivo.

Upravo takvim ljudima, znanim i neznanim, pokušao sam da ovim romanom podignem spomenik.

Akademik Medaković je opisao krug ne samo svojih, već i naših bežanja i proterivanja, zatiranja i odrođavanja, naših ubilačkih i samoubilačkih koraka. To je onaj krug koji kao narod i kao pojedinci opisujemo u nepresušnoj potrebi za tihom lukom i toplim utočištem.

Dovoljno je da ovlašno pogledamo njegovu bibliografiju, pa da ocrtamo kružnicu koja spaja Hilandar i Sentandreju, ide preko Zagreba i Beča, sve do Trsta i manastira Savine.

To je taj krug koji, umesto da se širi i nestaje u bezmerju i bezvremju, neprestano sužava svoj obim, nalik omči oko vrata obešenika.

Tome u prilog citirao bih nekoliko Medakovićevih stihova iz, meni sasvim razumljivo, važne pesme „Glina“, koja je, bezmalo, stara koliko i ja. Pesnik evocira uspomenu na one koji nisu uspeli da pobegnu, kako nekad, tako sad, ali i na begunce i bekstva u svim vremenima. Dakle, misao mu dopire do njih: „Nemoćnih / Da dostignu zbeg / Koji je krišom poneo sobom / Razloge / Za trajno nespokojstvo

U ovim stihovima zbeg se uzdiže u trajan simbol naroda kojem pesnik rođenjem pripada, postajući rezultanta svih individualnih i kolektivnih napora, dokaz i potvrda ne – večnog vraćanja, već – večnog uzmicanja.

I ovde potvrđujemo nauk po kojem je trajno nespokojstvo jedina poputbina iz koje proishodi sve što činimo, loše i dobro; kako sebi, tako i drugima.

Možda literatura ne suspenduje bol i tugu, ne umanjuje medakovićevsko „trajno nespokojstvo“, pogotovo ga ne otklanja, ali nam se valja nadati kako našu prolaznost čini sadržajnijom i, dozvolićete – otmenijom, a time i za stepen podnošljivijom.

Od literature je dovoljno i to što pokušava da na bolna mesta stavlja meleme i privije obloge kako bi se bolovi lakše podneli, bez namere da garantuje ozdravljenje, pogotovo ne – večni život.

Dostatno je, valjda, što nam pruža mogućnost da, kako se kaže u našem zavičaju, „raspjevavamo svoje – jao“, da se umivamo vlastitim, makar i suvim suzama, i navede da skrušeno priznamo kako nas život nadilazi, ma koliko bili vešti da ga podražavamo i vidoviti da ga sagledamo.

U tom svetlu razumem i ovo priznanje. Tumačim ga kao Medakovićev klimoglav za napore koje ulažem prilikom ispijanja zavičajnih otrova. Ovo veliko prezime, danas i ovde, personifikuje zavičaj koji imam i nemam, koji mi se nudi i otima, zapomaže i proklinje, koji me krepi i istovremeno baca u očaj.

Duboko uveren da nam je sećanje jedina budućnost, još jednom vam se svima zahvaljujem na ukazanoj časti i pažnji.

U Novom Sadu, 10. januara 2011.

Spinovanje NIN-ovanja

I OPET, posle ono malo svetla koje godišnje pada na ovu tričariju od književnosti, kojom se bavimo; iz ludila ili strasti, iz koristi ili častoljublja, kako ko i kako gde… I OPET, svejedno da li kao pasivni učesnik ili posmatrač, ostajem sa gorkim ukusom u ustima i osećanjem gađenja.

I OPET se svetla gase, reflektori montiraju na nekoj drugoj pustopoljani gde će se odigrati nova literarna cirkusijada, a mučnina u stomaku ostaje da tišti, kao kad se proguta neka teško svarljiva hrana.

I OPET smo registrovali tanani ekološki osećaj prema kojem je šteta onolikih šuma, stradalih samo zato da bi se štampala silesija srpskih romana. OPET smo doznali kako njihovi tvorci nisu vični romanopisačkom zanatu. OPET smo dobili poučitelne ćuške, mi koji se usuđujemo (bez valjane dozvole tribunala) da ih pišemo, a među nama su, čak, infiltrirani i bivši oficiri…

I OPET saznajemo kako bi sve bilo drugačije i bolje u ovoj zemlji kada bi se pisalo manje romana, jer nam se naš petočlani tribunal ne bi preko mere zamarao. Jer, dug je mandat, samoj večnosti nalik!

I OPET smo prisustvovali čuđenju nad “ljudskom potrebom ostavljanja traga u svom vremenu”. To je čuđenje, dabome, “sasvim kolegijalno” upućeno kolegama, piscima, sa kojima isti ti presuditelji jedu tanak književni hlebac, govore o njima po Serbijici, o njihovim ne-delima pišu i rišu, izriču im pohvale, zaokrugljuju stolove, zborare u zbornicima, uređuju i potpisuju “uzaludne” knjige.

I OPET to izgovaraju oni koji, takođe, nisu odoleli da, jednako kao i mi mučeni romanopisci, “ostavljaju trag u svom vremenu”. Štaviše, uvereni su da se tom njihovom tragu ne mogu naći prigovori ni manjkavosti, jer, bože moj, ti tragovi su emanacije božjeg dara, te im je dodeljen večni život, a njihovim sudovima trajan pečat. Odreda uvereni da njihov trag ne može biti sluzav, poput našeg.

I OPET – nigde ni zrnca mogućnosti, eventualnog nagoveštaja ili ograde da su se presuditelji – možda (ljudski je ne videti, odnosno grešiti) – negde, prema nekoj knjizi, mogli (božemioprosti) ogrešiti, nešto bitno u njima prevideti (ne bi bili ni prvi ni poslednji)… Ne, to je nezamislivo!

I OPET nam je, širokim potezima i dubinskim uvidima, održana lekcija (kako za vreme žiriranja, tako i posle dodele nagrade), da odreda nismo “zakoračili u maticu trećeg milenijuma”, već smo ostali “zabetonirani u tamnim vilajetima istorije”. Tako nam postaje jasno da zbog rečene “zabetoniranosti” od NIN-a postrada Andrićeva Prokleta avlija, Druga knjiga seoba Crnjanskog; dok je Desnica, verovatno, bio nedostojan zato što mu se Proljeća Ivana Galeba – nekako “rasipaju”… Ništa bolje ne bi prošla ni Margerit Jursenar, da je nesrećnim slučajem iz našeg vilajeta. Jer i ona je patila od famozne “zabetoniranosti”.

I (J)OPET, i opet!

za mirkov blog

O takozvanom neorealizmu kod nas, sasvim subjektivno

KOČIONI SISTEM SRPSKE PROZE

Gospođa Kritika smatra da su neorealisti učinili nagli zaokret u srpskoj prozi. Naglim zaokretom, poznato je, uvek se rizikuje ušinuće, da piscu u kičmi nešto krcne i zaboli, pa čovek posle hoda iskrivljen kao integral. Zato srpska proza poodavno ne oskudeva „uzetim” piscima i njihovim delima.

Za nagle zaokrete uvek je potreban dobar sigurnosni i kočioni sistem.

Međutim, kočioni sistem srpske proze prilično je primitivan. Nema tu servo uređaja, novih tehnologija i materijala visokootpornih na trenje. Pakne su joj dobrano izlizane, tako da baš „ne hvataju” ponajbolje. Uvek postoji mogućnost da naglo zablokiraju, zaiskre i zasmrde…, pa čak i da „propadnu”.

Kočenje nogama je uvek poslednja solucija koja im preostaje… Bitno je da se koči, da se ne jurca glavom bez obzira, ili s obzirom.

Ima i onih koji tvrde da se upravo iz tog straha rodila potreba za kretanjem unazad, pa su učestalost tapkanja u mestu i česti izleti unazad, srpsku prozu svrstali u red nazadnih pojava naše književnosti.

To što se u srpskoj književnosti oseća neugodan zadah, nije ništa drugo do smrad od učestalog bremzanja…

Zato joj je bolje da tapka u mestu, nego da se život i smisao u literaturi dovedu u pitanje ekskurzijama u neizvesno.

 

FEMINOIDE

Neorealistički hit predstavlja žena-pisac. To je, naravno, uvek lajava žena. U ovako patrijarhalnoj književnosti kao što je naša, sama činjenica da se radi o ženi-piscu pobuđuje znatiželju. Žene pisci to znaju i zato nastoje da budu maksimalno provokativne. U ovoj književnosti biti hrabar još uvek znači da je pisac spreman da čitaocu izruči gomilu nepristojnosti i nedoličnosti u „bijelo lišce”.     

Ovde, biti iskren znači najveću vrlinu; iskren kad je u pitanju piščeva prizemnost i prostakluk. A prizemna i prosta žena, odnosno ona koja sme i hoće da napiše i ono što se običan čovek ustručava da kaže sebi samom, dok sedi na klozetskoj šolji ili pred ogledalom…

Žensko književno misionarstvo je od drugačijeg materijala nego ono iz redova muškaraca. Žena pisac veruje (pa pokušava u to da uveri i svoje čitaoce) kako ruši tabue. I kao što ambivalentnost te sintagme (žena pisac) ima nečeg neprirodnog, protivurečnog i do kraja nedorečenog, tako i ta njena misija vrvi od osobina primerenijih „muškarcima piscima”.

Dakle, zahteva kuraž, bezobrazluk, upornost, nepokolebljivost… Ako piše o ženskoj masturbaciji, ona je uverena da to prva obznanjuje, ako sebe nazove kurvom – to smatra naročitom vrstom iskrenosti.

To je čist primer kad književnost služi kao sredstvo da se nešto jako važno napiše ili kaže. Kao i kod „muškaraca pisaca”, koji književnost (zlo)upotrebljavaju kao medijum za svoje prosvetiteljske i političke ideje i ambicije.

 

NEOREALISTIČKI HEDONIZAM

Neorealisti su hedonisti. Oni bartovski uživaju u tekstu. Iz njihovih sočinenija kaplju slatkaste kapi šećerne vodice. Oni nisu neorealisti, pre bi se reklo da su hiper-realisti. Njihovi junaci su, dabome, marginalci, ali marginalci – hedonisti. Puše travu, prejedaju se i prepijaju svim onim mirođijama tako dragih blagoutrobiju. I puštaju Fabuli da ih nosi po površini sve dalje i dalje, neznano kud. Klone se bilo kakvih filozofskih natruha kao đavo od krsta.

Neorealisti vode računa o svojim „dragim čitaocima”. Oni su sa njima u nekoj vrsti permanentnog koitusa, preciznije – u orgazmičnoj ekstazi. Ugoditi čitaocu je jedini imperativ.

Njihov tekst je uvek sklizak i natopljen vulvom, a ponekad i premazan vazelinom. U njemu nema pukotina. Sve im je ravno i glatko do Kosova.

Oni puše, piju, tulumare, obožavaju skupe stvari, gutaju pilule, zavlače ruku u pevaljkine gaćice – tako bi ih, kad bi smeo, opisao učeni postmodernista, koristeći poznati rok-predložak. Ali, on jedva da i trepće, plašeći se da bi i treptajem kapaka isprovocirao raspištoljene neorealiste.

 

Knjigotvorci bez staža

Možda je i ovo jedna od priča o ljubomori i oholosti, ali je radije vidim kao ilustraciju utiska jedne uvredljive pojave; uvredljive, pre svega, po neke od nas koji se i nakon dvadeset godina stidljivog bavljenja poslom što ga uz strepnju i oprez nazivamo književnim, nas koji se teško, sa nelagodom, i ne bez ironije nazivamo – književnicima.

Elem, sve mi više smetaju pojave (ili ih tek sad primećujem) čiji su protagonisti ljudi kojima je u neko doba svog života palo na pamet da bi valjalo napisati knjigu (jer im samo još to nedostaje da bi se „ostvarili“) koji su uvereni da je svetu nedostajalo upravo to i takvo delo i da je čekalo upravo njih da mu ga obelodane.

Obično je reč o ljudima koji to čine iz nekog samo njima poznatog inata i pizme. Pisanje takvih knjiga postaje oblik osvete, samohvalisavosti, razmetanja i, najčešće, smešne namere da njome poduče beslovesni plebs, otvore mu oči i demonstriraju svoju obaveštenost i učenost.

Iste te ljudi nikad nećete sresti u bibliotekama, na književnim večerima, kao i na drugim mestima gde se nude „kulturni sadržaji“. Pogotovo im je nepoznato postojanje književne periodike, konkursa, čitanja, slušanja; ukratko, svih oblika postojanja književnosti. Jer – oni su rođeni da daju, a ne da primaju.

Nema, dakle, književnog stažiranja, strpljivog i mukotrpnog učenja zanata, aktivnog i pasivnog življenja u književnosti i sa njom. Pogotovo su daleko od uverenja da je književnost maraton, a ne sprinterska disciplina.

To je zamorno za ovaj tip ljudi. Oni nemaju nerava za takav napor, jer predstavlja gubljenje dragocenog vremena i krunjenje njihovog bogomdanog dara.

A kad dođe i taj dan da neka od izdavačkih kuća objavi njihovo „remek-delce“, debelo ih globeći za iskazanu sujetu, oni su, u prvi mah, ushićeni, naivno misleći da čitav svet zna kako su oni sad i – pisci – i da im „ne gine“ spomenik u gradskom parku.

Nalik su onom Čehovljevom pijancu koji se neizmerno obradovao pomenu svog imena u novinama, makar tamo dospeo zato što je najuren iz krčme zbog uznemiravanja gostiju.

Organizuju promociju, na koju dođe rodbina i prijatelji, a nađe se i neko blagoglagoljiv da sve to pohvali i obodri.

Posle toga, dabome, dolazi razočaranje. Nisu ni trepnuli, a svet i dalje stoji na svom mestu, funkcioniše na način kako je to činio i pre pojave njihovog epohalnog dela. Nema lovorikâ, nema ni čitalaca, a sve su prilike da nema ni besmrtnosti o kojoj su sanjali.

Sve zbog toga što su preskočili neuporedivo iskustvo književnog stažiranja, jer ono prizemljuje naglo poletele, mnoge zalutale odvrati od magluština književne ambicije, prepuštajući vremenu da proseje kroz svoja gusta sita, ostavljajući književnost onima kojima je ona jedini način življenja, i čitaocima, ma koliko bili retki.

Kentauri iz pandemonijuma naše književnosti

Kod nas je nemoguće u čistom obliku naći kako kritičara, tako i urednika. Oni se, obično, kriju iza obe navedene maske. Kad se obratite nekom od njih kao kritičaru, on će se, uz izvinjenje, predstavljati kao urednik i obrnuto.

Ako ste – jadni ne bili – doneli svoj rukopis književnom kritičaru na ekspertizu, on će vam se obratiti prozuklim glasom urednika siromašne izdavačke kuće koja je korak do bankrota. Uz to, neće propustiti priliku da vam održi lekciju o tome šta danas „ide” na čitalačkom tržištu i kako se piše u Evropi i Americi. Procenjivaće ciljnu grupa koja će vaše Delo čitati i u koliko će ga primeraka prodati. Dok savetuje pisca koji drhturi pred njim kao kritičarem, on će mu glagoljati da se „približi” Njenom Veličanstvu Čitalačkoj Publici, jer se ne piše za kritičare, ni za desetinu visokozahtevnih čitalaca, nego za čitalački plebs.

Ponudite li rukopis uredniku izdavačke kuće, on će vas besplatno edukovati o književnim trendovima u Svetu i kod Nas i podučiti kako i o čemu treba da pišete ukoliko želite uspeh kod kritike.

– Zašto pišete o Brunu Šulcu, kad ste mogli i o Karađorđu?! –upitaće vas on sasvim ozbiljno.

Postoje i oni slučajevi kad Urednik služi vlasniku Izdavačke kuće kao amortizer ili tampon od nasrtljivih pisaca koji još uvek veruju da je kvalitet presudan kriterijum kod odlučivanja šta će se i kome će se štampati ponuđeni rukopisi.

Klimakterična književnost

Najbolje godine u kojima izbijaju klice književne ambicije su rane šezdesete. Tada se u budućem piscu potpuno formira slika Književnosti Kao Takve. Uglavnom su to prosvetni radnici, mada ima znatan broj i onih koje smo od milja zvali društveno-političkim delatnicima, dakle, bivši direktori, partijski sekretari, opštinski kuriri, ali ne nedostaju ni oni koji su školu zaobilazili u širokom luku. Poneseni „humanom“ idejom da za sobom ostave kakvog traga, pa makar on bio i sluzav, oni besomučno kreću u branje književnih lovorika.

Redovni su posetioci književnih večeri. To im dođe kao ulaganje u budućnost, odnosno sticanje kredita na osnovu kojeg će i oni, jednog dana, odnosno večeri, isto tako sesti za taj sto za kojim sede Književnici i nadmoćno pogledati u publiku, obliveni nekom nadnaravnom milinom koja je drugo ime za besmrtnost.

Njihovo dragoceno iskustvo u radu sa mladim naraštajima ili partijskim članstvom daje im za pravo da tvrde kako su večno mladi i agilni. Aktivni su učesnici na tim Književnim WeCe(r)ima; obavezno imaju nešto nevažno da primete i nebitno priupitaju Renomirane Goste. Znaju često i sebe da citiraju i, u kratkim crtama, ispričaju svoju neveselu Životnu Priču. Obavezno donose knjigolike predmete i velikodušno, uz kitnjaste posvete, poklanjaju ih prestoničkim gostima. Ne propuštaju priliku da nagoveste skoro nastajanje novog, do sad neviđenog i nenapisanog Delceta.

Naročito ih ganu one pesme i priče koje za temu imaju „svet medveda i leptirova“, jer, pobogu, oni su večiti optimisti, a književnost je za njih sklonište od svih zala ovog sveta. Ona, Književnost, sušta je Lepota, i tu nema mesta za bilo šta drugo, i tako dalje i tome slično.

Predstavnici klimakterične književnosti su veoma dobro organizovani. Imaju široku mrežu klubova, udruženja, imaju i svoje časopise u kojima jedni drugima pišu panegirike. Organizuju brojna takmičenja i olimpijade na kojima razmenjuju nagrade. Imaju i svoju izdavačku infrastrukturu, svoje sponzore i dobrotvore. Jedni drugima su jedina lektira.

A takva čitalačka publika nije za potcenjivanje, zar ne?

Kako bi se opravdali, u domaćim okvirima vole da pomenu literarnu sudbinu Marka Miljanova, a u svetskim razmerama Karla Kolodija, tvorca bajke o Pinokiju i Žozea Saramaga, koji je čak i Nobelovac. To su krunski dokazi kojim se brane od svake demotivirajuće invektive.

 

„Akademiziranje” kvazipisaca

Po našim milim provincijama postoje kvazi-pisci koji žive svoj, naizgled zagrobni život posve samosvojno, van svakog sistema i običaja, drznuvši se da sami uspostavljaju sistem vrednosti i uvode nove običaje.

To što su elementarno nepismeni i neupućeni u književnost, ne dosegnuvši ni nivo prosečnog srednjoškolca, prekriva njihova krajnje romantičarska (čitaj– bolesna) ambicija da budu pisci, jer (zaboga!) oni svetu imaju šta da kažu.

Ne uzbuđuje ih problem što ne znaju kako da mu to saopšte.

Naravno, to nije svojstveno samo našem dobu, ali ono, naše doba, širokogrudo nudi i svoje specifičnosti.

Jer na scenu stupaju dragi nam i nadasve poznati junaci sa naših vaskolikih katedri.

To su naši akademski umovi, profesori književnosti sa (bez)brojnih fakulteta, autori važnih i nezaobilaznih knjiga, teoretičari i (ne)potkupljivi tumači literature.

Oni su se pregli da pišu recenzije ovim istim kvazipiscima, što iz samilosti (odnosno – sujete) a što za novac, dozvoljavajući da se njihove recenzije (treba li reći – bogate frazama i opštim mestima) štampaju na zadnjim koricama kvaziromana.

Ni ne slute da će doći trenutak kada će brojna kumčad, novokršteni kvazipisci, potaknuta takvim recenzijama, takvih recenzenata, poverovati u ispisanu laž i pokucati na vrata instutucija (ili okrenuti njihove telefonske brojeve) i predstaviti se (bez trunke sumnje i, ne daj bože, ironije) kao PISCI, tražeći da se njihovo ačenje smatra ozbiljnim.

Jedini argument koji će ponuditi biće upravo titule i zvanja pomenutih profesionalnih recenzenata.

Kvazipisci će se na sav glas razmetati kako su njihova dela aminovana i, kako slavodobitno kažu – AKADEMIZIRANA, te da se sa njima više ne sme šaliti.

 

O velikom i malom K/k u književnosti, deo prvi

VELIKO I MALO

Kod mnogih pisaca je veliko i malo K/k u reči – književnost – pitanje percepcije. Različito gledaju na stvari, iz različitih uglova i rakursa ih posmatraju, pa se jednima čini da je malo k dovoljno veliko, dok drugima veliko K u svojoj velični izgleda jedva raspoznatljivo. Gotovo nepostojeće.

Uvrežilo se mišljenje da veličina tog slova stoji u tesnoj vezi sa količinom krvi (neki tu materiju nazivaju i – mozgom) u pojedinim organima kod onih koji tu književnost stvaraju i tumače. Ako je njihova književna potencija natprosečna, onda je zasigurno količina krvi u mozgu (mozga u krvi) stvaraoca ispod uobičajnog niovoa, te veliko K, logično, preuzima funkciju mozga (krvi).

S druge strane, malo k svoj hendikep pravda brigom za nesmetano funkcionisanje sivih ćelija, od kojih sve počinje i u kojima se sve završava.

Malo k ne igra samo na večnost, ono vodi računa i o ovozemaljskim zadovoljstvima. Na prvi pogled, sa malim k užici su nespojivi; iako mnogima izgleda da oni, po pravilu, podrazumevaju upravo veliko K.

Kod većine pisaca odlučujuću ulogu za njihovo samopouzdanje ima veličina toga k/K, mada ima i onih koji pitanje velikog i malog K/ k ne smatraju naročito važnim, pošto su u stanju da jednako raspevaju i malo i veliko slovo.

Piscima imponuje veliko K (jer je to jedna od mačističkih predrasuda), čak i onda kad Gа ne koriste. Drugi (oni sa malim k), opet, veruju (misleći da je vera presudna) kako će malo k s vremenom prerasti u ono veliko.

Jedni se povlađuju načelima sablje, a drugi zakonitostima – kanije. Jer, poznato je, jedno bez drugog ne može.

Ima trudbenika u književnom vrtu koji za K ne mare. Ni do kakvog im k nije. Oni ne dozvoljavaju da po(d)legnu toj lažnoj sofistici. Njima je bilo kakvo k nepotrebno, kao ni ono što ide posle njega.

Oni mogu da pišu i bez njih. Ili im lako nađu odmenu.

Od k do K.

I nazad.

Do k.