https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-svet-detinjstva-i-uspomena-satkan-jezikom-izgubljenog-zavica-unos-23402.html

(Ватра приче Мирка Демића)
У генерацији савремених крајишких писаца, или српских писаца из Хрватске, снагом своје приповједачке умјетности издвојио се Мирко Демић (Горњи Класнић, Глина, 1964. године) који се по основним крактеристикама до сада објављених дјела убраја у типичне представнике генерације посмодерниста, иако суд о томе никако није једноставан, и нимало једнозначан, увијек је на испиту, и међу отвореним непознаницама.
Окaрактерисан као аутор који по примјени иновативних идеја спада у најрадикалније крајишке књижевнике (Д. Иванић), Демић од глобалних до парцијалних модела „разара“ структуру „класичког“ прозног дискурса, тежећи да фантастиком и епизодношћу отвори нову могућност виђења свијета и дјела као самог по себи довољног.Рукописи Мирка Демића, како су то већ констатовали многи аутори/читаоци, обиљежени су значајем цитатности, као и есјистичким, поетским и аутобиографским елементима, при чему дјело, у извјесној мјери, постаје „необична“, ненаративна материја, у којој немогућност јасног одређења текста успоставља корелативни однос са вјечном полемиком, смрћу и онтолошким наслагама људског духа.
Сажетост у језику и испрекиданост говора, у неким јединицама мјестимично сведеног готово на замуцкивање, одсликава све антагонизме између оног што се жељело казати и коначно казаног, онај међупростор у који је смјештена осебујност приче, њена цјеловитост и пуноћа.
Само усмјерење које је роман добио још од епохе реализма, када је кренуо у обиљежавање што вјеродостојнијег обликовања свакидашњице, по законитостима вјечних промјена, неминовно је довело до све наглашеније документарности. Читаоцу се, дакле, готово и не оставља могућност да установи/успостави разлику између документарног и фикционалног, између историјских чињеница и пишчеве имагинације. Хомогеност ова два поступка нарушава се тек правилно одмјереним и равномјерним литерарним иступима који се користи за расправу о широком кругу тема, од егистенцијане суштине, до проблема текста и писања, односно приповиједања, чиме се дјело лишава хронолошке сувопарности.
Причање, односно приповиједање, означено ватром као суштинским симболом, и причалац/приповједалац, као медијум у чијим се психолошким слојевима таложи наративна маса, уведени су на мјесто централне подлоге са које се рефлектују све елементарне категорије свијета и човјека у њему.
Ево како Демић говори о томе: „Мора да је заредила каква болештина међу људима и стоком, међу речима и реченицама, кад наново треба живу вату приче вадити“. Или: „Да би се ватра приче разгорела, понекад је потребно дувати из пуних плућа. Треба ли подсећати како се некима десило да, при томе издувају властиту душу?“; даље: „Ако постоји ватра приче, она се свакако налази у близини фабуле, но никада није фабула сама“. Карактеристичан је, свакако, и сљедећи примјер: „Мале приче (…) тек су део свлака којег је Велика Прича одбацила у неком од својих честих пресвлачења“.
Отвореност комуникацијског канала на линији аутор – конзумент, у складу са модерном формом и исконском сврхом приповиједања, оставља могућност надградње дјела и проширују њихову интерактивну сарадњу. Писац у тајне рукописа и писања уводи читаоца као саучесника, препуштајући му дио терета и одговорности пред самим собом.
Цијело књижевно дјело Мирка Демића потврђује теорију отворене структуре романа/приче, његовог сталног трансформисања и трајне недовршености.
А ево шта сам аутор кроз сопствену поетику каже: „Нашли смо се у језику који је остао без приче. Креће се, а погледом блуди уназад. Својим изласком из језика, огромна телесина приче оставила је за собом изненађујуће велику пустош. (Преостало нам је једино о њој причати и писати.) Предстоји нам пажљиво истраживати наборе и улегнуће у језику, створена пристиском целулита умирућег свеждера. (Нема ништа изван ње – све је прогутала, остајући, тако, без хране)“.
Можда би се овдје ваљало сјетити херменеутичког колажа деконструкције као поступка различитих читања једног текста, без наде и претпоставке да постоји коначно значење које би након свега могли усвојити, и њему спокојно уснути. Или поструктуралистичког мишљења о језику који престаје да буде огледало стварности, и постаје прозор кроз чију модрину само протиче њена унутрашњост.
NOVA portal
Roman o svetu detinjstva i uspomena: „Ruža pod ledom“ Mirka Demića
KULTURA Autor: Bratislav Nikolić 28. jan 202313:01
U izdanju Lagune objavljena je knjiga Mirka Demića „Ruža pod ledom“, koja sadrži pedeset priča uokvirenih legendom o ruži pod ledom, početku porodičnog ’Postanja’, posvećenih životu njegovih sunarodnika iz Hrvatske.
Mirko Demić je romanopisac, pripovedač, esejista i dramski pisac. Objavio je jedanaest knjiga proze, eseje, publicističke tekstove, drame.
Roman „Ruža pod ledom“ započinje događajem koji ima snažan simbolički karakter: susretom dalekog pretka i pripovedača, njegovog potomka, na razmeđi jave i sna, u ogledalu zaleđenog izdana. Autentičnost pripovedanja u romanu postiže se korišćenjem tehnike skaza u gotovo gnomskim dijalozima, jednostavnošću izraza i bogatstvom značenja, što doprinosi tome da ovaj roman bude univerzalna životna priča koju priča čovek na granici, bilo kad i bilo kojoj, pokušavajući bar na ovaj način da okupi svoj raseljeni svet, kaže se u saopštenju izdavača.
„Najsnažniji podstrek za pisanje ove knjige bila je smrt majke. Njen odlazak sam pokušao da ublažim sećanjima na detinjstvo i vreme kada sam bio u njenoj blizini. Oživljavao sam zatomljene slike iz godina odrastanja, a sa njima i događaje i bića koji su ga obeležili. Nisam slutio da je, uporedo sa mnom, i detinjstvo sazrevalo dobijajući nove boje i nudeći nova značenja. Pri sklapanju knjige koristio sam delove mojih prvih i neretko neuspelih književnih pokušaja. Oni su u novom osvetljenju zaživeli drugačiji i ispunili praznine u sećanju“, kaže Mirko Demić.
Po rečima književnice Ljubice Arsić: „Svet koji Demić opisuje više ne postoji, osim u sećanju preživelih svedoka, a čitalac ima doživljaj da se, samo zbog njega, građenjem priče, sve obnavlja pred njegovim očima… Inspirisan senzibilitetom velikog Branka Ćopića, pripovedač kroz naočare pesnika i deteta daje sliku porodice s prijateljima i komšijama kao izvor suštinskog znanja o onome što nas okružuje.“
https://krusevacgrad.rs/predstavljena-knjiga-ruza-pod-ledom/
„Просвјета“, Загреб, год. LVIII, бр. 172/173 (фебруар, 2023), стр. 61-62.