Sada joj se dobrovoljno predajem, makar to bilo samo
na pola sata. Na taj način priznajem poraz, kao što se
priznaje nemoć pred elementarnom nepogodom.
Predajem se, dakle, uprkos okolnosti što mi je od
početka jasno kako je reč o jeftinom skeču za naivne.
Već danima nastojim da, uprkos vrućini i obavezama, ne propustim gledanje Nacionalnog dnevnika Ružičaste televizije . I to upravo one koju sam, ne bez gađenja, u širokom luku zaobilazio godinama, nastojeći da sačuvam ovo malo zdrave logike i ukusa, preostalih nakon toliko nasrtaja i iskušenja. Sada joj se dobrovoljno predajem, makar to bilo samo na pola sata. Na taj način priznajem poraz, kao što se priznaje nemoć pred elementarnom nepogodom. Predajem se, dakle, uprkos okolnosti što mi je od početka jasno kako je reč o jeftinom skeču za naivne.
Priznajem, u programskoj šemi dotične televizije nije se dogodilo ništa spektakularno. Pretežni deo programa jednako mi je nezanimljiv kao i ranije. Sve osim malih pojedinosti, sitnih ekscesa koji se odigravaju usred uobičajeno dosadnog Nacionalnog dnevnika. Dakle, ništa se spektakularno nije dogodilo. Ružičasti pogled na svet je dosledan i tu doslednost demonstrira tako što povremeno fingira nedoslednost, odnosno – nastavlja da preteruje, ako se ta reč može smatrati sinonimom za laž.
I upravo okolnost da se nešto neuobičajeno događa sa ružičastom ideologijom (ako se ona tako može nazvati) razgoreva u meni zluradost, koja me prikiva uz takozvani Nacionalni dnevnik. Malo ko može da se zabavlja tako nesuvislom gomilom informacija kojima vrve dnevnici, vesti ili hronike, ali moja zluradost je prosto procvetala nakon sistematskog „ocrnjivanja“ Hrvatske udevanjem pikanterija iz njene nevesele svakidašnjice. A sve se to deševa tek pošto smo se mesecima trovali aferom trovanja Medijskog Magnata, posve nalik na onu sa Rupertom Mardokom u glavnoj ulozi.
O Ružičastoj televiziji moglo bi da se piše naširoko i nadugačko. Pre svega o njenoj ulozi u kreiranju opšteg (ne)ukusa: u oblačenju, ponašanju, muzičkom izražavanju, ali i načinu komunikacije. Mogla bi se napisati opširna studija o tome kako je u godinama posle rata u bivsoj Jugoslaviji profilisala svojevrsni pogled na svet. Ali, avaj – ko bi to čitao?! Ne čitaju se ni aforizmi, a kamoli studije.
Isto tako, valja podsetiti da su o „ružičastom“, kao sinonimu za kič i sladunjavost, već napisane silne knjige, kao i ogledi o lažnom načinu življenja, konzumaciji lažne kulture i svega što uz nju ide. Kao i o kič-osećanjima i kič-ljudima. Ta okolnost, dabome, „ružičasto“ ne sprečava da, kao i svaki korov, cveta u hiljadu cvetova.
Kako i priliči „ružičastom“ i svemu što ono podrazumeva, ova medijska kompanija je poput kancera počela da se širi zemljama bivše Jugoslavije. Nalazila je načina da prodre i kroz najtvrđe birokratske sisteme i dopre do svojih potencijalnih korisnika. Tako su se širile i vesti o ovom novom privatnom ratu u kome je opet trebalo svi da uzmemo učešće.
Ružičasta je sve ove godine radila na produbljivanju amnezije, a pre svega na zaboravu krvavog razdruživanja bivše braće. Zaborav se postizao lakim notama i imbecilnim humorom. To je, po njenom modelu, trebalo da zaleči sve otvorene rane, jer, zaboga, ko peva taj zlo ne misli.
Tako se upravo ružičasta magla pregla da nas miri, povezuje, što iz političkih, a što iz ekonomskih razloga. Znamo da je usled rata većina veza pokidana, bivša infrastruktura demontirana i pokradena, prekomponovana i redizajnirana. Bilo je logično da će se naći neko dovoljno mudar i politički moćan koji će pokidane veze početi da uspostavlja, mudro jašući na talasima kič-sentimenata koji se tiču vremena bivše Jugoslavije. Najpre se sa raznih ružičastih frekvencija krenulo na osvajanje najbezbolnijeg terena – muzičkog, a potom i filmskog. (Bar tada se mislilo da su najbezbolniji.) Nije nebitna činjenica da je čelni čovek Ružičastog projekta imao zapažen izlet u rok muziku. On je dokaz više kako nije potrebno otkrivati krivce za odumiranje rock ‘n roll-a; jer su ga izdali mangupi iz njegovih redova.
Evo zapleta kao iz udžbenika. Najpre se pleni čuvena jahta još čuvenijeg vlasnika. Zbog „kršenja hrvatskih carinskih propisa i međunarodne Konvencije o privremenom uvozu“. Onda je Hrvatska carinska uprava objavila oglas za prodaju luksuzne jahte. Potom sledi kontraudar. Srećom po ovu sapunicu – vlasnik jahte je i vlasnik nacionalne televizijske frekvencije, što čitavoj priči daje ubrzanje. (Sa moćnim ljudima je uvek tako; naročito su osetljivi na svaki postupak učinjen kako bi im se vlast okrnjila a moć i uticaj umanjili.)
On kratko najavljuje da se sprema „za najtvrđu i najbrutalniju bitku ikada“, realizujući „programski koncept u zaštitu interesa srpskih potrošača i građana Srbije“. A to izgleda ovako: na rečenoj televiziji se počinju emitovati informacije o prebijenim ili zlostavljanim građanima srpske nacionalnosti na hrvatskoj teritoriji. Usput, ne prikrivaju se i informacije o robama i proizvodima iz Hrvatske koje su neispravne, zagađene ili otrovne, a prodaju se na srpskom trzištu. Usput se postavlja pitanje o zloupotrebi imena Kranjske kobasice u prokazanoj državi… (Dakle, kivan na tretman Hrvata spram njegove jahte, vlasnik balkanske Ružičaste imperije je odlučio da prekine sa proizvodnjom ružičastog pogleda na svet i na trenutak, bar tokom Nacionalnog dnevnika, zaliči na sekvence koje obično gledamo na FOX Crime, pa ružičastu gamu svede na crno-beli „kolorit“.)
Sve to navodi Ministarstvo spoljnih poslova i evropskih integracija Hrvatske da hitno reaguje. Promtno je primljen predstavnik ambasade Srbije u Zagrebu radi protesta zbog „neutemeljenih i negativnih sadržaja“ o Hrvatskoj na dotičnoj televiziji. Međutim, vlasnik Svenarodnog Ružičastog ne popušta ni milimetar. On pokreće svu mašineriju svoje televizije kako bi digao bunu na regionalnog dahiju – hrvatsku državu. Sve u nameri da pokaže koliko je moćan. Jahta je tek povod i u daljem toku ovog serijala – sporedna stvar.
Ispada da je vlasnik prokazane televizije sve do nedavno Hrvatskoj praštao nestašluke, ali je sad, izazvan u svoj svojoj nevinosti, rešio da progovori i srpskoj javnosti (mada računa i na regiju) na pasji rep ocinkari Hrvatsku.
Zato s ljubopitljivošću gledam Nacionalni, jer je u svakom od njih udenuta bar po jedna nova žaoka u srce junačko. Jer, uvek se tuđi ratovi gledaju sa kibicerskom strašću i sumanutim poznavanjem detalja, zar ne?
Naizgled – sledi dugotrajana bitka, pošto se lako pronađe neko nezadovoljan, povređen i uvređen (naša dična regija vrvi od takvih), spreman da u cilju istine i samo istine progovori i posvedoči. Ali tako da i oni, ružičastim omađijani, vide pravu sliku Hrvatske, koja je odjednom postala nedostojna prisustva srpskih turista, pogotovo Srba iz Hrvatske.
Samo su okoreli naivci mogli da pomisle kako će od svega ovog proizaći teške posledice. Naprotiv! I ova sapunica će, kao i tolike druge, kako na Ružičastoj, tako i na sličnim televizijama imati srećan kraj. Svi će na kraju biti zadovoljni. Hrvatske pesme, filmovi, a pogotovo serije, vratiće nam se u još većem broju i minutaži. Hrvati će kroz reklame prizivati Srbe na letovanje, ali će im i dalje ponegde i ponekad priređivati neprijatnosti. No, takve banalnosti biće nedostojne ozbiljnosti Nacionalnog, kao takvog.
Sve dok jahta bude nesmetano plovila Jadranom. A u skladu sa proverenim ružičastim receptom: red otrova, pa red melema za dušu…
Opet ćemo istaći ružičastu parolu po kojoj su i u ovom nadmetanju – svi pobedili!
Objavljeno: 10. septembar 2011. na http://www.maribor2012.info/
Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.
Оставите одговор