3
Nek ne dotiče ga se pesnik, kao ni duha Prirode,
na takvom gradivu majstor postaje šegrt.
F. Helderlin
Ova je priča meteorski (Genije je meteor kome je suđeno da se pojavi i da zasija da bi svetleo čitav jedan vek.) protutnjala svetom, zaslepivši savremenike, kao i one koji su došli posle njih. Vremenski, priča je jednom svojom nogom iskoračila iz „dosade lakomislenog osamnaestog veka“, ali još nije dotakla tvrdo tle obećavajućeg devetnaestog. Upravo ovaj započeti, a nedovršen korak imaće za posledicu priču koja sledi.
U svakom slučaju, ispričana je i svima dobro poznata.
Pored toga što je ubrajamo među „već ispričane“, intrigira osobinom svojstvenom svim velikim pričama – trajnom nemogucnošću da se do kraja i tačno ispriča. Tome podkrepljujemo prilično rasprostranjeno verovanje. Ono tvrdi da što se više puta jedna priča ispriča, sve više je nestaje.
Priča kojoj željno i sa strahom prilazimo, mogla bi ličiti na krticu; zemlju što se na putu isprećila – izbacila je na površinu. O veličini krtice sudimo na osnovu obima hodnika ostavljenog iza nje; dakle, po praznini koju za sobom ostavlja.
Praznina bi, tako, bila sećanje na punoću.
Koristimo se srečnom okolnošću da sve ličnosti iz romana ne znaju da su tu, pred nama, kao predmet posmatranja. Između nas i njih isprečio se papir (staklo); ono nam omogućava da mi njih možemo da vidio, a oni nas, na sreću, ne mogu.
Ne smemo ni da zamislimo kako bi bilo da su, kojim slučajem, uloge zamenjene. Kako bi se mi ponašali u namenjenim ulogama?
To što nastaje, taj trag po kojem si se – moj čitaoče – sa nevericom uputio, porod je slutnje ravne otkrovenju da smo se našli na tragu Velike priče; da smo se jednog trena zatekli u hladu njene ogromne senke; da gacamo po njenom pepelu…ili izmetu…
Verovatno je nalik foto i fono snimku (ako bi ga bilo) Hefestove kovačnice nakon gašenja kovačke vatre.
Izostalo je pištanje usijanog metala na nakovnju, cvrčanje vrelog metala gurnutog u hladnu vodu (i oblaka pare što se pritom diže). Snimak, dakle, nedostatka pokreta i zvuka koji se uvećava usled naglog nestanka izvora buke (i besa).
– Kakav će to roman biti, moj život? – pita.
4
A u meni praznina vrišti li, vrišti:
Čuvaaaaaj!
I.Negrišorac
Svi znamo da je Velika priča izdahnula, ostala bez duše. Nastao je čudan i nesvakidašnji trenutak koji bi se mogao nazvati paničnim nesnalaženjem. Za pretpostaviti je da taj osećaj poseduju oni koji borave uz samrtnike i prisustvuju smrti.
Svedoci gube orijentaciju.
Uspeli su da samrtniku uguraju zadušnu sveću u ruke, ali su pod neobjašnjivim okolnostima zametnuli kresivo.
Nastupila je smrt.
Nastalo je osećanje straha ili – bolje – kajanja pred silama nemerljivim zbog neispunjenog običajnog rituala.
Strah pred mrtvacem (lešom priče) uvećavao se.
Možda se neko i setio mogucnosti da bi sam mrtvac mogao imati kresivo, ali da nešto preduzme prečila ga je nečista savest.
Dozvolite sada jedan književnosti svojstven incident, jedno kratkotrajno vaskrsnuće. Glavnu rolu bi u njemu, naravno, odigrao mrtvac.
Za tren bi se prenuo, rasklopio šake, u jednoj držeci sveću), malo se nakrenuo na bok, zavukao slobodnu ruku u džep pantalona i, na opšte zaprepaštenje, smetenjacima pružio kresivo. Zatim bi se brižno, kako to već mrtvaci cine, vratio u prvobitni položaj profesionalnog mrtvaca.
Da li zbog straha od ovog vaskrsnuća (a od straha se lako zaspi), ili, što je izvesnije, od poslovične nemarnosti i nebrige za umrle – sveća je u sklopljenim rukama izgorela.
Priča je, dakle, spepeljena. Između ostalog, i svojom krivicom.
Moglo bi se još ponešto reći o vatri čiji su je (zli) jezici progutali.
A ako se nema šta valjano prozboriti o vatri, možemo pokušati o pepelu; vetar ga je, uglavnom, rasterao svetom.
Od ogromnog zdanja priče ostalo je samo sećanje na nju.
Po pepelu sagorele priče možemo suditi kakva ga je vatra proizvela, po mirisu dima – šta je izgorelo.
Ovo naše hodanje po tragu priče ponekad prelazi u trčkaranje, pogotovu onda kada se gde-gde naiđe na topal pepeo.
A pošto se niti jedna valjana priča ne dešava u knjizi i na papiru, ostaje nam što smernije svedočenje o njenim varljivim ostacima. (Za njom su ostali nedogoreli trupci, suvišnosti, andromolje, manji ili veći rukavci u koje se priča nije upućivala, iako su je napajali i obogaćivali.)
5
Si le feu ne s’allume pas, il faut lui faire
desinges croix et il s’allumera.
Ako vatra neće da se upali, treba uciniti znak krsta i
ona će da se upali.
Priča gleda u mene.
Iznad glave joj stoji krivica napisana.
Krsti se.
Zabada svoju troprstu šaku u čelo – naslov. Sa čela, u luku, pokušava doseći vlastito nepostojanje ispod (posle) sebe. Ljubomorno se obgrlivši, omeđujeći se sa gornje i donje strane; tako odvajajući sebe od onog prećutanog, precrtanog, odbačenog, neizrecivog. Od svog najpoetičnijeg dela. (Kakav je tek bezdan u koji je smeštena priča!?) Ispisuje zatim redove s desna u levo, što se meni – pukom ogledalu – čini upravo obrnuto. Dodiruje svoju desnu sisu i, u manjem luku, završava ponad srca ostavljajući trotačku:. Odvajajući tako svoje bokove od neprobojnog i neprozirnog betona margina, nedozvoljavajući da se razleti, iscuri, razveje.
Pišem, a više posmatram i čudim se rečenicama „jednog poteza“, nego što ponirem u njihov smisao. One su preostali deo. Gola funkcionalnost. Prevodnica.
„Među tri prsta stešnjeno“ naliv-pero drhturi od napora, s mukom održavajući ravnotežu svoje vertikale. Tu nestabilnost podupire veštim menjanjem oslonca, nemoćno da se zarije u mermernu belinu, ostavljajući za sobom jedva čitljive ožiljke…
Vertikala je uzlet, napor, provalija, veština. Nju čini najkraće rastojanje između neba i zemlje, boga i neboga. Njihova uzajamna razmena munja.
Rukopis bi bio neka vrsta otiska seizmografa.
Horizontala su ožiljci, mogućnost, večno vraćanje, pustinja, zemaljski tragovi, svedok sna o visini i uzvišenosti.
Samo dok je naliv-pero u vertikali, mučim se i trpim na tom krstu. Kad ga ispustim iz ruke – to više nije raspeće; onda je to vreme vaskrsnuca ili vreme pred sledeće raspinjanje.
(Kao čin, raspeće je starije od krsta. Ono se rađa u trenucima nedoumice i neodlučnosti pre obrazovanja krsta – pisanja. Ako je pisanje prvi korak ka ćutanju, onda raspeće vaskrsava neposredno posle prestanka pisanja.
Mastilo iz njegovog vertikalnog spremišta neprimetno i nečujno ispreda besprekorno tanku nit. Vučena silom zemljine teže, ona hrli prizemlju. To što imaš retku privilegiju da horizontalan trag pera ne vidiš u obliku ravne linije, kako ga vidi većina koja ovaj krst gleda s čela, zahvali knjizi jer ti omogućava da na rečeni krst gledaš odozgo, iz perspektive demijurga.
Bilo bi, naravno, previše kada bi ti se omogućio uvid u vertikalni rukopis.
Onda bi ti horizontala postala nečitljiva.
Istovremeno viđenje obe perspektive smrtnicima nije dostupno. One su privilegija vrhovnog tvorca.
Iznad ovog teksta bdije nedremano oko. Ispod njega se belasa Adamova lobanja.
6
Govor je samo kruženje oko belog usijanja i središta tišine.
Milan Đorđević
Doktor i astrolog Philippe Dieudonne Noel Olivatis stotinu godina pre rođenja našeg junaka predskazao je njegov život i sudbinu. Doduše, predskazao je „dolazak jednog čoveka iz naroda“. U tom izostanku jasnijih i konkretnijih podataka mnogi su videli sebe u pomenutoj ulozi „čoveka iz naroda“. Pomenuti se doktor, između ostalog, zanimao nekromantijom i govorom sa duhovima. Njegov nevelik rukopis iz 1542. godine pronašao je posle revolucije izvesni Francoi du Metz, sekretar Pariske komune, „prilikom pretresa biblioteke benediktinaca“.
Ovaj će se roman upravo pokušati kretati po samoj ivici samoće i sveta, na kojoj istorija počinje i završava.
Sedam dana uoči rođenja našeg junaka pedantni astrolog Misie, verovatno naknadno, beleži pojavu komete na nebu iznad Sredozemlja.
Samo oni izoštrenog sluha umeju prepoznati momenat gde se iz nepovezanog laprdanja zameću zaperci priče, nalik prvim detinjim pokretima u utrobi majke.
(Rođenje je uvek patetično.)
U podneblju njegovog rođenja, poznato je, telo brže stari od duha, a upotreba hiperbole je najčešća.
Za obilje podataka vezanih uz njegov život možemo biti zahvalni brojnim zlonamernicima. Oni su sa neverovatnom upornošću kopali po biografiji, neštedimice natapajući svaki detalj obilnom zluradišcu i raznovrsnim otrovima.
Vođeni slepom inercijom koja je zahtevala i zahteva da sve što štrči svodi na pravu meru, meru bezličnosti.
Rano stiče svest o nepostojanju čvrstog oslonca. Verovatno se ljudi na ostrvima rađaju sa svrabom na tabanima, sa neutoljivom glađu za daljinama.
Njima, dakle, zahvaljujemo na detaljima iz ranog dečaštva junaka nam. Oni nas već na početku uveravaju da smo na pravom tragu u potrazi za ognjem koji ga je opsedao i u njemu se razgorevao.
Tek pošto je prohodao, još uvek ne robujući rećima (jezik mu je nasumice udarao u zidove usana), pružao je ruke prema sveći i svoj kažiprst turao u njen plamičak, sve dok ga ne ugasi.
Zaplakao nije nikad.
Jednom je na ledini potpalio suvu travu. Popeo se na toranj visok dva do tri metra i posmatrao vatru, nem i ozaren. Kada je, ubrzo, pala noć, dečak se divio refleksu požara na vatri. Doktori raznih usmerenja odmah su u dečaku ugledali budućeg piromana.
On će, na to, docnije, samo uzdahnuti: – Ja sam uvek sam među ljudima.
Ko se to ogleda o moju Priču? Nalazi neke sitne detalje koji se podudaraju sa njegovom životnom storijom i, pričajući nanovo staru priču, nastoji me, kao vampira, napojiti svežom krvlju, omogućivši mi da na kratko ustanem i prošećem svetom.
Jednako se koristi sličnošću situacija u kojima sam se zaticao sa onim svojima, kao i različitošću i različitim stepenom uspešnosti svojih i mojih odluka i poduhvata. Služim li mu ja to prilikom pisanja auto parodije?
Imati volje, vremena i strpljenja pa pisati o čoveku o kojem su pisali pisci četrdeset hiljada knjiga, mora da se radi o nekom duboko zabludelom i dalekom od saznanja da se „ništa novo na svetu nema“ reći. Doduše, jedan od njih nas teši: „Četrdeset hiljada knjiga, to su – četrdeset hiljada nadgrobnih spomenika, pod kojima leži neznani junak“.
Mi, međutim, manje pišemo o čoveku, a više o elementarnoj (ne)pogodi.
Kada su ga iz Ajacija uputili u Francusku, u školu, jedino što je želeo bilo je da postane pomorski oficir. Nije li to vatra koju je u sebi nosio tražila vodu da je obuzdava? – pita se u nama sveznajući pripovedač.
Sinjora Leticija, njegova majka, plašila se sinovljeve eventualne pomorske službe zbog, kako kaže, „njene dvostruke opasnosti: vode i vatre“.
Sudbina (ili zahtevi fabule) htela je da se opredeli samo za vatru.
Kasnije, na svom Pontu, on će zavapiti: – O, da sam samo zavladao morima. Svojevrsni portret iz mladosti, iz doba školovanja u Brijenu i Parizu, donosi jedan – a mnogi, od goleme armije pisaca koji su se odvažili da se bave njegovom sudbinom, samo prenose: „… bledi obrazi, upale krupne oči sa ukočenim pogledom mesečara, lice čoveka koga nagriza unutrašnja vatra. Duga glatka kosa padala je do ramena. Veliki orlovski nos …“
U to doba intenzivno razmišlja o poslednjim pitanjima: o smrti, o ništavnosti zemaljske avanture, o samoubistvu. Upoređuje sebe i ljude u svojoj okolini. Nalazi razliku „kao svetlost Sunca i svetlost Meseca.“
To razdoblje se očituje u pohlepnom čitanju i, verovatno, pojavom književne ambicije. „Da bi izgradio ruku“, opsednut je knjigama. Prisećaće se svog „medveđeg života“, boravka u svojoj sobi i među knjigama, koje mu behu (ah, kako to poznato zvuci) jedini prijatelji.
Onaj što će priču pisati vlastitim telom još uvek je puki slušač – čitač.
(Mada smo malo zainteresovani za tuđe priče, prazninu ispred svoje priče popunjavamo tuđim pričama. Što je ta praznina veća, zahteva i više tuđih priča. Boravak u tom limbu svojevrsno je sticanje prava na svoje parče priče, neka vrsta učtivosti iz računa.)
Ispod njegovog pera, iz tog doba, hroničari beleže nekoliko dela, današnjim rečnikom kazano, međužanrovske proze.
Damairon, njegov profesor literature, reći će mu: – Vi ste kao jedan granit, koga je Vulkan zažario.
Svaku rečenicu sa svih strana okružuju duboke provalije. Ovaj pasus je nevidljivo brvno za prevođenje čitaoca preko njih. Jeka svake od rečenica u zavisnosti je od akustičnosti ponora što ih okružuju. Slično brvno nalazimo i u jevanđeljima. Zadocnivši u molitvi, Hristos ostade sam na obali, dok talasi odnesoše na pučinu čamac sa njegovim učenicima. On ih pristiže „hodajući po vodi“. Petar, u pokušaju da i sam oponaša učitelja, posumnja u valjanost brvna i počne tonuti.
Dobar nauk čitaocu.
U Valansu, prvom garnizonu, počinje službovati usred revolucionarnog vrenja. Mori ga nostalgija za rodnim krajem, Korzikom. Uspevao je, tada, dospeti u ona retka stanja u kojima se misao oslobađa stega telesnog i luta po pozornici rodnog grada. Onda se takva misao zaustavi nad vlastitim telom, sažaljevajući ga kao da je tuče.
Odjednom, poput groma, zatičemo ga u rodnom gradu gde ga jedan od hroničara nalazi kako komanduje bataljonom dobrovoljačke narodne garde, „raspirujući iskru u vatru, uličnu bitku u građanski rat“.
Pomenuta avantura završava neslavno.
Ne krije razočarenje. „Ovde stvar vode sitni ljudi“, piše bratu Josifu. Posle doživljenog fijaska ne libi se priznati: „Zaista, narod ne zaslužuje da se čovek toliko trudi njemu za ljubav“. Takvo saznanje, naravno, uvek dolazi kasnije. Dok sa celom porodicom zauvek beži sa ostrva, poslednje što vidi jeste plamen rodne kuće.
Pri seljenju iz svog zavičaja običaj nalaže da se upali živa vatra, pa u kom pravcu se dim povije – tamo se ide.
On, međutim, za to nije imao vremena. Vatru će upaliti drugi, paleći mu kuću.
Napuštanjem Ajacija za sobom su ostavili dubok muk čija se paučinasta nit odmotavala za njima jednako, ma kuda krenuli.
U jednom njegovom mladalačkom spisu, iz tog vremena, nailazimo na rečenicu: „Ako nema više otažbine, patriota treba da umre“. Neće proći dugo po proterivanju sa Korzike, on će se staviti bez ostatka u službu onih koje je prezirao. „Francuska mu je bila pre ljubavnica nego mati.“ Biće to samo jedan od krstova koji će uprtiti, za života, na leđa.
Dok beži sa porodicom iz Ajačija za Bastiju, teši majku: Ljuesto paese non e per noi! Ova zemlja nije više za nas! Leticija mu uzvraća: „Neka gori, podignućemo lepšu!“
Pogorelci svih vremena napuštajući kuću ostavljaju sve, spašavajući samo takozvane „gole živote“. Kasnije shvataju da se ogoljavanje nezaustavljivo nastavlja. Kao klupko kada se razmota – u njegovom srcu nema ničega, nije ga ni bilo. Nije bilo namotano ninašta.
Cela porodica skrasila se u Marseju, u jednoj povećoj podrumskoj prostoriji; osvetljava je sveća postavljena u razbijenu šolju.
– Bitku treba otpočeti, a onda će se videti – kaže.