Беседа у славу Бранислава Нушића

Поштовани представници Удружења драмских писаца Србије, уважени чланови жирија, драги пријатељи, даме и господо,

Хвала Вам што сте ми омогућили да се данас и на овом месту, заједно са вама, поклоним сенима Бранислва Нушића, великог – у мајсторству писања и великог – у личном болу.

Члановима жирија захваљујем и зато што су препознали моју тежњу да кроз форму драме проживим страдање једног од јунака Првог светског рата, Станислава Кракова, потоњег писца и новинара – а тиме и посредно подсетим на онолике жртве које су пале и које су, бојим се, неповратно заборављене.

Подсетићу вас на две чињенице из Нушићеве биографије и библиографије. Прва је погибија његовог сина Страхиње – Бана, једног од 1300 каплара, а друга је његов роман Девтсто петнаеста. Једна за другу су чврсто везане, јер на самом почетку романа Нушић исписује потресну посвету: „Место трошне камене плоче, сине, овом књигом туге и болова бележи ти отац гроб“.

На дрзугом месту у роману Нушић констатује: „Туга је осећај који се не да ни с ким делити“. И он је није делио, нити се њоме разметао. Чувао је дубоко запретену у себи.

Пишући Деветсто петнаесту Нушић је покушао немогуће – да опише трагедију читавог народа – да би на самом крају романа признао да нема човека који ту трагедију може сагледати и уметнички савладати. Зато је себе сматрао само сарадником, једним од многих сакупљача грађе на основу које ће се тек стварати историја, прича или еп,  мада је и тада наслућивао да ће будућим генерација оно доба патње и суровости изгледати невероватно, попут бајке.

Нушићев роман се завршава у Пећи, на месту где се, како каже, „завршава трагедија народа а почиње трагедија појединаца“. У драми Победници, победници покушао сам да, на основу прозе Станислава Кракова, реконструшем део његове животне приче – а преко ње и трагедију сваког од тих појединица на које Нушић мисли.

Краков у својим делима, с једне стране сведочи о војничком јунаштву и страдању, с друге и нечовештву, кукавичлуку и порцима које он доноси, док Нушић у свом роману описује сву драматику живота у позадини, злопаћење цивила у збегу, повлачењу пред непријатељем и страх пред неизвесношћу.

У том драматичном и бурном времену, животне путање Нушићевог сина Бана и Станислава Кракова – као да се огледају једна у другој. Почевши од Скопља  – у њему Станислава, током „практичних фортификацијских радова“, као питомца Војне академије, затиче објава рата Србији, а Страњињу Нушића, нешто касније, на двомесечној војној вежби, у јединици касније прозваној „1300 каплара“.

У својој мемоарској књизи Живот човека на Балкану Краков се сећа родног Крагујевца, у који са колегама долази из Скоља, а где се налази Врховна команда, која га, као ванредно унапређује у официра и распоређује у јединицу, у Пожаревцу. Нешто касније, кроз Крагујевац ће проћи чувени ђачки батаљон, у којем је био и Страхиња Нушић, одлазећи ка Горњем Милановцу, и даље. Станислав је неким чудом преживео рат, Страхиња – није; страдао је код Пожаревца.

Већина савременика Нушића види искључиво као комедиографа, заборављајући друге књижевне родове којима се огледао, као и његову личну драму, у којој је налазио подстрека и за своја комедиографска дела. Очигледно да се неутешан човек лакше осмехује на свет око себе.

И, коначно, као библиотекару, није ми без значаја ни чињеница да је један од Нушићевих послова био и место библиотекара у Народној скупштини. Тај податак ме наводи да га ту замислим и у нашем времену. Готово сам сигуран да би са нама поделио сличан утисак: да су његови јунаци демисионирали из књига, да су се помешали са нама и – уместо да се ми осмехујемо њима – они се смеју нама.                                               

У Београду, 19. јанаура 2019. 

Књига дана Народне библиотеке Србије – „Пустоловине бачког опсенара“, за 8. јануар 2019.

https://www.nb.rs/misc/bof_archive.php?year_month=2019_01

Представљање романа „Пустоловине бачког опсенара“

Библиотека „Радоје Домановић“, Топола, 25. септембар 2019.

Општинска библиотека „Слово“, Лапово, 23. април 2019.

Народна библиотека Смедерево, 22. април 2019.

Кућа краља Петра I, 27. март 2019.

Народна библиотека „Данило Киш“, Врбас, 21. март 2019.

Градска библиотека Суботица, 20. март 2019.

Дом културе, Чачак, 20. фебруар 2019.

 

Библиотека града Београда, 11. децембар 2018.

Обреновац, 7. децембар 2018.

Крагујевац, 29. новембар 2018.  

Беседа поводом доделе награде „Мирослав Дерета“

Поштована породицо Дерета, господине Коларићу, уважени чланови жирија, колегинице и колеге, даме и господо!

Задовољство ми је да учествујем у заједничком напору одржавања сећања на једног човека, пионира српског издаваштва новијег времена, најпре учествовањем на конкурсу, а потом и на овој свечаности поводом доделе награде која носи његово име.

Колико сам имао људску и списатељску потребу и обавезу да кроз неколико претходних књига ставим у фокус страдања мог ширег завичаја током деведесетих година и дам им одговарајући књижевни облик, толико сам желео да затворим тај тематски круг и отворим врата новим изазовима. Управо рукопис романа „Пустоловине бачког опсенара“ представљао је покушај отклона од једног времена и несрећних догађаја који су их обележили.

Срећна је околност што је „Дерета“ прошле године имала слуха да објави први том „Путописа“ Станислава Кракова, који сам приредио. Потрага за његовим текстовима омогућила ми је да набашем на једну од носећих тема овог романа – судбину једног Суботичанина – Димитрија Вујића.

Та тема се налазила у репортажи Станислава Кракова, објављеној 1926. године у дневном листу „Време“ и предстваљала је кроки могућег романа или, још вероватније – филма, у чију је сугестивну моћ на широке масе њен писац, већ тада, нарочито веровао.

Испоставило се да сам, бежећи од дојучерашњих тема, зашао у другу половину османаестог и прву половину деветнаестог века. Између осталог, Краков у својој репортажи Вујића назива – бачким Казановом.

Дозволите ми да вас овде подсетим  на чувени есеј Штефана Цвајга о Казанови, у којем је проницљиво описана атмосфера оног времена. Цвајг види осамнаести век као „карусел превараната са истим лицима од Мадрида до Петрограда, од Амстердама до Пресбурга, од Париза до Напуља“, помињући живописне ликове Талвиса, Алфизија, Шверина, Сен-Жермена, а нарочито неодољивог и неупоредивог – Ђакома Казанове, подсећајући нас да „сви ти глумци, играчи, музичари, пустолови, проститутке и алхемичари, заједно са језуитима и Јеврејима предстваљају тада једине интернационалце света“.

Цвајг тиме говори о индивидалцима највишег реда, који су својим знањем, спретношћу, безобзирношћу и шармом надмудривали бесловесну гомилу, али и крунисане главе. Кад не би успевали у својим хазардерским подухватима, бежали су пред бесом и одмаздом, такође сами, опет користећи једино што поседују – своје вештине и домишљатост.

Дао сам себи слободу да се позабавим са представником те епохе и ставим га напоредо са животом једног осамљеног и осетљивог човека нашег времена који, на прагу старости, своди рачуне са собом и светом. Живот светског пустахије укрстио сам са унутрашњим путовањима једног меланхолика и мизантропа.

У последње време смо склони потцењивању моћи књижевности. Како они којима је она обична забава, тако и ми, којима је страст. Верујем да права књижевност увек говори и о нашем времену,  чак и онда када се бави личностима и догађајима из ранијих векова.

У случају мог романа, судбина Димитрија Вујића се може посматрати и као димна завеса или, у складу са временом у којем је живео и друштвом у којеме се кретао, као – маска. Најпре као маска иза које се крије мој приповедач, као копрена кроз коју он гледа људе око себе, али и маска у коју зури свет, равнодушан на изглед лица испод ње.

Отуда прижељкујем да ће виспрен читалац – а такве сваки писац прижељкује – у овом роману умети да препозана вртоглаву игру између двају временских огледала и прочитано обогатити сопственим дахом и духом.

У тој вери још једном вас поздрављам и захваљујем на указаној пажњи и части.

У Београду, 3. децембра 2018.

Вечерње новости, Београд, 25. новембар 2018.

Оно што читаоце овог романа на први мах интригира јесте дилема да ли је главни јунак Димитрије Вујић стваран или потпуно измишљен лик.

Најпрецизнији одговор би био да је главни јунак – домишљен. Никако измишљен. Стварно је постојао човек по имену Димитрије Вујић. Родио се 1758. године у Суботици, прошао Европу уздуж и попреко и умро 1836. у једном замку поред Брисла. У тим временским оквирима сместио се један необичан и интересантан живот, достојан највећих авантуристичких романа. Данас бисмо рекли да је одличан материјал за високобуџетни филм. Оскудни подаци који су Вујића надживели послужили су ми као торзо за роман, а многе празнине покушао сам да домислим, користећи доступна сазнања о времену у којем је живео. На крају писања тешко је разлучити шта је стварно а шта домишљено. Био бих задовољан уколико он оживи у читалачкој свести.

Главног јунака представљате као изузетно сложену личност, саткану од великих супротности и контраста.

Вујић је човек који срља из авантуре у авантуру, из једне политичке калкулацију у другу, не признајући пораз ни онда када је он више него очигледан. Способан да се умили крунисаним главама и високим световним и верским достојанственицима тадашњих краљевина и царстава, али и многим женама, у покушајима да и једне и друге искористи за остварење својих циљева. Таква личност не може да буде обична и једнозначна. Довољно је што је био у служби Марије Терезије, као главни курир између царице и њене кћерке, Марије Антоанете, као и код пољског краља Августа Поњатовског. Коначно, опсесивна идеја да стане на чело Црне Горе није га напуштала до краја живота, па га сврстава у живописну легију самозванаца у тој земљи. Уз све то, нису му биле стране ни обавештајне и друге услуге, само ако су добро плаћене.

Вујић све време настоји да изигра богат свет и живи на његов рачун, али је и сам био обмањиван и мета сплеткароша.

У маниру највећих пустолова тога времена, Вујић живи на туђ рачун. Свеједно да ли су то свргнути Бурбони, које уверава да ће их вратити на прeсто уколико му дају извесну количину новца ради прикупљања војске састављене од Црногораца и Албанаца или кад десет година бива коморник пољског краља. Поред тога што је био варалица првог реда, похлепа га је неминовно одводила у лаковерност, тако да је неретко и сам био жртва туђих сплетака. Чудновато је само то што је на чудесан начин излазио из тих невоља, непоколебљив и са новом енергијом.

При крају романа приповедач образлаже зашто се толико бавио овим ликом: „Зато што не личи на данашње узурпотаре и манипулаторе…“

Поред Вујића, у овом роману постоји лик приповедачa, који је човек овог времена, сушта супротност Димитрију. Опхрван меланхолијом, препун дилема и несигурности, он својим постојањем деструише поставке класичног авантуристичког романа – чије исписивање ми није било циљ, већ покушај опстајања на тој временској и емотивној клацкалици. Надам се да ће читалац уочити напетост између та два времена,карактера и погледа на свет. Било је неизбежно да лик приповедача буде натруњен аутобиографским наносима.
За разлику од данашњих узурпатора и манипулатора који обликују наше животе, Димитрије има шарма и храбрости, у њему има нечег сомнабулског и поетичног, са манирима и отменошћу. Спрам Вујића на моменте гајим извесне симпатије, јер је увек сам, не представља систем, већ индивидуалност првог реда. Његов успех, као и неуспех, плод је искључиво његове способности домишљања и имагинације, као и стицаја, углавном, несрећних околности. Данашње манипулације и узурпације су системске, од којих користи има мањина, а сви остали – штету.

Приредили сте књигу досад непознатих путописа Станислава Кракова, чији други том излази до краја године, такође код „Дерете“. Шта ћемо читати?

Потрага за Краковљевим путописима допринела je да се „сретнем“ са невероватном личношћу Димитрија Вујића. Листајући старе бројеве дневног листа „Време“ у потрази за текстовима Станислава Кракова, набасао сам на његову репортажу о Димитрију Вујићу из 1926. године.Све друго је дошло касније. Између осталог, Кракову је Вујић нарочито симпатичен, јер у њему препознаје једног од првих заговорника идеје уједињавања јужнословенских народа. Он Вујића назива – бачким Казановом, што није произвољно поређење.

До краја године из штампе ће изаћи други том Краковљевих путописа. У њему је сабранa већина путописа и репортажа насталих између два светска рата, а односе се на простор Краљевине Југославије, укључивши и једину књигу путописа коју је он штампао за живота – „Кроз јужну Србију“ (1926). У њој су путописи о Сплиту, Сомбору, Новом Пазару, Скопју, Нишу и другим градовима, као и велика репортажа о путовању краљевског пара од Дечана, преко Цетиња и Боке Которске, до Дубровника, Сплита и Шибеника. Такође се надам да ће следеће године изаћи и трећи, последњи том путописа Станислава Кракова, који се односи на текстове писане после његових честих крстарења авионима, пошто он летење тумачи као „екстазу нерава“. Тако „поклоњени“ сиже за овај роман видим као загробну захвалност Станислава Кракова за оно што чиним за његове путописе.

Годинама радите у Народној библиотеци у Крагујевцу. У ово време муњевитих технолошких промена да ли се мења и улога библиотекара?

У библиотекарству сам преко двадесет година. Нажалост, већина библиотека у Србији суочена је са елементарним проблемима: мањком стручних радника, као и недостатком простора који је лимитирајући за сваки покушај праћења светских трендова у струци, а они су епохални. Савремено библиотекарство све мање личи на оно из деветнаестог и двадесетог века. Постоји озбиљна опасност да оно нестане уколико не ослушкује потребе новог времена. Чини ми се да нисмо сагласни око кључних питања модернизације друштва. Једно од њих је и оно – да ли нам је култура потребна и у ком облику. Није јасно где је место књиге у нашем друштву и чинимо ли све што што нам стоји на располагању да је заштитимо. Добра илустрација је Закон о јавним набавкама који, уместо да библиотекама обезбеђује јевтинију и доступнију књигу, чини управо супротно – упркос аргументима библиотечке струке кроз навођење неких држава, чланица Европске уније, које су заштитиле књигу, између осталог и тако што су је ослободилe статуса робе. Такође, симптоматична појава јесте и поушај „утапања“ библиотека у неке друге установе. То се правда такозваном рационализацијом и новом систематизацијом.

За које се писце и дела корисници ваше библиотеке највише интересују? Шта је одлучујуће у читалачком успеху једне књиге, критика, награде, усмена препорука…?

Углавном за оне наслове и писце који су добро рекламирани, а то су, као што знате, у највећем броју случајева писци дискутабилних уметничких домета. Критика једва и да постоји, а ако постоји, просечан читалац је не чита, већ радије верује диригованим листама читаности и потражње. Један број корисника библиотека још увек верује награђиваним насловима. Веровали или не, постоје и читаоци који још увек верују својим библиотекарима и њиховим препорукама.

Разговор водио Драган Богутовић