Spinovanje NIN-ovanja

I OPET, posle ono malo svetla koje godišnje pada na ovu tričariju od književnosti, kojom se bavimo; iz ludila ili strasti, iz koristi ili častoljublja, kako ko i kako gde… I OPET, svejedno da li kao pasivni učesnik ili posmatrač, ostajem sa gorkim ukusom u ustima i osećanjem gađenja.

I OPET se svetla gase, reflektori montiraju na nekoj drugoj pustopoljani gde će se odigrati nova literarna cirkusijada, a mučnina u stomaku ostaje da tišti, kao kad se proguta neka teško svarljiva hrana.

I OPET smo registrovali tanani ekološki osećaj prema kojem je šteta onolikih šuma, stradalih samo zato da bi se štampala silesija srpskih romana. OPET smo doznali kako njihovi tvorci nisu vični romanopisačkom zanatu. OPET smo dobili poučitelne ćuške, mi koji se usuđujemo (bez valjane dozvole tribunala) da ih pišemo, a među nama su, čak, infiltrirani i bivši oficiri…

I OPET saznajemo kako bi sve bilo drugačije i bolje u ovoj zemlji kada bi se pisalo manje romana, jer nam se naš petočlani tribunal ne bi preko mere zamarao. Jer, dug je mandat, samoj večnosti nalik!

I OPET smo prisustvovali čuđenju nad “ljudskom potrebom ostavljanja traga u svom vremenu”. To je čuđenje, dabome, “sasvim kolegijalno” upućeno kolegama, piscima, sa kojima isti ti presuditelji jedu tanak književni hlebac, govore o njima po Serbijici, o njihovim ne-delima pišu i rišu, izriču im pohvale, zaokrugljuju stolove, zborare u zbornicima, uređuju i potpisuju “uzaludne” knjige.

I OPET to izgovaraju oni koji, takođe, nisu odoleli da, jednako kao i mi mučeni romanopisci, “ostavljaju trag u svom vremenu”. Štaviše, uvereni su da se tom njihovom tragu ne mogu naći prigovori ni manjkavosti, jer, bože moj, ti tragovi su emanacije božjeg dara, te im je dodeljen večni život, a njihovim sudovima trajan pečat. Odreda uvereni da njihov trag ne može biti sluzav, poput našeg.

I OPET – nigde ni zrnca mogućnosti, eventualnog nagoveštaja ili ograde da su se presuditelji – možda (ljudski je ne videti, odnosno grešiti) – negde, prema nekoj knjizi, mogli (božemioprosti) ogrešiti, nešto bitno u njima prevideti (ne bi bili ni prvi ni poslednji)… Ne, to je nezamislivo!

I OPET nam je, širokim potezima i dubinskim uvidima, održana lekcija (kako za vreme žiriranja, tako i posle dodele nagrade), da odreda nismo “zakoračili u maticu trećeg milenijuma”, već smo ostali “zabetonirani u tamnim vilajetima istorije”. Tako nam postaje jasno da zbog rečene “zabetoniranosti” od NIN-a postrada Andrićeva Prokleta avlija, Druga knjiga seoba Crnjanskog; dok je Desnica, verovatno, bio nedostojan zato što mu se Proljeća Ivana Galeba – nekako “rasipaju”… Ništa bolje ne bi prošla ni Margerit Jursenar, da je nesrećnim slučajem iz našeg vilajeta. Jer i ona je patila od famozne “zabetoniranosti”.

I (J)OPET, i opet!

za mirkov blog

O takozvanom neorealizmu kod nas, sasvim subjektivno

KOČIONI SISTEM SRPSKE PROZE

Gospođa Kritika smatra da su neorealisti učinili nagli zaokret u srpskoj prozi. Naglim zaokretom, poznato je, uvek se rizikuje ušinuće, da piscu u kičmi nešto krcne i zaboli, pa čovek posle hoda iskrivljen kao integral. Zato srpska proza poodavno ne oskudeva „uzetim” piscima i njihovim delima.

Za nagle zaokrete uvek je potreban dobar sigurnosni i kočioni sistem.

Međutim, kočioni sistem srpske proze prilično je primitivan. Nema tu servo uređaja, novih tehnologija i materijala visokootpornih na trenje. Pakne su joj dobrano izlizane, tako da baš „ne hvataju” ponajbolje. Uvek postoji mogućnost da naglo zablokiraju, zaiskre i zasmrde…, pa čak i da „propadnu”.

Kočenje nogama je uvek poslednja solucija koja im preostaje… Bitno je da se koči, da se ne jurca glavom bez obzira, ili s obzirom.

Ima i onih koji tvrde da se upravo iz tog straha rodila potreba za kretanjem unazad, pa su učestalost tapkanja u mestu i česti izleti unazad, srpsku prozu svrstali u red nazadnih pojava naše književnosti.

To što se u srpskoj književnosti oseća neugodan zadah, nije ništa drugo do smrad od učestalog bremzanja…

Zato joj je bolje da tapka u mestu, nego da se život i smisao u literaturi dovedu u pitanje ekskurzijama u neizvesno.

 

FEMINOIDE

Neorealistički hit predstavlja žena-pisac. To je, naravno, uvek lajava žena. U ovako patrijarhalnoj književnosti kao što je naša, sama činjenica da se radi o ženi-piscu pobuđuje znatiželju. Žene pisci to znaju i zato nastoje da budu maksimalno provokativne. U ovoj književnosti biti hrabar još uvek znači da je pisac spreman da čitaocu izruči gomilu nepristojnosti i nedoličnosti u „bijelo lišce”.     

Ovde, biti iskren znači najveću vrlinu; iskren kad je u pitanju piščeva prizemnost i prostakluk. A prizemna i prosta žena, odnosno ona koja sme i hoće da napiše i ono što se običan čovek ustručava da kaže sebi samom, dok sedi na klozetskoj šolji ili pred ogledalom…

Žensko književno misionarstvo je od drugačijeg materijala nego ono iz redova muškaraca. Žena pisac veruje (pa pokušava u to da uveri i svoje čitaoce) kako ruši tabue. I kao što ambivalentnost te sintagme (žena pisac) ima nečeg neprirodnog, protivurečnog i do kraja nedorečenog, tako i ta njena misija vrvi od osobina primerenijih „muškarcima piscima”.

Dakle, zahteva kuraž, bezobrazluk, upornost, nepokolebljivost… Ako piše o ženskoj masturbaciji, ona je uverena da to prva obznanjuje, ako sebe nazove kurvom – to smatra naročitom vrstom iskrenosti.

To je čist primer kad književnost služi kao sredstvo da se nešto jako važno napiše ili kaže. Kao i kod „muškaraca pisaca”, koji književnost (zlo)upotrebljavaju kao medijum za svoje prosvetiteljske i političke ideje i ambicije.

 

NEOREALISTIČKI HEDONIZAM

Neorealisti su hedonisti. Oni bartovski uživaju u tekstu. Iz njihovih sočinenija kaplju slatkaste kapi šećerne vodice. Oni nisu neorealisti, pre bi se reklo da su hiper-realisti. Njihovi junaci su, dabome, marginalci, ali marginalci – hedonisti. Puše travu, prejedaju se i prepijaju svim onim mirođijama tako dragih blagoutrobiju. I puštaju Fabuli da ih nosi po površini sve dalje i dalje, neznano kud. Klone se bilo kakvih filozofskih natruha kao đavo od krsta.

Neorealisti vode računa o svojim „dragim čitaocima”. Oni su sa njima u nekoj vrsti permanentnog koitusa, preciznije – u orgazmičnoj ekstazi. Ugoditi čitaocu je jedini imperativ.

Njihov tekst je uvek sklizak i natopljen vulvom, a ponekad i premazan vazelinom. U njemu nema pukotina. Sve im je ravno i glatko do Kosova.

Oni puše, piju, tulumare, obožavaju skupe stvari, gutaju pilule, zavlače ruku u pevaljkine gaćice – tako bi ih, kad bi smeo, opisao učeni postmodernista, koristeći poznati rok-predložak. Ali, on jedva da i trepće, plašeći se da bi i treptajem kapaka isprovocirao raspištoljene neorealiste.

 

Knjigotvorci bez staža

Možda je i ovo jedna od priča o ljubomori i oholosti, ali je radije vidim kao ilustraciju utiska jedne uvredljive pojave; uvredljive, pre svega, po neke od nas koji se i nakon dvadeset godina stidljivog bavljenja poslom što ga uz strepnju i oprez nazivamo književnim, nas koji se teško, sa nelagodom, i ne bez ironije nazivamo – književnicima.

Elem, sve mi više smetaju pojave (ili ih tek sad primećujem) čiji su protagonisti ljudi kojima je u neko doba svog života palo na pamet da bi valjalo napisati knjigu (jer im samo još to nedostaje da bi se „ostvarili“) koji su uvereni da je svetu nedostajalo upravo to i takvo delo i da je čekalo upravo njih da mu ga obelodane.

Obično je reč o ljudima koji to čine iz nekog samo njima poznatog inata i pizme. Pisanje takvih knjiga postaje oblik osvete, samohvalisavosti, razmetanja i, najčešće, smešne namere da njome poduče beslovesni plebs, otvore mu oči i demonstriraju svoju obaveštenost i učenost.

Iste te ljudi nikad nećete sresti u bibliotekama, na književnim večerima, kao i na drugim mestima gde se nude „kulturni sadržaji“. Pogotovo im je nepoznato postojanje književne periodike, konkursa, čitanja, slušanja; ukratko, svih oblika postojanja književnosti. Jer – oni su rođeni da daju, a ne da primaju.

Nema, dakle, književnog stažiranja, strpljivog i mukotrpnog učenja zanata, aktivnog i pasivnog življenja u književnosti i sa njom. Pogotovo su daleko od uverenja da je književnost maraton, a ne sprinterska disciplina.

To je zamorno za ovaj tip ljudi. Oni nemaju nerava za takav napor, jer predstavlja gubljenje dragocenog vremena i krunjenje njihovog bogomdanog dara.

A kad dođe i taj dan da neka od izdavačkih kuća objavi njihovo „remek-delce“, debelo ih globeći za iskazanu sujetu, oni su, u prvi mah, ushićeni, naivno misleći da čitav svet zna kako su oni sad i – pisci – i da im „ne gine“ spomenik u gradskom parku.

Nalik su onom Čehovljevom pijancu koji se neizmerno obradovao pomenu svog imena u novinama, makar tamo dospeo zato što je najuren iz krčme zbog uznemiravanja gostiju.

Organizuju promociju, na koju dođe rodbina i prijatelji, a nađe se i neko blagoglagoljiv da sve to pohvali i obodri.

Posle toga, dabome, dolazi razočaranje. Nisu ni trepnuli, a svet i dalje stoji na svom mestu, funkcioniše na način kako je to činio i pre pojave njihovog epohalnog dela. Nema lovorikâ, nema ni čitalaca, a sve su prilike da nema ni besmrtnosti o kojoj su sanjali.

Sve zbog toga što su preskočili neuporedivo iskustvo književnog stažiranja, jer ono prizemljuje naglo poletele, mnoge zalutale odvrati od magluština književne ambicije, prepuštajući vremenu da proseje kroz svoja gusta sita, ostavljajući književnost onima kojima je ona jedini način življenja, i čitaocima, ma koliko bili retki.

Kentauri iz pandemonijuma naše književnosti

Kod nas je nemoguće u čistom obliku naći kako kritičara, tako i urednika. Oni se, obično, kriju iza obe navedene maske. Kad se obratite nekom od njih kao kritičaru, on će se, uz izvinjenje, predstavljati kao urednik i obrnuto.

Ako ste – jadni ne bili – doneli svoj rukopis književnom kritičaru na ekspertizu, on će vam se obratiti prozuklim glasom urednika siromašne izdavačke kuće koja je korak do bankrota. Uz to, neće propustiti priliku da vam održi lekciju o tome šta danas „ide” na čitalačkom tržištu i kako se piše u Evropi i Americi. Procenjivaće ciljnu grupa koja će vaše Delo čitati i u koliko će ga primeraka prodati. Dok savetuje pisca koji drhturi pred njim kao kritičarem, on će mu glagoljati da se „približi” Njenom Veličanstvu Čitalačkoj Publici, jer se ne piše za kritičare, ni za desetinu visokozahtevnih čitalaca, nego za čitalački plebs.

Ponudite li rukopis uredniku izdavačke kuće, on će vas besplatno edukovati o književnim trendovima u Svetu i kod Nas i podučiti kako i o čemu treba da pišete ukoliko želite uspeh kod kritike.

– Zašto pišete o Brunu Šulcu, kad ste mogli i o Karađorđu?! –upitaće vas on sasvim ozbiljno.

Postoje i oni slučajevi kad Urednik služi vlasniku Izdavačke kuće kao amortizer ili tampon od nasrtljivih pisaca koji još uvek veruju da je kvalitet presudan kriterijum kod odlučivanja šta će se i kome će se štampati ponuđeni rukopisi.

Klimakterična književnost

Najbolje godine u kojima izbijaju klice književne ambicije su rane šezdesete. Tada se u budućem piscu potpuno formira slika Književnosti Kao Takve. Uglavnom su to prosvetni radnici, mada ima znatan broj i onih koje smo od milja zvali društveno-političkim delatnicima, dakle, bivši direktori, partijski sekretari, opštinski kuriri, ali ne nedostaju ni oni koji su školu zaobilazili u širokom luku. Poneseni „humanom“ idejom da za sobom ostave kakvog traga, pa makar on bio i sluzav, oni besomučno kreću u branje književnih lovorika.

Redovni su posetioci književnih večeri. To im dođe kao ulaganje u budućnost, odnosno sticanje kredita na osnovu kojeg će i oni, jednog dana, odnosno večeri, isto tako sesti za taj sto za kojim sede Književnici i nadmoćno pogledati u publiku, obliveni nekom nadnaravnom milinom koja je drugo ime za besmrtnost.

Njihovo dragoceno iskustvo u radu sa mladim naraštajima ili partijskim članstvom daje im za pravo da tvrde kako su večno mladi i agilni. Aktivni su učesnici na tim Književnim WeCe(r)ima; obavezno imaju nešto nevažno da primete i nebitno priupitaju Renomirane Goste. Znaju često i sebe da citiraju i, u kratkim crtama, ispričaju svoju neveselu Životnu Priču. Obavezno donose knjigolike predmete i velikodušno, uz kitnjaste posvete, poklanjaju ih prestoničkim gostima. Ne propuštaju priliku da nagoveste skoro nastajanje novog, do sad neviđenog i nenapisanog Delceta.

Naročito ih ganu one pesme i priče koje za temu imaju „svet medveda i leptirova“, jer, pobogu, oni su večiti optimisti, a književnost je za njih sklonište od svih zala ovog sveta. Ona, Književnost, sušta je Lepota, i tu nema mesta za bilo šta drugo, i tako dalje i tome slično.

Predstavnici klimakterične književnosti su veoma dobro organizovani. Imaju široku mrežu klubova, udruženja, imaju i svoje časopise u kojima jedni drugima pišu panegirike. Organizuju brojna takmičenja i olimpijade na kojima razmenjuju nagrade. Imaju i svoju izdavačku infrastrukturu, svoje sponzore i dobrotvore. Jedni drugima su jedina lektira.

A takva čitalačka publika nije za potcenjivanje, zar ne?

Kako bi se opravdali, u domaćim okvirima vole da pomenu literarnu sudbinu Marka Miljanova, a u svetskim razmerama Karla Kolodija, tvorca bajke o Pinokiju i Žozea Saramaga, koji je čak i Nobelovac. To su krunski dokazi kojim se brane od svake demotivirajuće invektive.

 

„Akademiziranje” kvazipisaca

Po našim milim provincijama postoje kvazi-pisci koji žive svoj, naizgled zagrobni život posve samosvojno, van svakog sistema i običaja, drznuvši se da sami uspostavljaju sistem vrednosti i uvode nove običaje.

To što su elementarno nepismeni i neupućeni u književnost, ne dosegnuvši ni nivo prosečnog srednjoškolca, prekriva njihova krajnje romantičarska (čitaj– bolesna) ambicija da budu pisci, jer (zaboga!) oni svetu imaju šta da kažu.

Ne uzbuđuje ih problem što ne znaju kako da mu to saopšte.

Naravno, to nije svojstveno samo našem dobu, ali ono, naše doba, širokogrudo nudi i svoje specifičnosti.

Jer na scenu stupaju dragi nam i nadasve poznati junaci sa naših vaskolikih katedri.

To su naši akademski umovi, profesori književnosti sa (bez)brojnih fakulteta, autori važnih i nezaobilaznih knjiga, teoretičari i (ne)potkupljivi tumači literature.

Oni su se pregli da pišu recenzije ovim istim kvazipiscima, što iz samilosti (odnosno – sujete) a što za novac, dozvoljavajući da se njihove recenzije (treba li reći – bogate frazama i opštim mestima) štampaju na zadnjim koricama kvaziromana.

Ni ne slute da će doći trenutak kada će brojna kumčad, novokršteni kvazipisci, potaknuta takvim recenzijama, takvih recenzenata, poverovati u ispisanu laž i pokucati na vrata instutucija (ili okrenuti njihove telefonske brojeve) i predstaviti se (bez trunke sumnje i, ne daj bože, ironije) kao PISCI, tražeći da se njihovo ačenje smatra ozbiljnim.

Jedini argument koji će ponuditi biće upravo titule i zvanja pomenutih profesionalnih recenzenata.

Kvazipisci će se na sav glas razmetati kako su njihova dela aminovana i, kako slavodobitno kažu – AKADEMIZIRANA, te da se sa njima više ne sme šaliti.

 

O velikom i malom K/k u književnosti, deo prvi

VELIKO I MALO

Kod mnogih pisaca je veliko i malo K/k u reči – književnost – pitanje percepcije. Različito gledaju na stvari, iz različitih uglova i rakursa ih posmatraju, pa se jednima čini da je malo k dovoljno veliko, dok drugima veliko K u svojoj velični izgleda jedva raspoznatljivo. Gotovo nepostojeće.

Uvrežilo se mišljenje da veličina tog slova stoji u tesnoj vezi sa količinom krvi (neki tu materiju nazivaju i – mozgom) u pojedinim organima kod onih koji tu književnost stvaraju i tumače. Ako je njihova književna potencija natprosečna, onda je zasigurno količina krvi u mozgu (mozga u krvi) stvaraoca ispod uobičajnog niovoa, te veliko K, logično, preuzima funkciju mozga (krvi).

S druge strane, malo k svoj hendikep pravda brigom za nesmetano funkcionisanje sivih ćelija, od kojih sve počinje i u kojima se sve završava.

Malo k ne igra samo na večnost, ono vodi računa i o ovozemaljskim zadovoljstvima. Na prvi pogled, sa malim k užici su nespojivi; iako mnogima izgleda da oni, po pravilu, podrazumevaju upravo veliko K.

Kod većine pisaca odlučujuću ulogu za njihovo samopouzdanje ima veličina toga k/K, mada ima i onih koji pitanje velikog i malog K/ k ne smatraju naročito važnim, pošto su u stanju da jednako raspevaju i malo i veliko slovo.

Piscima imponuje veliko K (jer je to jedna od mačističkih predrasuda), čak i onda kad Gа ne koriste. Drugi (oni sa malim k), opet, veruju (misleći da je vera presudna) kako će malo k s vremenom prerasti u ono veliko.

Jedni se povlađuju načelima sablje, a drugi zakonitostima – kanije. Jer, poznato je, jedno bez drugog ne može.

Ima trudbenika u književnom vrtu koji za K ne mare. Ni do kakvog im k nije. Oni ne dozvoljavaju da po(d)legnu toj lažnoj sofistici. Njima je bilo kakvo k nepotrebno, kao ni ono što ide posle njega.

Oni mogu da pišu i bez njih. Ili im lako nađu odmenu.

Od k do K.

I nazad.

Do k.