“СВОЈ ЈЕДИНИ ЖИВОТ ТИ ЖИВИШ У МЕНИ”
Десило се то у пролеће, усред цветања багрема, кад шуме забеле, кад нас од цветне омаме спопадне лагана вртогалвица, па почињемо тумарати пределима, загледани, бледи и уморни.
Забадасмо гроздове, беле, иза ушију, у џепове, у плетенице девојачке и жвакали, жвакали те беле и мирисне лептирице, цедећи из њих опор сок, да би потом остатак пљували; безобразно, немо, као да повраћамо.
Распоред и омер беоњаче, плаве рожњаће и црне зенице; величина, боја И радијус закривљености трепавица; препланулост заобљеног лица, велике усне оштрих углова, правилних зубију – чине ЊЕН вечни осмех.
ЊУ треба усамити, одвојити, као што јастреб од јата голуба одваја, онеспокојити је,”свести на себе“; тада ми се повија, приклања, привија…
Почетно слово ЊЕНОГ имена покушао сам утетовирати на левој наддланици, у оном углу што га образују корени палца и кажипрста, овим истим налив-пером, али ме – болело; данас се виде само две тачкице. С – кружница повучена до пола, па, уместо да образује круг, извија се и креће у другом смеру; то је, у ствари, кружница која је избегла образовање круга.
Једном, након буђења, спознао сам, запрепашћен, да ми и кичма опонаша контуре тог мистичног слова.
С слово С; два цвета; пешчаник; два дупета; сексуални чин;…
А бејасмо весели, у трку хватасмо још у ваздуху падајуће лишће.
Да је хтела – водио бих је до саме ивице метафоричности; показивао јој места где именице постају глаголи; заједно бисмо слушали како машта јаву подвлачи; уверио бих је да песник мирише на вечност; натерао је да призна како је бичевање дијалектике истовремено и њено – кичевање; водио бих је на кеменолом где иронију брусе до затупљења…
Ми, деца, увек смо се сликали зими, у снегу. Раширили бисмо руке и падали у целац, као крстови. Затим бисмо се пажљиво, као пијанци, придизали, да не оштетимо калупе.
Чини се да је ОНА прекрасна жена коракнула од мене и да ја ту промену индиферентно констатујем.
У мом крају се не каже – Хајдемо запевати! – већ – Ајмо зађевојкати!
Правили бисмо грудве снега, бацали их у небеса и подлетали главом пода њ.
- Шта ради жена у његовој књизи?
- Љуби своје усне његовима.
Та ЖЕНА, како изгледа, није – жена, јер ЈЕ међу њима не налазим.
Не памтим да сам ЈЕ звао именом; у нашој релацији би то штетило попут трећег лица.
Оставите одговор