O velikom i malom K/k u književnosti, deo prvi

VELIKO I MALO

Kod mnogih pisaca je veliko i malo K/k u reči – književnost – pitanje percepcije. Različito gledaju na stvari, iz različitih uglova i rakursa ih posmatraju, pa se jednima čini da je malo k dovoljno veliko, dok drugima veliko K u svojoj velični izgleda jedva raspoznatljivo. Gotovo nepostojeće.

Uvrežilo se mišljenje da veličina tog slova stoji u tesnoj vezi sa količinom krvi (neki tu materiju nazivaju i – mozgom) u pojedinim organima kod onih koji tu književnost stvaraju i tumače. Ako je njihova književna potencija natprosečna, onda je zasigurno količina krvi u mozgu (mozga u krvi) stvaraoca ispod uobičajnog niovoa, te veliko K, logično, preuzima funkciju mozga (krvi).

S druge strane, malo k svoj hendikep pravda brigom za nesmetano funkcionisanje sivih ćelija, od kojih sve počinje i u kojima se sve završava.

Malo k ne igra samo na večnost, ono vodi računa i o ovozemaljskim zadovoljstvima. Na prvi pogled, sa malim k užici su nespojivi; iako mnogima izgleda da oni, po pravilu, podrazumevaju upravo veliko K.

Kod većine pisaca odlučujuću ulogu za njihovo samopouzdanje ima veličina toga k/K, mada ima i onih koji pitanje velikog i malog K/ k ne smatraju naročito važnim, pošto su u stanju da jednako raspevaju i malo i veliko slovo.

Piscima imponuje veliko K (jer je to jedna od mačističkih predrasuda), čak i onda kad Gа ne koriste. Drugi (oni sa malim k), opet, veruju (misleći da je vera presudna) kako će malo k s vremenom prerasti u ono veliko.

Jedni se povlađuju načelima sablje, a drugi zakonitostima – kanije. Jer, poznato je, jedno bez drugog ne može.

Ima trudbenika u književnom vrtu koji za K ne mare. Ni do kakvog im k nije. Oni ne dozvoljavaju da po(d)legnu toj lažnoj sofistici. Njima je bilo kakvo k nepotrebno, kao ni ono što ide posle njega.

Oni mogu da pišu i bez njih. Ili im lako nađu odmenu.

Od k do K.

I nazad.

Do k.