"Ne pomaže mi ni osećanje stida što sa takvim
čovekom delim pripadnost rodu, naciji, mestu i
vremenu. Znam, ne pomaže ni ovo neznatno
optužujem, ne pristajem, ne pripadam. Sve je to
jedva čujan zveket spram nesreće koja bruji oko
mene, oko nas, i preti da me (nas) unizi i poništi do
beslovesnog živinčeta."
Pre nekoliko dana sam pročitao vest da je negde u Rusiji, prepunoj čuda i bizarnosti, izvesna žena umrla od srčanog udara, nakon što se probudila, srećom ili nesrećom – to više niko ne zna – u otvorenom mrtvačkom sanduku, ugledavši članove porodice kako je oplakuju pred sahranu. Kad je otvorila oči, počela je da vrišti, nakon čega su je prebacili u bolnicu. Pedantni novinar je zabeležio kako je nesrećna žena na intenzivnoj nezi živela punih dvanaest minuta, pre nego što je po drugi put umrla od srčanog udara. Ovaj put – nepovratno.
Ova vest me je naterala da se prisetim Gogoljevog “slučaja”. Manje-više je poznato da je veliki pisac bolovao od takozvanog letargičnog sna. Poznavaoci tvrde da se pomenuta bolest teško razlikuje od smrti. I još dodaju da u letargičan san padaju osećajni, emotivni ljudi. Otuda je razumljiv efekat kojim ova priča deluje na većinu ljudi, jer je malo onih među nama koji se ne smatraju suštim emotivcima. A potom i potencijalnim žrtvama te bolesti i svega što ona može da im priredi.
Kažu da je Gogolja zadesio takav san, ali je lekar naslutio o čemu se radi i spasio ga. Zato je opravdana Gogoljeva bojazan unesena i u njegov testament, u kojem je najbližima prikričio da ga, pošto umre, brže-bolje ne sahranjuju, već da to učine tek onda kad konstatuju vidne tragove raspadanja na njegovom telu. Ostaje nepoznato da li su ga poslušali.
Sve bi to, dabome, palo u zaborav, da 1931. godine Danilovsko groblje nije prekopavano i prenošeno na Novodevičje. Među silnim grobovima, prekopan je i onaj – Gogoljev. Sveznajući pripovedač tvrdi kako su prisutni “ostali užasnuti slikom koja im se prikazala: raspadnuti Gogolj ležao je u grobu okrenut na stranu”. Nije pomoglo ni objašnjenje po kojem se to desilo pod uticajem podzemnih voda.
Ova priča bi mogla da se završi manje-više podnošljivim narovoučenijem, po kome čoveka snalazi upravo ono od čega najviše beži i čega se najviše plaši. No, slaba nam vajda od verbalne gimnastike.
Sav ovaj uvod ne bi imao previše smisla (ukoliko ga još ima i ukoliko je nekome do njega stalo) da se ovih dana kroz našu “regiju” ne valja priča-trakavica o jednom silovatelju i, verovatno – ubici. U sve to su umešane naše slavne države, zahvaljujući čijim još slavnijim ustavnim porecima jedna čovekolika kreatura puni novinske stupce iz dana u dan, dok na stotine ljudi učestvuje u potrazi za telom njene poslednje žrtve.
Kada je izostala brza reakcija državnih organa, usledili su protesti zabrinutih građana, izjave očevidaca, izrada foto-robota, a potom i organizovana potraga. Sasvim dovoljno da se počinilac udalji na poprilično vremensko i prostorno odstojanje i nastavi da policijama zavarava trag, ostavlja oproštajna pisma i nastavlja sa svojim skrivanjem.
Nakon što je konačno dolijao, podvrgnut je istrazi u kojoj se ispostavilo da uhapšeni nije od juče, da mu ovaj zločin nije prvina, da je za silovanja i pokušaje istih već osuđivan, da se već godinama nalazi na poternicama nekoliko zemalja u regionu, da je hapšen na osnovu međunarodnih poternica i isporučivan zemlji koja ga, dabome, ne potražuje. Sada se sumnja širi poput kancera i baca novo svetlo na mnoge slične a nerešene slučajeve silovanja i nestanka u regiji.
Svejedno, on se niz godina vešto, ali ne i preterano obazrivo, migoljio iz države u državu, izbegavajući takozvanu ruku pravde. Nije se, dakle, krio, već je sasvim legalno radio kao vozač za više firmi. A sve zahvaljujući tome što jedna država ne daje ni paru, pfening, cent ili lipu za to što njega, drumskog monstruma, neka druga država goni i potražuje.
Sopstveni državljani su svetinja! Naši monstrumi su naša stvar! I nema te sile da našeg državljanina izručimo nekom drugom, makar on bio okrivljen i osuđen. Zaboga, reč je o Njegovom Veličanstvu Suverenitetu i Svetom Ustavnom Poretku! A kad je reč o tako nesamerljivim pojmovima, ljudski životi su obična smetnja i nužno zlo. Državotvorno inaćenje birokratija i njihovo nadgornjavanje već je toliko puta uzajamno demonstrirano – postalo je nezaobilazna odlika nezrelosti, što je drugo ime za neodgovornost.
Tako ovih dana ovlašćeni predstavnici “ustavnih poredaka” zemalja regije krivicu za počinjeni/e zločin/e sa sebe prebacuju na neku drugu stranu, druge ustavne i pravne poretke, suverenitete i integritete, na izvesne procedure, dobre običaje, međudržavne i pravne vakuume… Ukratko, sve se svodi na to da se monstruoznost deli na: našu (što je skoro nemoguće) i njihovu, odnosno vašu (što se samo po sebi razume). Nikom nije palo na pamet da je ona univerzlana “tekovina” i da se protiv nje odvojeno može boriti samo lud ili zlonameran.
I, taman kad sam naivno pomislio kako monstruoznost nema ni nacije ni države, kako isključuje svaki pokušaj pravdanja, dovoljno je da nabašem na poneki otrovni komentar ispod vesti o ovom “slučaju”, pa da zadrhtim od besa i jeze. Pogotovo kad pročitam da dotični monstrum svakodnevno menja iskaz, pa, između ostalog, svoja zlodela pravda okolnošću da ga je nesrećna devojka nazvala četnikom. Koliko je to sumanuta konstrukcija ne treba naročito da se analizira, jer je suludo poverovati u to da nekog primite u kamion, a on vas iz čista mira obaspe uvredama. Navodno, pomenuta kvalifikacija ga je dovela do toga da mu padne mrak na oči, što je neophodan uslov, odnosno opravdanje za svaki zločin.
Ne pomaže mi ni osećanje stida što sa takvim čovekom delim pripadnost rodu, naciji, mestu i vremenu. Znam, ne pomaže ni ovo neznatno optužujem, ne pristajem, ne pripadam. Sve je to jedva čujan zveket spram nesreće koja bruji oko mene, oko nas, i preti da me (nas) unizi i poništi do beslovesnog živinčeta.
I na kraju, vratio bih se na početak ovog teksta-krika, na slučaj one nesrećne žene što je presvisla kad se probudila na sopstvenom opelu, videvši ko i kako je oplakuje. Utešno je (u ovom neutešnom svetu) što se većina umrlih ne budi i ne vraća, makar to bilo i onih famoznih dvanaest minuta. Jer, mučno je gledati svu onu silu oplakivača, ucveljenih i zabrinutih teoretičara, čije krokodilske suze neće sprečiti neke druge, trenutno slobodne monstrume da učine ono što su naumili, a koji koriste nespremnost naših dičnih narcisoidnih država da sarađuju u cilju prenebregavanja budućih zločina. Države se igraju partikularizmima kao klikerima.
I još samo da parafraziram onu čuvenu repliku Duška Kovačevića iz filma Maratonci trče poslednji krug: “Ko je među nama živeo, ni smrt mu neće teško pasti!”
Objavljeno: 7. juli 2011. na http://www.maribor2012.info/
Maribor 2012 – Evropska prestolnica kulture
Maribor in partnerska mesta Murska Sobota, Novo mesto, Ptuj, Slovenj Gradec in Velenje bodo v letu 2012 Evropska prestolnica kulture.
Оставите одговор