Malograđanština koja nikad ne spava

Negdašnje vrline tog Zupanovog romana ne leže samo
u hrabrosti što je, kako se Zvonimir Majdak
svojevremeno izrazio, ´izgubio posljednju dlaku na
jeziku´ u obradi ´ispodpupčanih regiona´ –
´zajapurenim čistuncima i latentnim sladostrasnicima´
uprkos! I tu, kao i u većini svojih romana, Zupan
elaborira večnu i nikad završenu borbu među ljudima,
u ovom slučaju su to dvoje supružnika, pokazujući kako
i u ´dvopolnom paklu´, nije ništa manje surovo nego
u konfrontaciji vojski, zatvorenika ili država,
ustoličujući, poput svojih slavnih, već pomenutih
prethodnika – ´seks kao polje obračuna´.

Mnogima je roman Igra sa đavoljim repom Vitomila Zupana delo jedne sezone, psovka za puritansko uho i oko, a za one koji su nastojali da ga do kraja minimalizuju – daleki i pozni odjek anglosaksonskih spisateljskih, davno osvojenih i usvojenih sloboda i nazora. Međutim, kada se pomenuto delo pročita iznova, sa distance od trideset godina (prvi put je štampano 1978), još jednom se uveravamo kako je reč o romanu sposobnom da govori i o našem vremenu, sa aktuelnošću koja povremeno prelazi u jezu, nalik onoj pred kojom se nalazi svaki bolesnik koga suočavaju sa neugodnom dijagnozom.

Zupanov junak, kao, uostalom, i većina njegovih literarnih protagonista, nije od onih mudraca koji plove iznad stvarnosti, već u njoj učestvuje svom silinom i, isto tako, još žešće strada od iste te stvarnosti.

Njegovi junaci u ovom romanu žive u onom vremenu nad kojim uzdiše i vajka se nemali broj nostalgičara svih fela, nazivajući ga zlatnim i vrednim ponovnog proživljavanja.

Kakav je to roman? Kakvo je vreme i društvo za kojim čovek našeg vremena toliko tuži? A kakvi smo to mi, danas, kad nam se pakao opisan u Zupanovom romanu, odavde, pričinjava rajskim naseljem?

Odgovor na prvo pitanje možemo da posudimo od samog pisca već sa prvih stranica romana. Dakle, njegovo delo je „smesa blasfemije, pornografije, izazovne nedoličnosti, satire i ironične filozofije“.

Međutim, da li je samo to?

Iako glavni junak, Jakob Džeki Benedik, priznaje da on i njegova žena Lida pripadaju „srednjem sloju u socijalističkom poretku“, ovo je roman o muškarcu i ženi u svim vremenima i porecima, kao i njihovim, uglavnom neuspešnim, pokušajima da jedno drugim zavlada, odnosno da se uzajamno – razumeju.

Zupan se suočio sa onim sa čim se suočava svaki ozbiljan pisac – pred nasleđem svetske književnosti koje tretira slične probleme i pitanja. Od Bokača, Vijona, Markiza de Sada, Bodlera, Verlena, Remboa, sve do Henrija Milera i Čarlsa Bukovskog. I kao svaki veliki pisac – ponešto je i pridodao toj ogromnoj i neiscrpnoj temi.

U ovom romanu, međutim, demonizam takozvanog malog čoveka dobija puni intenzitet. Ovde se sve razgolićuje i obeščašćuje, bukvalno i metaforično. Pornografija sticanja, lagodnog života, pornografija mržnje i nerazumevanja dobija đavolsku auru pred kojom se bespogovorno kleči do samog uništenja i samouništenja.

Kakav je to svet kome pripada Zupanov glavni junak i njegova žena? Evo kako ga on opisuje: „Običan sam, osrednji čovek, član malenog naroda, donekle ambiciozan, primerno školovan (nama je naša naobrazba većinom samo lak preko dlakave površine), nisam glup, ali ni posebno nadaren za neko područje; takav kakav sam neću izmeniti svet…“ I njegov brak je, naoko, običan, ni po čemu različit od ostalih.

Džeki i njegova žena Lida pripadaju sloju koji ima tendenciju da se širi i raste „iznad svih mogućih normi, preko svih ljudskih visina, pa i preko granica svog vremena…“. Pripadnici tog sloja čitaju roto-romane, slušaju isključivo laku i zabavnu muziku, u pozorište odlaze retko, čitaju horoskope, listaju revije, tek ponekad odu u bioskop, članovi su sindikata, vladajuće partije, strukovnog udruženja, društva za ulepšavanje grada… Žive u stanovima (ali u zasebnim sobama) čiji su zidovi ukrašeni slikama domaćih slikara na ceni, kao i skromnim reprodukcijama, stolićima sa intarzijama, ogledalima sa zlatnim okvirom, baroknim gipsanim anđelčićima, dok su ormari ukrašeni sa „nekoliko metara zgodnih knjiga“…

Malograđanština kakvu nam opisuje Zupan sastavljena je od: cigareta, turskih kafa („koju bi trebalo staviti na državni grb“), hladnih pića, glupih reči i mlohavih kretnji. To je svet koji pripada dobrostojećem srednjem sloju bez prave unutrašnje kulture, koji prezire sve okolne države i gaji umereno rodoljublje, iz nužde govori ili čita na kakvom stranom jeziku, kupuje cipele u Trstu a odelo u Celovcu, unajmljuje spremačicu; svet koji drži do svog hobija (lova ili ribolova), prežvakava kakav svetski trač, komentariše nemaštovite filmove, odlazi na nedeljne utakmice, dakle – onaj član društva koji nigde ne zaostaje ali se nigde i ne zaleće, gaji „ispravan odnos prema državi, narodu“, prema čoveku kao vrednosti uopšte; nastoji da ne odaje kakvu strast, tugu ili radost; sav višak novca pretvara u devize, klanja se Njegovom Veličanstvu – Vikendu, a sledstveno tome i – Vikendici (kao potvrdi društvene uspešnosti), u koju ponekad ode da se odmori, a odmarajući se, da malo zasvinji sebe i sve oko sebe.

Međutim, utažena glad za materijalnim ugodnostima i gomilanjem statusnih simbola, kao po pravilu, dovodi do one druge gladi, usled koje nastaje „emocionalna pustoš, netrpeljivost, neslaganje, mržnja, želja za uništenjem i degradacijom partnera“.

Pisac je nedvosmisleno uveren da je greška – u nama, u čoveku. – Koje je ime greške? – pita se Zupanov junak. Upravo u traženju odgovora na to pitanje teče ovaj roman, bez preterane nade da će se doći do zadovoljavajućeg odgovora, ali nesumnjivo verujući da bar podastire materijal za njegovo uobličenje od strane svog budućeg čitaoca.

Negdašnje vrline tog Zupanovog romana ne leže samo u hrabrosti što je, kako se Zvonimir Majdak svojevremeno izrazio, „izgubio posljednju dlaku na jeziku“ u obradi „ispodpupčanih regiona“ – „zajapurenim čistuncima i latentnim sladostrasnicima“ uprkos! I tu, kao i u većini svojih romana, Zupan elaborira večnu i nikad završenu borbu među ljudima, u ovom slučaju su to dvoje supružnika, pokazujući kako i u „dvopolnom paklu“, nije ništa manje surovo nego u konfrontaciji vojski, zatvorenika ili država, ustoličujući, poput svojih slavnih, već pomenutih prethodnika – „seks kao polje obračuna“.

Roman Igra sa đavoljim repom Vitomila Zupana je gotovo jednoglasno ocenjen kao svojevrsna anatomija morala srednjeg društvenog sloja.

A danas, u našem vremenu, upravo o tom sloju govorimo ne bez nostalgije, tražeći prečice da ga reanimiramo, tako da to pregnuće postaje državni projekat u većini tranzicionih zemalja. Otuda Zupanova knjiga dobija na aktuelnosti na način kako to velika literatura uvek čini – da nam se podsmehne!

 

Objavljeno: 22. oktobar 2011. na  http://www.maribor2012.info/

Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.

Ružičasto na rasklapanje

 

Sada joj se dobrovoljno predajem, makar to bilo samo
na pola sata. Na taj način priznajem poraz, kao što se
priznaje nemoć pred elementarnom nepogodom.
Predajem se, dakle, uprkos okolnosti što mi je od
početka jasno kako je reč o jeftinom skeču za naivne. 

 

Već danima nastojim da, uprkos vrućini i obavezama, ne propustim gledanje Nacionalnog dnevnika Ružičaste televizije . I to upravo one koju sam, ne bez gađenja, u širokom luku zaobilazio godinama, nastojeći da sačuvam ovo malo zdrave logike i ukusa, preostalih nakon toliko nasrtaja i iskušenja. Sada joj se dobrovoljno predajem, makar to bilo samo na pola sata. Na taj način priznajem poraz, kao što se priznaje nemoć pred elementarnom nepogodom. Predajem se, dakle, uprkos okolnosti što mi je od početka jasno kako je reč o jeftinom skeču za naivne.

Priznajem, u programskoj šemi dotične televizije nije se dogodilo ništa spektakularno. Pretežni deo programa jednako mi je nezanimljiv kao i ranije. Sve osim malih pojedinosti, sitnih ekscesa koji se odigravaju usred uobičajeno dosadnog Nacionalnog dnevnika. Dakle, ništa se spektakularno nije dogodilo. Ružičasti pogled na svet je dosledan i tu doslednost demonstrira tako što povremeno fingira nedoslednost, odnosno – nastavlja da preteruje, ako se ta reč može smatrati sinonimom za laž.

I upravo okolnost da se nešto neuobičajeno događa sa ružičastom ideologijom (ako se ona tako može nazvati) razgoreva u meni zluradost, koja me prikiva uz takozvani Nacionalni dnevnik. Malo ko može da se zabavlja tako nesuvislom gomilom informacija kojima vrve dnevnici, vesti ili hronike, ali moja zluradost je prosto procvetala nakon sistematskog „ocrnjivanja“ Hrvatske udevanjem pikanterija iz njene nevesele svakidašnjice. A sve se to deševa tek pošto smo se mesecima trovali aferom trovanja Medijskog Magnata, posve nalik na onu sa Rupertom Mardokom u glavnoj ulozi.

O Ružičastoj televiziji moglo bi da se piše naširoko i nadugačko. Pre svega o njenoj ulozi u kreiranju opšteg (ne)ukusa: u oblačenju, ponašanju, muzičkom izražavanju, ali i načinu komunikacije. Mogla bi se napisati opširna studija o tome kako je u godinama posle rata u bivsoj Jugoslaviji profilisala svojevrsni pogled na svet. Ali, avaj – ko bi to čitao?! Ne čitaju se ni aforizmi, a kamoli studije.

Isto tako, valja podsetiti da su o „ružičastom“, kao sinonimu za kič i sladunjavost, već napisane silne knjige, kao i ogledi o lažnom načinu življenja, konzumaciji lažne kulture i svega što uz nju ide. Kao i o kič-osećanjima i kič-ljudima. Ta okolnost, dabome, „ružičasto“ ne sprečava da, kao i svaki korov, cveta u hiljadu cvetova.

Kako i priliči „ružičastom“ i svemu što ono podrazumeva, ova medijska kompanija je poput kancera počela da se širi zemljama bivše Jugoslavije. Nalazila je načina da prodre i kroz najtvrđe birokratske sisteme i dopre do svojih potencijalnih korisnika. Tako su se širile i vesti o ovom novom privatnom ratu u kome je opet trebalo svi da uzmemo učešće.

Ružičasta je sve ove godine radila na produbljivanju amnezije, a pre svega na zaboravu krvavog razdruživanja bivše braće. Zaborav se postizao lakim notama i imbecilnim humorom. To je, po njenom modelu, trebalo da zaleči sve otvorene rane, jer, zaboga, ko peva taj zlo ne misli.

Tako se upravo ružičasta magla pregla da nas miri, povezuje, što iz političkih, a što iz ekonomskih razloga. Znamo da je usled rata većina veza pokidana, bivša infrastruktura demontirana i pokradena, prekomponovana i redizajnirana. Bilo je logično da će se naći neko dovoljno mudar i politički moćan koji će pokidane veze početi da uspostavlja, mudro jašući na talasima kič-sentimenata koji se tiču vremena bivše Jugoslavije. Najpre se sa raznih ružičastih frekvencija krenulo na osvajanje najbezbolnijeg terena – muzičkog, a potom i filmskog. (Bar tada se mislilo da su najbezbolniji.) Nije nebitna činjenica da je čelni čovek Ružičastog projekta imao zapažen izlet u rok muziku. On je dokaz više kako nije potrebno otkrivati krivce za odumiranje rock ‘n roll-a; jer su ga izdali mangupi iz njegovih redova.

Evo zapleta kao iz udžbenika. Najpre se pleni čuvena jahta još čuvenijeg vlasnika. Zbog „kršenja hrvatskih carinskih propisa i međunarodne Konvencije o privremenom uvozu“. Onda je Hrvatska carinska uprava objavila oglas za prodaju luksuzne jahte. Potom sledi kontraudar. Srećom po ovu sapunicu – vlasnik jahte je i vlasnik nacionalne televizijske frekvencije, što čitavoj priči daje ubrzanje. (Sa moćnim ljudima je uvek tako; naročito su osetljivi na svaki postupak učinjen kako bi im se vlast okrnjila a moć i uticaj umanjili.)

On kratko najavljuje da se sprema „za najtvrđu i najbrutalniju bitku ikada“, realizujući „programski koncept u zaštitu interesa srpskih potrošača i građana Srbije“. A to izgleda ovako: na rečenoj televiziji se počinju emitovati informacije o prebijenim ili zlostavljanim građanima srpske nacionalnosti na hrvatskoj teritoriji. Usput, ne prikrivaju se i informacije o robama i proizvodima iz Hrvatske koje su neispravne, zagađene ili otrovne, a prodaju se na srpskom trzištu. Usput se postavlja pitanje o zloupotrebi imena Kranjske kobasice u prokazanoj državi… (Dakle, kivan na tretman Hrvata spram njegove jahte, vlasnik balkanske Ružičaste imperije je odlučio da prekine sa proizvodnjom ružičastog pogleda na svet i na trenutak, bar tokom Nacionalnog dnevnika, zaliči na sekvence koje obično gledamo na FOX Crime, pa ružičastu gamu svede na crno-beli „kolorit“.)

Sve to navodi Ministarstvo spoljnih poslova i evropskih integracija Hrvatske da hitno reaguje. Promtno je primljen predstavnik ambasade Srbije u Zagrebu radi protesta zbog „neutemeljenih i negativnih sadržaja“ o Hrvatskoj na dotičnoj televiziji. Međutim, vlasnik Svenarodnog Ružičastog ne popušta ni milimetar. On pokreće svu mašineriju svoje televizije kako bi digao bunu na regionalnog dahiju – hrvatsku državu. Sve u nameri da pokaže koliko je moćan. Jahta je tek povod i u daljem toku ovog serijala – sporedna stvar.

Ispada da je vlasnik prokazane televizije sve do nedavno Hrvatskoj praštao nestašluke, ali je sad, izazvan u svoj svojoj nevinosti, rešio da progovori i srpskoj javnosti (mada računa i na regiju) na pasji rep ocinkari Hrvatsku.
Zato s ljubopitljivošću gledam Nacionalni, jer je u svakom od njih udenuta bar po jedna nova žaoka u srce junačko. Jer, uvek se tuđi ratovi gledaju sa kibicerskom strašću i sumanutim poznavanjem detalja, zar ne?

Naizgled – sledi dugotrajana bitka, pošto se lako pronađe neko nezadovoljan, povređen i uvređen (naša dična regija vrvi od takvih), spreman da u cilju istine i samo istine progovori i posvedoči. Ali tako da i oni, ružičastim omađijani, vide pravu sliku Hrvatske, koja je odjednom postala nedostojna prisustva srpskih turista, pogotovo Srba iz Hrvatske.

Samo su okoreli naivci mogli da pomisle kako će od svega ovog proizaći teške posledice. Naprotiv! I ova sapunica će, kao i tolike druge, kako na Ružičastoj, tako i na sličnim televizijama imati srećan kraj. Svi će na kraju biti zadovoljni. Hrvatske pesme, filmovi, a pogotovo serije, vratiće nam se u još većem broju i minutaži. Hrvati će kroz reklame prizivati Srbe na letovanje, ali će im i dalje ponegde i ponekad priređivati neprijatnosti. No, takve banalnosti biće nedostojne ozbiljnosti Nacionalnog, kao takvog.

Sve dok jahta bude nesmetano plovila Jadranom. A u skladu sa proverenim ružičastim receptom: red otrova, pa red melema za dušu…

Opet ćemo istaći ružičastu parolu po kojoj su i u ovom nadmetanju – svi pobedili!

 

 

Objavljeno: 10. septembar 2011. na  http://www.maribor2012.info/

Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture 
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.

 

Antifašizam na rasklapanje

"I ovde, u Srbiji, svako bi da maršira u svojoj
antifašističkoj koloni i jednako osporava antifašizam
“onih drugih”, izgarajuću u misaonom naporu da nas
ubedi kako je taj tuđi antifašizam, u stvari, kamuflirani
fašizam. Pri tom se čistota vlastitih antifašističkih
nazora ne dovodi u pitanje, niti se dozvoljava da na
njega padne bilo kakva senka."

 

Često šetam Spomen-parkom “21. oktobar” u Šumaricama, mestom tragedije na kojem je u oktobru 1941. godine od Nemaca stradalo blizu tri hiljade Kragujevčana. Šetam i sad, dok se u srpskim medijima postavlja sasvim logično pitanje – zašto ova zemlja, koja tako i toliko praznuje, među silnim praznicima nema nijedan koji bi obeležavao antifašističku borbu? Odnosno, zašto od svih novonastalih država na prostoru bivše Jugoslavije, uz Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu, Srbija nema svoj Dan antifašizma, uprkos tome što su upravo Srbi od fašizma poprilično stradali i u najvećoj meri se borili protiv njega?

Priznajem da se ne sećam da sam sreo nacionalnog aktivistu koji se nije namrštio na svaki pomen antifašizma. Antifašizam je vremenom skoro postao nacionalna sramota i tema o kojem se ne priča, jer je između njega i socijalizma, odnosno komunizma stavljen znak jednakosti. Prošle godine, u Srbu, u Hrvatskoj, imali smo prilike da vidimo kako se može dobaciti i dalje, te se događaji u tom mestu iz 1941. kvalifikuju kao velikosrpski marifetluk.

I ovde, u Srbiji, svako bi da maršira u svojoj antifašističkoj koloni i jednako osporava antifašizam “onih drugih”, izgarajuću u misaonom naporu da nas ubedi kako je taj tuđi antifašizam, u stvari, kamuflirani fašizam. Pri tom se čistota vlastitih antifašističkih nazora ne dovodi u pitanje, niti se dozvoljava da na njega padne bilo kakva senka. Postoji komunističko, ali i ravnogorsko poimanje i tumačenje antifašizma, regionalno i nacionalno, ali i, srećom, ono iskonsko i mimo svih ideologija i nacionalnih koncesija – antifašizam kao deo svetskog, dakle univerzalnog refleksa na jedno od najvećih pošasti ove civilizacije. Uostalom, da nije bilo internacionalnog otpora toj pošasti, ko zna u kom bi se smeru svet uputio.

Ne tvrdim da je svakom nacionalisti dodeljen visok stepen tolerancije spram fašizma, ali sam siguran da je “tolerancija” fašizma udaljena samo korak od simpatije i otvorenog koketiranja sa njim. Iako bih voleo da grešim, sve sam uvereniji kako većina nacionalista u fašizam gleda kao u starijeg brata, na kojeg bi se vrlo rado ugledao, ali ga je stid da se na očigled hvata u kolo sa lošim momkom. (Umalo ne napisah – nacional-antifašizam!) Bez sumnje, takav nacionalista priželjkuje da mu u odlučnom trenutku isti taj stariji brat stane u zaštitu.

Uvek zastanem ispred “Spomen obilježja naroda Hrvatske žrtvama u Kragujevcu“, unutar memorijalnog kompleksa. Tako činim i ovog leta, zaslepljen bljeskom sedam deformisanih i nejedankih diskova od nerđajućeg čelika, radom velikog skupltora Vojina Bakića. Ovaj spomenik je podignut 1981. godine – i evo ga, izdržao je sve do danas, uprkos sprejovima i satanističkim tragovima koje na blistavom rostfraju ostavljaju neznalice i protuve.

Stojim pored blistavog monumenta, ja, koji sam 1995. godine izbegao iz iste te Hrvatske koja je Kragujevcu podarila ovaj biser „spomeničke plastike“ i, pri pomisli na naziv spomenika, ne umem da sa lica odagnam ciničnu grimasu. To moje kreveljenje samo je uvod u provalu onog unutrašnjeg plača bez suza, koji s vremenom nadođe od bujice paradoksa unutar kojih živim i čijim se otrovima već godinama hranim.

Stojim i pitam se ko je “stajao” iza podizanja ovog spomenika i da li je išta od te solidarnosti, ako je ikada i postojala, preteklo do danas? Pitam se i to koliko su žive one reči Jure Kaštelana (“Oj, srce Šumadije, odjekuješ u srcu čovjeka, zvono slobode u grudima svijeta”), uklesane u belom mermeru, što stoji na prilazu Bakićevom spomeniku.

Pitam se, takođe, da li je sa kragujevačkim žrtvama bio solidaran onaj deo naroda Hrvatske koji me je prognao, a koliko smo to bili mi, prognani? I, ukoliko je ovo delo i jednih i drugih – zašto se onda desilo nakon deset godina od podizanja Bakićevog spomenika da se “naručioci” u krvi razdvoje i jedni od drugih bukvalno i figurativno udalje?

Prisećam se nevesele sudbine spomenikâ istog tog Vojina Bakića duž Hrvatske, među kojima, ako je verovati upućenima, nekoliko njih spada u red “remek-djela poslijeratne spomeničke plastike”, počevši od njegovog rodnog Bjelovara, Čazme, Gudovca, Bačkovaca, Kamenskog, Dotrščine, Titove biste u Velikom Trojstvu, biste Ivana Gorna Kovačića ispred Gradske knjižnice u Karlovcu (čiji sam bio član), pa sve do monumentalnog spomenika na Petrovoj gori, sa koga je, nekoliko godina posle okončanja rata, jedan hrvatski “domoljub” skinuo preko tonu nerđajućeg čelika, odvezao ga u Karlovac i prodao kao sekundarnu sirovinu.

Stojim i prisećam se “pikantog” podatka na koji sam nabasao u knjizi Vojin Bakić ili kratka povijest kiposlavije Darka Bekića. On svedoči kako Tuđman nesrećnog skulptora (sa kojim je, uzgred rečeno, isti taj Bakić delio zajedničku praunučad) smatra – kosmopolitom, dakle nepoćudnim da bude od koristi novoj hrvatskoj državi. Srbin iz Hrvatske, pa još kosmopolit – kakvo čudo prirode! Gotovo – podvala!

Okružen sam ovim Bakićevim diskovima, čiji su gabariti dostojni sizifovske snage, upornosti i uzaludnosti, i dozivam u sećanje još jedan detalj. Naime, na nekoliko fotografija i snimaka Miloševića u svom kabinetu, za oko mi je zapinjala minijaturna replika čuvenog Bakićevog spomenika Stevanu Filipoviću, sa uzdignutim rukama, pred sam čin vešanja.

Danas Bakićevi čelični odresci vode nemi dijalog sa Suncem, demonstriraju kako niz koji je izgubio ravnotežu i svaku simetriju može izgledati uravnoteženo i živo. Pitam se da li su dve predsedničke mumije ikad iskreno pomislile na ljudsku sudbinu tvorca tog spomenika, na tragediju njegove braće u onom ratu, na pogibiju sina u ovom, na požar u ateljeu, na samoću i gorčinu sa kojom je otišao sa ovog sveta?

Pokušavam da shvatim kako to da jednom od najmodernijih i najvećih skulptora “sa ovih prostora” sudbina udeli (umro je 1992. godine) da doživi ono što svakom umetniku najteže pada – uništenje većeg broja reprezentativnih radova? Njegovo srpsko poreklo svakako mu nije išlo na ruku. Ni antifašistička poruka njegovih skulptura. Kao ni taj vražji kosmopolitizam. A da i ne govorimo o avangardnosti glavnine njegovog opusa.

U toj opštoj kakofoniji neko se ovih dana setio da bi se upravo datum kragujevačke tragedije mogao obeležavati kao državni praznik. Krenulo se, dakle, u prikupljanje potpisa za inicijativu da 21. oktobar bude Dan sećanja na žrtve fašizma u Srbiji u Drugom svetskom ratu. Dabome, pojavila su se i drugačija mišljenja, izrazi podrške i neodobravanja, nove ideje i novi predlozi. Bojim se da ćemo se načekati dok se ne rasplete još jedno zamršeno klupko.

Ostajem da stojim, usamljen nasred Bakićeve stilizovane pozornice, jednog od njegovih “testamentarnih ostvarenja”, između ovih prostranih humki ispod kojih leže nevino umoreni, lišeni svetlosti i vazduha, izvan ravnoteže i geometrijskog poretka. Ostajem, dakle, da snatrim nasred Bakićevog podijuma, bez publike, u žiži metalnog sjaja, usred racvetalih senki, otežao od sunčevih zraka, gledajući kako se lome i odskaču na sve strane ovog nerazumnog i nerazumljivog sveta.

 

Objavljeno: 23. juli 2011. na  http://www.maribor2012.info/

Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.

Monstruoznost na rasklapanje

"Ne pomaže mi ni osećanje stida što sa takvim
čovekom delim pripadnost rodu, naciji, mestu i
vremenu. Znam, ne pomaže ni ovo neznatno
optužujem, ne pristajem, ne pripadam. Sve je to
jedva čujan zveket spram nesreće koja bruji oko
mene, oko nas, i preti da me (nas) unizi i poništi do
beslovesnog živinčeta."

Pre nekoliko dana sam pročitao vest da je negde u Rusiji, prepunoj čuda i bizarnosti, izvesna žena umrla od srčanog udara, nakon što se probudila, srećom ili nesrećom – to više niko ne zna – u otvorenom mrtvačkom sanduku, ugledavši članove porodice kako je oplakuju pred sahranu. Kad je otvorila oči, počela je da vrišti, nakon čega su je prebacili u bolnicu. Pedantni novinar je zabeležio kako je nesrećna žena na intenzivnoj nezi živela punih dvanaest minuta, pre nego što je po drugi put umrla od srčanog udara. Ovaj put – nepovratno.

Ova vest me je naterala da se prisetim Gogoljevog “slučaja”. Manje-više je poznato da je veliki pisac bolovao od takozvanog letargičnog sna. Poznavaoci tvrde da se pomenuta bolest teško razlikuje od smrti. I još dodaju da u letargičan san padaju osećajni, emotivni ljudi. Otuda je razumljiv efekat kojim ova priča deluje na većinu ljudi, jer je malo onih među nama koji se ne smatraju suštim emotivcima. A potom i potencijalnim žrtvama te bolesti i svega što ona može da im priredi.
Kažu da je Gogolja zadesio takav san, ali je lekar naslutio o čemu se radi i spasio ga. Zato je opravdana Gogoljeva bojazan unesena i u njegov testament, u kojem je najbližima prikričio da ga, pošto umre, brže-bolje ne sahranjuju, već da to učine tek onda kad konstatuju vidne tragove raspadanja na njegovom telu. Ostaje nepoznato da li su ga poslušali.

Sve bi to, dabome, palo u zaborav, da 1931. godine Danilovsko groblje nije prekopavano i prenošeno na Novodevičje. Među silnim grobovima, prekopan je i onaj – Gogoljev. Sveznajući pripovedač tvrdi kako su prisutni “ostali užasnuti slikom koja im se prikazala: raspadnuti Gogolj ležao je u grobu okrenut na stranu”. Nije pomoglo ni objašnjenje po kojem se to desilo pod uticajem podzemnih voda.
Ova priča bi mogla da se završi manje-više podnošljivim narovoučenijem, po kome čoveka snalazi upravo ono od čega najviše beži i čega se najviše plaši. No, slaba nam vajda od verbalne gimnastike.

Sav ovaj uvod ne bi imao previše smisla (ukoliko ga još ima i ukoliko je nekome do njega stalo) da se ovih dana kroz našu “regiju” ne valja priča-trakavica o jednom silovatelju i, verovatno – ubici. U sve to su umešane naše slavne države, zahvaljujući čijim još slavnijim ustavnim porecima jedna čovekolika kreatura puni novinske stupce iz dana u dan, dok na stotine ljudi učestvuje u potrazi za telom njene poslednje žrtve.
Kada je izostala brza reakcija državnih organa, usledili su protesti zabrinutih građana, izjave očevidaca, izrada foto-robota, a potom i organizovana potraga. Sasvim dovoljno da se počinilac udalji na poprilično vremensko i prostorno odstojanje i nastavi da policijama zavarava trag, ostavlja oproštajna pisma i nastavlja sa svojim skrivanjem.

Nakon što je konačno dolijao, podvrgnut je istrazi u kojoj se ispostavilo da uhapšeni nije od juče, da mu ovaj zločin nije prvina, da je za silovanja i pokušaje istih već osuđivan, da se već godinama nalazi na poternicama nekoliko zemalja u regionu, da je hapšen na osnovu međunarodnih poternica i isporučivan zemlji koja ga, dabome, ne potražuje. Sada se sumnja širi poput kancera i baca novo svetlo na mnoge slične a nerešene slučajeve silovanja i nestanka u regiji.
Svejedno, on se niz godina vešto, ali ne i preterano obazrivo, migoljio iz države u državu, izbegavajući takozvanu ruku pravde. Nije se, dakle, krio, već je sasvim legalno radio kao vozač za više firmi. A sve zahvaljujući tome što jedna država ne daje ni paru, pfening, cent ili lipu za to što njega, drumskog monstruma, neka druga država goni i potražuje.

Sopstveni državljani su svetinja! Naši monstrumi su naša stvar! I nema te sile da našeg državljanina izručimo nekom drugom, makar on bio okrivljen i osuđen. Zaboga, reč je o Njegovom Veličanstvu Suverenitetu i Svetom Ustavnom Poretku! A kad je reč o tako nesamerljivim pojmovima, ljudski životi su obična smetnja i nužno zlo. Državotvorno inaćenje birokratija i njihovo nadgornjavanje već je toliko puta uzajamno demonstrirano – postalo je nezaobilazna odlika nezrelosti, što je drugo ime za neodgovornost.

Tako ovih dana ovlašćeni predstavnici “ustavnih poredaka” zemalja regije krivicu za počinjeni/e zločin/e sa sebe prebacuju na neku drugu stranu, druge ustavne i pravne poretke, suverenitete i integritete, na izvesne procedure, dobre običaje, međudržavne i pravne vakuume… Ukratko, sve se svodi na to da se monstruoznost deli na: našu (što je skoro nemoguće) i njihovu, odnosno vašu (što se samo po sebi razume). Nikom nije palo na pamet da je ona univerzlana “tekovina” i da se protiv nje odvojeno može boriti samo lud ili zlonameran.

I, taman kad sam naivno pomislio kako monstruoznost nema ni nacije ni države, kako isključuje svaki pokušaj pravdanja, dovoljno je da nabašem na poneki otrovni komentar ispod vesti o ovom “slučaju”, pa da zadrhtim od besa i jeze. Pogotovo kad pročitam da dotični monstrum svakodnevno menja iskaz, pa, između ostalog, svoja zlodela pravda okolnošću da ga je nesrećna devojka nazvala četnikom. Koliko je to sumanuta konstrukcija ne treba naročito da se analizira, jer je suludo poverovati u to da nekog primite u kamion, a on vas iz čista mira obaspe uvredama. Navodno, pomenuta kvalifikacija ga je dovela do toga da mu padne mrak na oči, što je neophodan uslov, odnosno opravdanje za svaki zločin.

Ne pomaže mi ni osećanje stida što sa takvim čovekom delim pripadnost rodu, naciji, mestu i vremenu. Znam, ne pomaže ni ovo neznatno optužujem, ne pristajem, ne pripadam. Sve je to jedva čujan zveket spram nesreće koja bruji oko mene, oko nas, i preti da me (nas) unizi i poništi do beslovesnog živinčeta.

I na kraju, vratio bih se na početak ovog teksta-krika, na slučaj one nesrećne žene što je presvisla kad se probudila na sopstvenom opelu, videvši ko i kako je oplakuje. Utešno je (u ovom neutešnom svetu) što se većina umrlih ne budi i ne vraća, makar to bilo i onih famoznih dvanaest minuta. Jer, mučno je gledati svu onu silu oplakivača, ucveljenih i zabrinutih teoretičara, čije krokodilske suze neće sprečiti neke druge, trenutno slobodne monstrume da učine ono što su naumili, a koji koriste nespremnost naših dičnih narcisoidnih država da sarađuju u cilju prenebregavanja budućih zločina. Države se igraju partikularizmima kao klikerima.

I još samo da parafraziram onu čuvenu repliku Duška Kovačevića iz filma Maratonci trče poslednji krug: “Ko je među nama živeo, ni smrt mu neće teško pasti!”

 

Objavljeno: 7. juli 2011. na  http://www.maribor2012.info/

Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.

Raspevavanje svoga- JAO!

(Beseda prilikom dodele nagrade „Dejan Medaković“)

Dozvolite mi da u ovom svečanom trenutku prizovem u sećanje Dejana Medakovića i podsetim na njegovo delo, dostojno kakvog renesansnog sveznadara, u čijoj je srži lako prepoznati kardiograme trajnih bežanja iz zavičaja i neprestanog vraćanja u njega.

U njegovom bogatom opusu nije lako nazreti mesto i trenutak u kome se bežanija pretvara u povratak, niti samouvereno ustvrditi kako je svaka bežanija istovremeno i povratak, a povratak – novo bežanje. Ispada da su neprolazni, a otuda i pouzdani, samo naši strahovi, strepnje i ljubavi koje se lako izrode u mržnje, te nas sustopice prate, trajno nagrizajući misao i trujući krv.

Pouzdano znam da ne pripadamo srećnom narodu, niti su srećni narodi sa kojima smo izmešani i sa kojima graničimo. Ali, možda ni jedan deo ovog naroda nije toliko izložen nerazumevanju (a time i mržnji) svojih komšija, ali i nepoznavanju sopstvenih moći i ograničenja, kao onaj koji je živeo i ponegde još živi u Hrvatskoj.

Otuda, valjda, najizrazitiji sinovi Srba iz Hrvatske, a Dejan Medaković je jedan od njih, uzaludno, ali zato ne i manje ustrajno, tragaju za odgonetkom tog nerešivog rebusa: pokušavaju umom da obuhvate bezumlje, da razumevanjem dešifruju i obuzdaju nerazumljivo.

Upravo takvim ljudima, znanim i neznanim, pokušao sam da ovim romanom podignem spomenik.

Akademik Medaković je opisao krug ne samo svojih, već i naših bežanja i proterivanja, zatiranja i odrođavanja, naših ubilačkih i samoubilačkih koraka. To je onaj krug koji kao narod i kao pojedinci opisujemo u nepresušnoj potrebi za tihom lukom i toplim utočištem.

Dovoljno je da ovlašno pogledamo njegovu bibliografiju, pa da ocrtamo kružnicu koja spaja Hilandar i Sentandreju, ide preko Zagreba i Beča, sve do Trsta i manastira Savine.

To je taj krug koji, umesto da se širi i nestaje u bezmerju i bezvremju, neprestano sužava svoj obim, nalik omči oko vrata obešenika.

Tome u prilog citirao bih nekoliko Medakovićevih stihova iz, meni sasvim razumljivo, važne pesme „Glina“, koja je, bezmalo, stara koliko i ja. Pesnik evocira uspomenu na one koji nisu uspeli da pobegnu, kako nekad, tako sad, ali i na begunce i bekstva u svim vremenima. Dakle, misao mu dopire do njih: „Nemoćnih / Da dostignu zbeg / Koji je krišom poneo sobom / Razloge / Za trajno nespokojstvo

U ovim stihovima zbeg se uzdiže u trajan simbol naroda kojem pesnik rođenjem pripada, postajući rezultanta svih individualnih i kolektivnih napora, dokaz i potvrda ne – večnog vraćanja, već – večnog uzmicanja.

I ovde potvrđujemo nauk po kojem je trajno nespokojstvo jedina poputbina iz koje proishodi sve što činimo, loše i dobro; kako sebi, tako i drugima.

Možda literatura ne suspenduje bol i tugu, ne umanjuje medakovićevsko „trajno nespokojstvo“, pogotovo ga ne otklanja, ali nam se valja nadati kako našu prolaznost čini sadržajnijom i, dozvolićete – otmenijom, a time i za stepen podnošljivijom.

Od literature je dovoljno i to što pokušava da na bolna mesta stavlja meleme i privije obloge kako bi se bolovi lakše podneli, bez namere da garantuje ozdravljenje, pogotovo ne – večni život.

Dostatno je, valjda, što nam pruža mogućnost da, kako se kaže u našem zavičaju, „raspjevavamo svoje – jao“, da se umivamo vlastitim, makar i suvim suzama, i navede da skrušeno priznamo kako nas život nadilazi, ma koliko bili vešti da ga podražavamo i vidoviti da ga sagledamo.

U tom svetlu razumem i ovo priznanje. Tumačim ga kao Medakovićev klimoglav za napore koje ulažem prilikom ispijanja zavičajnih otrova. Ovo veliko prezime, danas i ovde, personifikuje zavičaj koji imam i nemam, koji mi se nudi i otima, zapomaže i proklinje, koji me krepi i istovremeno baca u očaj.

Duboko uveren da nam je sećanje jedina budućnost, još jednom vam se svima zahvaljujem na ukazanoj časti i pažnji.

U Novom Sadu, 10. januara 2011.

Spinovanje NIN-ovanja

I OPET, posle ono malo svetla koje godišnje pada na ovu tričariju od književnosti, kojom se bavimo; iz ludila ili strasti, iz koristi ili častoljublja, kako ko i kako gde… I OPET, svejedno da li kao pasivni učesnik ili posmatrač, ostajem sa gorkim ukusom u ustima i osećanjem gađenja.

I OPET se svetla gase, reflektori montiraju na nekoj drugoj pustopoljani gde će se odigrati nova literarna cirkusijada, a mučnina u stomaku ostaje da tišti, kao kad se proguta neka teško svarljiva hrana.

I OPET smo registrovali tanani ekološki osećaj prema kojem je šteta onolikih šuma, stradalih samo zato da bi se štampala silesija srpskih romana. OPET smo doznali kako njihovi tvorci nisu vični romanopisačkom zanatu. OPET smo dobili poučitelne ćuške, mi koji se usuđujemo (bez valjane dozvole tribunala) da ih pišemo, a među nama su, čak, infiltrirani i bivši oficiri…

I OPET saznajemo kako bi sve bilo drugačije i bolje u ovoj zemlji kada bi se pisalo manje romana, jer nam se naš petočlani tribunal ne bi preko mere zamarao. Jer, dug je mandat, samoj večnosti nalik!

I OPET smo prisustvovali čuđenju nad “ljudskom potrebom ostavljanja traga u svom vremenu”. To je čuđenje, dabome, “sasvim kolegijalno” upućeno kolegama, piscima, sa kojima isti ti presuditelji jedu tanak književni hlebac, govore o njima po Serbijici, o njihovim ne-delima pišu i rišu, izriču im pohvale, zaokrugljuju stolove, zborare u zbornicima, uređuju i potpisuju “uzaludne” knjige.

I OPET to izgovaraju oni koji, takođe, nisu odoleli da, jednako kao i mi mučeni romanopisci, “ostavljaju trag u svom vremenu”. Štaviše, uvereni su da se tom njihovom tragu ne mogu naći prigovori ni manjkavosti, jer, bože moj, ti tragovi su emanacije božjeg dara, te im je dodeljen večni život, a njihovim sudovima trajan pečat. Odreda uvereni da njihov trag ne može biti sluzav, poput našeg.

I OPET – nigde ni zrnca mogućnosti, eventualnog nagoveštaja ili ograde da su se presuditelji – možda (ljudski je ne videti, odnosno grešiti) – negde, prema nekoj knjizi, mogli (božemioprosti) ogrešiti, nešto bitno u njima prevideti (ne bi bili ni prvi ni poslednji)… Ne, to je nezamislivo!

I OPET nam je, širokim potezima i dubinskim uvidima, održana lekcija (kako za vreme žiriranja, tako i posle dodele nagrade), da odreda nismo “zakoračili u maticu trećeg milenijuma”, već smo ostali “zabetonirani u tamnim vilajetima istorije”. Tako nam postaje jasno da zbog rečene “zabetoniranosti” od NIN-a postrada Andrićeva Prokleta avlija, Druga knjiga seoba Crnjanskog; dok je Desnica, verovatno, bio nedostojan zato što mu se Proljeća Ivana Galeba – nekako “rasipaju”… Ništa bolje ne bi prošla ni Margerit Jursenar, da je nesrećnim slučajem iz našeg vilajeta. Jer i ona je patila od famozne “zabetoniranosti”.

I (J)OPET, i opet!

za mirkov blog

O takozvanom neorealizmu kod nas, sasvim subjektivno

KOČIONI SISTEM SRPSKE PROZE

Gospođa Kritika smatra da su neorealisti učinili nagli zaokret u srpskoj prozi. Naglim zaokretom, poznato je, uvek se rizikuje ušinuće, da piscu u kičmi nešto krcne i zaboli, pa čovek posle hoda iskrivljen kao integral. Zato srpska proza poodavno ne oskudeva „uzetim” piscima i njihovim delima.

Za nagle zaokrete uvek je potreban dobar sigurnosni i kočioni sistem.

Međutim, kočioni sistem srpske proze prilično je primitivan. Nema tu servo uređaja, novih tehnologija i materijala visokootpornih na trenje. Pakne su joj dobrano izlizane, tako da baš „ne hvataju” ponajbolje. Uvek postoji mogućnost da naglo zablokiraju, zaiskre i zasmrde…, pa čak i da „propadnu”.

Kočenje nogama je uvek poslednja solucija koja im preostaje… Bitno je da se koči, da se ne jurca glavom bez obzira, ili s obzirom.

Ima i onih koji tvrde da se upravo iz tog straha rodila potreba za kretanjem unazad, pa su učestalost tapkanja u mestu i česti izleti unazad, srpsku prozu svrstali u red nazadnih pojava naše književnosti.

To što se u srpskoj književnosti oseća neugodan zadah, nije ništa drugo do smrad od učestalog bremzanja…

Zato joj je bolje da tapka u mestu, nego da se život i smisao u literaturi dovedu u pitanje ekskurzijama u neizvesno.

 

FEMINOIDE

Neorealistički hit predstavlja žena-pisac. To je, naravno, uvek lajava žena. U ovako patrijarhalnoj književnosti kao što je naša, sama činjenica da se radi o ženi-piscu pobuđuje znatiželju. Žene pisci to znaju i zato nastoje da budu maksimalno provokativne. U ovoj književnosti biti hrabar još uvek znači da je pisac spreman da čitaocu izruči gomilu nepristojnosti i nedoličnosti u „bijelo lišce”.     

Ovde, biti iskren znači najveću vrlinu; iskren kad je u pitanju piščeva prizemnost i prostakluk. A prizemna i prosta žena, odnosno ona koja sme i hoće da napiše i ono što se običan čovek ustručava da kaže sebi samom, dok sedi na klozetskoj šolji ili pred ogledalom…

Žensko književno misionarstvo je od drugačijeg materijala nego ono iz redova muškaraca. Žena pisac veruje (pa pokušava u to da uveri i svoje čitaoce) kako ruši tabue. I kao što ambivalentnost te sintagme (žena pisac) ima nečeg neprirodnog, protivurečnog i do kraja nedorečenog, tako i ta njena misija vrvi od osobina primerenijih „muškarcima piscima”.

Dakle, zahteva kuraž, bezobrazluk, upornost, nepokolebljivost… Ako piše o ženskoj masturbaciji, ona je uverena da to prva obznanjuje, ako sebe nazove kurvom – to smatra naročitom vrstom iskrenosti.

To je čist primer kad književnost služi kao sredstvo da se nešto jako važno napiše ili kaže. Kao i kod „muškaraca pisaca”, koji književnost (zlo)upotrebljavaju kao medijum za svoje prosvetiteljske i političke ideje i ambicije.

 

NEOREALISTIČKI HEDONIZAM

Neorealisti su hedonisti. Oni bartovski uživaju u tekstu. Iz njihovih sočinenija kaplju slatkaste kapi šećerne vodice. Oni nisu neorealisti, pre bi se reklo da su hiper-realisti. Njihovi junaci su, dabome, marginalci, ali marginalci – hedonisti. Puše travu, prejedaju se i prepijaju svim onim mirođijama tako dragih blagoutrobiju. I puštaju Fabuli da ih nosi po površini sve dalje i dalje, neznano kud. Klone se bilo kakvih filozofskih natruha kao đavo od krsta.

Neorealisti vode računa o svojim „dragim čitaocima”. Oni su sa njima u nekoj vrsti permanentnog koitusa, preciznije – u orgazmičnoj ekstazi. Ugoditi čitaocu je jedini imperativ.

Njihov tekst je uvek sklizak i natopljen vulvom, a ponekad i premazan vazelinom. U njemu nema pukotina. Sve im je ravno i glatko do Kosova.

Oni puše, piju, tulumare, obožavaju skupe stvari, gutaju pilule, zavlače ruku u pevaljkine gaćice – tako bi ih, kad bi smeo, opisao učeni postmodernista, koristeći poznati rok-predložak. Ali, on jedva da i trepće, plašeći se da bi i treptajem kapaka isprovocirao raspištoljene neorealiste.

 

Knjigotvorci bez staža

Možda je i ovo jedna od priča o ljubomori i oholosti, ali je radije vidim kao ilustraciju utiska jedne uvredljive pojave; uvredljive, pre svega, po neke od nas koji se i nakon dvadeset godina stidljivog bavljenja poslom što ga uz strepnju i oprez nazivamo književnim, nas koji se teško, sa nelagodom, i ne bez ironije nazivamo – književnicima.

Elem, sve mi više smetaju pojave (ili ih tek sad primećujem) čiji su protagonisti ljudi kojima je u neko doba svog života palo na pamet da bi valjalo napisati knjigu (jer im samo još to nedostaje da bi se „ostvarili“) koji su uvereni da je svetu nedostajalo upravo to i takvo delo i da je čekalo upravo njih da mu ga obelodane.

Obično je reč o ljudima koji to čine iz nekog samo njima poznatog inata i pizme. Pisanje takvih knjiga postaje oblik osvete, samohvalisavosti, razmetanja i, najčešće, smešne namere da njome poduče beslovesni plebs, otvore mu oči i demonstriraju svoju obaveštenost i učenost.

Iste te ljudi nikad nećete sresti u bibliotekama, na književnim večerima, kao i na drugim mestima gde se nude „kulturni sadržaji“. Pogotovo im je nepoznato postojanje književne periodike, konkursa, čitanja, slušanja; ukratko, svih oblika postojanja književnosti. Jer – oni su rođeni da daju, a ne da primaju.

Nema, dakle, književnog stažiranja, strpljivog i mukotrpnog učenja zanata, aktivnog i pasivnog življenja u književnosti i sa njom. Pogotovo su daleko od uverenja da je književnost maraton, a ne sprinterska disciplina.

To je zamorno za ovaj tip ljudi. Oni nemaju nerava za takav napor, jer predstavlja gubljenje dragocenog vremena i krunjenje njihovog bogomdanog dara.

A kad dođe i taj dan da neka od izdavačkih kuća objavi njihovo „remek-delce“, debelo ih globeći za iskazanu sujetu, oni su, u prvi mah, ushićeni, naivno misleći da čitav svet zna kako su oni sad i – pisci – i da im „ne gine“ spomenik u gradskom parku.

Nalik su onom Čehovljevom pijancu koji se neizmerno obradovao pomenu svog imena u novinama, makar tamo dospeo zato što je najuren iz krčme zbog uznemiravanja gostiju.

Organizuju promociju, na koju dođe rodbina i prijatelji, a nađe se i neko blagoglagoljiv da sve to pohvali i obodri.

Posle toga, dabome, dolazi razočaranje. Nisu ni trepnuli, a svet i dalje stoji na svom mestu, funkcioniše na način kako je to činio i pre pojave njihovog epohalnog dela. Nema lovorikâ, nema ni čitalaca, a sve su prilike da nema ni besmrtnosti o kojoj su sanjali.

Sve zbog toga što su preskočili neuporedivo iskustvo književnog stažiranja, jer ono prizemljuje naglo poletele, mnoge zalutale odvrati od magluština književne ambicije, prepuštajući vremenu da proseje kroz svoja gusta sita, ostavljajući književnost onima kojima je ona jedini način življenja, i čitaocima, ma koliko bili retki.

Kentauri iz pandemonijuma naše književnosti

Kod nas je nemoguće u čistom obliku naći kako kritičara, tako i urednika. Oni se, obično, kriju iza obe navedene maske. Kad se obratite nekom od njih kao kritičaru, on će se, uz izvinjenje, predstavljati kao urednik i obrnuto.

Ako ste – jadni ne bili – doneli svoj rukopis književnom kritičaru na ekspertizu, on će vam se obratiti prozuklim glasom urednika siromašne izdavačke kuće koja je korak do bankrota. Uz to, neće propustiti priliku da vam održi lekciju o tome šta danas „ide” na čitalačkom tržištu i kako se piše u Evropi i Americi. Procenjivaće ciljnu grupa koja će vaše Delo čitati i u koliko će ga primeraka prodati. Dok savetuje pisca koji drhturi pred njim kao kritičarem, on će mu glagoljati da se „približi” Njenom Veličanstvu Čitalačkoj Publici, jer se ne piše za kritičare, ni za desetinu visokozahtevnih čitalaca, nego za čitalački plebs.

Ponudite li rukopis uredniku izdavačke kuće, on će vas besplatno edukovati o književnim trendovima u Svetu i kod Nas i podučiti kako i o čemu treba da pišete ukoliko želite uspeh kod kritike.

– Zašto pišete o Brunu Šulcu, kad ste mogli i o Karađorđu?! –upitaće vas on sasvim ozbiljno.

Postoje i oni slučajevi kad Urednik služi vlasniku Izdavačke kuće kao amortizer ili tampon od nasrtljivih pisaca koji još uvek veruju da je kvalitet presudan kriterijum kod odlučivanja šta će se i kome će se štampati ponuđeni rukopisi.

Klimakterična književnost

Najbolje godine u kojima izbijaju klice književne ambicije su rane šezdesete. Tada se u budućem piscu potpuno formira slika Književnosti Kao Takve. Uglavnom su to prosvetni radnici, mada ima znatan broj i onih koje smo od milja zvali društveno-političkim delatnicima, dakle, bivši direktori, partijski sekretari, opštinski kuriri, ali ne nedostaju ni oni koji su školu zaobilazili u širokom luku. Poneseni „humanom“ idejom da za sobom ostave kakvog traga, pa makar on bio i sluzav, oni besomučno kreću u branje književnih lovorika.

Redovni su posetioci književnih večeri. To im dođe kao ulaganje u budućnost, odnosno sticanje kredita na osnovu kojeg će i oni, jednog dana, odnosno večeri, isto tako sesti za taj sto za kojim sede Književnici i nadmoćno pogledati u publiku, obliveni nekom nadnaravnom milinom koja je drugo ime za besmrtnost.

Njihovo dragoceno iskustvo u radu sa mladim naraštajima ili partijskim članstvom daje im za pravo da tvrde kako su večno mladi i agilni. Aktivni su učesnici na tim Književnim WeCe(r)ima; obavezno imaju nešto nevažno da primete i nebitno priupitaju Renomirane Goste. Znaju često i sebe da citiraju i, u kratkim crtama, ispričaju svoju neveselu Životnu Priču. Obavezno donose knjigolike predmete i velikodušno, uz kitnjaste posvete, poklanjaju ih prestoničkim gostima. Ne propuštaju priliku da nagoveste skoro nastajanje novog, do sad neviđenog i nenapisanog Delceta.

Naročito ih ganu one pesme i priče koje za temu imaju „svet medveda i leptirova“, jer, pobogu, oni su večiti optimisti, a književnost je za njih sklonište od svih zala ovog sveta. Ona, Književnost, sušta je Lepota, i tu nema mesta za bilo šta drugo, i tako dalje i tome slično.

Predstavnici klimakterične književnosti su veoma dobro organizovani. Imaju široku mrežu klubova, udruženja, imaju i svoje časopise u kojima jedni drugima pišu panegirike. Organizuju brojna takmičenja i olimpijade na kojima razmenjuju nagrade. Imaju i svoju izdavačku infrastrukturu, svoje sponzore i dobrotvore. Jedni drugima su jedina lektira.

A takva čitalačka publika nije za potcenjivanje, zar ne?

Kako bi se opravdali, u domaćim okvirima vole da pomenu literarnu sudbinu Marka Miljanova, a u svetskim razmerama Karla Kolodija, tvorca bajke o Pinokiju i Žozea Saramaga, koji je čak i Nobelovac. To su krunski dokazi kojim se brane od svake demotivirajuće invektive.