Kentauri iz pandemonijuma naše književnosti

Kod nas je nemoguće u čistom obliku naći kako kritičara, tako i urednika. Oni se, obično, kriju iza obe navedene maske. Kad se obratite nekom od njih kao kritičaru, on će se, uz izvinjenje, predstavljati kao urednik i obrnuto.

Ako ste – jadni ne bili – doneli svoj rukopis književnom kritičaru na ekspertizu, on će vam se obratiti prozuklim glasom urednika siromašne izdavačke kuće koja je korak do bankrota. Uz to, neće propustiti priliku da vam održi lekciju o tome šta danas „ide” na čitalačkom tržištu i kako se piše u Evropi i Americi. Procenjivaće ciljnu grupa koja će vaše Delo čitati i u koliko će ga primeraka prodati. Dok savetuje pisca koji drhturi pred njim kao kritičarem, on će mu glagoljati da se „približi” Njenom Veličanstvu Čitalačkoj Publici, jer se ne piše za kritičare, ni za desetinu visokozahtevnih čitalaca, nego za čitalački plebs.

Ponudite li rukopis uredniku izdavačke kuće, on će vas besplatno edukovati o književnim trendovima u Svetu i kod Nas i podučiti kako i o čemu treba da pišete ukoliko želite uspeh kod kritike.

– Zašto pišete o Brunu Šulcu, kad ste mogli i o Karađorđu?! –upitaće vas on sasvim ozbiljno.

Postoje i oni slučajevi kad Urednik služi vlasniku Izdavačke kuće kao amortizer ili tampon od nasrtljivih pisaca koji još uvek veruju da je kvalitet presudan kriterijum kod odlučivanja šta će se i kome će se štampati ponuđeni rukopisi.

Klimakterična književnost

Najbolje godine u kojima izbijaju klice književne ambicije su rane šezdesete. Tada se u budućem piscu potpuno formira slika Književnosti Kao Takve. Uglavnom su to prosvetni radnici, mada ima znatan broj i onih koje smo od milja zvali društveno-političkim delatnicima, dakle, bivši direktori, partijski sekretari, opštinski kuriri, ali ne nedostaju ni oni koji su školu zaobilazili u širokom luku. Poneseni „humanom“ idejom da za sobom ostave kakvog traga, pa makar on bio i sluzav, oni besomučno kreću u branje književnih lovorika.

Redovni su posetioci književnih večeri. To im dođe kao ulaganje u budućnost, odnosno sticanje kredita na osnovu kojeg će i oni, jednog dana, odnosno večeri, isto tako sesti za taj sto za kojim sede Književnici i nadmoćno pogledati u publiku, obliveni nekom nadnaravnom milinom koja je drugo ime za besmrtnost.

Njihovo dragoceno iskustvo u radu sa mladim naraštajima ili partijskim članstvom daje im za pravo da tvrde kako su večno mladi i agilni. Aktivni su učesnici na tim Književnim WeCe(r)ima; obavezno imaju nešto nevažno da primete i nebitno priupitaju Renomirane Goste. Znaju često i sebe da citiraju i, u kratkim crtama, ispričaju svoju neveselu Životnu Priču. Obavezno donose knjigolike predmete i velikodušno, uz kitnjaste posvete, poklanjaju ih prestoničkim gostima. Ne propuštaju priliku da nagoveste skoro nastajanje novog, do sad neviđenog i nenapisanog Delceta.

Naročito ih ganu one pesme i priče koje za temu imaju „svet medveda i leptirova“, jer, pobogu, oni su večiti optimisti, a književnost je za njih sklonište od svih zala ovog sveta. Ona, Književnost, sušta je Lepota, i tu nema mesta za bilo šta drugo, i tako dalje i tome slično.

Predstavnici klimakterične književnosti su veoma dobro organizovani. Imaju široku mrežu klubova, udruženja, imaju i svoje časopise u kojima jedni drugima pišu panegirike. Organizuju brojna takmičenja i olimpijade na kojima razmenjuju nagrade. Imaju i svoju izdavačku infrastrukturu, svoje sponzore i dobrotvore. Jedni drugima su jedina lektira.

A takva čitalačka publika nije za potcenjivanje, zar ne?

Kako bi se opravdali, u domaćim okvirima vole da pomenu literarnu sudbinu Marka Miljanova, a u svetskim razmerama Karla Kolodija, tvorca bajke o Pinokiju i Žozea Saramaga, koji je čak i Nobelovac. To su krunski dokazi kojim se brane od svake demotivirajuće invektive.

 

„Akademiziranje” kvazipisaca

Po našim milim provincijama postoje kvazi-pisci koji žive svoj, naizgled zagrobni život posve samosvojno, van svakog sistema i običaja, drznuvši se da sami uspostavljaju sistem vrednosti i uvode nove običaje.

To što su elementarno nepismeni i neupućeni u književnost, ne dosegnuvši ni nivo prosečnog srednjoškolca, prekriva njihova krajnje romantičarska (čitaj– bolesna) ambicija da budu pisci, jer (zaboga!) oni svetu imaju šta da kažu.

Ne uzbuđuje ih problem što ne znaju kako da mu to saopšte.

Naravno, to nije svojstveno samo našem dobu, ali ono, naše doba, širokogrudo nudi i svoje specifičnosti.

Jer na scenu stupaju dragi nam i nadasve poznati junaci sa naših vaskolikih katedri.

To su naši akademski umovi, profesori književnosti sa (bez)brojnih fakulteta, autori važnih i nezaobilaznih knjiga, teoretičari i (ne)potkupljivi tumači literature.

Oni su se pregli da pišu recenzije ovim istim kvazipiscima, što iz samilosti (odnosno – sujete) a što za novac, dozvoljavajući da se njihove recenzije (treba li reći – bogate frazama i opštim mestima) štampaju na zadnjim koricama kvaziromana.

Ni ne slute da će doći trenutak kada će brojna kumčad, novokršteni kvazipisci, potaknuta takvim recenzijama, takvih recenzenata, poverovati u ispisanu laž i pokucati na vrata instutucija (ili okrenuti njihove telefonske brojeve) i predstaviti se (bez trunke sumnje i, ne daj bože, ironije) kao PISCI, tražeći da se njihovo ačenje smatra ozbiljnim.

Jedini argument koji će ponuditi biće upravo titule i zvanja pomenutih profesionalnih recenzenata.

Kvazipisci će se na sav glas razmetati kako su njihova dela aminovana i, kako slavodobitno kažu – AKADEMIZIRANA, te da se sa njima više ne sme šaliti.

 

O velikom i malom K/k u književnosti, deo prvi

VELIKO I MALO

Kod mnogih pisaca je veliko i malo K/k u reči – književnost – pitanje percepcije. Različito gledaju na stvari, iz različitih uglova i rakursa ih posmatraju, pa se jednima čini da je malo k dovoljno veliko, dok drugima veliko K u svojoj velični izgleda jedva raspoznatljivo. Gotovo nepostojeće.

Uvrežilo se mišljenje da veličina tog slova stoji u tesnoj vezi sa količinom krvi (neki tu materiju nazivaju i – mozgom) u pojedinim organima kod onih koji tu književnost stvaraju i tumače. Ako je njihova književna potencija natprosečna, onda je zasigurno količina krvi u mozgu (mozga u krvi) stvaraoca ispod uobičajnog niovoa, te veliko K, logično, preuzima funkciju mozga (krvi).

S druge strane, malo k svoj hendikep pravda brigom za nesmetano funkcionisanje sivih ćelija, od kojih sve počinje i u kojima se sve završava.

Malo k ne igra samo na večnost, ono vodi računa i o ovozemaljskim zadovoljstvima. Na prvi pogled, sa malim k užici su nespojivi; iako mnogima izgleda da oni, po pravilu, podrazumevaju upravo veliko K.

Kod većine pisaca odlučujuću ulogu za njihovo samopouzdanje ima veličina toga k/K, mada ima i onih koji pitanje velikog i malog K/ k ne smatraju naročito važnim, pošto su u stanju da jednako raspevaju i malo i veliko slovo.

Piscima imponuje veliko K (jer je to jedna od mačističkih predrasuda), čak i onda kad Gа ne koriste. Drugi (oni sa malim k), opet, veruju (misleći da je vera presudna) kako će malo k s vremenom prerasti u ono veliko.

Jedni se povlađuju načelima sablje, a drugi zakonitostima – kanije. Jer, poznato je, jedno bez drugog ne može.

Ima trudbenika u književnom vrtu koji za K ne mare. Ni do kakvog im k nije. Oni ne dozvoljavaju da po(d)legnu toj lažnoj sofistici. Njima je bilo kakvo k nepotrebno, kao ni ono što ide posle njega.

Oni mogu da pišu i bez njih. Ili im lako nađu odmenu.

Od k do K.

I nazad.

Do k.