Сламка у носу

Нек не дотиче га се песник, као ни духа Природе,
на таквом градиву мајстор постаје шегрт.
Ф. Хелдерлин

Ова је прича метеорски (Геније је метеор коме је суђено да се појави и да засија да би светлео читав један век.) протутњала светом, заслепивши савременике, као и оне који су дошли после њих. Временски, прича је једном својом ногом искорачила из „досаде лакомисленог осамнаестог века“, али још није дотакла тврдо тле обећавајућег деветнаестог. Управо овај започети, а недовршен корак имаће за последицу причу која следи.

У сваком случају, испричана је и свима добро позната.

Поред тога што је убрајамо међу „већ испричане“, интригира особином својственом свим великим причама – трајном немогуцношћу да се до краја и тачно исприча. Томе подкрепљујемо прилично распрострањено веровање. Оно тврди да што се више пута једна прича исприча, све више је нестаје.

Прича којој жељно и са страхом прилазимо, могла би личити на кртицу; земљу што се на путу испрећила – избацила је на површину. О величини кртице судимо на основу обима ходника остављеног иза ње; дакле, по празнини коју за собом оставља.

Празнина би, тако, била сећање на пуноћу.

Користимо се сречном околношћу да све личности из романа не знају да су ту, пред нама, као предмет посматрања. Између нас и њих испречио се папир (стакло); оно нам омогућава да ми њих можемо да видио, а они нас, на срећу, не могу.

Не смемо ни да замислимо како би било да су, којим случајем, улоге замењене. Како би се ми понашали у намењеним улогама?

То што настаје, тај траг по којем си се – мој читаоче – са неверицом упутио, пород је слутње равне откровењу да смо се нашли на трагу Велике приче; да смо се једног трена затекли у хладу њене огромне сенке; да гацамо по њеном пепелу…или измету…

Вероватно је налик фото и фоно снимку (ако би га било) Хефестове ковачнице након гашења ковачке ватре.

Изостало је пиштање усијаног метала на наковњу, цврчање врелог метала гурнутог у хладну воду (и облака паре што се притом диже). Снимак, дакле, недостатка покрета и звука који се увећава услед наглог нестанка извора буке (и беса).