Видосав Стевановић / ЗЛАТАН ГВОЗД

Видосав Стевановић: ЗЛАТАН ГВОЗД – изабране приповетке
Избор и поговор: Мирко Демић
УК „Кораци“. Крагујевац / Службени гласник, Београд, 2022.

МАГИЈА ПРИПОВЕДАЊА

Српска књижевност је препуна парадокса. Један од њих је и констатација са којом ће се сложити већина познавалаца њених извора, токова и увира да је, у жанровском смислу, приповедачака уметност једна од најбогатијих и уметнички најуспелијих. Паралено са том оценом, сведочимо да се интерес издавача, библиотека и читалаца за приче и приповетке, а отуда и за њене творце, смањио до непрепознатљивости. Савременом човеку је хронични недостатак времена постао богомдани изговор за сваку лењост (за читање поготово), што код читалачке публике није померио интерес за мање књижевне фоме у односу на роман, већ обрнуто.

Други парадокс се огледа у чињеници да издавачка продукција врви од антолигијских избора најразличитијих тема и приступа: нема тог аутора који није подобан за неку од њих. Изабрани аутори се налазе у широкој скали од аналфабета до универзитетских професора. Упркос времену којим доминирају антологичари и антологије – поједини антологијски избори никад нису направљени, а требало је. Управо такав случај је и са – по много чему јединственим – приповедачким опусом Видосава Стевановића.

Објава његовог приповедачког првенца, збирке Рефуз мртвак, представља важну чињеницу за историју српске
књижевности, а његов значај није помућен ни посла пола века. Први доказ да је реч о нетипичној књижевној појави потврду је нашла у жестокој реакцији, а врхунац достигла – кроз судски процес. Рекли бисмо, убичајена реакција окоштале средине на сваку новину.

Иако је Видосав Стевановић своје приповедање „наслонио” на богату и живу приповедачку традицију, почевши од Симе Матавуља и Боре Станковића, преко Момчила Настасијевића до Миодрага Булатовића – оно је и данас без премца по својој снази, језичкој инвенцији и свежини.

Неоспорно је да су прве књиге Миодрага Булатовића биле подстицајне за стасавање неколико приповедача током седме деценије двадесетог века. Нарочито за приповедачку уметност Видосава Стевановића, чега се он у мемоарским књигама са захвалношћу сећа. Још се памти оцена Љубише Јеремића по којој прва Булатовићева књига (Ђаволи долазе) представља „најрадикалније порицање канона социјалистичког реализма”.

Исти критичар изриче високу оцену Стевановићевом приповедачком умећу, додељујући му једно од кључних
места у својој антологији Нова српска приповетка (1972). Он је свестан пишчевог „прекретног места” (како га је формулисао Света Лукић) и зато износи став да појава приповедака из књиге Рефуз мртвак захтева „промену у критичком приступу, промену критичке терминологије” – што је вероватно највећи комплимент који је Стевановић, до тада, добио за своју прозу.

Значајну допуну Јеремићевим оценама даје Света Лукић, свакако један од налуциднијих тумача Стевановићевог приповедачког дара. Лукић без увијања констатује да је Стевановићева проза „ударила на бедеме целе једне књижевне политике и концепције књижевности”, па појашњава да је она „оборила не једну од крајности социјалистичког естетизма” са којом је био суочен. А мало даље, у истом тексту поентира: „Живот не постоји да би довео до књиге, као што мисле и чине присталице естетизма. То је основна демаркациона линија између њих и Видосава Стевановића.”

Десетак година касније, Радивоје Микић у својој антологији Српска приповетка 1950–1982 (1983) констатује Стевановићеву „задивљујућу вербалну енергију”, а за његове приповетке каже да су биле „оличење једне необичне симбиозе, симбиозе која је омогућила да заједно ‘живе’ прилично удаљени приповедачки обрасци”.

О уметности приповедања Видосава Стевановића писано је много, често и инвентивно. Упркос томе, чини се да о њој можемо више научити из његова два есеја, настала различитим поводима. Један носи назив Ђаволи поново међу нама, писан као поговор Булатовићевој књизи Ђаволи долазе, за чувену Радову едицију „Реч и мисао“, а други као прилог уз друго издање Рефуза мртвака, штампаног десет година након првог објављивања.

У првом есеју Стевановић, посредно и једноставним аргументима, расплиће наоко неразмрсиво клупко у које су се уплели онолики тумачи и оспораваоци, упињући се да објасне – зашто писац пише како пише и зашто пише о оном о чему пише.

Пишући поговор Булатовићевој књизи он, као сваки самосвестан писац, неизбежно излаже и део свог књижевног „вјерују”. На једном месту наводи: „Одавно је примећена везаност наше прозе за људе са ‘дна’ – толико стална да многима личи на манир или проклетство сиромашних тема, на дечју болест која се може избећи редовним школовањем у иностранству – али никад нису констатовани прави узроци те везаности. Бићу слободан да наведем један од најочигледнијих: ‘врха’ у нас и нема, тешко га је чак измислити ни из чега, такозване више класе увек се изнова стварају и распадају, дегенеришући се у другој генерацији, без трага нестајући у трећој. А оно у средини – млако, просечно, малограђанско и сасвим некрарактеристично – досадно је и самом себи и неподложно литерарној обради, мртво пре настанка.”

У другом, који носи наслов После десет година (1979), једним од апартних аутопетичких текстова наше књижевности друге половине двадесетог века, Стевановић сумира датадашња списатељска искуства, а пре свега своју „опседнутост поетским, прогоњеност лирским, а приврженост чињеничном”. У њему се писац осврће на своје почетке, са жаљењем се присећајући и сањајући „продужени занос, то буктање младости, чула, ума и смисла”, а са резигнацијом се осврћући на све отпоре, осуде и неразумевања.

У наставку појашњава: „То је, мислио сам, чист симболизам, квинтесенција нечег много дубљег и значајнијег, појавни облик оног невидљивог и скривеног, чарање речима, магијски обред без свештеника и врача.” Па, као да слути сумњичаво одмахивање руком, додаје: „Реченице – које су ме окруживале као ваздух – морале су бити пуне, крцате звуком, бојама, мирисима и смислом, морале су бити тачне и одређене, разговетне и логичне, попут музичке фразе, самосвојне, особите и препознатљиве.” У истом том тексту налазимо и једну Стевановићеву антиципацију рецепције читавог свог књижевног опуса, пошто и данас срећемо не мали број свезнадара и „познаваоца” његовог дела који жале за „оним Стевановићем из првих његових књига”. У овом тексту, између осталог, писац се осврнуо на чаршијски дух по коме „нема промене, развоја, преображаја, смишљене и намерне еволуције, све је себи слично и заувек дато, онако како је то одредио неки брбљиви кафанско-клупско-редакцијски законодавац”.

У антологији прича награђених Андрићевом наградом Прича и причање (2001) Жанете Ђукић Перишић налазимо потврду да Стевановићеви приповедачки поступци еволуирају – али не видимо да ли је то врлина или мана. Осврћући се на приповетке из награђене књиге (Царски рез), антологичарка констатује: „У овој књизи нестало је добро познате Стевановићеве ‘језичке бујности’, распричаности и брујања језика ‘на свим регистрима’ из Нишчих и Рефуза мртвака, језички израз постао је овде уравнотежен, строго функционалан, сведен и крајње редукован.”

Стевановић није пристајао да га трајно дефинишу и сврстају у калуп. Његово целокупно дело је вечна мена,
приповедачко – нарочито. У овај избор уврштене су приповетке које се разликују барем по једном поступку, а у некима је примењено и више њих. Намера приређивача је била да у књигу уђу приповетке које на најбољи начин илуструју еволутивне мене јединственог приповедачког дара Видосава Стевановића, уз ограду да је ово тек један од могућих избора са његове пребогате приповедачке трпезе.

Избори претходних антологичара били су референтни, али не и обавезујући. Сарадња с писцем, као драгоцена привилегија, омогућила је увид и у приче из позног периода које до сада нису публиковане.

Наслов антологијског избора Златан гвозд истовремено је и назив новопокренуте едиције Установе културе „Кораци”, осмишљене да у годинама које долазе под своје окриље окупи највећа остварења крагујевачких аутора.

Најбоље је кад се почне од највећих.

Крагујевац, фебруара 2022.

Портрет

Александар Б. Лаковић КЊИЖЕВНИ ПОРТРЕТ МИРКА ДЕМИЋА

 1. Проза Мирка Демића упорно истрајава у својој завидној есејолико-медитативној форми и суштини, која је не само пишчева препознатљива особеност, већ је и посебан књижевни подвиг. Штавише, претпостављам, верујем и замишљам, да је то уједно и један од чеканих будућих токова српске прозе, ако српска проза жели и може да настави проницљиву промисао Црњанског, дубоку рефлексију Иве Андрића и Меше Селимовића, острашћеност и посвећеност Киша, као и фантастику Милорада Павића. Свакако да је писац Демић свесно прихватио предуслов овакве књижевне форме односно жртвовање зарад есејизованог и медитативног дискурса, што не претпоставља читалачку доступност. Демићев се поступак, пре свега, огледа кроз представу ерудиције, игриве склоности ка уланчавању асоцијација, као и готово научна и истраживачка припрема за упознавање полазног и осмишљеног књижевних станишта, који се морају са свих страна, из свих углова, из сваког прикрајка, из сваког детаља и тајне, из сваке познате симетрије и из сваке снохватице осмотрити и протумачити. И из незадрживих антиципација, наравно.  

Осим тога, што је реткост у српској прози, писац Демић је свестан чињенице да оно што он (и ми) данас мисли(мо) и пише(мо), можда ће у другом временском контексту другачије бити доживљавано. С правом или без разлога. Стога, писац управо есејизованом нарацијом настоји да изнесе и покрене ставове који ће одолети времену, на дуже стазе. На тај начин (користећи асоцијативност и ерудицију) достиже се и завидна литерарна вертикализација, често потребна књижевности.

Демић зна и то, да се често књижевност трансформише у историју; да књижевност временом постаје историја за већину читалачке публике, чак и упркос другачијим историјским сведоцима. Нисмо ли извесне временске епохе спознали кроз књижевна остварења великих писаца, какви су били Хомер, Толстој, Шолохов… Зато Демићево петокњижје има снагу и моћ да коригује прављење историје какву би ми хтели од стране других острашћених учесника и сведока нашег времена и изворишта. И то без имало пристрасности. Као што брани истину коју мењају туђинци, тако у Атаци на Итаку критикује оно што и ми искривљујемо и удаљавамо од искуствене стварности. У истој књизи Демић се позива и на Хомера и оне који су, пишући књиге – писали историју, од памтивека. Понекад и нетачно или преотклоњено, прилагођавајући је тренутку и општим, неретко и личним интересима. Осим тога, преплет књижевности и историје одувек је присутна и необично важна тема. Још је Платон сведочио да књижевност и писци не треба само веродостојно да описују оно што су доживели и домислили, него и да пишу онако како је требало и могло да буде, зависно од утицаја поменутих догађаја на будућност читавог национа, преко читалаца и тумача.

Овакав Демићев књижевни поступак и доживљај изворног појма књижевности није у сагласју са, надам се, привременим неприродним тенденцијама у српској прози. Наиме, судим по ауторима и делима који се награђују и издвајају, пре свега, подршком чланова НИН-овог жирија, који има највећи значај међу наградама. Исту улогу преузимају и други председници бројних жирија, недостојних ловора који додељују, због чега је, данас и овде, српска књижевност све ближа књижевности забаве, лагодних читалаца и, да не кажем, естрадизацији и ријалитизацији српске прозе.

2.

 Поред есејизованог Демићевог дискурса, ни просторни и временски амбијент његових књижевних дела није у сагласју са прихватљивим тенденцијама у српској савременој прози, и на плану естетског и на плану садржајног. Наиме, данашња српска проза, изузев неколико изузетака у лику млађих писаца, не бави се нашим временом и простором. Не пише довољно и замишљено о нама, преосталим у каквом-таквом времену и простору. Не пише аналитички о тренутним болестима нашег друштва. И нас самих. И појединачно и колективно. Не пише о нашим живим ранама, које никако да зацелимо. Не пише о нашим претећим апокалипсама, којима смо окружени.

Чак и када књига није смештена у наше садашње станиште, као роман Мирка Демића Пустоловине бачког опсенара, врло брзо ћемо препознати бројне значењске силнице, од идентитетских па до метафизичких, које умрежавају, па и спајају бројне поменуте различитости. На пример, заједничкости, којих има доста, осим авантуризма, између наших тренутних и бивших вођа с белезима главног јунака из романа – Димитрија де Вујића (или Вујича). Такве нас аналогије могу и уплашити. Осим тога, појава таквих ликова, чији је значај без покрића, у ближој српској историји има много. Конте Змајевић, Лажни цар Шћепан Мали, гроф Ђорђе Бранковић. О њима су писали Његош, Милисав Савић… Сличан симбол неснађености, али из хуманистичке и алтруистичке понуде је крагујевачки новинар тзв. Ганди, иначе, главни књижевни актер романа Слуге хировитог лучоноше.

За разлику од савремених учесталих прозних остварења, Демић је остао доследан својим рубним просторима, свом завичајном жилишту, тачније појединцима и колективима на тренутним или вечитим границама, чији је књижевни пионир у првој половини двадесетог века био Велмар Јанковић. Осим суморног доживљаја избеглих и осталих, по први пут, у нашој прози имамо и представу повратника у завичај, који су се принудно вратили, како су и отишли из родног места, између осталог, поражени од онога у шта су без икакве резерве веровали. Нарочито, њихов бол, мук, стрпљење, очај, безнађе, неснађеност, психолошка двоумљења, али и достојанство, с којима ћутке подносе усуд и удес. Подсетимо се Пов(р)атничког реквијема, којег чине згуснуто умрежених дванаест прича и много више судбина и удеса, необично емотивних и дирљивих, али и, до прихватљивости, приближених читаоцу њиховом животношћу и могућношћу да се таква непогода може свима десити, и не само нама, као што се и учестало и болно дешавала и у ближој и у даљој нашој прошлости. Отуда и толика емпатија код читалаца према животу, тачније – опстанку, недостојног човека током двадесетог века.

3.

Битно питање већине Демићевих књига, а што књижевна критика није увек препознала и издвојила, јесте питање идентитета, посебно у Трезвењацима на пијаној лађи и По(в)ратничком реквијему. Не заборавимо промену имена у Реквијему, док се Трезвењаци окончавају чекањем на сусрет два брата – Петра и Павла, који у хришћанству симболишу два апостола који се славе и обележавају истог дана, односно њих двојица деле исти дан, а истовремено писац  Демић је своју биографију поделио њима двојици на равне части. У роману Ћутања из горе кључна опрека јесте у сукобу монаха Петра који је створио свет без сенки и монаха Павла који уништава тај свет, али и себе самога (опет дуалитет и удвојеност Петра и Павла, овог пута у оквиру представника монашког реда). Дакле, на нашим просторима је одувек тешко изградити и очувати идентитет, јер у нас од два постаје један. А у, читаоцима најдоступнијем, Демићевом роману Пустоловине бачког опсенара сама структура романа указује на проблем идентитета, јер времешни отправник возова на северу Бачке, прегледајући оставштину и новинске текстове свог претка, управо реконструише његов лик – лик познатог авантуристе Димитрија де Вујића, осведоченог љубавника, уваженог госта, па и привременог саветника бројних европских дворова. Скромни и времешни отправник возова упоређује тачније разликује, али и проналази ретке сличности између себе и свог претка, и то по неколико основа. Али, он и упоређујући свог претка с нама данас и овде, проналази бројне сличности, временски измењене и уподобљене. Ипак, често је у књижевној критици, када је у питању поменути Демићев роман, идентитетски садржајни концепт недовољно осветљен, већ је скрајнут, пошто је предност дата оном разбарушеном, игривом и авантуристичком садржају у роману. А управо нам је потребна ова идентитетска особеност на нивоу појединца, као што је дочарана у помињаном Демићевом роману, иначе значајно присутна у његовом стваралаштву. Поредбеност и самерљивост претка и потомка су игриви и продубљени сегмент романа који је садржајно и значењско много убедљивији и вреднији од оног авантуристичког дела романа, с којим је књижевна критика више разговарала и истраживала.

4.

Садржај Демићевих књига, с обзиром на то да се углавном бави животом и трагиком простора ван матице, прихватио је и све оно прошло, историјско, можда је прецизније рећи искуствено односно изворно искуство, па и оно митско углавном упамћено. Често, игривост садржајних нивоа даје реч необичном, особеном, али и медитативном, фантазмогоријском, митском и митопоетском, који, у истом времену, утичу на упознавање не само тог духовног и надстварног, него и појединаца у тескоби и јези остављености и заборављености, без пружене руке подршке у било ком облику. Пишчева продирања кроз митско и историјско, заиста су завидна, живописна, смисаона, убедљива, за читаоца потпуно нова, иако потичу и из библијских појмова и словенских митова, јер су и они део нашег синкретичног памћења и нашег сопства. Наведене представе сачуваног и литерарно обрађеног, врло брзо претварају се у сентенце и медитације. Парадигма за такво мишљење јесте књига Ћутања из Горе, са свим својим, још увек живим тајнама, легендама, ћутњама, зачудним и заумним, која трају у житељима где год данас били. Таква, иако завидна и предубока, сећања и искуства нису подложна забораву, уколико има ко да их памти и баштини. То је својеврсна симбиоза прошлог и будућег кроз призму садашњег, какво год оно било. Слична претпоставка се односи и на роман Сламка у носу, чија се постмодернистичка неочекиваност огледа у тематској oпредељенoсти, па и у извесној удаљености од нас појединачно и колективно. Реч је, дакле, o ватри. О исконском елементу који је, у Демићевом романупрвенцу, његов главни јунак. Напoлеoн је самo кoстим, унифoрма, поза, фигура, одликовање… Мoгаo је тo бити и неко други. И Карађoрђе. И Свети Сава. И мајор Гавриловић. И Прoметеј. И Хераклит. И Тесла. И бројне светске историјске личности. И „пламен не би утрнуo“ ни у једнoм oд њих. Ни за тренутак. И не само у поменутима.

Поред неочекиване, па и, на први поглед, зачудне синергије ватре и Наполеона и њихове узајамности присутно је, потпуно равноправно, митско залеђе у виду тумачења ватре од српског етнолога Симе Трајановића, које, поред паганског наслеђа, обухвата и философију, али и лаичке предрасуде, заживеле у народу. Писац све битне Наполеонове биографске факте прожима паганским учењима о ватри, што је писцу омогућило зачуђавање и занеобичавање, уз поентирајућу медитативност дисксурса, посебно важне кроз претпостављиве, иако неочекиване и сасвим зачудне мудрости, које постају још један значајан ток и домет Демићевог романа-првенца, као и будућих романа. И то њиховог сводног и доминирајућег карактера. Уз то, занеобиченог и вредносно завидног. Осим помињаних старословенских уверења писац је преузимао и религијско-митолошка тумачења и цитирао билијске записе. Неретко и философска објашњења природе, нарочито вечитих елемената, као и других исконских међаша, почев још од Хераклита па до наших дана, чиме се постиже завидна ерудитска вертикализација која отвара даље бројне токове романа, који се укрштају и досмишљавају. И по хоризонтали, врло често.

Поред свих облика и представа ватре издваја се и психoлoшка раван у кoјoј издвајамo пренoшење значења ватре каo oсећања. И тo oсећања љубави oд „слатке ватре ишчекивања” дo страсти, јер пламен је симбoл „чoвекoвoг срца”, као што је љубав смисао и суштина живота, света и свега.

А љубав је, посебно и значајно, присутна и у Ћилибару, меду, оскоруши и у Пустоловинама бачког опсенара, иако су различити њени појавни облици. У првопоменутом роману љубав је и покретач свих збивања у свету и животу, и оних духовних, до „платонских“ образаца љубави, а у другом је начин живота и размишљања. И то живота изнад својих друштвених капацитета, који обухватају и образовање и породично порекло. Али, обе су удаљене и различите једна од друге. Прва је сва у ишчекивању и чежњи, благости и нежности, друга је острашћена и животна, доживљена и чулна, али и приказана као средство одржања свог положаја у племићком друштву, за разлику од оне искрености у Ћилибару, која је спремна и на заветну жртву.

5.

Квалитет Демићевих прозних записа, нарочито у поменутом петокњижју, посвећеном избеглима и повратницима, заслужују квалитет етнопсихилошких записа о омеђеним просторима и времену, као и о појединцима и заједницама у датим, ратним и поратним околностима. Иначе, у нашој књижевној и културној историји, етнопсихолошке текстове започео је још Јован Цвијић, и као њихов пионир, и као критичар и промотер истих. Његови закључци и промишљања су драгоцена, као што и данас за Демићеве горке или меланхоличне успомене о својим земљацима и њиховој повести, можемо слободно рећи да су глагољивији и значењски богатији од било каквог статистичког, социолошког и психолошког, нарочито економског и филозофског рада и/или истраживања, која се још нису ни организовала у сведочењу збивања из наше блиске прошлости.

Зато је потребно појаснити неопходно умеће књижевника Мирка Демића да вешто и с мером окњижотвори етнопсихолошке датости кроз призму појединачних и колективних аутентичних и особених усуда и удеса. Иначе, зарад значаја оваквих образаца исписивања свог сопства, као и окружења, треба подсетити да су етнопсихолошки списи претече једног Фројда и његовог тумачења човековог унутарњег света. Пре свега, битно је издвојити читаочев и тумачев утисак да је већина Демићевих књига конципирана тако да у њој постоји основна значењска матица, дубока, убедљива, промишљена, недвосмислена и вредна приче, што је, уосталом и најважније. Ипак, треба истаћи, да одлучујућа посебност семантичке реке Демићевих прозних остварења јесте и у томе што се она све више грана, разлива и прелива, али и прихвата нове и старе притоке, постајући, на тај начин, необично широка делта. Спојнице, тачније преливнице су, готово, на сваком таласу и жалу, било да је у питању асоцијација, ерудиција, историја, сећање, антиципација, тренутна импресија или неки догађај пишчевог датума и порекла. Тако да свако Демићево дело јесте водени континент или да кажем Демићевим топонимом – језеро или море у којем је основни ток приче толико домишљен, есејизован, семантички доврхуњен, искуствено и емотивно проверен, а повремено иронично немилосрдно обојен.

6.

Сумирајући Демићев животни усуд који је и временска парадигма читавог национа од његовог постанка, можемо рећи, сасвим је и било очекивано да баш он испише упечатљиве и особене странице о феномену и искуству зла и злочина, страха, џелата и безнађа, затим, и о облицима и необјашњивој „тајни виталности“ зла, те и рукопис Игре бројева можемо прихватити као наставак и/или повратак објашњавању парадокса какви су џелати и злочинци и какво је зло уопште, које нема краја, и о чему сведочи исповедна и сетна сентенца једног од актера есејизоване књиге пред нама – Архисведока односно Љубана Једнака из Апокрифа о Фуртули: „Слутим да је зло вјечно“. Уз условну ограду и разумно правдање писца, пред, неком вишом и непознатом силом, јер, како писац промишља – „само мртви разумију језик Зла“. На осталима је, дакле, да га само покушају претпоставити и досмислити, иако, свесни, да се „тешко домишља и још теже измишља“ језик зла. Нама по сведочењу учесника грађанских ратова у Југославији крајем прошлог века, заправо недостају речи да опишемо све манифестације зла, мржње и освете које су нам се дешавале у то доба. Зато, за успех поетско-есејизованог језика какав је, очигледно, задао и завештао себи писац, осим фикције, битна је и његова искуственост. Очито да је писац Демић, поред оног личног и заједничког искуства, које, мање или више, може поседовати сваки појединац, стекао и преузео, по вокацији књижевника, и завидно литерарно искуство, почев од Горанове Јаме и других књижевних и документарних текстова. Између осталих и готово заборављен доживљај Ћамила Сијарића приликом уласка у Јасеновац, непосредно након ослобођења.

 Наиме, о злу је присутна прича у свим Демићевим књигама. Само је различито обучена и према основној садржајној матици одабрана и оправдано уподобљена.

7.

Иронија је присутна у готово свим Демићевим књигама али је посебно моћна у Атаци на Итаку, у виду аутоироније, јер смо и ми овде део оних који су чинили оно што није достојно нас. Иронија је нарочито горко-зачудна, па и болна, у свом оживелом апсурду, метежу, хаосу и безумљу, а нарочито у привиду, и у Апокрифима о Фуртули, који као и сценарио за Велики школски час у Крагујевцу – Игра бројева одржава прича о злу уз досезања Јасеновца као заједничког сегмента свих злочина, не само на нивоу једног народа, већ и као парадигме зла и злочина, уопште. Јер, нема никакве разлике између бројних страдалишта, мрачишта и пепелишта, независно ко су џелати, а ко жртве; независно каква су им имена или верска и национална одређења, јер зло је зло. И увек се морамо оградити од њега, ко год да га је учинио. Па и ако смо то ми.

Морамо се, поручује нам Демић, борити против сваког зла. Не само над нама, јер смо често били у лику жртве, него и против зла од стране нас. Што се, иако ретко, ипак, дешавало.

Примерена иронија је и у роману Ћутања из Горе, која се наметнула као насушна потреба, као и критичан став прему свету и нама. Штавише, читамо и пишчев критичан однос према нама за одређен временски период, за који можда, већина његових читалаца, као активни актери самих тих догађаја, нису имала такав критичан став. Можда га нису ни могли имати. Напротив…

Такав је Демићев поступак, нарочито критичан и ироничан, сликовито-медитативан, када је у питању и митинг одржан на Петровој гори током 1990. године („Није на Гори – агора, већ митинг; мјесто гдје се гнијезди безумље, гдје се сви гласају а нико никог не чује. Од Горе правимо страшило. Од Горе правимо мету. Живо блато. Септичку јаму. Она ће бити повод и изговор, разлог и оправдање, узрок и посљедица. Умјесто да својим плесовима на површини Горе потомци призивају духове својих предака, они су стали да их растјерују и раздражују. Умјесто да им приносе жртве, не би ли их умилостивили, они као да жртвују њих, своје претке, за свој краткотрајни ћар и мутне циљеве. Умјесто да по њиховим гробовима ходају опрезно, на прстима, пуни страхопоштовања и удивљења, они их скрнаве и растјерују им сјени. До мртвих тако допиру продорни звуци хистерије, преносећи свој горки пелен дубоко под земљу, гдје је одавно нестао сваки мирис и укус, трујући њиме како оне уснуле, до тад упокојене, тако и оне вјечно будне у свом неспокоју”). Очито, из времена „догађања народа“, које то свакако није било, судећи по накнадној памети коју данас, као и раније, поседујемо. Питање је само да ли ћемо је признати и када ћемо то учинити, јер нас писац Демић упозорава кроз игриво-ироничан и упитно-усклични дијалог мртвих у земљи Петрове горе („Шта хоће ти табани изнад наших тијела? – Да нам терет буде већи, а тјескоба неиздржљивија! – Позивају ли нас тако на васкрснуће? – Прије ће бити да нас желе сабити још дубље! … – Да ли то урлањем тјерају демоне? – Демони се тако призивају! … – Знају ли шта хоће? – То не знају. Довољно им је што знају шта неће! – Па шта неће? – Све оно што други хоће! … – Не знају они шта значе мртвовати? – Чини ми се да не знају ни каква је благодет живовање!”).

8.

Дакле, свака Демићева књига је пребогата садржајем. Згуснутa и компримованa. Набијенa оправданим појавама, сликама, игривим асоцијацијама, вигилним метафорама и ироничним и аутоироничмим, ненаглашеним коментарима. Тумачу се увек чини (а не привиђа му се само) да није могао ни да, макар, помене све битне садржајне стожере Демићевих прозних остварења, а камоли и да их анализира и појасни читаоцима.

Заправо, питање је и како треба тумачити Демићева књижевна остварења. Да ли онако, како књижевна критика налаже и преточити на папир коначни заједнички најупечатљивији утисак. Или проучавати један по један значењски ниво или контраст између појмова и чинити то појединачно од симбола до симбола, од појма до појма, од асоцијације до асоцијације, од слоја до слоја, а што би захтевало превише простора и времена, и форму есејолико-медитативног текста. Верујем, једино тако, и у неколико руку, можда би се могао докучити књижевни потенцијал Демићеве прозе, и то у свакој од његових књига, равних својеврсном обиљу лексиколошких јединица и заједница.

Роман Ћилибар, мед, оскоруша, од осталих Демићевих књига, посебно се одваја својом епистоларном формом као и доживљеном и домишљеном биографијом Бруна Шулца. Бруно Шулц у Демићевој интерпретацији јесте рам за слику, а његова љубавна писма су само површинске слике или само једна од безброј прича. Захваљујући чињеници да су писма преведена, дописана и прокоментарисана од особе којој су писана, наслућујемо још једну слику иза прве слике. То значајно продубљује читаочеву спознају да је „писмо замка”, јер „не читамо ми њега – већ оно нас”; намеће контрапункт „између оног ко пише и оног ко ће читати”. Смењивост догађаја, као и хитре и живахне асоцијације, наводе на питање јесу ли пред нама писма или Демићеви промишљајући снови. И да ли је писац успео да истовремено доживи и свој сан и своје књижевно епистоларно остварење. И да кроз друге слике исте слике, постигне јединство и природе и бића. И слика и речи. И оних који се посматрају и оних који посматрају. Значи и посматрача и посматраних. И писца и читаоца. И извора и Нарциса, загледаног у извор.

9.

У романима рубних простора, у којима се граница помера из године у годину, а људи мењају из ноћи у ноћ, присутна је, тачније наметнута је манихејска линија, као и Фуентесов прелест изнад ожиљака у души и телу. Зато се контраст или удвојеност намеће као основни атрибут и Демићевих заумних Ћутања из Горе, а што, и иначе, карактерише све токове не само поменутог романа, него и ранијих, и каснијих. Овом пригодом то чини кроз непосредније, интензивније и игривије дијалоге контрапункта, које уочавамо у средишним сегментима свих девет поглавља овог романа. У њима су супростављени Адам и Адама о постанку греха, па свештеница и видарица Г(в)оздана и римски ратник Луције који домишљају и преносе своје искуство о односу душе и тела. Затим, читамо и „жагор Теодорове живе руке и његовог пепела“ и „Неко и нико ћућоре ништа и нешто“ у којима бележимо и ауторову дефиницију главног јунака овог романа – Петрове горе („Гора Петрова је гроб без биљега, која обједињује све незнане гробове овог и оног свијета, и мог“). И само их треба чути. Углавном, гласове мртвих. Треба стећи моћ да се допре до њих. И научути како да се чује њихово ћутање, јер, нема ничег речитијег од њиховог ћутања. И монах Петар је постао свестан, само њему знане молитве („Спознавао је како је најчистија она молитва која је очишћена од мисли, односно од ријечи, неупрљана и без звука, а онда и без вишка смисла“).

Зато је и прогнани, одсеченог језика, монах Петар („Петар је бачен у искушење да ствара нови свијет“), по коме, по предању ова гора и носи име, као и „Калуђерско односно Вилинско врело“, мада има и заговарања да ова гора дугује име последњем хрватском краљу Петру Свачићу, сахрањеном у њој. Отуда и разговор односно „Игуманови и Краљеви вапаји“ који се одвијају између краљеве бахатости („Краљ сам све док верујем у снагу и моћ краљевског жезла, све док код поданика не сазри сумња да сам узурпатор“) и Петрове медитативности („Сваком од нас је довољно да до танчина проникне у једног јединог човјека – у себе – па да му се отворе видици на све четири стране свијета и времена, горе и доле, у прошлост и у будућност“).

Посебна се опрека чита у у сукобу монаха Петра који је створио свет без сенки и монаха Павла који руши тај свет, али и себе самога. Затим, ту су и „надговорњавања“ „браће по матери“ и „браће по ћаћи“ (као подела на националној основи), као и постусековањски разговор Патријархове главе с трупом, који заговара упорност и трагалачки дух („И како увијек бива, тражено пронађу само они који истински трагају. И не проналази се изгубљено, већ оно што се одувијек има у себи, било као мисао или као љубав“).

Овај нетом, прозвани цитат, управо објашњава и Демићеву промишљајућу реченицу, којом наставља своју причу, допричава је и досмишљава је, често, и изненађујући читаоца. Али, често и занеобичава изворну очекивану реченицу са својом поруком у њену супротност, у контраст, у дијалоге, који трају током читавог Демићевог стваралаштва.

Више идентитетска удвојеност, него ли подвојеност личности новинара Гандија, у књизи Слуге хировитог лучоноше, као и могућност вечитог понављања апсурда и контроверзе досуђене нашем народу, па и нама појединачно, можемо илустровати самим цитатом из Демићевог романа: „Кад ово не би било позориште (а јесте), у њему би се, од почетка до краја, комедија и трагедија (та два јанусовска образа, у истој колевци одњихана и у истом сандуку сахрањена), љескаво одражавале у истом догађају; како у његовим протагонистима, тако и у теби, драги читаоче, немом и нехајном посматрачу“. Нису ли апсурди, двојност, дволичност или безличност, осећај вишка вредности, они елементи и појмови који чине структуру личности Српског Гандија, и данас присутног и разбашкареног у нама. И још израженијег. Није ли и данас и овде, оживела судбина бројних добронамерних, иако хиперболисаних критика и критичара (читај – не само новинара) слична Гандијевом незаслуженом усуду. Не проналазимо ли ми данас себе у Гандијевим омиљеним објектима критиковања и изругивања. Или затичемо Гандија у нама. Није ли и нама данас потребан Ганди, али у оном његовом изворном и крајње добронамерном и искреном облику какав је био, за разлику од ових његових данашњих следбеника који су продали своју душу и слободу, врло прозаично, за разлику од Мефиста који је на то принудио Фауста. (Можемо само замислити како би тек њих „осавремењени” Ганди из Крагујевца или било којег града, сликовито дочарао и ефикасно уједао из броја у број свог гласила).

10.

Не само да је књижевник Мирко Демић, за протекле скоро три деценије књижевног истрајавања, исписао знак једнакости и аналогије међу различитим временским периодима на истом тлу, већ је, успео и да оствари своје особено уживљавање или тачније прихватање и поистовећивање с измаштаним или измаштано примакао стварносним личностима, што потврђује и његова прва реченица у роману Слуге хировитог лучоноше, која гласи: „Најбоље и најузбудљивије приче о себи испричали су они који су сведочили о другима“, као што је уосталом, и Морис Бланшо претпоставио и још мало зачудио сличну ситуираност, с промишљањем да „ми не пишемо по ономе што јесмо, него, да ми јесмо по ономе што пишемо”.

11.

 И у најновијем роману у причама, симболичног имена, Ружа под ледом, Демић се враћа у завичај. Овом приликом у доба свог детињства и ране младости, и то кроз легенде и предања на почетку романа (на пример кроз предање о „ружи под ледом” – месту предачког станишта). Али и кроз горку оскудицу, немаштину и колективно осећање угрожености и запостављености, откривајући нам усуд и удес српског живља у Хрватској, и у рубним просторима, уопште.

Оно што је новина у Демићевом аутобиографском роману дешава се, пре свега, на плану дискурса. Наиме, емоције и сећања из памћења дечака, што је очекивано и оправдано, делимично су разудили доминацију његовог есејизованог књижевног стила, што је досадашњи знак препознавања Демићевог стваралачког језика и писма. Пример складне симбиозе пишчевог есејизованог стила и тихокључалог емотивног набоја, јесте, нарочито у ликовима деде и мајке, као симбола својеврсне заштите и одбране, од свега што појединца може потенцијално угрозити.

Посебан значај наведене микстуре емотивног и есејизованог (читај медитативног) огледа се у томе што је та усклађена умреженост омогућила писцу Демићу да вешто поентира током и на крају сваке приче. И, на тај начин, даје причама, и оним најкраћим, додатне неочекиване и општеважеће категорије – од емоција до медитација и до метатекстуалних конотација, што је и раније уочена особина Демићевог књижевног израза.

Осим тога, и кратке приче у овом роману комуницирају међусобно и у стању су да се преливају из приче у причу током читавог романа, јер су из истог или блиског временског и просторног порекла. Штавише, поједине приче из романа у причама Ружа под ледом учестало успостављају контакт и с неким од ранијих Демићев романа, као што то чини, већ нам познат, Лешо Самоук из романа Ћутања из Горе.

Оваквим поступком писац превазилази још две очекиване ситуираности. Пре свега, писац није себи дозволио да његова топла сећања на догодовштине и збивања из детињства и ране младости склизну ка очекиваној, али претећој патетици, већ доживљавају својеврстан преображај у уметнички књижевни чин. Такав је пример чин и процес смрти мајке у причи „Одумирање пупчаника”: „Умирала си у мени, а била жива, тамо у завичају. Све до данас то умирање, тај бол, нисам умио да испричам нити да га опишем. Тих касних осамдесетих година прошлог вијека умирала си у мени, у Београду, а живјела тамо, у завичају. Да ли сам и ја умирао у теби, мајко?”

Осим тога, спојем емоција и медитација, писац сведочи да се сви аутобиографски оријентири, колико год деловали као некњижевна грађа, уколико се последичне емоције обогате медитацијама с временске и просторне дистанце, могу постати прави завидан књижевни текст. Истовремено и поуздан и веродостојан етнопсихолошки запис.

Са друге стране, књижевник Демић је успео да нам приближи и овековреми свој завичај и људе у њему, с којима, из дана у дан, проналазимо све више сличности – и карактерно и историјски заједнички и блиски – с којима се препознајемо и једначимо.

И на крају, нужно је рећи, да је и својим најновијим романом у причама Ружа под ледом писац Мирко Демић посведочио да је „одређен oгњиштем и рoдним тлoм, / из кoјег је израстао, / каo и прoстoрoм / у кoјем су хиљадама гoдина / живели његoви атoми”, како је и Алек Вукадиновић, у једној песми, објаснио своју људску и песничку завичајност.

Часопис ТРАГ, Врбас, број 71, стр. 86-96.

Десимир Благојевић / СНИ И ДНИ

Десимир Благојевић: СНИ И ДНИ: дневници, књижевне и ликовне критике, полемике, ставови
(приредио Мирко Демић)
Народна библиотека „Вук Караџић“, Крагаујевац, 2022, стр. 200.

„Ружа под ледом“ у најужем избору за награду „Данко Поповић“

https://www.facebook.com/plugins/post.php?href=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fnarodnimuzej.ar%2Fposts%2Fpfbid02yyop1NRmecU55VMRE4bJbZ9CiYkZsvWwy9FAtKcS4dp3Ds4t1eEEYxg7UjPhqocol&show_text=true&width=500

„Ружа под ледом“ у ужем избору за награду „Владан Десница“

https://www.facebook.com/nbsrb/videos/686658212573112/

https://www.danas.rs/kultura/saopsteni-naslovi-romana-u-uzem-izbor-za-nagradu-vladan-desnica/?fbclid=IwAR0_bV5KZ54fDG7bxkcRINR2D8dM7-osd9TFahPg02VTLDm6HWzFMcpDnsE

ВЕЛИЧИНА ЈЕДНЕ МАЛЕНКОСТИ


Велики псовачи, писци опака језика и оштре мисли, каустичари и побилице, који су имали чему поучити своје сувременике, такви непомирљиви кавгаџије изазивају смутње још дуго након своје (тјелесне) смрти. Они који су били актуелни у свом времену – актуелни су заувијек.

Игор Мандић

Хрватска књижевност је у Игору Мандићу имала свог Станислава Винавера. И као што српска култура није претерано марила за Винавера, тако ни хрватска култура не држи до Мандићева значаја. Такву невеселу оцену неће променити ни силесија опроштајних беседа и колумни разасутих по новинама и порталима поводом његовог одласка са животне сцене.

Не помињем случајно Винавера на почетку овог hommage-a Игору Мандићу, подсећајући читаоца на његов осврт „Станислав  Винавер први поратни ‘ховеркрафт критичар’ наше културе или Београдско огледало као временски строј“, писан пре више од четири деценије. У њему Мандић у Винаверу као да препознаје и сопствена стајалишта, именујући их као „магичне записе“.

У том кратком чланку поводом изласка текстова из Винаверове рубрике Београдско огледало Мандић констатује како велики претходник доказује да је „писање – ширење инфекције идеја“, односно да је активном писцу ускраћен луксуз да буде заробљеник једне уске специјалности, (п)остајући „фах-идиот“.

Из Винаверовог искуства Мандић као да исписује сублимацију свог бившег и будућег писања наравоученијем „да се супериорни дух мора бавити наизглед инферироним послом да би искусио све границе свакидашњег живота“.

Мандић поентира тврдњом да нам је Винавер поставио јасан кредо: „Потребно је школовати се и мислити претенциозно, да бисмо оцјењивали оно свакидашње и да бисмо тако одредили мјеру свих ствари“. А да би оправдао наслов свог чланка о Винаверовим текстовима, он његову појаву назива „временским стројем“, који само писац великог калибра може створити „у свом наизглед ефемерном бављењу свакидашњом културом“.

И сам је Мандић небројено пута поновљао да својим критичким писмом „искушава цјелокупну текстуалност“. Отуда ово препозанавање по сродности.

А управо се Игор Мандић у последњих шест деценија бавио свакидашњом културом, доказујући широк распон својих интересовања, бритак и виспрен језик, ванредан списатељски шарм, иронију спрам мода и помодарства – при том потврђујући завидну списатељску кондицију, пишући у распону од књижевне и музичке критике, преиспитивања моћи и странпутица медија, промишљајући питања сексуалности и еротике, преко излета у кулинарство, спекулисање о феминизму и вишедеценијском ватреном учешћу у полемикама, све до три ванредне аутобиографске књиге, којима је показао како је могуће ставити под лупу друштвени морал и износити личне тајне без позе и патетике.

Још од времена Антона Густава Матоша, а потом и Мирослава Крлеже, нико до Игора Мандића није имао толики боравишни стаж у српској култури, бавећи се њоме без предрасуда и готово пола века бивајући присутан у њој.

Посебно се то односи на његов критичарски рад у недељницима Дуга, а потом у НИН-у, током деценије која је претходила ратовима и распаду Југославије. У њему је систематски пратио романескну продукцију српске и хрватске књижевности (од 1980. до 1989. године). Волео је да се хвали како ради на два разбоја. О томе сведоче књиге Романи кризе (Просвета, 1996), а потом Kaj ste pisali, bre?/Шта сте написали, бре? (Службени гласник, 2011) – у којој међу једне корице сакупио сва своја промишљања српске књижевности пре, за време, и после ангажмана у НИН-у.

Управо је излазак књиге Романи кризе (1996, Београд), био повод за једну од најзанимљивијих јавних размена писама (о којима се и дан-данас прича) између Мандића и Станка Ласића, универзитетског професора.

Преписка са Станком Ласићем вођена је од краја јуна до краја јула 1997. године, а иницирана Мандићевим слањем књиге Романи кризе. За своју књигу Мандић напомиње да је, између осталог, у НИН-у „проблематизовао на десетине хрватских романа (из раздобља којему је малотко посветио било какву позорност), али дочим су и они у било каквом додиру за заразном српском страном (премда ни у којем обједињујућем, чак ни компаративном, већ једноставно чињеничном, временском контексту), хипохондријска паника обузима приказиваче“.

Из опширних писама Станка Ласића издвојила се теза која је већ ушла у легенду и представља срж неслагања међу кореспондентима, а тицала се – српске књижевности. У једном од њих Ласић наводи: „Та је књижевност (српска – прим. М. Д.) престала бити дио повлаштеног простора на којег трошим много снаге и времена. Она је у мојим преокупацијама добила статус бугарске књижевности и далеко је испод онога што ми говоре друге европске…“

Укратко, жал за протраћеним временом над српском књижевношћу постао је преовладавајући тон Ласићевих писама.

С друге стране, Мандић је био упоран у одбрани права на своју serbicu, са којом се мало ко од хрватских писаца може подичити. Водио се једном битном саставницом – језиком: „Мене је веселила различитост штимунга, ликова, идеја, која је могла (и може) одјекивати у заједничкоме језику (но, ми добро знамо како зовемо наш властити, а све су остало лингвистичке свађе).“

На помен бугарске књижевности, Мандић се професору Ласићу обраћа питањем: „Зар заиста мислите, драги Станко – као професор и српске књижевности – да нам из неког бугарског романа може просијевнути каква асоцијација, која би нам била ‘ближа’ од било које друге или сличне, а из неког српског романа?“

Мандићу је „језик српске књижевности доступан и схватљив“, што је довољно да се не слажи са сваком компарацијом (макар и симболичком) са бугарским језиком. У наставку појашњава да не види како у тим делима не би трајно распознавао ситуације које су му „однекуд“ познате.

Тим ставом Мандић је одбио да одбаци читаву једну књижевност „која настаје на истом или сличном језику само зато јер су се двије државе разграничиле.“ И даље осећа да га „озрачје“ српске књижевности повезује дубински, симболично, културолошки и неупоредиво је са „озрачјем“ бугарске или неке друге књижевности, успут не прихватајући евентуалне дисквалификације о југоносталгији или сличном јефтином сентименту.

И ту није имао длаке на језику. При том не треба губити из вида да су у време ове преписке сећања на рат и ране које је он отворио биле прилично свежа. Од њих се Мандић  резолутно ограђује: „Свађање око појединачних неразјашњених или намјерно затамњиваних културно-духовних питања, за мене никад није била довољна покретачка снага, која би у мене изродила било коју врсту ксенофобије и шовинизма.“

Из тог времена остао је у сећању интервју – њему тако омиљени вид изражавања – у којем до крајњих консеквенци изоштрава своју мисао кроз закључак: „Хиљадугодишње заједништво хрватско и српско не да се избрисати  било каквим земљописним или државним разграничењима. Оно је јединставно у бићу тих двају народа који су били, ако ништа друго, оно племенски повезани прије него што је дошло до црквеног раскола, што је нека мјера првог разграничења. Та стољећна фатална привлачност подразумијева неизбјежно, устрајно настојење освјештавање свега што је чинило и заједништво и расцјеп.“

Очигледно да је Ласић после те преписке имао потребу да додатно појашњава свој резигнирани став и, како се чини, све дубље се уплитао у кучине доследности, доспевајући на место одакле је кренуо ка својим духовним Хималајима, науштрб српске књижевности.

Његове напоре Мандић је коментарисао у неком од потоњих разговора. Сублимисао их је овако: „Досљедност у проведби идеје да нам је било која домаћа слаба књижевност непотребна кад имамо бољу страну довест ће нас у затворени круг… Та теза гризе властити реп и упрошћава једну нијансу корисног, коју сам наслутио у Ласића, али што нисам хтио прихватити.“

Можда је Ласићев став наишао на већинско одобравање у хрватској култури, али су с временом расле и Мандићеве „акције“. Јер, пројицирање хрватске књижевности на Запад очигледно да је наишло на зид неразумевања, па смо данас сведоци да се неки њени представници опет хватају Истока, као најближег уточишта.

Тако је са Игором Мандићем отишао један од највећих противника духовне сецесије једног језика а којег различито називамо.

Био је и остао негатор са шармом, али се одликовао и ретком доследношћу. Једна од њих јесте критичан однос према комунизму и шовинизму, као и систематска детекција појавних облика неоусташтва у хрватском друштву.

Исмевао је хрватски „страх од могуће заразе, с било чиме што долази преко источне границе“. Био је један од оних који је изругивао систематску жељу хрватске државе да протеклих неколико десетљећа одвраћа главу од Србије. Подвлачио је да му је то „у политичком смислу било мање важно од онога моралнокултурњачкога“, остајући на становишту да је своје писање распростирао широм простора разумљивости и прихватљивости свог језика. И не би био кост у грлу многих ,да такав став није радикаловао кроз исказе попут овог: „Култура је само репрезентација умишљеног духа нације, она је фантом.“

За себе је тврдио да је по вероисповести крлежијанац, наслеђујући од свог духовног оца иронију и провокативност – али је свему томе додавао медитеранску берекинску страст, игру духа и хедонистички однос према писању и живљењу. Зато је ретко кога остављао равнодушним. Крлежијанац који је на сопственом примеру доказивао парадоксалност и контрадикторност тог атрибута. Јер, само је доследни крлежијанац могао да напише онако бритку књигу попут Збогом, драги Крлежа.

Спрам појединих српских писаца показивао је симпатије и антипатије. А ни то није могло без мандићевског претеривања. Чак га је систематски неговао. Није тајио, а то се види и по броју његовим критикама, да је нарочито држао до писаца попут Моме Капора, Добрице Ћосића и Драшка Ређепа (којег видим као Мандићевог пандана у нас), док му је, пре свих, изразито антипатичан био већи део опуса – Миодрага Булатовића.

Погледамо ли пажљиво његове оцене појединих дела спрских писаца – мало кад и мало где се Игор Мандић огрешио приликом оцењивања њихових уметничких достигнућа. Већина његових првих утисака и оцена стоји и данас на чврстим темељима.

Овом приликом ваља поменути да је за једно од највећих дела српске књижевности сматрао Роман о Лондону Милоша Црњанског.

На крају остаје констатација да је мало културних делатника који могу да се подиче како су успели у намери да им јавни лик срасте са оним – текстуалним. Истовремено, Игор Мандић се ни једног тренутка није заносио обманом да се писањем може променити свет, али је писање сматрао – неопходним. Попут „залогаја круха и чаше вина“. Отуда и потреба да своју корпулентну појаву иронично назива – маленкошћу.

Игор Мандић је један од последњих писаца на јужнословенским просторима који је ширио илузију о значају и важности књижевности, независно да ли је реч о позитивним или негативним судовима о њој. Зато је достојан нашег сећања. Не треба заборавити да је пре више од пола века, пишући о Матошу, устврдио да – добар писац уједа и мртав. Све су прилике да ће се таква оцена односити и на њега.

Март 2022.

ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ, Нови Сад
(мај, 2022, стр. 921-926)

Узбибана Банија, празна колијевка

Пошто сам рођен у тој пустињи, не могу свакако
да замислим да о њој говорим као посјетилац.
Албер Ками

…Него гледаш, и зло ти је у ствари.  Један прекрасни крај не може се наиме натјецати са свим тим рушењима, са свим тим убијеним селима, нема те природне љепоте која би то могла поправити или ублажити…
Ненад Поповић

Ево, дошао сам ти и ја, завичају мој, са пртљагом сопственог лицемјерја, али са добром вољом да ти се (само)исповиједим. Знам да је бесмислено да од тебе тражим опроштај, јер теби је свеједно. Нагледао си се оваквих утвара попут мене, бољих и горих, наслушао се свега и свачега, истрпио и курту и мурту, и куку и мотику. Нико више не може да поремети тишину коју си повратио. Нема тог звука којег не можеш да пригушиш и усисаш.

У теби су сада наjживљи наши мртви. Они су, углавном, сахрањени горе, на Окиру. Још ме само они везују за твоју пустош, док је све друго равнодушно на моје постојање. 

Дошао сам да обиђем њихове запарложене гробове, да постиђено станем понад њих и издржим равнодушност (која је увијек и презир) са којом ме примају. Ни они, као ни ти, не дају опроста од гријехова, издаје, од заборава, лицемјерја и бездушја. Они су, као и ти, изнад и изван тога.

На прстима ходам по земљи под којом леже моји преци, у тишини, под багремовима и драчом. А они, доље, ослобођени нас недостојних, „саживјели“ са својим мртвилом и мртвилом око себе, поготово са мртвилом нас још живих. Прижељкују да одем што прије, и да их моји потомци поштеде оваквих посјета, за вијеке вјеков.

На овом гробљу цвијеће не цвијета да би га неко видио и омирисао, нити по подивљалим воћњацима рађају плодови да би их нечија рука узбрала. Све се отело људском смислу за ред, све је постало само себи сврха и циљ, без лирског штимунга и без љепоте. Овдје поново оргија распомамљени Пан.

*

У вријеме интензивног пубертетског интересовања за завичај набасао сам на стару географску карту за коју не знам ни гдје, ни на који начин сам до ње доспио. На њој је изнад области Баније и Кордуна била исписана једна једина ријеч – DESERTAE. Та ријеч је, ваљда, означавала пуст предио, пустолину, нељудицу са свим баластом могућих значења, реминисценција, зрачења и антиципација.

На тој карти распознавао се само Божји рукопис оличен у ријечним токовима, невин и чист као на почетку времена. На тој карти људи не недостају. Чак је и бјелина папира задобила нарочиту патину. Та загонетна ријеч исписана верзалом засјела је толико дубоко да ми се и сад мота по глави, готово срасла са сјећањем на завичај, постoјанија и од њега самог. Она је била дијагноза и пресуда! Корозивна слова као да су изникла из ње. Видим их и кад затворим очне капке. Једино та страна ријеч потврћује у каквој пустоши сам рођен и у какву пустош се, ево, враћам.

Међутим, најновија пустош није створена само Божјом руком, већ и људском, па се отуда човјечија одсутност снажније опажа, као што изнад сваког непочинства лебди сјенка кривца.

Историја тврди да су Османлије током шеснаестог вијека опустошиле највећи дио тадашње Хрватске. На неким потоње нађеним картама видио сам да се подручје између Драве и Саве називало Desertum primum, а простор између Саве, Купе и Јадранског мора – Desertom secundum. По тој подјели Банија спада у потоњу пустоши.  

Слутим како се мој далеки предак тјешио, већ увелико савладавши вјештину налажења утјехе и у неутјешном: – Ако је и Desertum, бар је добијен од самог цара. А свако царство је у дослуху са далеким ехом оног Душановог, његовом посљедњом утјехом, која, негдје далеко у примисли граничи са оним – небеским, Божјим, безграничним и неразрушивим.  

Не знам како се звао предак који је застао на овом брежуљку на којем сам угледао свијета и на којем сада стојим. Биће да је то онај коњаник из породичне легенде, што узбра ружу испод леда. У тој ружи није видио пријетњу, већ онострани знак да му ту ваља подићи кућу или ископати земуницу. Склоност да у свакој пријетњи видимо позив – издашна је жица предачког наслијеђа.

Поменута легенда не помиње да ли се предак приликом убирања руже убо на њен трн, ни да ли је кап крви отро рукавом као што се отире суза или је принио устима и усисао, као да њоме гаси жеђ.

Уосталом, нису ли легенде покушаји укоријењивања у посно тло и тражење утјехе у вјечној неизвјесности и самоћи стражарења по чардацима?

(одломак)