O romanu „Ćutanja iz Gore“

 

Sofija Jelovac /  Ljepota i tragika ćutanja u Gori“.- [U] Braničevo, Požarevac, br. 3-4, 2017, str. 14-19.

Aleksandra Drakulić / Ćutanje oknjiženog kamena.- [U] Sveske, Pančevo, br 124 (jun, 2017), str. 143-146.

Ranko Milosavljević / Vasrsenja nema bez smrti.- [U] Jedinstvo, Priština-Kosovska Mitrovica, br. 23 (12. jun 2017), str. 12.

Veljko Stambolija / Raščinjavanje tišine.- [U] Književne novine, Beograd, br. 1261-62 (maj, jun 2017), str. 15.

Anđelka Cvijić / Kada mrtvi govore.- [U] Književni list, br.18/123 (maj, jun, jul 2017), str.9.

Goran Maksimović / Ćutanja i govor tajanstva.- [U] Književni list, br. 18/123 (maj, jun, jul 2017), str. 8-9.

Gordana Vlahović / O neizrecivom, kroz vekove.- [U] Koraci, br. 1-3/2017, str.

Ivan Isailović / Zaumni prostor zavičajnosti.- [U] Letopis Matice srpske, knjiga 499, sveska 3 (mart 2017), str. 343-347.

Adrijana Cvetanović / Fantazmagorija o nama.- [U] Mons Aureus, br. 54 (2016), str. 93-96.


Sofija Jelovac
LJEPOTA I TRAGIKA ĆUTANJA U „GORI“

Roman „Ćutanja iz Gore“, Mirka Demića, književnoumjetničko je ostvarenje koje se čita i kao filosofsko djelo. Glavna junakinja romana, Petrova Gora na Kordunu, opisana je i predstavljena na način koji upućuje na njeno dvojako biće. Kako ono pojavno, sa svim svojim prirodnim karakteristikama, tako i unutrašnje, nepojavno, mitsko. Ovaj dvostruki, a dramatični način bivanja, autor nagovještava od samog početka, od opisa njenog spoljašnjeg izgleda, koji istovremeno upućuje na njeno unutrašnje, duboko metafizičko postojanje. Predanja o postanku i porijeklu imena „Gore“ govore, zapravo, o fenomenima ljudskog postojanja i univerzalnim pitanjima koje skriva u sebi. Stoga su i sve predočene kontradiktornosti, koje su predstavljene u romanu, a koje su skoncentrisane oko ove planine, u službi osnovnog piščevog nauma, razotkrivanja porijekla ljudske patnje i stradanja, nevine žrtve. Roman je svakako poseban književnoumjetnički odgovor na ovo iskonsko pitanje. Tako istinu o Petrovoj Gori spoznajemo upravo preko „Knjige“, koja je u ovom slučaju metafora života. Tragiku „Gore“, koja je otjelotvorena ovim djelom u svoj svojoj složenosti – geografskoj, istorijskoj, kulturnoj, nije moguće razumjeti mimo skrivenog smisla i pokroviteljstva one prve i poslednje tajne, mimo života; te tajanstvene „Knjige“ u kojoj je „pohranjena sva mudrost svijeta“. Koliko više budemo u stanju da se suočimo s njenim kompleksnim sadržajem, da naučimo da je čitamo i pri tom ostanemo prisebni i svoji, utoliko ćemo jasnije dojmiti svu golgotu, jednostavnost i očevidnost, koju nam „Gora“ „ćuti“. A da bismo uspjeli u tome, moramo se odvažiti na jedan nimalo lak zadatak, moramo krenuti s kraja ka početku, i uspostaviti novi savez s Vremenom, u kome jedni druge nećemo vrebati. To su nezaobilazni uslovi koje nam Demićev književni tekst ispostavlja, a sve u nastojanju da možda i oslušnemo ono što već odavno čezne da se čuje – glas čovjeka; da ugledamo ono što već odavno čezne da se vidi– lice Drugoga. Sve ovo ne bi bilo moguće bez jednog iskonskog odnosa koji je u osnovi svih kretanja, u osnovi svekolike istorijske patnje.
Fantazmagorična predstava o mističnom biću „Gore“, kao takva, jedino je i moguća u stvaralačkoj uobrazilji, kao i čitaočevoj recepciji. Kakva je to halucinacija i utvara o kojoj autor govori, otkuda ona u domenu jedne umjetničke percepcije? Koliko je čitaoc u stanju da se suoči sa tom slikom, ne tumačeći je, i ne tražeći joj razloga i svrhe, uzroka i posledice? Postoji nešto mnogo teže što književnoumjetničko djelo kao takvo nalaže, a to je da je razumijemo, što je i piščeva osnovna namjera. A možemo je razumjeti samo ukoliko fenomene i pojave, čiju suštini i značenje pisac nastoji da predoči, prepoznamo kao arhaične i aktuelne istovremeno, savremene i svevremene. Jer, kao što tvrdi Andrej Tarkovski, „iako svaki čovjek može da podnese jedino onu barijeru bola koja je njemu dostupna, smrt i stradanje u suštini su isti, i kada strada i umire ličnost ili se završava ciklus istorije i umiru i stradaju milioni“.
Ova nelagodna predstava, ili bolje reći slika „Gore“, slika stradanja, koja svoje otjelotvorenje ostvaruje u jezgru Demićeve riječi, nije u saglasju sa slikom i predstavom o životu koju servira moderna svakodnevica, niti pak onom koju zagovara aktuelna istoriografija. Ima nešto u njoj što smeta i jednoj i drugoj, čitaocu, pa čak i piscu koji se muči s ovom predstavom. Ipak, ona je tu, možemo da je ignorišemo, ali ne i da je se otarasimo. Ona je paradoks po sebi, tajanstvena i neosvojiva, mjesto vječitog sporenja i neugasive borbe suprotnosti, dok pretendenti, kao što i autor jednom prilikom u knjizi kaže, „dolaze na nju da umru i nestanu“.
„Gora“, kao tragični junak ove neprestane drame, ima značenje mističnog svjedoka sveopšteg smisla čovjekovog bitisanja, jednog predestiniranog svijeta, kako u ontološkom, tako i istorijskom i društvenom smislu, što veoma podsjeća na antropo-kosmološko učenje Starih Jelina, ciklično ponavljanje starih udesa, kako na ličnom, tako i kolektivnom i istorijskom planu. Tako je ona svjedok vječnog vraćanja istog, jednog kosmičkog principa i filosofskog svjetonazora u kome pojedinac, ličnost, baš kao i čovjek starojelinske tragedije, boreći se neprestano za slobodu izbora, za istinu, za ono što jeste, za svoje mjesto pod suncem, biva na kraju ipak onaj koji je izabran. Staga autor, u jednom od svojih dijaloga, kaže: „Malo šta čovjek na ovom svijetu bira. Uglavnom ga biraju drugi. Najprije Tvorac; a poslije svi ostali…“
Podudarnost sa antičkim učenjem o determinisanosti ljudskog života, vidan je i u posebnoj antropologiji koju pisac zagovara, kada kaže „čovječanstvo uvijek žrtvuje čovjeka“; tako se na svjetskoj pozornici uvijek daje tragedija, a to je svakako podražavala grčka umjetnost. Čovjek je tragični junak i na Demićevom repertoaru jer ne razumije važnost sadašnjeg trenutka u kome se ostvaruje punoća života; egzistencijalisti bi rekli Tu-bića, a naš autor „tihe luke odmora i okrepljenja od grozne prošlosti i zastrašujuće budućnosti“. Egzistencijal straha, koji ima presudnu ulogu u oblikovanju, ne samo javnog mnjenja koje je najsavitljivije, već i ukupnog državnog i društvenog miljea, svoje porijeklo duguje upravo nerazumijevanju sadašnjosti i iracionalnoj potrebi da proniknemo u buduće. Tako je strah, u svijesti onih koji konstantno strepe pred neočekivanim, u jednom od brojnih dijaloga definisan kao: „otac i majka svih rijači“. Da bismo napravili odlučujući otklon od ovog degradirajućeg straha moramo prevaskodno uspostaviti jedan posve drugačiji odnos s Vremenom. Vrijeme, u Demićevom književnom doimanju, gubi svoju okoštalu formu kroz prošlo, sadašnje, buduće, sažimajući se kroz fenomen i kult „Gore“ u jednu neprolaznost koja odolijeva. Stoga autor o Tenenskoj tvrđavi kaže: „Stoji, tako, tvrđa ponosito, i pomalo odsutno. Ne dotiče je ljudski mravinjak i njegova huka u podnožju…odolijeva vijekovima i vjetrovima, kišama i žeženom suncu, ali i maglovitim uspomenama i nepouzdanom sjećanju; dakle, svemu onom što u nedostatku boljeg imena nazivamo zubom vremena“.
Tek odvažnost za jedan takav iskorak, spremnost za život ovde i sada čini nas spremnim da čujemo glas onih koji su pod zemljom i na nebu. Tako Lucije Valerije Verekund, jedan od učesnika brojnih dijaloga u knjizi, potvrđuje: „Te glasove čuju samo oni među živima koji vjeruju kako mi, mrtvi, imamo snažnu potrebu za razgovorom i razmjenom misli do koje smo umiranjem dosegli, a koji samo živima mogu biti od koristi. Onima koji u to ne vjeruju, preostaje mukla tišina, teža od svakog smislenog glasa, nepodnošljivija i od najnerazgovijetnijeg mrmora.“ Autor nam ovdje, zapravo, govori o glasu savjesti, lične i kolektivne. Glasu, gromoglasnijem od svake buke. Pogotovo u vremenu koje sve više postaje definisano onim Hobsovim, homo homini lupus. Stoga je Demićevo „ćutanje“, poučeno glasom savjesti i odgovornosti, zapravo, najrečitije.
U Ćutanjima iz Gore prepliću se beskonačne polemike prvih ljudi Adama i Adame, duše i tijela, Nikog i ničega i Nekog i nečega, političkih protivnika i koalicionih saboraca, Petra i Pavla, igumana i kralja. Dualizam duševnog i tjelesnog, takođe prisutan u dijalozima, potvrđuje Demićevo književno-filosofsko stanovište kojim je prožeto cjelokupno djelo, a to je opstajanje svijeta i bića kao neprestane borbe suprotnosti, afirmacije i negacije. Međutim, ova razdvojenost i polarnost nije sama sebi cilj, ona neprestano teži ka samoprevazilaženju. Te tako nam i pisac, kroz pripovijest o jednoj konkretnoj planini i sudbini naroda skoncentrisanog kroz istoriju oko njenih padina, prezentuje istinu o ontološkoj postojanosti Jednog i jedinstva, kao sveopšteg smisla bića, smisla oko kojeg se nepotrebno konfrontira i polarizuje.
Najtipičniji primjer narušenog prvobitnog jedinstva bića i neprestanog žala za njegovim ponovnim uspostavljanjem, u nizu drugih koje autor navodi u romanu, predstavlja dijalog Adama i Adame. Pisac namjerno kaže Adame, ne Eve, ne želeći da podražava naknadnu razdvojenost. U ovom dijalogu naglašena je upravo patnja koju proizvodi razdvojenost dijela i cjeline, i neprekidna čežnja da se ponovo uspostavi prvobitno jedinstvo. Tako Adama, ona koja je od čovjeka, kao ona koja je odstupila od cjeline u svojoj ispovijesti priznaje: „Adam je moj zavičaj, jedini izvor moje nostalgije. Odvajanjem od njega kao da sam dodatno koraknula od Tvorca“! Borba suprotnosti, na kojoj autor uspostavlja cijelu koncepciju knjige, stvara neprekidnu tenziju i bol čovjeka, a time i sveukupnog bića; bol koji Adam, kao onaj od koga je dio odstupio i otuđio se, ovako pojašnjava: „U meni je pohranjena čitava istorija obogaljenih, odnosno samoobogaljenih“. Ove Adamove riječi svakako ne stoje sasvim slučajnu u prvom poglavlju knjige. One najavljuju različita otjelotvorenja bola, patnje, uzaludnosti borbe, koju promovišu sledeća poglavlja; borbe sveukupnog bića kroz istoriju, pa i onog koje gravitira oko Petrove Gore, a sve usled narušenog jedinstva, principa čovječnosti. Stoga pisac tragičnom udesu svog naroda pristupa na jedan radikalno drugačiji način, ne tražeći krivca na bilo kojoj „strani“, jer „strane“ su ono što je sekundarno, već u dubokoj raspolućenosti bića kao takvog, kako ličnog, tako i kolektivnog. Samo svijest o ovoj ličnoj, tragičnoj razdvojenosti, može nas vratiti zavičaju, tj. jedne drugima.
Međutim, ovaj bol, koliko rušilački, toliko je i stvaralački. Bez njega sveukupno stvaranje ne bi bilo moguće, što autor sjajno obrazlaže primjerom umjetničkog „tvoraštva“. Tako Adam, u produžetku svoje ispovijesti o bolu potvrđuje: „Svaka istinska kreacija ili nastaje iz bola ili ga zadaje. U svakom slučaju, stvaranje je neraskidivo od bola i po njegovom prisustvu, odnosno odsustvu, razlikujem istinsko od lažnog tvoraštva. Bol je, dakle, osa oko koje se svemir vrti do vrtoglavice. Ne živim, već – bolim“. Književni izraz, koji je na ovom mjestu u romanu, kao i mnogim drugim, duboko poetičan, pokazuje kako se u suštini jezika nalazi smisao samog bivstva, i da je jezik, zapravo, čovjekovo najintimnije boravište, u kome nam u susret dolazi ono jedno i žuđeno, ono apsolutno. Demić je to svakako pokazao u svom umjetničkom izrazu, ostavljajući uvijek prostora onom nenapisanom, neprisutnom. Stoga ovaj tekst i korespondira u tri stvaralačke ravni: književnoj, filosofskoj i religioznoj.
S obzirom da su Adamove prve riječi u dijalogu bile „Apokalipsa se dogodila“, a imajući pritom u vidu ovu latentnu razdvojenost koja kreira istorijsku scenu, čitaocu se neminovno nameće pitanje – duguje li umjetnost kao takva svoju mogućnost upravo Apokalipsi? Umjetnost, koja je svakako najiskrenije otjelotvorenje bola. To je trenutak, od brojnih drugih na koje autor ukazuje, kada za jedan estetski doživljaj prestaje tumačenje, ideologiziranje, moralisanje, kada utihne buka gomile. Na scenu izlazi onaj poslednji, a prvi, umjetnik, čovjek, onaj koji s punim pravom može za sebe da kaže: „Udaljiše me kako od sebe, tako i od same prirode, od mnoštva, kao i od tople i prisne nemuštosti predmeta na zemlji. Oduzeše mi slatki treptaj čovječanske prolaznosti i natovariše me bisagama značaja i važnosti. Odbiše me od sise slatkog i žuđenog, iščupaše mi korijenje izniklo u nevažnosti. Sve ljudsko iscijediše iz mene kako bi spasli ono malo svoga.“


Aleksandra Drakulić
ĆUTANJE OKNJIŽENOG KAMENA

„Prepuštam se ćutanju kako bi ono iz mene
progovorilo zaglušujućom jasnoćom!“
Mirko Demić

     „Ispletoh, izatkah, izlih ovo proroštvo od poroznih riječi i sučeljenih misli. Izvukoh ga iz grotla nepojamnog, tako da sad ništa drugo ne umijem da učinim do da ga pronosim kroz svjetinu, znajući da se voli samo ono od čega se uvijek pomalo zazire. Opervazih ih đinđuvama ćutnje, tim ukrasima neizrecivog i sveobuhvatnog, sanjanog i nezamislivog – a budućeg, dogođenog a – nemogućeg. Namenih je onima kojima na jedno uvo ulazi a na drugo izlazi, koji poriču kad vjeruju, koji figom u džepu podrivaju svaki svoj klimoglav, koji slave Hrista tako što ga iznova razapinju. Znam da vjera u moje proroštvo sve čini da u njemu sve manje ima mene, a svako nemušto imenovanje ogoljava neizrecivost proročkih istina i otkriva moje nakazno lice“.

Ovim rečima u jednom od svojih mnogobrojnih obznanjivanja u romanu „Ćutanja iz gore“ Mirka Demića, ovogodišnjeg dobitnika nagrade „Meša Selimović“, jedan od naratora definiše svoju paradoksalnu poziciju u odnosu na sam sadržaj svog proroštva i u odnosu na one kojima je to proroštvo namenjeno, poziciju onoga ko istovremeno zna sve i ne zna ništa. Jer bez obzira na napor koji se ulaže u tkanje proroštva „Ono što je skriveno zauvijek tako i ostaje. Nije mu dovoljno ni proročko da ga osvijetli i učini vidljivim, ni jezička vještina da ga uhvati u neprestanoj promjeni. Dešava se samo već jednom dogođeno i bar jednom već viđeno“.

U intervjuu „Trezvenjaci u pijanoj balkanskoj istoriji“, objavljenom u Letopisu Matice srpske , osvrćući se na instituciju nagrađivanja, Mirko Demić ističe značaj „dosluha“ dela nagrađenog pisca „sa poetičkim načelima dela pisca po kome nagrada nosi ime“. Nesigurnost pripovedača (i autora!) i sumnja u sadržaj obznanjenog, njegova paradoksalna pozicija proroka koji vidi što drugi ne vide, a istovremeno sumnja u značaj svoga proroštva, korespondiraju s delom autora „Tišina“, „Tvrđave“, „Derviša i smrti“ koji je, prema Demićevim rečima, „od nesigurnosti i sumnje izatkao najvrjednije stranice naše literature“.

Roman „Ćutanja iz gore“ poslednje je i istovremeno prvo delo u petoknjižju objedinjenom temom sudbine Srba iz Hrvatske i srpsko-hrvatskih odnosa, kome prethode četiri ranije objavljena dela: „Molski akordi“, „Trezvenjaci na pijanoj lađi“, „Po(v)ratnički rekvijem“ i „Ataka na Itaku2. Ćutanje je dominantni zvuk u sazvučju molskih akorda, pijane pesme s broda, rekvijema i bojnog pokliča koji su u zvukovnom smislu obeležili delove ovog petoknjižja.

Hronološka nit objavljivanja ovih dela ne prati poetsku nit koja se u njima razvija. Nakon objavljivanja ovog dela koje ima epilog „koji je na početku“, a istovremeno je i samo „epilog na početku“ u odnosu na petoknjižje, čini se da celo pripovedačko tkanje petoknjižja ima dva toka, dva početka i dva kraja i dve niti koje se ukrštaju i međusobno mrse u jedno klupko neraspletivih odnosa Srba i Hrvata u Hrvatskoj. Jedna je hronološka, istorijska nit, koja povezuje čitav konglomerat različitih likova i događaja i svedoči o mnogobrojnim segmentima besmisla na individualnim poljima i kolektivnom planu, a druga je mitska nit koja teče uzvodno, od trenutka savremenosti ka prapočecima, „u samo srce zaborava“, „tamo gde je pramen postojanja upleten sa svojim nepostojećim parnjakom“, ka vremenu „Postanja“ koje daleko prethodi postojanju ova dva naroda na zajedničkom prostoru i njihovim međusobnim odnosima, koji će nužno završiti vremenom Apokalipse („Rijetki su oni koji od svoje ljubavi mogu satvoriti Postanje. Svi ostali od mržnje grade Apokalipsu“). Ta mitska nit nastoji da pronikne u smisao savremenih istorijskih dešavanja raskrivajući nepoznate mitske slojeve koji su određujući za njihov tok. Paralelno sa stvaralačkim pripovedačkim putovanjem od istorijskog i pojedinačnog ka mitskom i opštem, pojedinačne sudbine junaka u ranije objavljenim delima petoknjižja razvijaju se u pravcu zajedničkih početaka u kojima počiva njihov smisao. Put od dela do dela pokušaj je da se s različitih strana odmota zamršeno klupko srpsko-hrvatskih odnosa. Ova dva naroda kao da su dobila svaki po jedan kraj niti nekog zajedničkog klupka, a da ne znaju da je zajedničko, i razmotavaju to isto klupko svaki sa svoje strane, putujući uzvodno od savremene istorije ka mitu, došavši upravo u sloju mita do spoznaje da su krajevi od kojih je krenulo odmotavanje, krajevi iste niti, što objašnjava zašto su sva njihova istrebljivanja bila moguća i tako temeljna.

Čini se da se u ovoj fantazmagoriji na poetskom i kompozicionom planu realizuje leksičko bogatstvo značenja ove reči (koja je bliža tipološka odrednica romana) jer u romanu ima svega od osnovnog značenja ove reči u rečniku: i veštine prikazivanja avetinja i opsene varljivih slika i utvara, pričina i čarolije i halucinacija, a smisao se paradoksalno nazire tek u šari na dnu kaledioskopa, kad se svi segmenti zajedno zavrte i u tom vrtlogu naprave mozaik kakvog-takvog smisla.

„Ćutanja iz Gore“ potekla su iz „Kaluđerskog vrela“, narodne pesme koju je prota Nikola Begović, vrsni sakupljač narodnih umotvorina, zapisao u okolini Perne 1860. U pesmi se jednostavnim rečnikom prikazuju događaji izuzetne složenosti i tananosti kao što su Postanje i Apokalipsa, ali, kako je pisac više puta istakao, „na naš, krajiški način“. Uklapajući motive ove narodne tvorevine u savremeno pripovedačko tkanje, Mirko Demić osvetljava jednu gotovo zaboravljenu pesmu i aktivira njen značenjski potencijal čija se vrednost ogleda u spoju izuzetne jezičke jednostavnosti i složenosti sadržaja o kojem govori.

Jedan od glavnih junaka u brojnom katalogu likova ovoga romana je toponim, Petrova gora. U nju dolazi kaluđer Petar koji svojom molitvom pokreće stvaranje i život i gradi manastir na dotad beživotnoj zemlji. Apokalisu donosi sa sobom mladi kaluđer koji poriče sve što je kaluđer Petar stvorio, čime izaziva Božji gnev i sve se vraća u stanje beživotnosti.

„Tako bilo i tako se svilo,
Al’ na brzo i zlo se rodilo“.

Umirući, stari kaluđer, oprašta sve grehe mladom, a iz njegovih suza potiče Kaluđersko vrelo (toponim koji postoji na Petrovoj gori). Razjareni narod ubija mladog kaluđera („Šnjega crkve crkvine postale,/I narodu mane doakale“), a sve preživljava mladi Lešo, samouki đak, koji poučava narod kako da predanom molitvom prežive godine Božijeg gneva koje će ih snaći.

„Osta jedno samouče đače,
Mladi Lešo, ubogi prosjače,
Pod glavom mu knjiga osvanula.
Svetog Petra ime prošapnula“.

Lešo Samouk, pripovedač „Epiloga, koji je na početku“, zanoći sa svojim stadom na „posjedu napuštene bogomolje“ i postaje svedok uskrsnuća Knjige. Od tada je, svestan svoje nedostojnosti, darovan ili proklet moći proroštva i dato mu je da narodu tumači neuhvatljivu Knjigu bez početka i kraja, čije redove samo on razume: „Meni bješe data moć da naslutim prag Prapera, da ga svojim pogledom oživim i učinim vidljivim i čitljivim, da bi potom, kad okrenem naredni list, ono prethodno ponovo postalo nevidljivo i nečitljivo. Tako sam saznao da je Knjiga imala moć prepoznavanja za svoj sadržaj dostojinih očiju, dok bi nedostojnima trajno ostala prazna, gluva i nijema“.

Našavši se bez svoje volje između Knjige i sveta kojoj treba da prenese njen sadržaj (a „biti između je“, kako je u jednom intervjuu zagrebačkoj Prosvjeti rekao autor romana, „usamljenička rabota“), Lešo nastoji da ponovo zapiše Knjigu i učini je dostunom svima ne sluteći tada u svom prosvetiteljskom nadahnuću obrise greha koji će jednom morati da iskaje: „Tada mi nije padalo na um da približavanjem sadržaja Knjige nedostojnima činim grijeh nad grijesima, koji će jednom, neizostavno, doći na naplatu“.

Po uzoru na Knjigu iz koje Lešo tumači sve tajne prošlosti i budućnosti, i roman „Ćutanja iz gore“ prevazilazi standardne romaneskne okvire početka i kraja i svojim prebogatim značenjskih tokovima koji teku prema različitim vrstama čitalaca razliva se van granica svoje brižljivo komponovane forme. Kako izgleda ovo poigravanje autora opštim mestima kao što su početak i kraj najbolje se vidi iz sledećeg primera.

Na početku „Epiloga, koji je na početku“ stoje rečenice: „Kraj ove priče seže, kako je i red, na sam izvor pamćenja, gdje su uskrsnuća obilježavala vijekove, rođenja i smrti – godine, dani i noći – bježanije, a sati i minuti – ridanje bolesnih i zapomaganje umirućih. Kraj priče je neuhvatljiv, a otuda i patetičan, kao i njen početak“.

A u „Prologu, koji je na kraju“ kaže se: „Početak ove priče pada, kako je i red, u samo srce zaborava, gdje su uskrsnuća izjednačena sa umiranjima, gdje su rođenja i smrti – sinonimi, dani i noći – nijanse bez značaja, tamo gdje je pramen postojanja upleten sa svojim nepostojećim parnjakom. Početak je neuhvtljiv, kao i kraj“.

Kao bliža tipološka odrednica romana umesto reči „fantazmagorija“ mogla bi da stoji i reč „proroštvo“ jer je čitav roman izatkan na proroštvu Knjige koju je Lešo Samouk našao pod glavom i na nizu različitih proroštava koji se ulivaju u glavni tok.

Pored „Epiloga, koji je na početku“ i „Prologa, koji je na kraju“ roman ima devet glava i svaka počinje varijacijom rečenice koja nas uvodi u sam sadržaj Knjige („U Knjizi piše:“, „U Knjizi piše i to:“, „U Knjizi piše, još:“, „U Knjizi, između ostalog, piše:“, „U Knjizi, međutim, piše:“, „U Knjizi, takođe, piše:“, „U Knjizi bi moralo da piše:“, „U Knjizi, verovatno, piše:“, „U Knjizi, možda, piše i to:“). Kako se roman bliži kraju čini se da slabi moć tumačenja Knjige ili snaga proročkih reči u njoj zapisanih, a stepen sumnje u zapisano i tumačeno povećava. Svi razgovori koji se u knjizi vode na različitim istorijskim, kultutrnim i poetičkim ravnima čini se da vode istovremenom osmišljavanju i spoznaji besmisla. Svaka od devet glava brižljivo je komponovana kao poetička celina, sa citatom koji uvodi u njen poetski svet. Citati su preuzeti iz pesme „Kaluđersko vrelo“, iz narodne pesme „Ženidba Dušanova“, iz knjiga starozavetnih proroka, iz dela Jovana Zlatoustog i Svetog Augustina, hrvatskog pisca Ante Tresića- Pavičića…Na kraju svake pojedine glave stoji jedna rečenica, citat iz „Slova o proročici Sivili i o caru Davidu“, o „devet sunaca sijajućih“:

„Prvo sunce jasno, tiho sijaše. Milo nam bješe to gledati“.

„Drugo sunce dvaput pomračivaše, zrake skrivajući“.

„Treće sunce crvenozračno, okolo mračno“.

„Četvrto je sunce ognjezračno“.

„Peto sunce smolasto, teško, strašno nam beše gledati ga“.

„Šesto sunce sniježne zrake imađaše, drago nam da ga gledamo“.

„Sedmo sunce krvavog izgleda, na sredini ruke imađaše“.

„Osmo sunce tiho, imađaše jasan izgled“.

„Deveto od svih biješe strašnije, treperavo i strašno“.

Simptomatično je na kojim se sve ravnima proroštvo utkiva u roman: pored ovog dela koje spada „u krug dela posvećenih apokalipsi, viđenjima i preskazanjima“ , u delu se koriste citati starozavetnih mudraca, Lešo Samouk, okvirni pripovedač u romanu, posle sna nad Knjigom postaje prorok, proročke vizije imaju mnogi junaci romana uključujući i upraviteljku sanatorijuma koja pripoveda završne scene romana, njegov prolog. Izbor proroka za pripovedača priče o smislu i besmislu nije nimalo slučajan. Proroci su, kako se na jednom mestu u romanu kaže, „ostaci ostataka Apokalipse, svjedoci s amnezijom, tumači nerazumnog i zaumnog“. Čini se da je smisao srpsko- hrvatskih odnosa u Hrvatskoj nemoguće razumeti s koje god ravni da mu se priđe i da složeni kontekst onemogućava njegovo razumevanje koje kao da „samo u zanosu proroci slute“. Zato svaka glava romana ima svoje lice i svoje naličje, koje se definiše odrednicom „Utvara“.

Stiče se utisak da je u ovom poslednjem i prvom romanu petoknjižja isteklo istorijsko vreme, pa se peščana klepsidra okreće kako bi pesak događaja potekao od savremenog trenutka ka mitu i kako bi njeno usko grlo propustilo obilje priča „u krpicama, talasima, čestim ponavljanjima, u udarima“, malih dijaloških sekvenci koji se uvezuju u gusto tkanje romana: razgovora Adama i Adame, prvih ljudi, G(v)ozdane i Lucija Valerija Verekunda, Žive ruke mrtvog Teodora Komogovinskog i Pepela Bezrukog Teodora, ispovesti Duše i Tela, razgovora Braće po materi i Braće po ćaći, Nikog i Ničeg i Nekog i Nečega, Patrijarhove glave i Patrijarhovog trupa, Petra i Pavla, igumana i kralja…

Hronotop romana čini svevremena Petrova gora, iz vremena pre Postanja do danas, „koja nosi ime prvog apostola, ime poslednjeg kralja i ime kaluđera odsječenog jezika“, u mitskim, geografskim i istorijskim okvirima, u čijoj se poetskoj arheologiji otkrivaju slojevi iz rimskog doba i pre njega, sve do poslednjih istorijskih događaja. Petrova gora je pojam koji „isijava značenja“, oko koga se formira roman rečnik jer se u vezi s njom tumači sve, od njenog nastanka, genealogije njenog imena (postoji „naša“ i „njihova“ verzija u kojoj se pominju imena kaluđera Petra i poslednjeg hrvatskog kralja Petra Svačića), narodno predanje, epska pesma… Petrova gora u sebi čuva prošlo i buduće, živo i mrtvo, naše i njihovo: „njeni zidovi neprestano osluškuju ono što dolazi sa površine, i kao što svi ovog i onog svijeta imaju uši koje čuju ono što nije za slušanje i saznaju najzapretanije tajne i najskrivenije namjere“.

Pored Knjige koja je u izvesnom smislu glavni pripovedač romana, u delu pripovedaju Lešo Samouk, krajiški prorok i njen tumač (u epilogu), upraviteljka sanatiorijuma koja govori i piše „u svoje bezime, znajući da milioni (…) vape da samo na tren dođu do riječi, do prilike da utisnu slovo, vjerujući da bi nakon toga sve bilo jasnije i istinitije u odnosu na sve dosadašnje priče koje su se izdavale da oličavaju konačnu jasnost i istinitost (u prologu) i niz drugih likova koji ispredaju svoje sudbine u okviru svake pojednine glave i utkivaju ih u glavnu pripovedačku nit. Njihove priče, kao vidovi osluškivanja Zemlje i Kamena na kraju u sam kamen uviru: „Priča je srčika kamena! Drugim riječima, ono što zovemo dušom nakratko je bilo napustilo svoju kamenu ljušturu, prešlo put od stvaranja do uništavanja, bljesnulo za trenutak, zagrmjelo pa se opet smirio u kamenoj koljevci, u svom starom boravištu. Oknjiženi kamen se vratio u svoj prvobitni oblik u kojem nema smrti ni umiranja, u kojem nema života. Sve nastaje iz kamena i sve nestaje u kamenu. Knjiga se nakon svoje kratkotrajne egzistencije na zemlji, ponovo vratila u svoj prvobitni oblik – u kamen“.

U „Po(v)ratničkom rekvijemu“ Mirko Demić govori o priči kao o graničniku među ratovima, bez koje se ne bi znalo gde počinje jedan, a završava se drugi rat. Čini se da će neki budući arheolozi i književni istraživači, koji jednom budu istraživali prostore na kojima sada žive ova dva naroda, pronaći slojeve pepela i slojeve ćutanja i tišine. Slojevi pepela svedočiće o ratovima koji su se smenjivali na ovim prostorima, a slojevi tišine o pričama koje su sledile iza ratova i koje su im prethodile. U tom slučaju mislim da bi se na osnovu romana „Ćutanja iz gore“, kao i svih knjiga Mirka Demića iz petoknjižja posvećenog mozaiku srpsko-hrvatskih odnosa, budući istraživači mogli detaljno obavestiti o suštini i kompleksnosti ovih odnosa kao iz relevantnog istorijskog izvora.

1 Trezvenjaci u pijanoj balkanskoj istoriji (razgovarao Željko Milanović, LMS, Novi Sad)
2 Stara srpska književnost, Hrestomatija, priredio Tomislav Jovanović, Filološki fakultet, Beograd, „Nova svetlost“, Kragujevac, 2000, str.615.


Veljko Stambolija
RAŠČINJAVANJE TIŠINE

„Mudraci“ i „proroci“, koji dušu daju za prošla vremena, pronađu baš onu tačku koja nije u skladu sa sadašnjim i budućim trenutkom. Prošlost umije da bude tako zavodljiva, a budućnost tao neizvjesna. Ali „mudraci“ ne bi bili mudraci a „proroci“ proroci kada ne bi znali i matematički, ako zatreba, da dokažu da budućnosti i nema bez prošlosti. Obdareni vještinom korišćenja jezika začas ustalasaju uspavane vjekove, mrtve dižu iz grobova, pripremaju žive da im se prerano pridruže u donjem svijetu. I baš iz te uzavrele magme, iz donjeg svijeta, iskočile su otvare i nazvale jedan narod „remetilačkim faktorom“. Narod koji je vičan, ili je to bio, oružju i ratovanju izgubio je svoju vjekovnu, mukom stečenu, sadašnjost, ostavši bez „iđe ikoga“. Da li je baš tako? Da li je narod koji se kroz istoriju moratao tamo-amo doživio sudbinu Hazara?

Mirko Demić raskriptuje tekstove iz prošlosti, koristeći palimpsest, dakle pišući novi tekst preko ranije napisanog i zbog nekog razloga izbrisanog. Centralno mjesto Demićevog raskriptusa je Petrova gora. Nevelika, ali šumom bogata gora, sa isto tako bogatom i burnom istorijom, za Kordunaše i Krajišnike mitsko mjesto za koje su se u teškim vremenima sklanjali od zlih demona i utvara iz bliže i dalje prošlosti, vodič, ili sveznajući narator, Lešo Samouk, kome se ukazala knjiga ispod kamenog uzglavlja s kojom je krenuo među ljude, ostavivši stado ovaca, vrši korespodenciju sa donjim i gornjim svijetom ovog, ponovo obezljuđenog kraja, misleći da će ih knjiga nečim podučiti. A, tutnjalo je i grmilo po Petrovoj gori 90-tih godina dvadesetog vijeka. I kao što biva nakon svake velike galame i tabananja, smirilo se. Petrova gora opet samuje, kao što je samovala u vrijeme monaha Petra, po kome je, po jednom izvoru, dobila ime. Po drugom izvoru, prošlost uvijek ima više izvora, ovo mitsko mjesto dobilo je ime po Petru Svačiću, posljednjem hrvatskom kralju. Istorijske nedorečenosti za vještog pisca nisu prepreka. Naprotiv, idealan su teren za legende, mitove, narodna vjerovanjasjetimo se samo Andrića i čuvenog višegradskog mosta.

Mirko Demić se andrićevski maestralno na tom terenu poigrava, uvodeći i jezik kao jednog od junaka, dokazujući jezičko bogatstvo i raširenost srpskog jezika. Pažljiviji i strpljiviji čitalac neće, možda, toliko uživati u samoj priči, koliko u ljepoti samog jezičkog izražaja. Jezičkim partiturama, očigledno je da se pšisac trudio  da h dovede do virtuoznosti, skoro da se može objasniti i neobjašnjivo. U esejističkom zanosu, ima ih podosta, mogući su dijalozi između duše i tijela, između nikoga i ničega, nekoga i nečega, između ruke Teodora Komogovinskog i pepela; između monaha Petra, koji se ćutanjima i molitvama obraća Boga, i mladog mu učenika Pavla, koji nema tu Petrovu stpljivost da dopre do Svevišnjeg, između Adama i Adame, između braće i razbraće… Mirko Demić riječima otvara vrata prapovijesti,  kao da mu „riječi biraju misao, a ne misao riječi“. Ne skrivajući da je i Pekićev slijedbenik, već u samom podnaslovu najavljuje da su Ćutanje iz Gore“ fantazmagorija, naslovivši i poglavlja rječju – utvara. Možda su srbi Krajišnici, poput Argonauta, bili u potrazi za nekim svojim zlatnim runom. Koristeći citate iz Biblije, pisac se čitaocu obraća riječima iz Jovanovog otkrovenja: „Ko ima uho da čuje, neka čuje šta govorei duh“. Tijesna veza sa Biblijom je i apolitična najava „crnog sunca“.

Kroz ešalon vremena periodično se javljaju „zauvasta“ vremena puna utvara. Miro Demić vješto mjeri i premjerava tu neuhvatljivu i pored svih sprava nemjerljivu dimenziju. Vrijeme je nevidljivo kao Bog, a možda su to dva pojma istog imena. Jer, da nema vremena, ne bismo ni znali za postojanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Uhvativši se ukoštac sa daljim i bližim utvarama iz prošlosti, Demić je shvatio da mu je u tom rvanju najbolji saveznik jezik. Jezička osposobljenost i osobenost piscu olakšava prolaze kroz vremenske tjesnace. U srećnija vremena postojala je hronologija, događaji su se odvijali po nekom ustaljenom redu. U haotičnim vremenima nema ni hronologije ni retrospekcije, sve je pomješano i u nekom neredu. Po logici stvari pisac bi trebalo da uvodi neki red, da se umiješa sa nekom estetskom apologetikom ili bar didaktikom. Demić nije upao u tu zamku da nekog optužuje, imenuje i da sa estetskih visina, možda i opravdano, popuje. A mogao je, jer su baš na Petrovoj gori ljudi bježali pod zemlju, sklanjajući se od utvara. Odrekavši se estetskog apologa, Demić je u ovom zanimljivom romanu brusio jezik do te mjere da nije išao  za jezikom, nego je jezik, na kraju, išao za njim. Možda i zbog toga jer su , nakon svh dešavanja na Petrovoj gori, ostali „ožiljci od riječi“. Siktao je rašljasto jezik tih godina, rane su se racvbjetavale od oštrih riječi na najosjetljivijim mjestima. Raščinjavale su se tišine i ćutanje na vrh Petrove gore, uzdrhtaše i kosti Petrove, monahove ili kraljeve, svejedno. Umjesto molitve počeše kletve, razarajući sve što se u tišinama i ćutanjima stvorilo. Zaumlje se isprsi iznad umlja i krenu lov na čovjeka, „čovjekolovka“, na njegove zablude i grijehove. Na kraju „osadašnjavanje prošlosti i budućnosti“ navuče nesreću, ne samo Petrovoj gori, već čitavoj zemlji koja se raspade kao kula od karata.

U „osadašnjavanju prošlosti“ niko nije pronašao preveliko ozarenje, niti uplovio u mirnu luku zamišljnog budućeg života. Mirko Demić je čitaocu ostavio  da riješi popriličnu dilemu, u najmanju ruku, hamletovsku, ćutanjem, poput monaha Petra, doći do Boga, do dragocijene spoznaje, ili, poput Petrovog učenika Pavla, poprijeko, nestrpljivo i na brzinu se popeti  do nebeskih visina.

Istorijska spirala od Adama i Adame, preko Kolapljana, starosjedilački narod uz rijeu Kupu, rimskih legija, dva Petra, monaha i kralja, do zemunica i zbjegova srskog naroda na Petrovoj gori 90-tih  konačno se završava u sanatoriju gdje „istrija oblizuje uglove svojih krvavih usana“. Čini nam se da istorija slavi ratove kao „magične ljubavne napitke“. Upraviteljka sanatorijuma, po svom „ženskom principu“, sintetizira jedno „osakaćeno vrijeme“, uvdjevši nemogućnost  spajanja duše i tijela, shvativši uzaludnost Lešinog pokušaja da knjigom poveže  tu raspolućenost i da amputira ludilo. Na kraju, zašto ne, možda čitava drama u Demićevom romanu  počiva na pogrešnom odabiru ćutanja i pripovjedanja, ili na Mešinom citiranju Kurana „ da je svaki čovjek uvijek na gubitku“.


Anđelka Cvijić
KAD MRTVI GOVORE

Najnoviji roman Mirka Demića „Ćutanje iz Gore“ dolazi kao poslednji u petknjižju posvećenom ratu u kojem se rastočila SFRJ i, posebno, sudbina krajiških Srba, tada prognanih iz Hrvatske. Preciznije, poslednji koji je objavljen ali prema zamisli pisca prvi u tom petoknjižju, uvod u njega i scena na kojoj, i oko koje će se odigravati ono što se nalazi u četiri romana koja su mu prethodila.

Ko, dakle, želi da se upozna sa jednim od najzamašnijih poduhvata srpske novije literature trebalo bi da čitanje o krajiškoj Odiseji počne „Ćutanjima iz Gore“, i potom se okrene romanima „Molski akordi“, „Ataka na Itaku“, „Trezvenjaci na pijanoj lađi“ i „Po(v)ratnički rekvijem“.

„Ćutanja iz Gore“ nisu proizvod istorijske distance iako su nastala kasno u odnosu na ranije romane; distanca nije ni potrebna, arte sudbina ljudi iz ovih krajeva, ne samo Srba već i Hrvata i Muslimana, izmešane su decenijama, vekovima unazad, i špil se pošto je sve završeno ne može promeniti. „Ćutanja iz Gore“ su stigla kada su reči izgubile svaki smisao, kada je jedini odgovor na apsurd takvog života tišina; ona su sinteza svega što se valjalo kroz mitove i stvarnu istopriju, i udaraju pečat na pustoš i nesreću koje su ostale posle takve igre.

Demićev roman ima podnaslov Fantazmagorija, a smeštanje Epiloga na početak i Prologa na raj posledica je zamisli knjige da je ljudski život samo sen, neprekidni put „iz jednog nepostojanja u drugo“. Baš taj put, i dešavanja na njemu je ono što Mirka Demića zanima; ništa novo, ne samo u umetnosti. Uslov da novog bude jesu originalnoot  razmišljanja, izvorno povezivanja uzroka i posledica, i bogatstvo jezičkog trezora iz kojeg se zahvata da bi namera bila obrazložena i utemeljena.

Ovu ambicioznu ideju pisac sprovodi dosledno, polazeći od Knjige proroštva sa čijih se belih stranica prošlost kezi budućnosti i preslikava u njoj, dok je sadaćšnjosti prepušteno da između njih sve podupire ljudsko slepilo. tako autor isisuje istoriju sveta od postanja do danas na jednom ograničenom području Zemljinog šara – krajiškom, gotovo eksperimentalnom u dokazivanju onoga što jeste čovek, ma gde i u ma kojem povesnom vremenu živeo, a to je da je stvoren da mrzi, da ubija i da uništava.

Zato je i svejedno da li je Prolog na krajau a Epilog na početku romana, jer sve je odvajkada isto i ne može se promeniti. devet poglavlja su tu kao dokaz, a njihovi su junaci prikaze, Adam i Adama, Ruka i Telo, Glava i Trup, Niko i NIšta, Neko i Nešto, Duša i Telo, Braća po materi i Braća po ćaći, Patrijarhova glava i Patrijarhov trup…, čiji ostaci leže u dubini mitske i postojeće Petrove gore i čije se duše viju oo njenih visova. Njima su se priključili i kaluđer Petar po kom je Petrova gora i dobila ime, poslednji hrvatski kralj Petar Svačić i Lešo Dijaković Samouk, pastir i prorok, a sve ih je u utrobi Gore probudilo, uznemirilo besomučno orgijanje živih nad njihovim kostima. Tako svih devet glava „Ćutanja iz Gore“ sadrže dijaloge ovih prikaza, inspirisane bukačkim i huškačkim mitinzima početkom poslednje decenije prošlog veka, tim suludim mrtvačkim kolom u kojem se uporno trgovalo tuđim životima.

Roman ima vremensku razdelnicu 1990. godinu, kada se na Petrovoj gori čuju talambasi ratničkih muza i održava se skup lažnih proroka i ludih glava, pre spremnih da polete i da se biju nego da razmišljaju. Od nej Demić određuje dve suprotne tačke, početnu, biblijsku, i završnu, buduću, a obe jedna drugu jure u krug pa se „Ćutanja iz Gore“ mogu zamisliti kao peščani sat u kojem vreme curi u obrnutom smeru, odozdo nagore, i nikad ne ističe jer je odavno isteklo a uvek se vraća sa istim podvalama.

Za sve to vreme mrtvi iz Gore, najbučnijom tišinom, oglašavaju svoje misli, iskustva, nedoumice, srećne i nesrećne odluke, naknadnu pamet, a dijalozi koje vode su dijalozi dve uvek spurotstavljene strane, razuma i emocija, pragme i utopije, zla i dobra, iako se od početka zna koja je strana gubitnička. Šta su nam, onda, mrtvi ostavili? Petrova gora se trese od njihovih metafizičkih, filozofskih, religijskih nadgornjavanja. Čuju li ih živi? Treba li da ih čuju, s obzirom da je smrt, a ne istorija, jedina učiteljica života koja do duše stiže kasno, pa čovek zauvek ostaje neznalica.

Pogrešno bi bilo da se pomisli kako je roman  „Ćutanja iz Gore“ čista fantazmagorija. Iza tog se podnaslova vrlo mudro razbija svaka iluzija da je protekla decenija išta dobro donela ijednom nacionu koji je bio zahvaćen ratom. I do se u prethodnim romanima petoknjižja, u ogromnom rasponu od udeala do profiterstva, govori o različitim aspektima rata, ova knjiga Mirka Demića pojavljuje se kao završnica koja praizvor i ishode istorijskih procesa sagledava korz jednu, srpsku, naciju i na jednom, krajiškom, prostoru od mitskih vremena do danas, pokušavajući da preko dijaloga stvarnih i fiktivnih ličnosti u tim procesima ukaže na sva neshvatanja, na sva neznanja i sve zablude koje su nas dovele dovde gde smo, a na videlo izašli samo patnja i mehanizam umeća vladanja.

Mirko Demić ima izuzenu sklonost ka moralnim temama a način na koji ih obrađuje teži ka misaonom i počunom. To je bilo vidljivo i u prethodnim romanima i prebogati rečnik kojim raspolaže samo osnažuje takav književni izraz. U „Ćutanjima iz Gore“ to je sada predstvaljeno bez ostatka, štaviše, ceo roman je u sentencama što je nešto do sada neviđeno u našoj novijoj književnosti. I ne samo to: ako u prethodnim delima te mudre nisu uvek bile i najuspešnije, ovde su toliko izcizelirane da taj rad na njima gotovo zadivljuje.

Svaka sentenca i svaka reč upotrebljene su samo sa jednim ciljem – da se pokažu kontinuitet zla od postanja do današnjih dana, i kontinuitet ljudskih gluposti iz kojih ta zla proizilaze. Ta doslednost ogleda se i u odnosu pisca prema jeziku, u smišljenoj upotrebi najsavremenijih reči u kontekstu najdrevnijih mitskih prikaza, kao dokaz vremenskog kružnog obnavljanja ljudskog trajanja.

Nazvan fantazmagorijom, roman „Ćutanja iz Gore“ je delo u kojem misaono preovlađuje nad radnjom; nje ima u pričama mrtvih, a i tada joj je teško probiti se kroz sloj gnome. Iako se bavi fantazmama, ovo je knjiga koja je utemeljena u realnom i istovremeno najmeditativniji i najpesimističniji roman Mirka Demića, koji po atmosferi crnila što se sa mrtvih grobova izliva na žive nadilazi svaku setu, tugu, bol i jad.

Sama organizacija romana, njegova labava konstrukcija jeste zanimljiva, ali je daleko od nekog eksperimenta. Ono što se, međutim, može nazvati eskperimentom jeste aurtorov odnos prema čitaocu i izvorna iskrena vera da će u „Ćutanju iz Gore“, koje se slobodno može okarakterista i kao Demićevo najhermetičnije delo, pronaći sebe. A to je piscu najveće priznanje.


Goran Maksimović
ĆUTNJA I GOVOR TAJANSTVA

Mada je napisan kao peta romaneskna i pripovjedačka cjelina, prozna fantazmagorija Ćutanja iz Gore Mirka Demića predstavlja zapravo uvodni roman iz petoknjižja pisanog posljednjih desetak godina i u cijelosti posvećenog sudbini piščevog zavičaja, Srbima iz Krajine, a prethodile su mu knjige: „Molski akordi“ (2008), „Trezvenjaci na pijanoj lađi“ (2010), „Po(v)ratnički rekvijem“ (2012), „Ataka na Itaku“ (2015).

Inicijalno „Ćutanja iz Gore“ predstavljaju „fantazmagoriju“ u kojoj se kroz razuđenu romanesknu priču, prepunu mitskih i stvarnosnih analogija, izlaže legendarna i istorijska sudbina Petrove gore na Kordunu, ali i brojna proročanstva u kojima se sluti njena neizvjesna budućnost. Kroz prikazivanje sudbine dvojice glavnih junaka po kojima je Petrova gora prema narodnom predanju i dobila ime: posljednjeg hrvatskog kralja „narodne krvi“ Petra Svačića (Snačića), koji je vladao od 1093. do 1097. godine, kao i srednjovjekovnog srpskog pravoslavnog kaluđera Petra, dočarane su dvije geografski i etnički bliske, a duhovno veoma udaljene sudbine dva naroda, Srba i Hrvata, koji su stoljećima zajedno naseljavali taj prozorljivi prostor. Dodatno usložnjavanju romaneskne priče doprinosi i treće narodno vjerovanje po kojem je Petrova gora dobila ime po prvom hrišćanskom apostolu Petru.

Komponovan na principu narativne inverzije, sa „Epilogom koji je na početku“, a kazuje ga posljednji krajiški vidovnjak Lešo Samouk (Dijaković), te „Prologom koji je na kraju“, a kazuje ga neimenovana „upraviteljka sanatorijuma“, ispričane su iz perspektive „glavnog naratora“ u centralnoj romanesknoj priči brojne istorijske i legendarne reminiscencije o sudbini nastanjenika Petrove gore od predrimskog i rimskog doba, preko srednjeg vijeka, razdoblja 19. i prve polovine 20. stoljeća, pa sve do naših dana, do savremenih političkih događaja iz 90-tih godina 20. vijeka. Pronalazimo brojne upečatljive primjere. Posebno se osvrćemo na kazivanje oporog ratničkog iskustva rimskog legionara iz Siscije Lucija Valerija Verekunda, koji je naprasno skončao na Petrovoj gori, a pronađeni kameni spomenik u Topuskom je jedino svjedočanstvo njegovog postojanja. Novijeg datuma, ali za srpski narod veoma dramatična i presudna je priča o sudbini srpskog patrijarha Lukijana Bogdanovića kojeg su austrijske vlasti likvidirale 1913. godine prilikom njegovog dolaska na zakazanu audijenciju u Beč, zbog naglašene uloge u pomaganju srpske vojske u toku balkanskih ratova. Poglavlje u kojem polemišu patrijarhova odrubljena glava i obezglavljeni trup prerasta u metonimijsko kazivanje sudbine čitavog srpskog naroda kojeg su nasilno htjeli da obezglave i ostave bez istaknutih narodnih prvaka i predvodnika u dramatičnim istorijskim vremenima.

U fantazmagoričnim iskazima, kroz devet oglašavanja „utvara“, otvorena je velika rasprava o prorocima i proročanstvima, kao i o vaskrsenju od kojeg počinje sve, a ne od rođenja, kako se to uvriježilo u narodnom mišljenju. Ono što uskrsava nikad nije ni bilo rođeno, ono neprestano traje i doživljava brojne mijene i preobražaje pod kojima se ukazuje pred smrtnicima. U tom romanesknom istaknutom segmentu naročito dolazi do izražaja kazivanje narodnog vidovnjaka Leša Samouka (Dijakovića), koji je prema nekim prilično pouzdanim izvorima zaista postojao i živio na Petrovoj gori početkom 19. vijeka, a koji se u Demićevoj interpretaciji sa snažnom ironijom odnosi prema svojim proročanstvima i sam najmanje vjeruje u njih, a narod koji ga drži za prozorljivog i posebno obdarenog vidovnjaka, nijednom riječju ne dovodi u sumnju ta predskazanja i prepoznaje u njima čitav niz analogija i bliskosti sa stvarnim životom.

Veoma su uzbudljiva kazivanja o sudbini srednjovjekovnog srpskog kaluđera Petra, koji je prema srpskom vjerovanju obnovio klicu života na živopisnoj Petrovoj gori. Iako je bez jezika i nema moć glasnog govora, njegova ćutanja i razmišljanja o čovjeku i njegovoj sudbini, o prošlosti i sadašnjosti, o vaskrsenju kao osnovi postojanja i obnove ljudskog života i prirode, snažnija su od bilo kakvog drugog kazivanja. Simbolički su u romanu ukrštena sa razbarušenim mislima i monolozima njegovog mladog učenika i oponenta, monaha Pavla, koji je naspram Petrove ćutnje, smirenosti, mudrosti i iskustva, simbolički nosilac nepromišljenosti, nestrpljenja i agresivnosti, kao korijena svakog ljudskog zla i stradanja.

Ukrštajući legendarne i dokumentarne istorijske iskaze i izvore, Demić neprestano preispituje prošlost i ukršta ta saznanja sa sadašnjošću i budućnošću. Pri tome dolazi do poražavajućeg saznanja da je podjednako sve neizvjesno i nejasno u tim različitim i udaljenim vremenskim odsjecima, a da je samo izvjesna ljudska patnja i stradanje. Najmanje je trenutaka koji su prožeti srećom i nadom u ljudskim životima. Otuda je Demićev narod koji je živio ili živi na Petrovoj gori, podjednako to važi za Srbe i Hrvate, pravoslavne i katoličke hrišćane, metonimijski prerastao u simbol univerzalne sudbine raskorijenjenog čovjeka uopšte, koji vjekuje na „ničijoj zemlji“ i lakovjerno iz generacije u generaciju pokušava tu ničiju zemlju prisvojiti za sebe. Za dramatičnu savremenu sudbinu krajiških Srba, Demićeva romaneskna fantazmagorija Petrove gore poprima simbolička značenja ravna Svetoj gori Sinajskoj ili Svetoj gori Atoskoj, iz koje će iznova vaskrsnuti neka nova iskra života na tim danas opustjelim i opustošenim prostorima.

Zahvaljujući tim razuđenim narativnim nitima i različitim perspektivama pripovijedanja, kao i raznolikim vremenskim planovima, koji su uglavnom kreirani iz ukrštanja stvarnosnih saznanja i fantazmagorija, te brojnih legendarnih i istorijskih asocijacija, kao i analiza naših nacionalnih strasti, naravi i iluzija, stvorena je značenjski gusta proza, koja po svemu reprezentuje dosadašnje zapaženo cjelokupno djelo Mirka Demića, što je na najbolji način potvrđeno književnom nagradom imena „Meše Selimovića“ za 2016. godinu.

 


Gordana Vlahović
O NEIZRECIVOM, KROZ VEKOVE

Roman Mirka Demića Ćutanja iz Gore toponimski je vezan za planinu na Kordunu, Petrovu goru, za čije ime postoji stvarno i mitsko objašnjenje: ime prvog apostola, tvorca života; Petrova nevidljiva duša na vrhu bedema, luta i sluti, vantelesna. Jedna je od belih pčela, odmetnutih, u traganju za boljim i sigurnijim mestom, stigavši u „bezljudni predeo“, u zemlju bez imena. I ime poslednjeg hrvatskog kralja, Petra Svačića. Po mitu oko Petra Kralja pletu se nepouzdani podaci i neuhvatljive mitske predstave. Ime mu je nesporno, a sve drugo može i ne mora da bude. Ostalo je u priči da je kraljevao u gradu Tenenu, da je izdat od svojih, da je fizičkom smrću dao priliku onima koji veličaju nesreće i pevaju poraze, a da mu duša i dalje luta naokolo. Zajednički im je grob, Gora, njena utroba, puna gomila mrtvih, „grob bez biljega “. Tema, kod Demića prepoznatljiva, no ovaj put proširena na istorijsku, filozofsku, mitsko-biblijsku dimenziju. To je sudbina Srba kroz vekove, praćena od pradavnog rimskog doba do današnjih dana, do Oluje. Fantazmagorično kazanu, priču vode tri pripovedača:
– Lešo Samouk, poslednji krajiški prorok koji o tragediji svoga naroda otvara i zatvara knjigu Epilogom koji je na početku
– upraviteljka sanatorijuma (glas njen dat je u Prologu koji je na kraju)
– narator središne priče.
U stalnoj su polemici i suprotstavljanju svi glasovi ovozemaljski i onostrani, disharmonični su, svaki sa svojom istinom. Nadgornjavaju se glasovi prvih ljudi Adama i Adame, vrhovne sveštenice G(v)ozdene i rimskog legionara, ruku i pepela, Petra i Pavla, duše i tela, Nikoga i ničega, Nekoga i nečega, igumana i kralja. Katkad se čini da i nisu dijalozi među antipodima – već vođeni samogovor, uz trajni preplet mita i istorije, uz odsjaj davnih vremena.
Dijalog Adama i Adame (Eve), nije drugo do glasovi muškarca i žene, u neslaganju, ali i upućenosti jedno na drugo; o polovima i sudbinama istih od prapočetka, o pitanju lične slobode. Glas žene je samosvesniji i samouvereniji, čak i u oponiranju biblijske priče. Adama predviđa da će se tvorac iz dosade odreći svog Rebra, i zna da se i Adam i Svevišnji varaju da će je odvojiti od sebe. Adamu je žena potvrda njegove lakomislenosti a žensko zna da je muško njen zavičaj, jedini izvor njene nostalgije. U njihov odnos upletena je epizoda o krivici zbog povlađivanja zmiji.
U biblijskoj formi ispripovedano, Petar i Pavle ne gledaju isto ni svet zaumlja, ni bezumlja. Petar moli u žaru vere. On je sav misao, ćutnja, molitva, samoća, zarad izmicanja mraku, izvan ljudi; podvodi sve pod manastirski poredak. Pavle sumnja u smisao molitve, traži spas u ljudima, u sumnji, nedoumici. Pragmatik je koji razumom želi da sačuva svet. Zaključuje da su male razlike između kletve i molitve, zajedničko im je nezadovoljstvo. Jedino što molitva nastoji da podiđe Tvorcu. Ali, zar se huljenje uvek dalje ne čuje? Pavle sa tim računa.
Često, Demićevo kazivanje dobija metafizičke dimenzije, posebno kad razmatra pitanja zla i dobra, duše i tela, propadnosti i večnosti. Prošlost se opredmećuje u budućnosti, koja se neumetno osadašnjuje. Buduće nesreće zaličiće na one prošle. Izvori zla neotklonjivi su, samo se pritaje. Ne niče na humusu Raj, no on postaje mesto potiranja različitosti. Na nečemu je uvek građena ovovremenost. Niti svet počinje od nas, niti se može toliko duboko zaroniti u daljinu i dubinu Postanja, osim predanjem i dodavanjem snovnih pisanija.
O odnosu telesnog i duhovnog raspravljaju vrhovna sveštenica i rimski legionar, patrijarhova glava i trup, te ćućore potajno duša i telo. Glasovi i romori odasvud. Šta kazuju? O kratkovekosti carskih loža; mačem se dolazilo, mačem se i svrgavalo. Telo je kratkoveko, a duša maglovita, nepostojana, u nevidbogu i nedodiru, u lutanju. (Kao što će pokazati i sudba legionareva. Sklonjen u terme od verolomne žene i nezahvalnih sinova, s namerom da leči kostobolju, a izdalo ga srce, koliko god se u njega pouzdavao.) Telo mu počiva ispod nadgrobnog kamena na Gori. Trošnost materijalnog posvuda je, osim ako ne ostane iza tela komad nakita. Vrhovna sveštenica zna da je telo često tesno za proporcije duše. A ako se čuje podzemni romor glasova bivših ljudi, ta onostrana varka, mogu ga čuti samo oni koji veruju u potrebu razgovora sa mrtvima. Šta duša sama zbori? Večno je kretanje, večno kajanje, zatočenik u telu, nesmirenost i u telu i van njega, povodljiva i često kriva za pogrešne procene. A telo? U njemu je iskustvo fizičkog stradanja a linija dodira sa dušom je bol. Može biti da je duši jedino u telu toplo, a najteži put je doći do sebe samoga.
Lešo Samouk, bogobojažljivi vernik, proročkim nadahnućem opsednut je. Govoriti o neizrecivom, i biti uvek u sumnji da je trebalo šta izreći, jer za mnoga proroštva je želeo da se ne ostvare: „Proroštva nikad nisu upozorenja, već presude bez prava žalbe.“ Reči proročke znaju da budu slatke i gorke, zastrašujuće i umirujuće, preteće i utešiteljske. Ako se narod odriče svojih proroka, onda je to znak da se odrekao i svoje budućnosti, ma kako ona bila mračna. Proroci su svedoci cikličnog smenjivanja života i smrti, prošlosti i budućnosti. Proroštvo je jedan od bezbroj načina da se zavara umiranje.
Kad narator vaskrsava u obliku prosjaka a zatim nastaje nadgornjavanje braće po materi i braće po ćaći, onda pratimo:
– združivanje i razdruživanje
– mirenja i krvave pirove
– ideale i izneverena očekivanja.
Razotkriva se alegorijska priča o današnjoj politici i posledicama. O duhovima mrtvih iz Gore, neizvesnoj budućnosti živih i nedosanjanim narodnim snovima (govorio iguman ili kralj, na istom smo). Da li uvek nađu oni koji istinski tragaju, ako su vođeni ljubavlju (kao patrijarhov trup nasukan na stub drvenog mosta)? Skepsa prihvata onu misao „Istorija ratova je istorija zverstava“. A proroka Leša nema više, jer je sve manje onih koji bi ga se sećali.
Kao što se biblijska Knjiga postanja čita sporo, po delovima, uz vraćanja na po koju promisao – tako se Demićev roman Ćutanja iz Gore, ne može nikako drugačije čitati – nego kao pomenuti umni rukopis.


Ivan Isailović
ZAUMNI PROSTOR ZAVIČAJNOSTI

Godina 2016. ujedno je i godina kada je veliko zavičajno petoknjižje Mirka Demića (1964), koje se na poseban način bavi fenomenom Srba u Hrvatskoj, dobilo svoju konačnicu sa romanom Ćutanja iz Gore, od autora označenog kao fantazmagorija i istinski početak velike epopeje, koju redom još čine Molski akordi (2008), Ataka na Itaku (2015), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010) i Po(v)ratnički rekvijem (2012).
Sa svešću o kompleksnosti teme koju je pred sebe stavio, autor je smatrao svojom obavezom da kao „svedok završnog čina nestajanja jednog dela naroda, koji je, po pravilu, uvek – ubilački i samoubilački” te „mrtve kapitale”, kako ih sam naziva, izvede iz političkog i istorijskog mraka i izgradi ponovo na „ničijoj zemlji”, na polju književnosti i fikcije. Pošto je biti svedokom i učesnikom istorijskog događaja koji se uzima kao književni predložak u isto vreme i prednost i hendikep, autor je svoju pripovednu poziciju strogo držao u polju liminalnosti jer je jedino sa margine i granice mogao da progovori o univerzalnijem karakteru i značenju događaja, rezonerskim glasom, ne priklanjajući se nijednoj strani.
Fascinacija istorijom uvek je potraga za antropološkim smislom u njoj, a ne prepuštanje pukoj civilizacijskoj neumitnosti. U Demićevom petoknjižju istorija je samo šminka, maska koja čini lice vidljivim, ali ga ne stvara. Mit je ono što oživljava duh vremena. Uspostavljanjem paralelizama između mitološkog sloja i romaneskne priče potiskuje se objektivno istorijsko vreme i socijalna motivacija, a neposredna stvarnost u kojoj Demićevi junaci žive pokazuje se kao predvidljiva i ponovljiva. Istorija ograničava i sputava, ali njenim preplitanjem sa mitom dobija se treća dimenzija, koja otkriva ono što je imanentno samoj ljudskoj vrsti.
Sve to postaje mnogo jasnije pojavljivanjem Ćutanja iz Gore, fantazmagorije koja predstavlja, na izvestan način, svevremenska sočiva za dublje razmatranje ostala četiri toma. U prepoznatljivom esejsko-meditativnom maniru i prstenastoj strukturi, jezički precizno, Demić nas uvodi u svet Petrove gore, u okamenjeni Argo koji vodi do najdublje prošlosti, ne bismo li bili svedoci one pokretačke istine za kojom je tragao, ali i postali njegovi saučesnici u nameri da društvenu istoriju i čovekovu budućnost objasni upravo tom najdubljom prošlošću. Opsednut istorijskim talogom koje uverava da buduće greške ni po čemu neće biti drugačije od onih iz prošlosti, pisac je u mitu video mogućnost ukazivanja na vanvremenski nacrt tragedije koju ostvarujemo samim življenjem.
U skladu sa žanrovskim određenjem junaci Ćutanja iz Gore nisu ljudi od krvi i mesa, građeni pažljivom psihologizacijom i karakterizacijom u razgranatoj mreži motiva, niti su jednostavno personifikovane, opredmećene ideje. Pre ih možemo nazvati glasovima, utvarnim glasovima koje pripovedač Lešo Dijaković – Samouk (a koji i sam krije umrlo u svom imenu) osluškuje na Petrovoj gori. On prislanja uvo na „bilo gore”, sluša „pulsiranje praznina iz kojih su odbjegle duše” jer mu se, zbog nemosti onih koji su živi, vaskrsavanje mudrosti iz sveta upokojenih generacija nameće kao jedina razumna stvar. Uz „Epilog koji je na početku” i „Prolog koji je na kraju”, roman čini devet poglavlja sa doslednom troslojnom strukturom gde se posebno ističu upravo poglavlja označena kao „utvare”. Najveća fantazmagorija južnoslovenske književnosti, Pekićevo Zlatno runo, u antičkom mitu o Argonautima traži početnu zabludu čoveka u svevremenosti, dok Mirko Demić u Ćutanjima iz Gore ostaje veran hrišćanskom mitu, tražeći u postanku prvog čoveka i prvu grešku, trenutak kada je Jedno prestalo da postoji. Pripovedač pred nas iznosi dijaloge, potekle iz knjige vaskrsle iz kamena, u kojima učestvuju Adam i Adama, Duša i Telo, Neko i nešto i Niko i ništa, Petar i Pavle, kralj i iguman, patrijarhova glava i trup, živa ruka i pepeo, samo da bi tu polifoniju proroštava i univerzalnih istina zatvorio nazad u knjigu, i u kamen, ostavljajući za kraj ciničan zev upraviteljke sanatorijuma: „Tu sam da smetam, da ismijavam entuzijazam svakog pregnuća i prekrivam prostirkom cinizma svaki pokušaj apoteoze besmisla kojeg ljudi zovu smislom.” Knjiga vaskrsla iz kamena u poslednjem poglavlju se kamenu i vraća, na isti način na koji u Ataki na Itaku manastir kao čudo izranja iz vode samo da bi apokaliptički uronio nazad na kraju. Ćutanja iz gore u izvesnoj meri su travestija Isusovih Beseda na gori, gde već predloško-padežnom konstrukcijom „iz gore” anticipiramo pojavu utvarnih glasova.
Neverovatno je kako upravo ono najdokumentarnije ima najdublju simboličku vrednost u delu Mirka Demića. U hermeneutičkim pregnućima ne treba dozvoliti da nas zavedu piščeva objašnjenja prototeksta i dokumentarnost, niti se misleći lokalitete treba zaustaviti na geopolitičkoj poziciji i verodostojnosti napisanog; upravo u nazivima Zaumlja i Petrove gore krije se poetička tajna petoknjižja, naročito istaknuta u Ćutanjima iz gore.
Prvi lokalitet svojim imenom ispisuje malu intertekstualnu korespondenciju sa ruskim formalistima i Šklovskim o zaumnom jeziku i „rečima izvan smisla”. U Ćutanjima iz Gore oseća se težnja ka zaumnom jeziku, izvornoj strani govora koja zvuku ne daje samo ulogu pratioca smisla već i samostalan značaj. Lešo Dijaković putuje, luta pustarama Zaumlja „drugujući i besjedeći sa ovcama i psima, pokušavajući da razumije jezik životinja i bilja, da osluškuje uzdahe zemlje i njihove odjeke u ušnoj školjki”. Dobar primer pažljivog odabira reči i jezičke virtuoznosti pisca jesu glagolske imenice iz naslova poglavlja u romanu koje u sebi nose nešto od onog onomatopejskog što je umaklo artikulaciji i smeštanju u simbolički sistem znakova: „mrmor”, „romor”, „žagor”, „njunjorenje”, „mumlanje”, „brbljanje”.
Važnost govornog jezika kod Mirka Demića i zvuka u njegovoj prozi ogleda se još u naslovima knjiga Molski akordi (žanrovsko određenje: končerto groso) i Po(v)ratnički rekvijem. Međutim, sa Ćutanjima iz Gore zvuk biva konačno sjedinjen sa drugim važnim slojem u njegovim naslovima i delu uopšte – sa prostornom odrednicom. Tokom romana Pavle u jednom razgovoru sa Petrom nastoji da „buku vrati nazad u njezin zavičaj, u okrilje nijemosti – u ljudsko srce”, razlikujući ćutanje od tišine, tvrdeći da „ćutanje ne isključuje zvuk”.
Drugi lokalitet, semantički još bogatiji, ujedno je i junak romana – Petrova gora. Zavičaj kao prostor koji uvek izmiče u Demićevoj prozi u Ćutanjima iz Gore postaje glavni junak, onaj kome se obraćaju, onaj koji posredstvom utvarnih glasova progovara. Iznose se predanja o postanju i poreklu imena, praćena narodnom pesmom o nastanku i nestanku Petrove gore. Važan faktografski i narativni deo romana čine priča o poslednjem hrvatskom kralju Petru Svačiću sahranjenom na Gori, kao i legenda o kaluđeru Petru kome je Gora, takođe, postala grobnica.
Lešo Dijaković ima pod glavom kamen, koji se posle teške noći „sna bez snova” pretvara u knjigu. Veza Zaumlja sa Petrovom gorom upravo je kamen, jedan od glavnih motiva romana. Kamen je deo nekadašnje srušene bogomolje, sakriven duboko i u imenu novozavetnog apostola, kome je prema predanju Isus predao zadatak da izgradi njegovu crkvu. Apostol Petar je kamen temeljac, stena na kojoj je hrišćanstvo podignuto. Zbog toga ne vaskrsava Isus, već knjiga čijim vaskrsenjem iz kamena počinje pripovedanje u romanu. Važnost ovog motiva ogleda se u rečima upravnice sanatorijuma, pripovednog glasa iz „Prologa koji je na kraju”, koja tvrdi da „sve nastaje iz kamena, pa i priča. U kamenu je pohranjena tajna vremena. U njoj vrijeme nije podijeljeno na bivše, sadašnje i buduće, kao što ovu Goru ukrašava troroga kapa na čijim vrhovima neprestano zvone zvoncad kao na kapi kakve dvorske lude. (…) Sve nastaje iz kamena i sve nestaje u kamenu.”
Odlučivši da naraciju smesti u svevremenost, Mirko Demić je u svojoj prozi istinsku dijalogičnost predao prostoru. Petrova gora nije tek dekor na kojem se zbivaju velika i mala dela istorije dva naroda. Petrova gora je junak, učesnik, pokretač i uzrok zbivanja. Lucije Valerije Verekund na jednom mestu u romanu kaže: „Postoje predjeli predodređeni da se zbog njih ratuje, predjeli koji svojom konfiguracijom i rječnim tokovima, svojim vodenim i kopnenim raskrsnicama podrazumevaju granične karaule.” Kao „živ” prostor kome se junaci obraćaju, iz kojeg glasovi zbore, Petrova gora ostaje do kraja pripovesti kao jedina konstanta, ili kako sam Petar u romanu govori: „Sve je sklono propadanju, sem ove Gore Petrove.”
Petoknjižje Mirka Demića je svojevrsni feniks koji je, nažalost, da bi se rodio, morao da vaskrsne iz pepela što je ostao nakon tragičnih istorijskih zbivanja. Piščeva uloga je šaranje po tom pepelu, proročki čin koji po pripovedačevim rečima „venčava prošlost i budućnost”. Kako Lešo Dijaković još kaže: „Uskrsnuće ostaje jedini dokaz nezadovoljstva postojećim znanjem, stanjem i oblikom.” Mirko Demić nije novi glas u srpskoj književnosti XXI veka, već onaj nužni glas, jedini koji može da obuhvati sve a da ostane na zemlji; koji može da progovori sa granice dva „ljuta” identiteta, a da mu se ne zameri apologetstvo jednog. Negde na granici između XX i XXI veka stoji figura Mirka Demića i sa pogledom kojem su znana oba horizonta, ideološki nepotkupiv, ostaje na „ničijoj zemlji”, briše prašinu sa zaboravljenih tema, osluškuje šum i buku ispod listova kanona, buku koju površnim slušanjem nismo prepoznali kao glas, te smelo pripoveda iz dubina jezičkog jezgra, ne podilazeći čitalačkim očekivanjima.


Adrijana Cvetanović
FANTAZMAGORIJA O NAMA

Petoknjižje koje čine Molski akordi, Ataka na Itaku, Trezvenjaci na pijanoj lađi i Po(v)ratnički rekvijem Mirko Demić upotpunjava svojim  novim romanom Ćutanja iz gore. U svojevrsnoj fantazmogoriji čiji je glavni junak Petrova gora autor kroz dijaloge prvih ljudi, Adame i Adama, koji otkrivaju karaketr odbačenog koji jedino sanja da postane dovoljno ohol i odbaci onog koji ga je odbacio, neuporedivim i razornim prezirom odbačenog,  nikoga i ničega sa onim ko je neko i nešto, kroz koji se pak otkriva defetističko osećanje jedinke koja je u savremenom svetu pokušala da promoviše pomirenje i razumevanje, a spoznala da je apsolutni poraz, ostavljena da pati od viška razumevanja za sve, kako za istomišljenike tako i za one sa čijim se stavovima nikad nije slagala, te patrijarhove glave i trupa, braće po materi i braće po ćaći ispunjava iskonsku dužnost umetnika. Pred svakim umetnikom stoji jedan zadatak- prodreti u suštinu značenja pojava koje su istovremeno arhaične i aktuelne, savremene i svevremene. U Ćutanjima iz Gore nema tradicionalne motivacije, pripovedanje oscilira između objektivnog i subjektivnog, dok se narativni identitet formira kao ishod tumačenja pripovesti i čitanja, ukrštanjem čitaočevog i sveta teksta. Naracija je nelinearna, ali samo pripovedanje ima antropološko svojstvo, što nadilazi sve formalne odlike svakog teksta. Umetničkom konkretizacijom Demić nas upoznaje sa likovima koje prepoznajemo i u svom okruženju i svom čitalačkom iskustvu, a kojima je zajednička crta tragičnost združena sa groteskom.

Piščevo ja konvergira se u proroka koji je čovjek slijep za sadašnjost a prozorljiv za sve ono što nas čeka i koji ne govori o onome što ga opseda kao o pojedinačnom fenomenu, veća kao prorok koji u njemu otkriva opšte, dublji i stvarni odraz savremene krize. Profetski glas tako već na prvim stranicama Ćutanja iz Gore poručuje da sve tajne svemira mogu da se sažmu u jednu rečenicu- apokalipsa se dogodila.

Prihvatimo li da je tematska okosnica Demićevog pripovedanja u ovom romanu demografska katastrofa koja je zadesila srpski nacion videćemo da on sve vreme na umu ima osećanje istoričnosti koje ga kao čoveka prisiljava da piše ne samo sa svešću o svojoj generaciji u vlastitoj koži, već sa mišlju da i ukupan korpus literature njegove nacije ima simultanu egzistenciju. Upravo to osećanje istoričnosti, koje je i osećanje bezvremenog i osećanje prolaznog,  Demića kao pripovedača čini tradicionalnim. Uvek aktuelna tema animoziteta na nivou nacije ili društva kao takvog za Petrovu goru, za koju se kaže da je neuspeli simbol pomirenja, povod je reosmišljavanja temelja sveta kakav je postao danas.

Demić pak vešto zaobilazi društveni angažman u svom pripovedanju, svestan da odgovarao on ili ne aktuelnim tokovima političke ili ideološki napredne misli u aktuelnom trenutku , ma u kojoj formi saopšten, angažman nije deo umetnosti. Otud tanka nit politike ili kritike društva koju pronalazimo u pojedinim dijalozima u romanu nisu deo piščevog socijalnog bunta, već zabrinutost nad sudbinom društva sačinjenom od pojedinaca čiji karakteri, koji su sartrovski izabrani ishodi, odlučuju o nama. Pokušavajući da se u dijalozima koje vode njegovi nekonvencionalni junaci apostrofiraju humanistički stavovi Demić kao da piše roman sa tezom. Onaj koji je doživeo da se protiv njega okrenu njegovi glasači, da najviše postrada onaj deo naroda čiji je čitavog političkog života bio predstavnik i dosledni  branitelj, koji na kraju balade postane tvrdoglav zaštitnik onoga što je nekad osporavao, pravdajući se takozvanim novim okolnostima, sinegdohijski je prikaz našeg savremenika, onih koji odlučuju, a čiji karakter je zbir pogrešno donesenih odluka i činova koji nisu za ponos. Umetnikčkim uobličavanjem takvog pojedinca te konkretizacijom ideje koju otelovljuje Demić pripoveda o dubinama ljudske duše, večitom traženju bez ishoda. Iz reči Braće po materi saznajemo šta je to selo i kako ono opstaje u pojedincu koji od njega pokondireno beži kao trajna veza sa podzemnim silama, koja opominje da je seljak izdanak stoletnog zlopaćenja, u kome je sabijena čuvena šutnja, dok Braća po ćaći odgovaraju da je selo ono što od rođenja guši, ono od čega se beži. Taj koji želi da pogospodi seljaka kako bi mogao da vidi novog sebe u ogledalu na kraju postaje onaj koji više ne može da razume sopstvene potrebe, ali zato upoznaje lažno svedočenje, ideale, izneverena očekivanja, progonstvo, postajući melanholični otpadnik, naš savremenik.

U eri kada se posebno u redovima mladih, pogođenim anarhijom duha,  vulgarizuju ideje, ili se usvajaju njihove negativne strane, kada su u iako u društvu pojedinci pogođeni samoćom uloga književnosti je i da pronađe korene takovog stanja. Demić preispituje instituciju kao takvu. U revolucionarnim lomovima koji istina jesu neizbežni, ali koji ništa ne tvore, već stvaraju nov način života, evidentno bezočan u svojoj samodovoljnosti stradaju istinske ideje. Kao jedan od krivaca navodi se institucija, konkretno crkve. Lik Pavla, koji u Demićevom oblikovanju postaje groteskno- apsurdna figura čije reči od proročkih postaju puko brbljanje, otkriće da upravo crkvena mašinerija kastrira u nama i vjeru i razum. Krajnja konsekvenca svakog vjerovanja je jeres, koja je u stvari posljednji plamen vjere. Molitva je razbibriga, traćenje vremena u čekanju onog što će se desiti ili onog što će izostati.

Demić minuciozno ukazuje i na još jednu pošast društva, ne samo savremenog. Naime, iako svakodnevno čitamo, pišemo, raspravljamo na temu sudbine čoveka i krize humaniteta svedoci smo  bestijalne surovosti čoveka prema čoveku. Posebno na trusnim balkanskim područjima, postoje predjeli predodređeni da se zbog njih ratuje, predjeli koji svojom konfiguracijom i rječnim tokovima svojim vodenim i kopnenim raskrsnicama podrazumijevaju granične karaule, rat je razotkrio laž civilizacije. Ono što je još strašnije je to što i nakon rata čovek ostaje mobilisan, jer je rat vaspitao nasilnike. Pokrov civiliziacije od sukoba načinio je borbu za slobodu, nacionalnu ideju. Nacionalizam gotovo idolopoklonički preobražava naciju u vrhovnu i apsolutnu vrednost, a čovek podjarmljeno postaje materijal istorije koja će tek biti ispisana. Bespomoćno batrganje malog čoveka u moru velikih ideja i pokreta i Demić potcrtava, formulišući tako i osnovnu ideju svog dela, te opsesiju koja ga i navodi na stvaranje malo šta čovjek na ovom svijetu bira. Uglavom ga biraju. Nepoznato je i čijim ciljevima služi. Čovječanstvo uvijek žrtvuje čovjeka.

Ostaje pitanje da li je Demićev junak ili Demić kao stvaralac, Ja koje ostaje izvan stranica njegovog romana rascepljen, određen sudbinom istorijskog trenutka u kojem živi, duhom vremena, zakonima društva ili je poražen saznajnom nemoći. U samo pripovedanje utkana je na mnogim nivoima Sartrova filozofska misao, a posebno pitanje da li je ljudska stvarnost po prirodi nesrećna svest bez ikakve mogućnosti da savlada svoje nesrećno stanje!?

Realistički postupak za Demića kao pripovedača nije primat. Stvaranje je proširivanje samoga pojma realnosti, stvarnosti koja obuhvata i suvisle i nesuvisle postupke. Njegov roman ne zahteva upućenog čitaoca koji će razotkrivati palimpseste ili mreže hronotopa, već tumača u čijim rukama ostavlja reči svog proroštva.

O knjizi eseja „Na ničijoj zemlji“

Natalija Ludoški / Šibolet.- [U] Letopis Matice srpske, knjiga 498, sveska 4, oktobar 2016, str. 498-500.

Dušan Stojković / Esejistička zemlja romansijera Mirka Demića.- [U]  „Povelja“, Br. 2 / 2016, str. 128-135.


Natalija Ludoški
ŠIBOLET

Čitajući istovremeno više knjiga, desilo se da sam u Časovima čitanja Aleksandra Genisa naišla na poglavlje naslovljeno rečju „Šibolet”, čije značenje razjašnjava prevodilac u fusnoti: „Izraz koji u najširem smislu označava svaki gest, ponašanje ili praksu koja označava nečije poreklo ili pripadnost određenoj grupi. U užem, lingvističkom smislu, rečenica, formula, ali i običaj i sl. koji se smatra distinktivnim za neku društvenu grupu ili naciju.” Do sada nepoznata reč iz ruskog vokabulara koincidirala je sa sadržajem najnovije knjige Mirka Demića Na ničijoj zemlji, u kojoj su sabrani tekstovi o autorima čiji opusi, ali i sudbine, trajno zaokupljaju refleksiju i stvaralačku imaginaciju ovog pisca. (Uzgred, slučaj, sinhronicitet, ili kako ga već nazvali, predmet je Demićevog promišljanja u tekstu „Metamorfoze čuda u delu Danila Kiša” objavljenog u njegovoj prethodnoj esejističkoj zbirci, Pod otrovnim plaštom, 2010. godine. U istoj knjizi, pod naslovom „Ekspoze o romanu Ćilibar, med, oskoruša”, čitamo i ove redove: „Aleksandar Genis u romanu Dovlatov i okolina navodi: ʼKnjige o drugima se pišu kada nemaš šta da kažeš o sebi. U ovom slučaju to nije tako. Pišem je upravo stoga što nameravam da popričam o sebi. Ali da bih dosegao dalje, treba mi visoko drvoʼ.”) A svoju novu knjigu diskurzivne proze, Na ničijoj zemlji, Demić otvara tekstom „Branjenica”, i uvodnom rečenicom objašnjava značenje tog regionalizma: „U mom pokojnom zavičaju, sada takođe ničijoj zemlji, branjenica (suva ili netom usečena grana pobodena od strane vlasnika nasred ledine ili njive) označavala je zabranu ispaše, nedvosmislena poruka upućena svim pastirima koji u blizini napasaju stoku.” Konotativnost te lekseme autoru će poslužiti da formuliše i nameru sabiranja „Slova o jednom putopisu”, šest eseja, četiri marginalije i jednog putopisa među korice knjige o kojoj je ovde reč: „Zbirkom ovih tekstova usuđujem se, bar na nekoliko sati, dok ih čitalac bude prelistavao, da uzurpiram delić ničije zemlje, pobadanjem tekstualne branjenice, dajući za pravo i svima drugima koji, igrom sudbine ili ličnim izborom, polažu prava na svoje parče ničije zemlje, jer je ona, kako izgleda, jedini zavičaj iz kojeg niko neće da nas proteruje.” Tako se u ovoj knjizi Mirko Demić fokusira na Danila Kiša, Jakova Ignjatovića, Milana Budisavljevića, Milana Pribićevića, Niku Bartulovića, Stanislava Krakova, Miroslava Krležu, Dušana Srezojevića, Ivu Andrića, Stanislava Vinavera i Bruna Šulca. Žanrovski različiti, pisani različitim povodima, dati u jednoj knjizi, tekstovi potvrđuju ono što će u eseju o Niki Bartuloviću tvrditi i sam Demić: „I ovde se, po ko zna koji put, pokazuje da pisati i govoriti o drugima – uvek znači pisati i govoriti o sebi.” Šta bi bila zajednička svojstva poetika, svetonazora, biografija imenovanih pisaca i autora knjige Na ničijoj zemlji? Na emocionalnom fonu dominante su molske, nostalgija i usamljenost, a motivika usmerena na probleme i pitanja identiteta, apatridstva, zavičaja, granice (margine, periferije), rata, refleksa javnog delovanja na sudbinu književnog opusa… Sve ono što prepoznajemo kao konstante Demićeve poetike, pa i biografije. Rođen u Baniji, izvan matice zemlje, silom prilika dospeo u novu sredinu – Kragujevac, graničarskih korena i vojnog obrazovanja, intelektualno formiran tokom srpsko-hrvatskog zajedništva, izgubljenog zavičaja, s osećajem nepripadnosti i neprikosnovenim etičkim uzusima, vazda na ničijoj zemlji. Tako naslovna sintagma postaje oznaka mnogo čega: upućuje na skrajnuti položaj književnosti i pisaca u našoj sredini i vremenu (formulacija Vidosava Stevanovića), nebrigu za kulturno nasleđe, osećaj nepripadanja nijednoj etničkoj zajednici i, istovremeno, osećaj prepoznavanja i zajedništva s drugim u sferama duha… Tako Demić, u najnovijoj knjizi, nastoji da osvetli dela uglavnom onih autora koji su, da li iz ideoloških razloga ili poslovične nebrige za nacionalno nasleđe, zapostavljeni i zaboravljeni, neadekvatno vrednovani i slabo pozicionirani u istoriji srpske književnosti. Nasuprot njima, kao antijunak, paradigma kritičarske moći, ali i kratkovidosti, na nekoliko mesta u ovoj knjizi pojavljuje se neprikosnoveni arbitar s početka dvadesetog veka, čiji su ideološki rezoni često umeli da prevagnu nad smislom za artističke vrednosti: Jovan Skerlić. Ono što će autor izreći u tekstu o Milanu Budisavljeviću odnosi se na većinu tekstova u knjizi: „Ovaj esej će ispuniti svoju misiju ako uvede nekoliko radoznalaca u avanturu iščitavanja naše zaboravljene tradicije. U njoj se kriju dragocenosti kojih se ne bi odrekle ni veće književnosti, ni srećniji narodi.” Gotovo bez izuzetka reč je o piscima, najčešće srpskim, s prostora Habzburške monarhije, ili današnje Hrvatske u kojoj je i sam ponikao. (Maternja ijekavica katkad, uprkos lektorskim čitanjima, iznikne i na staranicama koje iščitavamo.) U tom smislu, ono što kazuje o srpsko-hrvatskom saživotu jedan od braće Pribićević: „Mi nemamo ništa protiv hrvatskog naroda… Ali se ipak valja pobrinuti da se osiguraju Srbi u Hrvatskoj i drugim prečanskim krajevima. Ne bojim se hrvatskih seljaka, ali će ih gospoda još dugo voditi, pa zato u slučaju federacije treba osigurati Srbima ravnopravno učešće u upravi i celom javnom životu…” – anticipira i sudbinu Mirka Demića. Opet, taj lični ali i kolektivni udes hrvatskih Srba tokom poslednje decenije 20. veka, jedinog jugoslovenskog nobelovca čini prisnim s piscem, našim savremenikom, koji u tekstu „Andrićeva mariborska anabaza” tvrdi: „Tako i svako od nas ima svoj Maribor i svoju mariborsku ćeliju. U njemu nam je bolno krcnula kičma i do suza zažuljali nevidljivi okovi na rukama. U njima su nam pljunuli u lice, svejedno da li doslovno ili usled kakve pogane reči. Svima su nam dodeljene situacije u kojima će nam se u kosti uvlačiti vlaga i neće nas napuštati do kraja života, kao kletva i prokletstvo.” Taj Maribor za Mirka Demića biće susjedansko-komšilijski rat, čije tragično-traumatično dejstvo pokušava da artikuliše u svojoj prozi. „Pisac ne piše da bi objasnio rat, već da bi sa čitaocem podelio svoju nemoć da to učini i razume”, autopoetički je stav koji izriče Demić u eseju „Igre sa smrću Stanislava Krakova”. Konačno, šta poziciju Mirka Demića na aktuelnoj književnoj sceni čini bliskom onim piscima koji još uvek skrajnuti čekaju na valjanu recepciju? S desetak proznih naslova koje je do sada objavio, među kojima vrhune Ćilibar, med, oskoruša (2001, 2005, 2011), Molski akordi (2008, 2009), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010), Pod otrovnim plaštom (2010), Ataka na Itaku (2015) – bez obzira na to što žiriji književnih priznanja katkad uoče vrednost njegovih knjiga – srazmerno kvalitetu dela, ostaje izvan fokusa čitalačke i kritičke pažnje. Razlozi su višestruki: poetički, sociokulturni, etički. U književnom kontekstu s odsustvom intelektualizma u prozi, ideološki nepotkupiv, racionalan, visokih estetskih i artističkih standarda, tematski mahom usredsređen na građanski rat devedesetih i zavičajne prostore, ne podilazeći čitalačkim očekivanjima, Demić ne nalazi čitaoce ni među onima kojima je taj sukob obeležio biografije. I sam tvrdi: „…moja literatura nije zamišljena kako bi zamaglila samoubilačke ludosti naroda kome rođenjem pripadam i da nedvosmislene poraze pretvara u pobede, moralne ili poetske, sasvim svejedno.” No, čitano ili ne, adekvatno valorizovano ili ne, na ovoj pijanoj lađi koja poprima obličje splava Meduze, delo Mirka Demića, poput Sterijinog, ukazuje se kao savest jedne epohe.


 

Dušan Stojković
ESEJISTIČKA ZEMLjA ROMANSIJERA MIRKA DEMIĆA

Mirko Demić je jedan od najboljih romansijera koje savremena srpska proza uopšte ima. Među živima, sa njegovim delima mogu se porediti samo ona koja su napisali Bora Ćosić, Radovan Beli Marković i Radoslav Petković. No, on se pored toga, samo na prvi pogled usputno, i esejistikom bavi. Njegove esejističke knjige Pod otrovnim plaštom (2010) i ova o kojoj pišemo sam su vrh aktualne srpske esejistike. Eseje Mirko Demić piše polako, iscezilirano, samo onda kada ga tema nad koju se nadvija toliko zgrabi da se iz njenog zagrljaja nikako odvojiti ne može. On ne spada u one tobožnje sveznalice koji su uvek spremni da o svemu svašta progovore. Pišu u njegovim tekstovima ravnopravno i on sam i ono o čemu se piše a koje njega za medijum uzima.

U prethodnoj esejističkoj knjizi, Pod otrovnim plaštom, Mirko Demić je „potrošio“ pisce koje najznačajnijim svojim literarnim predšasnicima smatra: Vladana Desnicu, Bruna Šulca, Vitolda Gombroviča, Vitomila Zupana, Danila Kiša i napisao izvrsne eseje o njima nudeći nove uvide, sagledavajući ih iz posebnog / iskošenog ugla, otkrivajući kako su oni povezani u snažno literarno jato, pokazujući kako se, i čime, i on sam njima u letu nad duhovno zarđalom stvarnošću ka slobodnom nebu pridružuje.

Na ničijoj zemlji ovoj literarnoj družini, od koje je samo Kiš dobio ponovni esej, ovaj put posvećen jednom od prvih njegovih tekstova koji je pohvala putovanju i jedinom njegovom putopisu, te odjecima njegovim u kasnijim Kišovim novelama, kao i Šulc usputno, ovaj put u jedinom za sada Demićevom putopisu – pribraja još nekolicinu pisaca bez kojih njen autor ne može. To su, pre svega, Jakov Ignjatović, Stanislav Krakov, Stanislav Vinaver, Ivo Andrić i Miroslav Krleža. Ali i, još uvek zasebnim esejem nepokriven a svuda prisutan, Miloš Crnjanski koji će – hajde pomalo i prorok da budem – biti stožer naredne Demićeve knjige. Ostali pisci o kojima piše njegova su otkrića: Milan Bogdanović, Milan Pribićević, Niko Bartulović (dvojici prvih priredio je knjige izabranih radova). U prethodnoj knjizi od zaborava je pokušao da otrgne Milku Žicinu.

Knjiga Na ničijoj zemlji je petodelno struktuirana. Otvara je uvodni tekst „Branjenica“, za kojim sledi izdvojen esej – drugi prolog – o zaboravljenom ranom Kišovom putopisu. Potom su pred nama eseji, koje prate marginalije, da bi se knjiga okončala Demićevim putopisom o njegovom boravku u Ukrajini, jedinim koji je dosada i napisao. Njime se zatvara krug koji je bio otvoren drugim tekstom u knjizi u kojem je o Kiševom putopisu bila reč. Ali, on je pisan tako što je Demić na svom putovanju za vodič uzeo Krležin Izlet u Rusiju i pokušavao, koliko je to moguće bilo, njegove tragove da sledi. No, tokom putovanja bio je i u Šulcovom rodnom mestu Drohobiču u kojem je ovaj veliki poljski pisac i smrt našao. Tako se Šulc, uz Kiša, pojavio kao vezivno tkivo koje je dve esejističke knjige dvema polovinama jedne celine učinilo. Nipošto slučajno, Šulc je junak i Demićevog romana Ćilibar, med, oskoruša koji je doživeo da, iako ga je Ninova  nagrada zaobišla, tri izdanja dobije i jeste jedan od najboljih romana koje posleratna srpska književnost uopšte ima.

Uvodni tekst, „Branjenica“, otpočinje Demićevim otkrićem kako se u njegovom „pokojnom zavičaju, sada takođe ničijoj zemlji“ (str. 7) branjenicom (suvom ili tek isečenom granom u zemlju pobodenom) zabranjuje ispaša stoke na njivi u kojoj bi se ova kojim slučajem obrela. Demić svoje tekstove smatra tekstualnim branjenicama jer je i književnost ničija (automatski to znači i svačija) zemlja: „Ako već ne možemo da biramo mesto i zemlju u kojoj ćemo se roditi, možemo bar da stvaramo Ničiju zemlju (makar ona bila vinaverijansko `zemljište za tugu`), po sopstvenom osećanju i potrebi, rukovođeni glađu i znatiželjom, a često i sledom slučajnih asocijacija, makar ta zemlja bila jezovitija i od ove, kušane i znane. Da nas bar, na čas, uteši aktivno učestvovanje u njenom stvaranju, koje je istovremeno i rušenje stvarnosti koja nam nije sklona. Kao i da novouspostavljena stvarnost stvara nas.“ (10)

„Šareno, kočoperno, kosmopolitsko perje, nostalgija i ljubav naša“ tekst je o mladalačkom Kišovom tekstu koji je bio pohvala putovanju i jedinom njegovom putopisu, takođe mladalačkom, „Izlet u Pariz“. U putopisu Kiš se priseća onih koji su o Parizu pre njega pribeležili koju: Matoša, Krleže, Ujevića, Bore Stankovića, Crnjanskog, Hajnea, Adija. Posebno ovog poslednjeg čije „Pismo o Parizu“ „inkorporira“ (13) u svoj tekst. Ono ga navodi da se osvrne i na nostalgiju koju u Adijevim pesmama pronalazi. Da on sam u Parizu „ne boluje od nostalgije“ pribeležiće Kiš najpre u „Izvodu iz knjige rođenih (kratka biografija)“ koji će se kasnije obresti na samom kraju Mansarde, a ta tvrdnja biće ponovljena i u nedovršenoj noveli „Jurij Golec“. Svoje shvatanje nostalgije Kiš će podastrti u eseju „Nabokov i nostalgija“. Demić će nabokovljevsku „bogatu nostalgiju“, i vremensku i prostornu, pronaći u svim Kišovim knjigama, osim Grobnice za Borisa Davidoviča. Prva će ispuniti Kišov Porodični cirkus; druga pripovetku „Enciklopedija mrtvih“ i onu koja je ostala nedovršena – „Lauta i ožiljci“. Demiću će, dakle, jedan rani Kišov tekst poslužiti kao inicijalna kapisla za razvijanje čitavog niza asocijativnih razrada i promišljanja jednog stanja i raspoloženja u kojem se čovek, pisac može naći. I to neće biti jedini takav slučaj kada je o njegovoj esejistici reč.

Esej „Jakov Ignjatović je došao isuviše rano“ gradi se na tezi po kojoj je ovaj naš znameniti romansijer, tvorac čitave serije romana, pravi začetnik, mnogo više od naivnog Milovana Vidakovića koji mu je prethodio, najzahtevnijeg, najobimnijeg i najsloženijeg proznog oblika, bio čovek i pisac kojem je „osama… bila sudbinski dodeljena“ (199) i to tako da on od nje nikako pobeći, i da je to počem hteo, nije mogao. Onaj ko je, na prvi pogled, učinio mnogo svojom monografijom da se Ignjatović kao takav prihvati, Jovan Skerlić bio je, istovremeno, i tvorac mnogobrojnih simplifikacija koje su poprilično zamaglile pravu recepciju Ignjatovićeva romansijerskog opusa. Njega je, pre svega „ jedio“ tempo Ignjatovićeve proze. (23) Ono što je bila osnovna njena vrlina, on posmatra kao njenu najveću manu. Demić ovako Skerlića „koriguje“: „Biser Ignjatovićeve proze je brzina pripovedanja, a novina u našoj dotadašnjoj literaturi su i njegovi rezovi, olako prelaženje preko naoko važnih detalja, koraci od sedam milja. Skerlić ne vidi da je upravo to jedan od najinovativnijih postupaka u našoj dotadašnjoj prozi, kojeg je do savršenstva primenio Bora Stanković, a pogotovo Miloš Crnjanski, njegovi ponajbolji učenici i nastavljači.“ (24) Iako vidovito otkriva kako je u Patnici Ignjatović imao „suv telegrafski stil“ (24), Skerlić i to manom, sasvim pogrešno, proglašava. Najznačajnijem srpskom kritičaru i književnom istoričaru dogodilo se tako da skoro uvek sve što je značajno i novo uoči u Ignjatovićevim romanima, ali, isto tako, i da sve to otkriveno i uočeno ne vrednuje kako zaslužuje već velikim manama i promašajima proglasi. Kao krajnji rezultat, međutim, ukazuje se promašaj kritičara / književnog istoričara a ne pisca o kojem ovaj izriče svoj sud. Skerlić nije uočio ni da „niko od dotadašnjih pisaca ne unosi u svoje knjige toliko događaja iz vlastitog života koliko to čini Jaša“. (29) Kao da je umrli veliki srpski romansijer vratio velikom našem kritičaru poput bumeranga u lice sve ono što je ovaj o njemu pogrešno rekao. Iako je Skerlić mislio kako Ignjatoviću svojom knjigom spomenik podiže, on ga je zapravo iznova sahranjivao. Srećom, neuspešno. Ceneći veoma nedovršenu Patnicu, koju su gotovo svi naši tumači otpisivali uzimajući je za potpuni promašaj, Demić se čudi što bar naše feministkinje ne posvećuju dovoljno pažnje ovom „biseru naše ne samo devetnaestovekovne književnosti“ (30) koji je sasvim u duhu onoga što one od literature traže.

Esej „Milan Budisavljević – romanopisac, esejista i pripovedač“ Demićev je pokušaj da oživi ovog sasvim zaboravljenog, ali sasvim neopravdano pritom, našeg pisca koji je imao tu nesreću da se na njega, povodom njegove pripovedačke zbirke Bijedni ljudi, poput kopca obruši, pre svega zbog uočenih uticaja ruskih pisaca na njegovu prozu, niko drugi do neprikosnoveni i često maksimalno brutalan Jovan Skerlić. Koga je Skerlić kritičkim svojim tekstom nokautirao, teško se – bar u očima čitalačke publike, koja je u Skerliću videla boga naše književne kritike – na noge podigao. Priče su bile otpisane. Sjajan roman Talasi, sa čestim – jednim od osnovnih uopšte – motivom povratka glavnog junaka iz daleka sveta, u suštini i gilgamešovski i odisejski, nije ni bio štampan kao zasebna knjiga već je bio ostavljen da u časopisu čami. Demić se pita jeste li se pisac uplašio onoga što se u njegovom romanu događa ili se uplašio novog Skerlićevog ataka pošto se nije pridržavao onih zlatnih pravila koje je Skerlić apotekarski svim srpskim romanijerima preventivno kao lek za (jedino) dobru literaturu bio propisao. Demić piše: „Ima u ovom romanu pasaža vanredne lepote i izrazite lirike. Među njima se izdvaja obrada stare legende o postojanju bele crkve na dnu jezera, čiju mističnu zvonjavu čuju samo odabrani. To je, svakako, jedna od najlepših slika u našoj književnosti.“ (38) Napisano je sasvim dovoljan poziv da se Budisavljevićev roman obavezno i pročita. Ne smemo se zadovoljiti samo papagajskim iščitavanjem nezasluženo kanonizovanih i u lektiru, nezasluženo takođe, uguranih romansijerskih ostvarenja. Iako je Budisavljević napisao samo tri eseja – „Ilijada u ogledalu kosovskih pjesama“, „Laza Kostić“ (u njemu je demonstrirano argumentovano neslaganje sa gotovo svim što je Jovan Skerlić o znamenitom našem romantičarskom pesniku napisao) i „Smisao i vrednost života“ – oni „na vjerodostojan način potvrđuju izuzetnu modernost književne pojave Milana Budisavljevića“. (39) Potvrđuju još nešto, jednako zanimljivo: pravom esejisti dovoljno je i samo nekoliko eseja da bi se kao pravi, i trajni, esejista i potvrdio. I pored Skerlićeve surove ocene, Budisavljević se obreo sa dvema pripovetkama u knjizi Noviji srpski pripovjedači, koja se pojavila u Zagrebu 1907. godine, u kojoj su mu društvo pravili Ćorović, Stanković, Domanović, Ćipiko, Kočić i Uskoković. Tek posle je usledio zaborav. Njegovo pripovedačko društvo iz navedene knjige se i danas čita. Jedino je on sasvim „preskočen“. O Budisavljeviću kao pripovedaču Demić ovako piše. „Teško je prenebreći ocene da u Budisavljevićevom pripovedanju ima odviše didaktike i intencionalnosti, ponegde nebrižnosti i olakog pisanja, ali sve to ne može da zaseni njegovu vanrednu poetičnost, ekspresivnost izraza, uverljivost pripovedanja i duboku religioznost. Njegovi bedni ljudi žive u nekadašnjoj Arkadiji čiji se tragovi još naziru – to je osnovni paradoks koji obezbeđuje životnost i uverljivost pripovedanja. Neobičan spoj između narodnog pripovednog obrasca i modernih poetičkih rešenja predstavlja najveći Budisavljevićev umetnički doprinos.“ (50) On zaključuje: „Milan Budisavljević je zanimljiv pripovedač, ali je još zanimljiviji romanopisac i izvanredan esejista.“ (51) Na nama, budućim njegovim čitaocima, je da proverimo tačnost iznetog suda.

O Milanu Pribićeviću je reč u eseju „Plač bez suza nad selom i seljakom Milana Pribićevića“. O ovom našem sasvim zaboravljenom piscu napisao je, „u nedoba“ (52), 1993. godine, monografiju Milan Pribićević: život i književno delo Milovan J. Bogavac. On je načinio i izbor iz njegova dela. I monografiju i izbor dočekao je muk. Pribićević je poprilično i sam kriv što je kao pisac zaboravljen. Književnošću se bavio samo u mladosti, a onda se okrenuo politici i zaboravio sasvim da je nekada i pisac bio. Bio je mnogo toga: „Osamljenik, begunac, prevratnik, revolucionar, seoski tribun, teoretičar i praktičar, urednik, politički agitator i poslanik, a, s vremena na vrijeme i – pisac.“ (55) Uz to, on je kudikamo manje značajan od Milana Budisavljevića koji ima šta i savremenim čitaocima da kaže. Njegov je život mnogo zanimljiviji od onoga čime nas je on kao kratkotrajni pisac darivao i mogao bi se, sasvim verovatno, napisati zanimljiv avanturistički roman s njim kao sižeom. No, to nikako ne može biti dovoljno opravdanje za to što ga je Stanko Korać u svom Pregledu književnog rada Srba u Hrvatskoj (1987) sasvim zaobišao. Upravo Milan Budisavljević je cenio ovog minornog pisca i čak se upustio u jednostranu polemiku sa nepotpisanim stavom Srpskog književnog glasnika u kojem su žarili i palili Bogdan Popović i Jovan Skerlić po kojem je jedina Pribićevićeva pripovedačka zbirka U mraku i magli (1904) „možda napisana sa nešto više pretensija“. Iako je njegovo književno delo naglo „presečeno“, Pribićević je, ipak, po Demiću, „bio i ostao najveći pripovedač Banije“ (63), a to nipošto za potcenjivanje nije.

Zaborav koji prekriva delo Nika Bartulovića sasvim je nezaslužen. Esej „Niko (Bartulović) na ničijoj zemlji“, koji sledi Tešićevo unošenje tri njegove pripovetke – „Tri divna druga“, „Hipotetikon“ i „Ljubav na odru“ – u Utuljenu baštinu I, antologiju cenzurisanih pripovedaka (1990), pokušava da ga iz njega izvuče. U poslednje vreme – posle dragocenog priloga Miroslava Karaulca „Andrićevi davni prijatelji“ u kojem se odbacuje netačna tvrdnja po kojoj je Bartulović poginuo u četničkim redovima i otkriva kako su ga, bez suđenja, partizani likvidirali –  pojavile su se dve značajne studije: „Niko Bartulović u predvečerje Drugog svetskog rata: ideološki pogled jednog hrvatskog intelektualca“ Sofije Božić i „Pripovedački postupak Nike Bartulovića“ Vesne Trijić. Druga tvrdi kako njegovo delo nipošto nije anahrono već sasvim na tragu ekspresionističke poetike i „pod snažnim uticajem pozorišne estetike“, pravo „poetsko i žanrovsko komešanje“. Demić tome pridodaje i „idejno vrenje i destabilizaciju svih književnih konvencija, kao i mutne nagoveštaje budućih političkih lomova“. (69) On Bartulovića vidi kao pisca koji se užlebio u zamišljenom pripovedačkom lancu između Sime Matavulja i Vladana Desnice. Izdvaja dve njegove izvanredne, antologijske, pripovetke „Hipotetikon“ i „Križ i trn“. Njegov naturalistički roman „Moj drug Tonislav Malvazija“ (1940), pisan po ugledu na Zapise iz podzemlja Dostojevskog i Božje ljude Borisava Stankovića, „može da bude i anticipacija takozvanog crnog talasa u književnosti u drugoj polovini dvadesetog veka“. (71) Mogao bi biti i preludij Desničinog Zimskog ljetovanja. Morao bi se pažljivo iščitati i njegov nedovršen roman Glas iz gorućeg grma, objavljen tek, posthumno, 2003. godine.

Stanislavu Krakovu posvećena su dva eseja (drugi je Demić pod marginalije podveo): „Igre sa smrću Stanislava Krakova“ i „Dva Stanislava srpske književnosti – Vinaver i Krakov“. Ovaj naš pisac pisao je samo nekoliko godina, da bi se, potom, sasvim posvetio publicistici, filmu, putopisima i pisanju memoara. Poslednjem spomenutom pripada vanredna knjiga Život čoveka na Balkanu iz koje Demić izdvaja samo nekolicinu primera e da bi istakao kako je ovaj naš pisac bio velemajstor detalja i fluidnog oslikavanja najsuptilnijih nijansi koje krase ljudsku prirodu. Jedan se odnosi na to kako njegovi iscrpljeni ratni drugovi ne umiru već se gase, „samo prestaju da žive“. Drugi na očajničko pucanje srpskih vojnika na albanskim gudurama u nebo, u samog Boga. Treći je tvrdnja kako životinjska patnja ljudsku prevazilazi. Četvrti opaska: „Ljudi kad ginu, na kraju postanu veseli.“ „Krakov je iskonski modernista“ kojeg je „stvorio rat. I kao pisca i kao čoveka.“ (78) Ono što gotovo svi koji o njemu pišu – to što rat ne posmatra s primetne distance, iz pozadine, retrospektivno, uz naknadno pametovanje – proglašavaju osnovnom manom njegove proze, knjučna je njena odrednica i vrhunska njena vrlina. Krila, koja se javljaju u naslovu njegovog najboljeg i jednog od najboljih naših ne samo antiratnih romana, u kojem s razlogom nema ni glavnog junaka ni fabule, „metafora su ljudske izmeštenosti u ratu“. (83) U čitavoj svojoj prozi Krakov „zamasima kadrira, onako nestrpljiv i žurajiv, donoseći nam svoje doživljaje u nervoznim fleševima, kao da nas zasipa šrapnelom“. (83–84) U drugom svom prilogu Demić se, kako u njegovom podnaslovu i beleži, nadvija i snatri nad zajedničkom fotografijom Vinavera i Krakova. Obojica su na njoj nasmejani. Vinaver, nasmešen, nešto priča čemu se Krakov, ukrštenih prstiju, razdragano smeši. U svom tekstu Demić ukršta njihove sudbine upoznajući nas sa svim mogućim susretima koji su se između njihovih porodica i njih samih desili ili su se barem mogli desiti. Pronalaze se u njihovim delima i odblesci dela onog drugog. Prate se kritički i parodijski Vinaverovi odazivi na književne izazove njegovog avangardnog sadruga.

Sledeći esej je naslovljen „Ispod osmatračnice svesti, tik do proplanka stvarnosti ili o Krležinim Dnevnicima“. Krležini Dnevnici pisani za vreme Drugog svetskog rata „postaju Snevnici“ (94). On „ima nesreću da ne sanja dubok san. Njegovo snivanje kao da je pod kontrolom razuma.“ (97) Uvek kod ovog pisca samoća biva „nešto što neprestano raste, zadobijajući gigantske razmere“. (93) Dnevnici Krležini vođeni tokom svetskih ratova, Prvog i Drugog, za razliku od ostalih koji su puko dnevničarenje, zasebna su celina, vanredna dnevnička proza, „najeksperimentalnije Krležine stvari“ (100)

Drugi tekst o znamenitom hrvatskom piscu marginalija je „Nervoze oko Krleže“. U njemu se iznosi stanovište po kojem je Krleža neprekidno živ ali tako što one koji ga čitaju ili pišu o njemu neprekidno izaziva, začikava: „Sa Krležom se polemiše, njemu se suprotstavlja, on se domišlja, redefiniše, vitoperi i deformiše.“ (116)

U marginaliji „Okvir bez Srezojevićeve fotografije“ piše se o ovom našem pesniku čiju nijednu fotografiju nemamo a koji je imao, ili sreću ili nesreću, da se u čuvenoj Antologiji novije srpske lirike svoga profesora Bogdana Popovića, u kojoj nije bilo mesta za Disa ni za Kostićevu vrhunsku pesmu „Santa Maria della Salute“, nađe sa pesmom „Unutrašnji dijalog“ što je izazvalo čitav niz naših i hrvatskih kritičara (Jovan Skerlić, Antun Gustav Matoš, Svetislav Stefanović, Tin Ujević, Vladimir Čerina; jedini koji se nije upecao da ono što je bilo sasvim moderno nevrednim proglasi bio je lucidni, još uvek pseudonimom pokriven, Stanislav Vinaver) da se na njega i njegovo pesništvo i bukvalno ostrve posle čega je sledilo njegovo odustajanje od svakog književnog rada, zapadanje u duševnu krizu i okončanje života u mreži za ludake beogradske psihijatrijske klinike u kojoj mu je društvo pravio Petar Kočić. Nesporazum sa Srezojevićem nastavljen je i kasnije: on, koji se ustremio ka onostranom, sasvim proizvoljno proglašen je „perjanicom proleterskog pesnika“. (104)

Sledeća marginalija je „Andrićeva mariborska anabaza“. U mariborskoj tamnici okončava se ono što je bilo ključno za ranog Andrića i nagoveštava se ono što će biti okosnica poznog, klasičnog.

Pišući o onima koji su bili na ničijoj zemlji i želeći da tako ubuduće ne ostane, Mirko Demić nam je pokazao kako njegova esejistička zemlja izgleda. Svako ko bar malo proboravi u njoj ne može o onima o kojima je Demić lucidno pisao da misli ono što je mislio pre nego što je u nju ušao. Ako je uopšte o njima pre išta i mislio.

 

O knjizi pripovedaka „Ataka na Itaku“

Vladimir B. Perić / Cinegzilski um: parabolični zavičaj. – [U] Srpski književni list, Br. 16/121, septembar, oktobar, novembar i decembar 2016, str. 9.

Aleksandar B. Laković / O vanumlju i bezumlju. – [U] Bokatin Dijak, Lopare, god. V, br. 8, 2016, str. 135-141

Emil Živadinović / Mirko Demić: Ataka na Itaku. – [U] www.MojaKritika.com

Željko Milanović / Travestija kao mera stvarnosti. – [U] Koraci. – Broj 1-3/2016, str. 180-183.


Vladimir B. Perić
CINEGZILSKI UM: PARABOLIČNI ZAVIČAJ

Ataka na Itaku, četvrta knjiga iz egzilske pentalogije Mirka Demića, narativno je fokusirana oko tema burlesknosti, cinizma i zavičajnosti. Pripovedni okvir, koga čini konfuziono izranjanje manastira, na početku, i apokaliptičko uranjanje istog, na kraju, daje strukturnu čvrstinu Demićeve prozne tvorevine, u sklopu čega se zbiva paleta raznovrnih entropija: istoriografskih, identitetskih, žanrovskih.
Žanrovsko određenje Demićeve proze je turbulentno zbog čestih postupaka neočekivanih hibridizacija: epa i parodije, internet žanrova (tviter-priča, fejsbuk proze) i dužih, tradicionalnih naracija. Paralelno s tim, narativno tkivo pulsira minus-postupcima: antižanrom (antiepom i njegovim naslednikom antiromanom), polužanrom (poluliterturom „koja smrdi na poeziju“, „poluratnim poluromanom“), te švejkolikim antijunakom, putem koga autor rasvetljava ratnu antidramu, utelovljenu u alegorični opis balkanskih ratova 1990-ih. Burleksnost narativnog isijavanja pojačana je intertekstualnošću u čijem se snopu eksplicitno ili implicitno nalaze Teofrast (karakterizacija), Erazmo Roterdamski (veličanje ludosti), Fransoa Rable (karnevalizam), Migel de Servantes (donkihotstvo), Jaroslav Hašek (švejkolikost) ali i filozofi poput Žana Bodrijara (ratni simulakrum) i Petera Sloterdajka (raznoliki cinizam).
Cinizam kao izraz nemoći bivstvovanja-koje-promišlja ratni haos, vođen besmislom i glupošću, u Demićevoj prozi referiše ka ratnim fenomenima: profiterstvu, opštem neredu, te malformitetima tela i psihe do krajnjih granica isrpljenog humaniteta. Narator kao „deponija onog što je zabranjeno i neizrecivo“, smešta se u vizuru psa, koji je kinički svestan da su „ljudi gori od pasa“, upuštajući se tako u hegelijansku dijalektiku između roba i gospodara, čija je posledica animalističko obrtanje pozicija psećeg i ljudskog u Demićevoj (po)(v)ratn(ičk)oj prozi. Vrhunac cinizma pisac postiže ludističkim uplivom raznovrsnih (ratnih) „igara“ gde je rat prikazan kao lutkarsko pozorište, u kome se vrši svojevrsna orkestarska alegorija durskih i molskih šovinističkih senzibiliteta, kao fudbalska utakmica, kao šah (priča „Susjedstansko-komšilijski gambit“) ili kao apsurdno polje „igara bez granica“ sa vojnicima koji igraju belot, rulet i jamb usred ratne histerije. Tako i tu život i smrt dolaze u neizdržljivu egzistencijalističku koliziju.
Zavičaj kao neodvojivi deo humaniteta, u Demićevoj vizuri dat je kao prostor koji uvek izmiče. Sopstvo se, obuzeto ratnim vihorima i perpetuirajućim nacionalnim sukobima, nalazi u stalnoj potrazi za Domom. Ono je ešerovski izgubljeno u balkanskim lavirintima čiji zidovi stalno menjaju svoje granice. Pripovedanje o zavičaju kao nečemu čemu se, nažalost, bezuspešno teži je, pripovest o Odsutnom, o onom što se u nepodnošljivom klimaksu nostalgičnosti želi zaboraviti. Zapisivanje, pisanje, ostavljanje traga o ratu i ratovanju je pokušaj da se skicira mapa lavirinta iz koga se želi izaći. Pisanje je u ovom slučaju, vid egizstencijalne borbe.


 

Aleksandar B. Laković
O VANUMLjU I BEZUMLjU

S obzirom da je knjiga Ataka na Itaku, već deveta knjiga proze Mirka Demića, nužno je, ovom prigodom, pobrojati i one bitne i osobene belege njegovog proznog opusa, po čemu ga čitaoci i tumači uveliko prepoznaju.
Pre svega, treba reći da Demićeva proza uporno istrajava u svojoj zavidnoj esejoliko-meditativnoj formi i suštini, što je ne samo osobenost, već i posebna vrednost, pa i, pretpostavljam, jedan od čekanih budućih tokova srpske proze. Svakako da je preduslov ovakvoj književnoj formi odnosno esejizovanom diskursu, pre svega, erudicija, sklonost ka ulančavanju asocijacija i gotovo naučna priprema za osvetljavanje osnovne teme (što je bio i Andrićev postupak), koja se mora sa svih strana, iz svih uglova, iz svih prikrajaka osmotriti. Pa i iz onih apokrifnih ili zaboravljenih u međuvremenu, ako je to neophodno, a često jeste.
Zatim, što se sadržaja tiče, većina Demićevih knjiga se bavi rubnim prostorima, tačnije pojedincima i kolektivima na trenutnim ili večitim granicama, čime se u prvoj polovini dvadesetog veka bavio i Velmar Janković. Demićevi prozni zapisi zaslužuju atributnu sintagmu etnopsihiloških zapisa o pojedincima i zajednicama u datim prostornim i vremenskim datostima. Naime, etnopsihološke tekstove je u istoriji srpske kulture započeo Jovan Cvijić. I za njegove zaključke, kao što i danas za Demićeve gorke uspomene o svojim zemljacima, možemo slobodno reći da govore više od bilo kakve statistike, sociologije i psihologije, naročito ekonomije i filozofije, koje se još nisu ni organizovale u svedočenju zbivanja iz naše bliske prošlosti.
Stoga se nameće i pitanje kako je književnik Mirko Demić uspeo da vešto oknjižotvori etnopsihološke datosti.
Pre svega što je većina Demićevih knjiga koncipirana tako da u njoj postoji osnovni značenjski tok, dubok, upečatljiv, promišljen, nedvosmislen i vredan priče, što je najvažnije, ali posebnost semantičke matice Demićevih proznih ostvarenja jeste i u tome što se ona sve više grana, razliva i preliva, postajući neobično široka delta. Spojnice tačnije prelivnice su na svakom koraku, bilo da je u pitanju asocijacija, erudicija, istorija, sećanje, anticipacija, trenutna impresija. Tako da svako Demićevo delo jeste vodeni kontinet ili da kažem Demićevim toponimom – jezero u kojem je osnovni tok priče toliko domišljen, semantički dovrhunjen, iskustveno i emotivno proveren, a ironično nemilosrdno obojen. Demićeva svaka knjiga je prebogata sadržajem. Zgusnuta i komprimovana. Nabijena igrivim asocijacijama i vigilnim metaforama. Tumaču se uvek čini (a ne čini mu se samo) da nije sve bitne sadržajne stožere, makar pomenuo, a tek analizirao.
Na primer, u istom su književnom toku u Demićevom romanu Slamka u nosu i Napoleon i Trajanovićeva etnološka tumačenja vatre, čime je očekivana univerzalizacija uspostavljena na neobičan i igriv simbiotičan način, koji nudi dodatne predstave i pretpostavke. Pa knjiga o identitetu Trezvenjaci na pijanoj lađi u, do juče bi rekli Matoševom, vozu od Beograda do Zagreba odnosno od Pavla do Petra okupila je brojne ličnosti kao što su Andrić, Crnjanski, Krleža, Šumanović i tom prigodom pisac uspeva da uspostavi dijalog između svih njih, koji je povremeno promišljajući, opominjući, edukativan (Samo ih treba čitati). Nisu li svi oni, kao i svi mi i putovali pomenutim vozom sa svim svojim strahovima, tajnama i nadama.
Knjigom priča Povratnički rekvijem Demić, čak po prvi put u našoj književnosti ne govori samo o onima koji su ostali, niti o onima koji su otišli (o čemu je Crnjanski započeo i zapečatio književno-meditativno-istorijski krug), već književno predstavlja one koji su se posle izbeglištva vratili u ostavljeni zavičaj. U međuvremenu, vratili se u sebe bez sebe.
Baš kao što je Odisej napustio Itaku pa se u nju nakon toliko godina vratio. A što je i začetni segment najnovije Demićeve knjige, i čiji nas naslov upućuje na asocijaciju na Odiseja.
Pred nama je knjiga podnaslova – Komedije burleskne besmislenosti, koja je ustvari knjiga protiv rata. Protiv nasilja, apsurda i obesmišljenosti. I ispisana snažno ironično, jetko, sarkastično do parodije, što je potpuno opravdano i na šta su nas opominjali brojni mudraci, kao što je to činio Gandi („Oko za oko svet čini slepim“) ili davno već Euripid, isto na ironičan način, uz to i zabrinjavajuće („Kada se poziva mladost u rat svi pominju davanje života za domovinu, a niko ne pominje ubijanje za domovinu“).
Strukturu najnovije Demićeve knjige određuje pet samo na prvi pogled neulančanih priča, potencijalno iz dva vremena. Prva naslovna priča je smeštena u doba Trojanskog rata odnosno Odisejev odlazak u rat i višegodišnji povratak kući, na Itaku. Posebnost ove priče je njeno dvoglasje (u vidu kontrasta, svakako), jer je pronose lokalni pevač i zabavljač Femije i Odisejev pas Argus. Ali posebnost je diverzija Odiseje, što je legitiman književni čin. Naime Femije nas upozorava kako se Odiseja pamtila odnosno pisala i koliko je preosmišljene netačnosti u konačnoj verziji, nama dostupnoj. Uz opasku da je „najdragocenije i istinitije ono što prećutkuje“ pripovedač. Međutim, priča o Niku, o Odiseju donosi i vremensku odrednicu postojanja ratova. Dakle, nasilja i zločina oduvek ima. I ne treba se čuditi učestvovanju nas i naših predaka u ratovima.
I četvrta Demićeva priča, geografski i vremenski ne tako udaljena od nas, a istovremeno nam neobično bliska, prozorljivog naslova Švejk na odsustvu dočarava predstavu našeg Švejka, koji je za razliku od onog Hašekovog, preobražaj ovdašnjeg Ćena (asocijacija na pse rata) od kukavice i prevaranta do pukovnika i lokalnog bahatog i nemoralnog moćnika („Prilikom izbora krade bezobzirno i očigledno, a policiju umajmljuje da čuva glasačke kutije“).
Ostale tri priče se mogu svesti pod zajednički svod koji očituje munjevite preobražaje nemogućeg i nezamislivog u stvarno. Nesmislenog u besmisleno, i obratno, kako bi rekao Danojlić. Smešnog i nelogičnog u realno, kao što su se na prostorima Balkana obistinjavale razne laži, izmišljotine, priviđenja, i najcrnje slutnje pre svega, koje, nažalost smo mi trenutno prinuđeni da živimo.
Druga po redu priča, našeg vremena i apsurda, jeste rukovet zapažanja i svedočenja, naslova (B)rat naš nasušni, a podnaslova Poluroman prisilno mobilisanog dobrovoljca, svojim imenima i začudnim konotacijama, već, ilustruje podatak da je ironija – znak prepoznavanja najnovije Demićeve knjige. U pitanju su meditativno-ironični zapisi, često i u vidu fleševa, koji svedoče o svom besmislu i bezumlju koje rat podrazumeva („u ovom (polu)ratu sve je lažno, samo su mrtvaci stvarni. Umalo ne napisah: Sve je mrtvo, samo su mrtvaci živi“).
Središna i najobimnija zbirka priča tačnije depeša oslovljena je kao Presretnute depeše Ambrozija Hapsanž-Birsa, dok je podnaslov potpuno neočekivan – Vikiliks proza. Sa više ili manje ironije i samoironije Demić govori o simbiozi večnog separatizma i na konkretnom prostoru, ali i na nivou refleksivnog tumačenja, što je karakteristika Demićeve proze, uopšte („što je veća i složenija unija, to će duže i krvavije biti njeno cepanje i raspadanje“). Zatim, toponimi zemalja ujedinjenih i razdvojenih istovremeno neposredno prenose Demićev doživljaj istih („Zaumlje je složen pojam koji mnogo šta označava. Šema je, svejedno prosta: Umlje čine trenutno živi, Postumlje se sastoji od trenutno mrtvih, Nadumlje podrazumeva skup svetaca i mučenika, silesiju čistih i nečistih sila, dok Vanumlje predstavlja sve one oblasti koje su u dotičnom trenutku van njenih teritorija i umnih dosega. Fizičko Zaumlje se, po prirodi stvari, graniči sa Umljem i Bezumljem, a one su gorivo na kojem se Zaumlje pokreće“). Demić nije zaboravio ni moć i nemoć lokalnih medija. Zanimljiva je i definicija zaumljanskog postmodernizma („Po njemu, početak seže u vreme kada su se balvani i cepanice pojavile na slikarskim platnima, ploveći po nebesima umesto oblaka, dok se kraj poklapa sa spuštanjem istih tih balvana na zemlju, prevashodno na puteve“) kao svojevrsna kritika našeg vremena. I budućeg će, verujem i pretpostavljam. Posebnost ovog segmenta Demićeve proze jesu asocijacije na poznate ličnosti i (polu)ličnosti, koje smo u međuvremenu već i zaboravili. Sve ih čitalac može ponovo prepoznati od izmenjivih lidera do manipulanata, prevaranata i ratnih profitera. Prisutvo brojnih istorijskih, naročito književnih ličnosti, u potpunosti onemogućava Demićeva zapažanja da postanu samo lokalna, mada jesu i lokalna. Ali i zajednička. Opšta i večita. Među likovima je i sam autor. Ne uvek samo kao svedok i kontrolnik priče pred nama.
Završna priča Susjedstansko-komšilijski gambit, poznate terminologije iz prethodne knjige priča kroz lik poručnika Jugovića i njegovog bataljona oličava kreščendo raspada i rasula („razjur i rastok“ rekla bi jedna stara naša bajalica), ne samo njegovih ratnika, već i svih zemalja i krajina na našim prostorima, koje je Demić slikovito-značenjski oslovljavao.
Čudima i glupostima, dakle, nikad kraja.
Kao što i Demićeva knjiga protiv besmisla i apsurda rata približava čitaocima održivost i aktuelnost Staljinove maksime: „Smrt jednog čoveka je tragedija, dok je smrt miliona ljudi statistika“, koja je i danas aktuelna, jer se trenutno na svakom delu planete masovno, u neznanju, gine.
Demić pretpostavlja da preživeli, kada utihnu ratovi i poluratovi, neće ni znati zbog čega su ratovali. Ubijali i bivali ubijeni.
Ipak, zlo je večno. U nama je, kako je i Malro govorio.
Ataka na Itaku je knjiga koju je Demić morao napisati kad-tad, uprkos želji da se doživljena laž, zlo i licemerje zaborave, jer joj je prethodno svedočio, kao i svi mi posredno ili neposredno. Odlaganje je semantički-meditativno, ali i ironijski-igrivo dovrhunilo i dovrednovalo pričokaz (i autobiografski), čime je bliska prošlost, nimalo svetla, pretočena u višeslojevito prozno tkivo, sa namerom pripadanja svim vremenima i prostorima.


 

Emil Živadinović
MIRKO DEMIĆ: ATAKA NA ITAKU

Mirko Demić ovom knjigom nastavlja svoj san o ljudima kakvi nikad nisu bili. Ne znam da li postoji još neki autor koji u toj meri pokušava da razume povezanost Srba i Hrvata i korene njihove nesloge, koliko to pokušava Demić. Srpsko-hrvatski odnosi se tradicionalno svode na rasplitanje čvorova i utoliko je teže pisati o njima.

Ne znam kako bi se Krleža postavio prema događajima o kojima piše Demić, da je nekim čudom živ. Krleže nema, ali Demić biva prepoznat kao neka vrsta Krležinog literarnog „naslednika“ u ogledalu, istina, sa vremenske distance od jednog veka i posmatrano sa one druge strane nišana (jer uvek su bile dve strane, nemačka, hrvatska, mađarska na jednoj i srpska, ruska na drugoj). Otuda je i očigledna ta njihova literarna polemika.

Demić oslikava nemoć poraženih, tugu i jad naroda koji je potpuno sam na svetu, odsečen od matice koja ga doživljava ili kao teret ili kao koloniju (nikako drugačije!) i ostavljen na nemilost onima koji ga organski mrze. Demića proza (Molski akordi, Povratnički rekvijem, Ataka na Itaku) je slika jedne klase koju odumire (klasa, a ne narod). Jer, ne neki bizaran način, Srbi u današnjoj Hrvatskoj, o kojima Demić piše, ne izumiru onako kako izumiru drugi gubitnici u ratu koji izumiru po nekim nepisanim pravilima izumiranja. Njihovim odlaskom sa te čudne pozornice, život se u potpunosti menja, ali se novi glumci i ne pojavljuju. Zapravo, ostaje pustoš jer pozornica (Krajina) ostaje prazna.

Hrvatski bog Mars je bio i ostao isti i 1914, i 1918, 1941, 1945, 1991, 1995 i 2016. Prema tome, on se nije menjao, menjale su se okolnosti. Demić sigurno nije imao nameru da polemiše sa „kritičarima“ poput mene, on polemiše sa Krležom i to je u redu. Ali ja ne smatram da je hrvatski Mars bio na početku dvadesetog veka naklonjen Srbima i jugoslovenstvu, a da je krajem veka postao drugačiji. Smatram da hrvatska elita nikada nije prihvatila jugoslovenstvo (a to se da zaključiti i iz Krležinih futnota, npr. kada se MAV preimenuje u JŽ), a da je srpsko nerazumevanje šahovske partije dovelo do svega o čemu Demić piše u svojim knjigama.

Kao čitalac, nadam se da negde u nekoj zagrobnoj kafani Crnjanski i Krleža diskutuju o Demiću. U „Trezvenjacima“, glavnom junaku srpskog roda je kičma uspravna, a u „Rekvijumu“ je kičma savijena („tako koračaju prognani, a ne oni željni života i sveta“). U ovoj knjizi, kičma je samo neka metafizička kategorija.

Imao sam utisak da je Duško Jugović (makar u izboru imena i prezimena), uz iskreno uvažavanje Krleže i njegovog dela, osim što je najbolja karakterologija oficira, istovremeno i neka vrsta parodije na „Boška Jugovića“ – nekakvog srpskog arhijunaka, koji uvek, i pored svoje nadljudske snage i pameti – uvek biva poražen, pregažen i ponižen. Uz ovu opasku koju ne mogu ničim da potkrepim, savršeno se uklapa i detaljan opis literatnog potomka tog istog Jugovića, koga Mirko Demić zaista maestralno karakteriše u pripoveci „Susjedstansko-komšilijski gambit“. Jugović više nije neustrašivi zapovednik, on je, sada, oficirčić bez autoriteta.

Krleža je kroz satnike Jugovića i Ratkovića potpuno demontirao vojsku kao instituciju, izvrnuo je ruglu, napravio je karikaturom i postavio pitanje smisla rata. Demić, sa druge strane (Molski akordi, Povratnički rekvijem, Ataka na Itaku, Slađenje gorčinom) demontira ovaj poslednji rat Srba i Hrvata. Svi ratovi ikada vođeni imali su nekakva svoja pravila koja su se ponavljala, bez obzira na to da li su vođeni sekirama ili balističkim raketama. Ali ovaj rat o kome je Demić toliko pisao, stiče se utisak, obilovao je nestvarnim detaljima do kojih je dovela najuzvišenija ljudska glupost. I upravo ta (srpska) glupost je i prelomila tok rata. Dok su Hrvate u ratu predvodili školovani oficiri i penzionisani američki generali, Srbe su predvodili „rukovaoci viljuškara, ambiciozni magacioneri i seoske kabadahije što obično drežde ispred prodavnica i slinave pivo“, „nakupci sa stočnih pijaca“, „narednici u rezervi“, „šoferi raznih sorti“, „rukovaoci dizalica, dvokolica i trotineta“, „vatrogasci i pozornici“, „zubari i ginekolozi“. Demić u svojim knigama govori o srpskoj gluposti koja je, uz hrvatsku mržnju opasan okidač rata. Ali, ne bavi se „spoljnim uticajima“ koji su, znamo (doduše ne znamo u kojoj meri), uticali i na početak i na ishod rata: Vatikan, Zapad, Nemačka, britanska obaveštajna služba, američka administracija, masoni… Demić je razradio sve literarne teze o ratu kao predmetu obožavanja, kao špekulaciji i kao sladostrašću.

Uz opasku da su za rat uvek potrebne dve strane, postavlja se i pitanje „krivice“ i jedne i druge strane. Nas zanima „krivica“ ove naše „susjedstanske“ strane. Postoji li „krivica“ te klase o kojoj Demić piše – Srba u Hrvatskoj? Zanimljivo je ono što je pre skoro stotinu godinu napisao Krleža (1922, Hrvatski bog Mars) o zagorskim domobranima: „to što su se obalama evropskih mora podigla i propala silna carstva, što su se pootkrivale nove zemlje, što se život izmijenio iz temelja – sve se to ovoga života ovdje nije ticalo ništa“. Opis domobrana od pre stotinu godina kao da, istovremeno, oslikava i deo „krivice“ Srba u Hrvatskoj – život je prolazio mimo njih, mimo te klase, a da oni nisu hteli da budu deo takvog života, želeli su samo da žive na svojoj zemlji onako kako su vekovima živeli njihovi preci. Ali, „život“ je podmukao igrač, jer neprilagođavanje „životu“, tehnologijama, političkim igrama i svemu ostalom podmuklom, jednostavno, osuđuje jednu klasu na propast. Hrvatski deo te famozne nepriznate „krivice“ je bio u tome što je hrvatsko društvo srpsku manjinu uvek doživljavalo kao mač nad glavom, kao nekoga ko bi mogao da obesmisli ili čak uništi hrvatsku državu u najavi.

Princip po kome funkcioniše podli današnji svet je jednostavan: „Ili si sa nama, ili si protiv nas“ („Vojno-politička neutralnost Srbije“… kakva je to smejurija od naših današnjih političara…) Sad, da li je to „krivica“ klase, da li je to „nesposobnost klase“ ili je to danak koji klasa plaća zato što po svaku cenu nastoji da sačuva nešto što ona sama (klasa) smatra za „čojstvo i junaštvo“, za božansko, za sveto, za izvorno, ne znam. Demić, jednostavo, stvara savršen „presek“ te „klase“ (Srbi u Hrvatskoj), jedan vredan, možda i najvredniji dokument koji će ostati onima koji se jednog dana budu zanimali za tu klasu. Zato, ponavljam, mislim da bi bilo bolje da je Demić stvari nazivao pravim imenom, da je umesto o Komšilijancima i Susjedstancima pisao o Hrvatima i Srbima, jer, za stotinu, dve stotine godina, čitalac neće biti načisto da li Demić piše o Srbima i Hrvatima ili o nekim metaforičkim narodima i događajima. Ja čak, nimalo optimistično, mislim da će za dve stotine godine nekakvi budući akademski krugovi debatovati na temu „da li su Srbi uopšte i postojali“ – ili su oni nekakav mitski, izmišljeni arhineprijatelj hrvatskog naroda i zapada, generalno. Ni Krleža ni Crnjanski se, primera radi, nisu koristili metaforama kada su imenovali svoj narod.

Možda je i sam Krleža na neki nestvarni način poslao Demiću poruku u nekoliko svojih rečenica: „Čemu te lamentacije? To je život! To je provincijalno naricanje nad brodolomom!“ „I život će dalje teći, kao da se ništa dogodilo nije.“ Ono što ne vidim kod Demića je „odgovor“ na pitanje „šta dalje?“ Mada, lično mislim da taj „odgovor“ zapravo i ne postoji. Svestan toga, Demić samo nastoji da, kako sam kaže, ostane „zapisivač i hroničar“, a prepušta vremenu i istoriji da dâ taj famozni „odgovor“.

A ko može da makar izmisli nekakav „odgovor“? Politika to ne može. Možda literatura može, možda treba da prođe još nekoliko generacija i da neki budući pisci sagledaju stvari i ponude „odgovore“. A ti budući pisci nipošto neće moći da ignorišu Demića…

I kao što je Krleža bio u stanju da napiše čitavu „historiju jednog detalja“, tako je Demić u stanju da opiše sve detalje utkane u naličje rata. Neprocenjiva bi bila šteta da Demić te detalje kojima je svedočio, direktno ili indirektno, nije zapisao i podelio sa nama, a samo on zna koliki je teret nosio. Čak Demić spašava od zaborava toliko duhovitih detalja, toliko crnog humora kojim je obilovao ovaj rat. On duhovito opisuje zaista neverovatne učesnike ovog rata i tera me na pomisao da takvih ljudi u našem narodu zaista ima u velikom broju i da im treba tražiti parnjake u civilstvu i u ovom mirnodopskom razdoblju. Odnosno, ovom periodu „od kad je izbio mir“… (Ernst Rem – po njemu je rat prirodno stanje, a mir je nametnuto, neprirodno stanje). Onaj Demićev opis kad vojnik koji je odsekao sebi prst u nekoj glupoj zaumnoj igri, pa ode kod doktora i baci mu ga na sto uz opasku „Uzmi ga, doktore, meni više ne treba“, mene je podsetio na jednu anegdotu vezanu za pokojnog doktora Srećka Đorđevića iz Kragujevca. Kad je jednom prilikom, neki mladić u nekom čudnom rastrojstvu sebi sekirom odsekao penis, pa se ubrzo pokajao i sa njime u ruci otrčao do doktora Srećka, ovaj je prokomentarisao: „Pa da ga zašijemo, šteta da se baci“. Takvih ljudi ima, dakle, uvek i svuda, ali velika je nesreća po narod kada takvi preuzmu na sebe ulogu vođe, komandanta ili uzora. Demić upravo prepoznaje taj knjiški trenutak i bavi se isključivo takvim ljudima.

„Urlik Zaumlja“ (pretpostavljam da je u pitanju Glas Krajine) je konstanta u ovoj komplikovanoj ratnoj jednačini i odraz je Demićeve životne potrebe da bude „hroničar“ čak i kada mu bombe padaju na glavu. Da mogu, posebno bih izdvojio opis „Švejkolikog Ćena“. Kome nije jasno zašto smo kao društvo u celini tu gde jesmo, treba samo to poglavlje da pročita i da se zamisli…


 

Željko Milanović

TRAVESTIJA KAO MERA STVARNOSTI
(Mirko Demić, Ataka na Itaku, Agora, 2015)

Da bismo shvatili značaj najnovije prozne knjige Mirka Demića, neophodno je podsetiti na put koji je ovaj autentični pripovedač prošao do sada, a koji smo pratili u gotovo svim njegovim etapama. Tekst koji je pred vama je već fiksiran u ranijim prikazima Demićevih dela a ovde se ponavlja kao nužnost bez koje se poslednje ostvarenje ovog autora ne bi moglo sagledati.

U romanu Sluge hirovitog lučonoše (2006), novinar Jovan Kanela istražuje život Milovana Pantovića Gandija (urednika kragujevačkog časopisa „Odjek Šumadije“ koji je izlazio u periodu od 1936. do 1941. godine) ali i piše reportažu o malverzacijama srpskih lokalnih komandanata tokom rata u Hrvatskoj. Kanela će biti ubijen tokom bombardovanja uz pitanje zašto i dalje piše onako kako piše. U ovom romanu se nalaze začeci Demićevih ključnih tema u romanima koji će uslediti: ta tema će sve više problematizovati rodno mesto zla.

U Molskim akordima (2008) sam pripovedač je ukazivao na veliki udeo autobiografskog u nastajanju ove proze – i onda kada priča o Jakovu Ignjatoviću i događajima koji su se odigrali pre više od veka i po, on priča o sebi. U pričama iz ove zbirke istraživani su identiteti van esencijalističkih kategorija. Priče o desakralizaciji su tada najavljivale diskretno prisutsvo svetog – kao što će to biti slučaj i u poslednjem Demićevom romanu. Granica sakralnog je predstavljena kao lako propustljiva. Pored ove granice, tematizovane su i druge manifestacije razgraničenja (centar – periferija, seljak – gospodin, rodoljub – izdajnik, granice između dve Nigdine…). Knjiga je bila definisana kao končerto groso ali ne jedino u smislu dela u kome se sukobljavaju orkestar i pojedinačni instrument već društvo i pojedinac, istorija nacije i istorija pojedinca koji je u njoj isključivo gubitnik, autsajder bez ikakvih šansi. Tada je Demić reinterpretirao raštimovani orkestar nacionalne istorije u kome sve funkcioniše u skladu sa proklamovanim nestajanjem. Ideja da je granica zlo, njegovo rodno mesto, nametala se tokom čitanja Molskih akorda.

Činilo se da je knjiga eseja Pod otrovnim plaštom (2010) bila preko potrebna ne samo Demićevoj književnosti već i nama: ona nam je konačno ukazala da bez izmene entutijazma i zgađenosti prema književnosti i svemu što je okružuje i nema prilike za nastanak vrednijih dela.

Roman Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010) se kretao između prošlosti i sadašnjosti „našeg“ i „njihovog“ identiteta. U romanu profesor istorije putuje od Beograda do Zagreba, od Alba Bulgarike do Agrama. Crnjanski i Krleža, Oni i Mi nalaze se na početku i kraju ovog puta. I u ovom romanu granica je bila središnja tačka. Ona je predstavljena kao limb bure i sklada, razjedinjenja i ujedinjenja: u reinterpretaciji ubistva u Orijent ekspresu – svi su krivi i niko nije kriv! Geografija ovog romana je bila književne prirode a granica se nastanila u samom junaku. Bio je to srpsko-hrvatski roman u kome je junak nosio knjigu Vitolda Gombroviča, odnosno njegovu misao da je bavljenje nacionalizmom drugorazredna tema. Fabula dovodi do ubistva, kaže Demićev junak u ovom romanu. Takođe, kaže i da je paradoks ono što nam pomaže da razumemo i nas i njih.

Kad čitate Demićevu prozu , pitate se kako da razumete njegove česte intervencije u jeziku – roman Po(v)ratnički rekvijem (2012)  je i etno roman ali je i storija o junaku (negativnom) kao što je i plač – jeremijada. On je i poratnički i povratnički. Demić uočavanjem novih odnosa u jeziku, odnosima koje ne primećujemo jer ih jezik ljubomorno čuva, dakle ukazivanjem na skrivene odnose u jeziku uspeva da imenuje novu stvarnost – onu koja je pred nama, koju ne primećujemo i ne razumemo i koja je nacionalnim ljubomorama sakrivena od nas. Pripovedač svedoči o svom izmenjenom identitetu posle rata, on šalje epistole kojima se čisti „od smradnog zadaha krda“: Simeon Malobabić svedoči o svom povratku u Komšiliju u kojoj je četnik – dok je u ustaša za sebi istorodne – dakle, one koji žive u Susjedstanu. Ovaj roman prerasta u univerzalnu priču o ratu Suseda/Komšija, on je istorijski u diskretnoj meri, meri dovoljnoj da istorija bude prepoznatljiva kao ponovljiva priča čija je jedina svrha da iznova rađa zlo. Demić demaskira zlo 20. veka – stvara univerzalno-istorijski narativ kome nije potrebna distanca (zahvaljujući kojoj svako sećanje može jedino da izvetri!), narativ koji nastaje iz ličnog poratničkog i povratničkog iskustva susreta sa Babanijom koja je tiha, divlja kombi-civilizacija – civilizacija o kojoj govori junak svestan da lopov ne poseduje nacionalnost. U toj civilizaciji vlada profesionalni srebroljub – srboljub ali su tamo i ljudi koji nigde ne pripadaju i kao takvi predstavljaju nečistu savest država. Tamo bivši neprijatelji u veselom paklu prodaju tuđu imovinu, pop je više mrtvozornik nego sveštenik. Mali Radojica, Dušan Silni, Ivo od Poslavine i drugi junaci proterani iz tradicije ne mogu da pronađu svoje vekovima sanjane postamente. Izmena imena u ovom romanu je odgovor poraženog čoveka, njegov pokušaj da ne učestvuje u istoriji već da se snađe u večnosti zajedno sa onima koji poput njega trpe zlo ali sa onima koji to zlo stvaraju.

Kritičari su primetili da je Demić napustio ironiju iz prethodnog romana (Trezvenjaci na pijanoj lađi) zamenivši je sarkazmom. Sa svojim poslednjim romanom, Demićeva proza se približava cinizmu. Cinika ne volimo jer najčešće ne vidimo da njegova ravnodušnost prema dobru i zlu nastaje posle neuspelih pokušaja da se nadvlada zlo. Možda postoje čitaoci, Demićev pripovedač kaže da na sreću i neće biti mnogo njegovih čitalaca, koji će u ciniku videti bezočnost i bestidnost – oni onda neće videti sopstvenu prazninu koja nastaje sa nesposobnošću da sami mislimo.

Demićeva proza objavljena 2015. godine, Ataka na Itaku, nastavlja da predstavlja svet piščevog zavičaja koji neumoljivo nestaje zahvaljujući najviše razlozima koji su ugrađeni u sam nastanak tog sveta. Priče u Demićevoj poslednjoj knjizi su ispričane između čuda pred kojim grešni svet ne pada na kolena već zuri u njega i čuda od koga su se svi umorili. Na tom putu nestaje i priča – ona se gubi između onog ko priča i onog ko sluša.

A ko priča i kome je namenjena priča?

U prvoj priči („Ataka na Itaku“) to su Femije (Homerov pevač) i Argus (Odisejev pas), nadalje je to prisilno mobilisani dobrovoljac, zatim Hapsanž Birs (potomak Embrouza Birsa i savremenik Džulijena Asanža) i pripovedači koji su svedoci rata.

Ovi pripovedači znaju da priča potkopava oveštale istine i unosi više svetla na tamnim mestima – da su sve pesme nastale za uši gospodara lažne. Laž je „prilježnija za prepričavanje, dok istina ostaje nedohvatna i nikad dopričana i dorečena“, da je pesma paravan za trgovinu a da su pevači gospodara često prerušeni crnoberzijanci. Femije i Argus otkrivaju da se Odiseja odigrala pre Ilijade, da je Odisej odbio da bude mobilisan zbog odbegle žene kao i da je uništio zavičaj kako taj isti zavičaj ne bi uništio njega. Dakle, u priči „Ataka na Itaku“ ispričana je svojevrsna obrnuta travestija. Videćemo da su i ostale priče takođe travestije. Demićeve priče su višeglasne, precizne u svojim preuzimanjima i logične kad produžuju poznato. On je nemilosrdan prema svakom autoritetu, dozvoljava da se krajnosti susretnu kako bi priča bila ispričana.

Druga priča („(B)rat naš nasušni“) je poluroman, roman invalid: bio bi ceo roman da nam je poznata i druga polovina priče – on je poluroman jer morbidna stvarnost ne može da dovede ni do slobode, ni države ali ni do romana. Demić sakuplja svu besmislenost rata u nizu anegdota, u nekoj vrsti enciklopedije besmislenosti.

U „Presretnutim depešama Hapsanž-Birsa (Vikiliks proza)“ istorija se seli u književnost: Komšilija i Susjedstan su sagledani u svojoj kratkoj istoriji koja ih dovodi do onog što im je trajno zajedničko – a to je poraz u ratu i jednih i drugih.

„Švejk na odsustvu“ i „Susjedstansko-komšilijski gambit“ govore o karikaturi karikature – o ratu koji je do krajnosti obesmislio svet, travestirajući Hašekove Doživaljaje dobrog vojnika Švejka ali i priču „Kraljevska domobranska ugarska novela“ Miroslava Krleže.

Ova, kako je Demić naziva „komedija burleskne besmislenosti“, podsećajući nas na Špenglera, je travestija koja nam je bila neophodna kako bismo se suočili sami sa sobom. Ona za svoje predloške ima ne samo Homera, Hašeka ili Krležu, i nije reč jedino o travestiji (presvlačenju lava u magarca) izraza – brat je i brat i rat, dan je suđen i sluđen, imena junaka iz književne i folklorne tradicije su obesmišljena u novom kontekstu već reč i o posebnoj vrsti travestije sadržaja: i to sadržaja koji nije nužno književni. Demićeva knjiga Ataka na Itaku je travestija diskursa koji se dugo oblikovao, a koji je sa posebnom snagom rebrendiran od kraja 80-ih godina 20. veka. Dakle, Demićeva travestija za svoj predložak ima diskurs nacionalnih stereotipa, podele na nas i njih – na jednom mestu će reći da „sem njih valja nam sve njihovo“ (odnosi se na pljačke tokom rata).

Ovo je ubedljivi književni odgovor na travestiju koja se već odigrala u stvarnosti: stvarnost je ranije od književnosti prevela sa visokog na nisko sve što se moglo prevesti. Demićeva najnovija proza stvari dovodi na njihovu pravu meru – a to je upravo ono što je i najvrednije u njoj.

O VIŠE KNJIGA

Dušan Stojković

MIRKO DEMIĆ – POLIFONIJSKI PISAC

1.

Naši kritičari kao da su zaboravili na vrednosne sudove. Izriču ih izuzetno retko sasvim eksplicitno. Važi to u neku ruku i za naše književne istoričare. I u novijim pregledima istorije naše književnosti potrebno je uz pomoć lupe potražiti šta njihov autor o pojedinim piscima misli ili se problem mora rešavati prebrojavanjem redaka posvećenih pojedinom piscu. Zaigraću otvorenim kartama. Mirko Demić je jedan od najboljih savremenih srpskih prozaika. Za razliku od mnogih drugih koji tapkaju u mestu, onih koji pišu sve tanje i sve slabije knjige, kao i onih koji uporno pišu jednu jedinu knjigu razdeljenu na čitavu seriju ponovljenica, svaka knjiga Mirka Demića knjiga je po sebi, po mnogo čemu različita od drugih njegovih knjiga. Iako je, nesumnjivo, pred nama delo koje se grana, jedinstveno po svojoj unutrašnjoj drugosti i drugojačitosti, svaka od Demićevih knjiga dopustila je temi da joj izdiktira muzičku melodiju kojom će biti skladana. Imamo, dakle, pred sobom jedinstveno polifonijsko, maestralno odsvirano, prozno višeglasje.

Mirko Demić je do sada štampao jedanaest knjiga: Jabuke Hesperida (1990), Slamka u nosu (1996), Ćilibar, med, oskoruša (2001, 2005, 2011), Apokrifi o Furtuli (2003), Sluge hirovitog lučonoše (2006), Molski akordi (2008, 2009), Slađenje gorčinom (2008), Pod otrovnim plaštom (2010), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010), Čitanje proročanstva (sa Bojanom Jovanovićem, 2011) i Po(v)ratnički rekvijem (2012).

U našem radu napisaćemo koju reč o jednom romanu, jed(i)noj pripovedačkoj zbirci i jednoj knjizi eseja Mirka Dimića, ubeđeni da se tako može, u dovoljnoj meri, skrenuti pažnja na sve ono što je osobeno i vredno kada je ovaj naš stvaralac u pitanju.

2.

Od dve Demićeve esejističke knjige odlučili smo se za drugu – Pod otrovnim plaštom. Pisac je tekstove prisutne u njoj odredio kao eseje, (p)oglede i marginalije. On, koji se esejistikom bavi retko, pišući samo onda kada se javi duboka unutrašnja potreba da se to učini, pišući o drugima kao da piše o samome sebi, jer piše o drugima koji su postali deo njega samog, radi to, za razliku od mnogih naših profesionalnih, ili bolje napisano – tobože profesionalnih, esejista, akribično, promišljeno, maestralno. Kao i kada je i o njegovim novelama i romanima reč, Mirko Demić izuzetno vešto i u svojim esejima koristi moto. Oni nipošto nisu „zalutali“ pratioci tekstova nego izizetno jarki snop svetlosti kojima se eseji otvaraju i Arijadnina nit koja nas vodi kroz njihove lavirinte. Gotovo da ne znam savremenog srpskog pisca koji zna da toliko opravdano, i jednako funkcionalno, za motom posegne. Pisci o kojima Demić piše njegovi su pisci. Oni od kojih je, ne toliko učio, koliko je zajedno sa njima istu, ili sličnu, stvaralačku bitku, bez obzira na vreme u kome su se ovi stvaralaštvom bavili – vodio, i dobio: Vladan Desnica, Danilo Kiš, Meša Selimović, Milka Žicina, Bruno Šulc, Vitold Gombrovič, Vitomil Zupan, Jovan Dučić, Ivo Andrić. Neki (Selimović i Andrić) prizvani su nagradama koje je Demić dobio; o Dučiću se pisalo uzgredice. No, i u tim prigodnim, ali samo prividno takvim, tekstovima, naš pisac je uočio ono što je za te pisce, nedovoljno primećeno dosad, itekako karakteristično i značajno. Jato pisaca kojem se Demić priključije malo je i odabrano. Ono što im je zajedničko (pa i Milki Žicinoj, među ostalim) jeste to što su, mimo svih škola i obrazaca, među najznačajnijim, i najosobenijim piscima uopšte. U svojoj knjizi Demić je štampao i nekoliko kratkih, ponekad i polemičkih, tekstova koje on sam skromno marginalijama naziva, iako oni po iznetim stavovima i žaru kojim se ti stavovi brane nipošto marginalni nisu. Ne libi se ni od autopoetičkih osvrta na ono što sam stvara. Knjigu gradi kao zatvorenu celinu, malu kutiju, esejistički trezor, tako što je otvara uvodnim, i izdvojenim, tekstom „Nit o izgubljenoj knjizi ili črezvičajni svrabež knjigopisanija“ a zatvara kratkim, objašnjivačkim tekstom „Vade mecum“. Eseji su zbrani u celinu koja je naslovljena „Heraklovi šmrkovi“, a marginalije u onu čiji je naslov „Augijeve štale“. Oba naslova uvode u igru najznamenitijeg helenskog heroja Herakla, onog koji se piscu – po vlastitom priznanju – ukazao kao osobito pogodan da se ono što je on učinio uporedi sa književnim zanatom. Posle čitave serije podviga koji su ga i ustoličili za heroja nad herojima, glave mu je došla ljubomorna žena, poslavši mu otrovni plašt, natopljen krvlju kentaura Nesa. Ogrtanje plašta bilo je svlačenje života. Otrovan Heraklov plašt Demić vidi na plećima svih značajnih pisaca. Svaki pokušaj da se on zbaci jednak je neuspešnom pokušaju Heraklovom da neminovnoj smrti umakne. Ko se otruje pisanjem, otruje se njime za čitav život.

Autopoetički na osoben način je i uvodni tekst Demićeve knjige. U njemu on tvrdi kako postoje knjige sa zlatnim ljuspicama i kako je potrebno „pročitati brojne knjige kako bi se napisala samo jedna. Sve knjige se, po ovome, svode na jednu jedinu“ (str. 21). Idealna knjiga, pak, „nije Ideal, već Čudo pred kojim se može samo ćutati“ (21). Pravi pisci, oni koji pišu jednu jedinu knjigu, koja je deo jedne jedine Knjige koja se oduvek stvara, mogu, i moraju ponekad, ali samo ponekad, i onda kada samo ćutanje prozbori, da zaborave kako se pred čudom knjige ćutati mora, i progovore koju. Iako su svi pisci o kojima piše Demić njemu veoma bliski, najbliži mu je, sumnje nikakve nema, ipak, Vladan Desnica. Demić piše o polemičnosti ovog našeg znamenitog pisca, onoj koja je bila sputavana i onemogućavana u trenucima kada je pisac bio voljan da joj da (za)mah. No, rukopisi nikako ne gore i Desničini polemički tekstovi su pred nama, pokazujući kako je on u vreme kada je bilo opšteprihvaćeno mišljenje kako je najveći oponent onome što se stvara, ili se tek planira da se stvara kod nas, bio Miroslav Krleža, upravo bio najveći protunožac kolektivističkom, unapred zacrtanom, kubikaškom mišljenju. Posebnu pažnju Demić posvećuje ranom Desničinom eseju o Dositeju. U njemu, Desnica kod Dositeja pronalazi „kvalitet na mestima gde su mu drugi pripisivali slabost, a mane tamo gde je besomučno glorifikovan“ (26). Znameniti naš prosvetitelj nipošto nije veliki mislilac ni preterano značajan kao književnik. Nije to mogao biti pošto je bio preterano naivan i prostodušan. Njegovo delo više je kompilacija nego autentična umetnička kreacija. Ono što najviše kod Dositeja vredi, a što drugi njegovi tumače gotovo da nikada i ne uočavaju, njegova je „izrazito pjesnička narav“ (27). Pravi antipod Dositejev za Desnicu je Njegoš. Najveća prašina se digla i najveća polemika se (na žalost, jednostrana zbog sistematskog neobjavljivanja Desničinih „odgovora“) vodila povodom Desničinog romana Zimskog ljetovanja. Demić uočava kako je Desničina novelistika, iako je dominantno stanovište po kojem je ona suštinski tradicionalna, zapravo inovativna i polemička u odnosu na našu pripovedačku tradiciju, a roman Proljeća Ivana Galeba postaje u njegovom viđenju roman „dubokog neslaganja sa postojećom estetikom“ (39). Ne sme se zaboraviti poentirani zaključni stav Demićev o Desničinom stvaralaštvu, sasvim inovativan kada je o tumačenju ovoga pisca reč: „Retki su autori čije celokupno stvaralaštvo možemo okarakterisati polemičnim, a još ređi oni koji su iz dela u delo sve više zaoštravali svoju poziciju u odnosu na magistralne tokove književnosti kojoj (ne)pripadaju“ (46).

Danilo Kiš je, po Demiću, Desnični „duhovni srodnik“ (48). On, čak, pooštrava tezu Romana Ingardena i Nikole Miloševića po kojoj je ono književno delo koje u sebi sadrži sloj metafizičkog u prednosti nad onim koje taj sloj ne poseduje, tako što tvrdi da je za literaturu karakteristično prisustvo metafizičkog i da je ono zapravo njena diferentia specifica. Tekst o Kišovom delu, u kojem se posebno izdvaja Enciklopedija mrtvih jer „obiluje čitavim spektrom čuda, uvek novih i različitih od prethodnog“ (53), naslovljen je „Metamorfoze čuda u delu Danila Kiša“. Okončava se osobenom Demićevom pesmom u prozi, mini-esejem „Marginalije o čudu“ iz kojeg izdvajamo dva stava: „Čudo je gromoglasno pražnjenje i varničenje prilikom dodira ovog i onog sveta“ i „Za Čudom se ne traga, Ono se zaslužuje“ (58).

Esej „Desnica i Kiš“ dramski je organizovan: u njemu, uz sudelovanje i samog Mirka Demića, dvojica pisaca (navode se njihove rečenice) vode imaginarni dijalog koji pokazuje u čemu se sve, i kako, slažu dvojica velikana srpske proze. U naslov eseja o Selimoviću stavljeno je Demićevo sagledavanje osnovnog u čitavom opusu ovog velikog pisca – „Selimovićevo rvanje sa nesigurnošću“. Nimalo slučajno, tekst o gotovo sasvim nepravedno zaboravljenoj Milki Žicinoj ima pododrednicu „paradigma spisateljice dvadesetog veka“.

Bruno Šulc, drugo Ja Mirka Demića, „junak“ je lucidno naslovljenog eseja „Beda zarobljene materije ili tužna sreća Bruna Šulca“ u kojem je veliki poljski novelist sagledan i kao značajan slikar. Njegovi crteži i njegove novele dva su tasa zajedničke vage i trebalo bi njegovu prozu osvetliti njegovim likovnim krokijima, a njegove crteže obasjati prigušenim ali neugasivim i neutrnulim svetlom njegove proze. Šulcu je posvećen i prilog „Ostavština u fermentaciji“.

Sve Gombrovičeve knjige izneveravaju horizont čitaočevih i kritičarskih očekivanja. To je njihov osnovni poetički postulat. Čini to, svakako, i Pornografija. Najpre, time što u njoj nikakve pornografije, osim u nagoveštajima i specifičnim „iskrivljenjima“, nema. Poljski pisac svojim delom enormno proširuje, i produbljuje, pojam telesnosti i tako se, samo tako, približava onom što naslovna imenica „pokriva“. Čini to i ojačavanjem simulacije koja postaje osnovni pokretač čitavog romana. Ali, najviše, i tako zatvara krug, što „Pornografija može da bude i – samo odsustvo pornografije!“ (106).

Gotovo da smo sasvim zaboravili Vitomila Zupana, pisca koji je u bivšoj Jugoslaviji bio jedan od najprovokativnijih i najigrivijih njenih autora. Ako smo mi to uradili, Mirko Demić nije. Treba pažljivo iščitati njegov esej „(O)smeh čoveka koji je video previše“ koji je posvećen melanholiji u delu slovenačkog romanopisca. Tu je, i kraći, prilog, ovaj put posvećen romanu Igra sa đavoljim repom, „I Zupanov đavo nikad ne spava“.

Tekstovi svrstani u marginalije donose nekoliko rečenica preko kojih se ne sme žmureći preći. Najpre to važi za onu koju nalazimo u tekstu oksimoronskog naziva „Pripadati svome nepripadanju“: „U nemogućnosti da se poziva na sopstvenu tradiciju, Srbinu iz Hrvatske svako opredeljivanje nužno donosi redukciju i odricanje, pretvarajući ga u uljeza i dođoša – ma u kom smeru da krene, ma kom stadu da se prikloni“ (135). Kratak prilog „Čiji je naš Vladan Desnica“, koji je bio uvodan tekst kragujevačkog časopisa Koraci posvećenog ovom velikom našem piscu, okončava se rečenicom: „Preostalo mu je da bude ono što jeste – svetski pisac!“ (167)

Jedini autopoetički tekst nudi piščevo viđenje vanrednog romana Ćilibar, med, oskoruša koji je maštovito osmišljeni omaž poljskom piscu Brunu Šulcu. Izdvajamo nekolike rečenice (naoružani njima možemo krenuti u osvajanje ovog apartnog romana, jednog od najboljih koje savremena srpska proza uopšte ima): „Ćilibar, med, oskoruša je potraga za Šulcom u meni“ (170); „Pišući roman, pružio sam mogućnost Šulcu da ne liči na sebe i da njegova pisma Pod otrovnim plaštom ne budu puki pastiši njegovih pripovedaka“ (170); „Moj Šulc često proviruje ispod Kafkinog šinjela“ (171).

Ako smo znali da je Mirko Demić vanredni romansijer i naslućivali kako je on značajni novelist, knjiga u kojoj nema nijedne suvišne rečenice pokazuje nam, i dokazuje, kako se njen autor nalazi i u samom vrhu savremene srpske esejistike. Pred nama je, očito, polifoni pisac. Onaj koji je pokorio prozu.

3.

Sam pisac višestruko ukazuje na muzičku dimenziju svoje novelističke zbirke Molski akordi. Tu je, najpre, naslov. U knjizi, nesumnjivo jednovremeno, zvuče nekoliki tonovi različitih visina, što je muzička “definicija“ akorda. Same priče, “prateći“ molsku lestvicu, grade celinu korespondirajući sa svima ostalim u knjizi. Knjiga se može čitati i kortasarovski. Ne moramo se striktno držati hronološkog rasporeda koji nam autor nudi i predlaže; sasvim je moguće da ih sami, prilikom drugog čitanja, iščitavamo nekim svojim, ili njihovim, ne uvek nužno tematskim, redom. Knjiga, potom, ima podnaslov, muzičko-poetičku odrednicu: concerto grosso. Muzičke enciklopedije ga određuju kao instrumentalnu koncertantnu formu u više stavova, nastalu kao odjek renesansne primene koncertantnog postupka u vokalnoj muzici, karakterističnu za barokno doba. Pripovedačka Demićeva zbirka i jeste komponovana kao veliki koncert u kojem svaka priča, pored toga što je celina za sebe, biva ulančana u nisku koja bi se, uslovno, mogla posmatrati i kao, fragmentizovani, ali i kontrapunktni, roman. Sastoji se od jedanaest priča i okončava piščevom napomenom / “razjašnjenjem“, nimalo slučajno, ponovo muzički, naslovljenim Kadenca. Od jedanaest priča, njih osam ima moto. One se mogu čitati – no ne sme se njihovo čitanje svesti samo na to – i kao pripovedačko orkestriranje onoga što nam se motom “otvara“. Udeo muzičkog u Demićevoj knjizi ovde ne prestaje. Nalazimo ga i u mnogobrojnim poetičkim iskazima koji se postupno granaju u njoj, gotovo lajtmotivski kružeći njenim tokom. Ima ga i u metaforičkim slikama, rečenicama, sintagmama. Od tona, akorda sve do kompozicije. Čitava Demićeva knjiga maestralno je muzički skladana i, nikakve sumnje nema, ona je jedna od najboljih pripovedačkih zbirki srpske književnosti, i ne samo poslednjih godina.

U završnoj “Kadenci“ pisac izlazi iz senke: nudeći “ključ“ – otkriva ko su junaci njegovih priča i daje nekolike poetičke napomene. Namera mu je jasna: onima koji su i tokom čitanja priča bili u stanju da prepoznaju junake o kojima se pripoveda nudi se potvrda kako su bili u pravu, a onima koji se možda dovoljno ne posvećuju tekstu koji iščitavaju, obelodanjuje se kako su priče Molskih akorda mnogo kompaktnije i povezanije nego što bi to na prvi pogled moglo da se pomisli. Pisac izdvaja, “iako u drugom planu“, politiku kao “centralnu nit koja spaja ove priče“. Njihovi junaci su njene “ponajčešće žrtve“ (str. 167). Gotovo svi su preuzeti iz realnog života (170); napomenimo da Demića to nije robilo ni zarobilo; umetničkom nadogradnjom realnih “biografija“ dokazao je da je majstor psihološkog nijansiranja i isti takav kada je o funkcionalnoj ugradnji realističkih detalja u tekst). Druga je ematska nit, prisutna u većini priča- ludilo (168). Pisac nam skreće pažnju na okvir koji zbirci daju prva i poslednja priča. I jedna i druga govore o ratu koji je nedavno vođen u Hrvatskoj. Prva pripoveda o događaju s njegova početka, a poslednja opisuje sam njegov kraj. Obe su “ogledalske“: pokazuju kako se i sve ostale priče (prva jedina, e da bi se knjiga “zaramila“, “iskače“ iz hronološkog niza) mogu čitati na fonu nedavnih tragičnih istorijskih zbitija. Demić piše: “Skrnavljenje je zajednički motiv obeju priča, kao što i naš život omeđuju dva oskvrnuća: rođenje i smrt.

One kao da su inscenirale sva druga pričanja i razmišljanja o ljudima sa granice (fizičke i metafizičke), u graničnim i zagraničnim situacijama“ (169).

Zadržimo se ukratko na dvema pričama.

Kada krene od nekog realnog lika kao “predloška“ za svog književnog junaka, Demić zna da ga “razigra“. Pritom, kao da u nekoj šahovskoj partiji, povlači potez skakačem: nešto se zaobilazi, pobočno se dodiruje. Dobija se, kao u antologijskoj priči “Zagranični razgovori“, susret između dvojice našijenaca: Omer-paše Latasa, koji je “sultanova britka sablja“ (24) i Đorđa Markovića Kodera, “iz Sremske Nigdine“ (24), “verne senke“ pruskog konzula iz Trapezunta i jednog od najznačajnijih pesnika svekolike srpske poezije. Njihovi razgovori pravo su lisičarenje. Jedino pravo pitanje je ko će koga da nadlukavi. No, Omer-paša Latas ima na svojoj strani moć i ona mu omogućava da, tobože iskreno, iznese i svoju teoriju o ljudima sa granice, krajišnicima koji su uvek i tamo i ovamo, ni tamo ni ovamo: “Ovo što živimo nalik je ćupriji između dviju Nigdina!“ (24); “… može li se išta na ovom svijetu zakuvati a da mu Srbin nije mirođija“ (26); “… prelaženje granice postalo je naš način življenja…“ (26). Latas stiže i do gnomske tvrdnje: “Bez otadžbine se može živjeti samo ako se za njom svakog trena umire“ (37). Koder pokušava da pokaže u čemu se njegov apatridski položaj, ako osvojenu i privremenu moć zanemarimo, razlikuje od pašinog: “Vi ste preverili, a ja izneverio“ (27). Ali, ni njegova iznevera nije bila mala i manje bolna: ostao je bez vere i u Boga i u ljude. Koderov boravak među hercegovačkim ustanicima “snabdeva“ priču mnogobrojnim realističkim detaljima čija plastičnost pri prikazivanju našeg, poštenog, hrabrog i neukog, sveta ne zaostaje za onom kojom nas daruju, na primer, Petar Petrović Njegoš, Matija Bećković, Dragomir Brajković: “Ovi mrgodni ljudi se bez preke potrebe ne maše Boga; sa oružjem je posve drugačije“ (31); ustanici sedaju na drvene tronošce, a Koder na kamen; kada im Koder da “Proklamaciju“, nepismeni, ovako je “čitaju“: “zagledaju se, podižu i spuštaju obrve kao da nišane, glasno uzdišu, hukću i ukću, klimaju glavama…“ (34); na “Proklamaciju“ pokušava da odgovori pop Bogdan iz Gackog tako što “preklapa se u leđima i znoji kao da reči vadi iz najdublje ponornice“ (34).

“Molski akordi“ jedna od najboljih priča svekolike moderne srpske novelistike, ukršta životne sudbine dvojice duševno obolelih pisaca naše književnosti: mnogo poznatijeg Petra Kočića i, za života sasvim skrajnutog, Dušana Srezojevića. Prvi “dobija“ imaginarna pisma od davno umrlog, takođe poludelog, gramatičara i pesnika Save Mrkalja (Srezojević zapaža da je rukopis tih pisama zapravo Kočićev), a drugi se obraća, u sebi, u svojevrsnom unutrašnjem monologu koji potvrđuje da je u piscu do shizofrenog podvajanja ličnosti došlo, svom “dvojniku“, takođe davno umrlom, jednako duševno obolelom, velikom nemačkom pesniku Fridrihu Helderlinu (pseudonim kojim je potpisivao svoje pesme kada se razboleo bio je Skardineli). Naslovna priča knjige, kompoziciono posmatrano, najsloženija je prozna tvorevina u njoj. Imamo tu dva, ukrštena, rukavca, dve “priče“ koje se slivaju / amalgamišu u jednu, kao i ukrštanje naratoloških tehnika. Ideja koja je u samom srcu ove priče bila bi ona po kojoj je Umetnost “drugo ime za ludilo“ (48). To joj podaruje osobenu fantazmagoričnost. Njen junak Dušan Srezojević, koji za sebe veli da je jedan od “dijagnostikovanih ludaka“ (44), pravi i sledeću distinkciju: “ima jedna navika da svoje ludilo ne odričemo, već ga guramo u daleku prošlost“ (44), dok, nasuprot njima, normalni / “normalni“ “sopstveno ludilo smeštaju u daleku prošlost“ (44). Srezojević zaključuje: “Ludilo je moja najveća tamnica i najveća sloboda“ (44). Ni bolestan, Srezojević ne zaboravlja Jovana Skerlića koji je, po njemu, “Glavoseča“ (49). Kada uz Petrovo ime, igra reči prizove sintagmu “steno zdrobljena“ (75), u nama se rađa čitav niz asocijativnih kolopleta: kamen ludosti (jednak kamenu mudrosti?); okamine; kameniti i dušu… Pamti se jedna komparacija: “Život mi krči kao prazan stomak“ (59). Isto tako, slika po kojoj je Srbija “oduvek bila selica“ (45). Vanredan je, gotovo andrićevski, opis ruku glumice gđice Bošnjaković: “Ona je svoje reči krilatila pokretima ruku… (…) Ponekad, kad ućute njene usne, ja još uvek čujem šum njenih ruku… Njene ruke idu ispred tela, krče mu put, a kad se udalji, ruke joj u mojim očima još neko vreme vitlaju poput dugačkih grana, njišući se i uspavljujući me u mirisu koji za sobom ostavljaju. (…) Brzina pokreta umnaža te ruke poput kakve budističke prikaze“ (72–73). Sama priča ima dvostruki okvir. Najpre, počinje i završava se istom, Srezojevićevom “formulacijom“: “Tebi se obraćam… Skardaneli“ (43; 75). Ali, usred priče, isti nesrećni srpski pesnik se tobože svom bolničkom sabratu Petru Kočiću ovako oglašava: “E, moj Kočo, kod nas s ludilom sve počinje i sve završava. To je taj molski akord koji boji i određuje smer naših života“ (58). On je u samom jezgru ne samo priče već i čitave knjige, jer podsećajući još jednom, ovaj put indirektno, doduše sa stanovišta onih koji žive postrance, da se između umetnosti i ludila može ispisati – jer je pisanje samo kao neka vrsta stvaralačke eksplozije proces koji se nipošto ne bi mogao sasvim normalnim smatrati, pod uslovom, normalno, da normalnog uopšte i ima i da smo sposobni da ga od ludog sasvim precizno odelimo – znak jednakosti, signalizira pažljivim čitaocima kako bismo mogli naslovnu sintagmu knjige simbolički jedino ispravno “pročitatiti“. Ova Demićeva priča može se s velikim uživanjem čitati naporedo sa halucinantnim pričama, npr. “Zapisi jednog ludaka“ Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, “Dvojnik“ Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, “Silvija“ i “Aurelija“ Žerara de Nervala, “Orla“ i “Ko zna?“ Gistava de Mopasana, “Paviljon br. 6“ Antona Pavloviča Remizova. Može se iščitavati i na fonu studija koje su se bavile karakte- rološkim crtama naroda kojem pripadamo, npr. onih koje su napisali Jovan Cvijić, Vladimir Dvorniković ili Jovo Rašković.

Za Mirka Demića je, sva je prilika, poetika na korak od metafizike (ne smemo zaboraviti kako je Nikola Milošević, polazeći od stavova poljskog fenomenologa Romana Ingardena, tvrdio kako se mora dati prednost jednom vrednom literarnom delu nad drugim, ukoliko ono, pored drugih “slojeva“, poseduje i metafizički, a sa tim stanovištem se i Danilo Kiš i pisac o kojem pišemo, slažu; u Demićevoj prozi prilično lako da se otkriti i ova metafizička dimenzija; nimalo slučajno, kada govori poetički o vlastitoj priči, ne samo projektovanoj već i ostvarenoj, on poseže, veoma često, za rečju “dno“; njegovi prozni tekstovi nesumnjivo prodiru, i osvajaju, dubinu prikazivanog).

Molski akordi su retko poštena, majstorski iscezilirana pripovedačka zbirka, jedna od najboljih koju sam uopšte pročitao. Ona koja se može staviti uz bok pričama Sime Matavulja i Vladana Desnice.

4.

Kada se sve sabere i oduzme, Mirko Demić je pre svega romansijer. To nipošto ne znači, direktno ili indirektno pribeležili smo već, da se možemo odreći njegove novelistike i njegove esejistike. I kada je o novelama i kada je o esejima reč, jednako kao i kada je o njegovim romanima govor, naš pisac se nalazi u samim vrhovima moderne srpske književnosti. Uz Radovana Belog Markovića, Miroslava Josića Višnjića i Radoslava Petkovića (ne smemo nipošto zaboraviti ni Učešće moje porodice u svetskoj revoluciji i, posebno, Tutore, našeg izvanjca Bore Ćosića), nikakve sumnje nema, bar za mene, on je najbolji živi srpski romansijer. Svi njegovi romani razlikuju se međusobno. Demić dopušta romanu da se sam ispiše, izabere svoj tonalitet i svoju kompoziciju. On ne spada u one naše romansijere koji konfekcijski sačinjavaju čitavu seriju međusobno blizanačkih tekstova. Teme koje obrađuje krucijalne su teme svekolike, razumljivo i naše, romansijerske umetnosti: originali, umetnici i njihova postradanja, izbeglištvo, rat, smrt… Romani su mu citatni i on tu gotovo da nema premca u našoj savremenoj književnosti. No, citati, bilo otvoreni, bilo skriveni, ne nahode se slučajno u njegovim tekstovima, već su u samom njihovom jezgru. Demić je znao da najinventivnije i najfunkcionalnije posegne za otkrićima postmoderne književnosti. On nije postmodernist, ali od postmodernizma stvaralački pozajmljuje ono što je u njemu najbolje bilo. Najznačajnija u Demićevim romanima, međutim, njihova je muzička dimenzija. Oni su građeni nalik na muzičke kompozicije i jesu najmuzikalniji romani, uz Crnjanskove Dnevnik o Čarnojeviću i prve Seobe i Desničina Proljeća Ivana Galeba, koje srpska književnost uopšte ima. Poslednja tri Demićeva romana, Ćilibar, med i oskoruša, Trezvenjaci na pijanoj lađi i Po(v)ratnički rekvijem osobena su trilogija. Opredeljujemo se za središnji na kojem ćemo se ukratko zadržati.

Džojsov Uliks začetnik je romana temporalno zbijenih u jedan jedini dan ili još kraći vremenski interval. Jedan od ideala za kojim su romansijeri posegli postao je: radnja romana traje onoliko koliko je potrebno da se roman pročita. Demićevi Trezvenjaci na pijanoj lađi traju koliko i putovanje vozom od Beograda do Zagreba (izdaleka – ali samo izdaleka – to podseća na kompoziciju Preinačenja Mišela Bitora, romana koji ostaje zapamćen pre svega što je drugo lice množine njegovo gramatičko lice). Dvadeset tri od dvadeset devet glava ovog romana naslovljeni su po stanicama u kojima se voz zaustavlja. Vozom putuje, sada u obrnutom smeru, unazad, Pavle (njegovo ime – biblijsko, apostolsko kao i ime njegova brata – otkriva nam se tek na 174. stranici romana), koji se u podavalskom naselju „voljom slučaja nasukao, nošen na vrhu talasa izbegličkog povodnja“ (str. 7). Glavni junak se uputio da se sretne i raspravi o nasleđu sa bratom od strica, Petrom, koji je u Zagrebu ostao potvrđujući još jednom suštinsku uzaludnost svih naših, i njihovih, ne retko i krvavih, deoba. Roman ima odrednicu srpsko-hrvatski roman. Otvaraju ga dva motoa dvojice pisaca koji se, kao i njihovi književni junaci Filip Latinović i Čarnojević, u Demićevu romanu javljaju i kao književni junaci – Miroslav Krleža i Miloš Crnjanski. Pijana lađa koja se u naslovu romana nahodi uvodi u igru, indirektno Artura Remboa, a sasvim direktno Savu Šumanovića koji ju je likovno obradio. Svako poglavlje otvara po jedan moto, izabran iz dela srpskih i hrvatskih umetnika, uglavnom pisaca, prvenstveno onih koji su, ne svojom voljom, bili uključeni u dugotrajne i nerazrešive podele između Srba i Hrvata: Ljubomira Micića, Jakova Ignjatovića, (ponovo) Miloša Crnjanskog, Svetislava N. Vulovića, (ponovo) (tobože) Filipa Latinovića (zapravo njegovog tvorca), Vladimira Nazora, Iva Andrića, Milana Milišića, Igora Mandića, Arsena Dedića. Džonija Štulića, Save Šumanovića, Antuna Gustava Matoša, Rada Šerbedžije, Josipa Kozarca, Bore Ćosića, Ivane Brlić-Mažuranić, Branka Radičevića, Tina Ujevića, Grigora Viteza, Tončija Petrasova Marovića, Rastka Petrovića, Mirka Kovača, Dubravke Ugrešić, Dejana Medakovića, Branka Miljkovića, (po drugi put) Miroslava Krleže, Petra Preradovića i Branka Ve Poljanskog. Na rubnim pozicijama, tvoreći osobeni urobor, nalaze se braća Micići, zenitisti. Svi citirani autori ljudi su koje je identitet (narodnost) na određen način mučio i koji su ga tražili često ga gubeći i klizeći kroz njega, ili su bili apatridi, oni koji su živeli u drugim sredinama pišući o njima često i bolje nego što su to činili oni koji su tu domoroci, svoji na svome, bili. Ono što je tema romana inicirano je (anti)sudbinama autorima mota i njihovim izabranim i citiranim rečenicama. Junak koji se vraća kući, moderni Odisej, čini to tako što se vraća jeziku koji je napustio, od kojeg je pobegao. Što stanice železničke više odmiču, sve manje naučenog u jeziku glavnog junaka ostaje. Taj prelazak jezika na ono što se u detinjstvu naučilo simbolička je slika osobene afazije. Simbolički nam to govori kako se ništa nije naučilo, kako svako odricanje ostaje odricanje kojeg se možemo (da li i moramo?) odreći iznova, kako prolazimo kroz različita mitarenja, kako se zapravo ne može deliti, i ne treba se to činiti, ono što je jedinstveno i nedeljivo. Ako nemamo jezik, nema ni nas. Ako poklonimo drugima jezik, kao da smo, odričući se sebe, sebe same poklonili. Na granici glavni junak menja / presvlači jezik: sa ekavice prelazi na ijekavicu. Može li se biti jezički Janus čak i onda kada neko „Služi(m) se jezikom koji se otima“ (115).

Ako i ima deoba, a ima ih, Crnjanski veli – nema seoba. I kada odemo, kao da smo ostali. Čitav nam je život neprekidno putovanje. No, kao što ni definitivnog odlaska nema, ne može biti ni pravog povratka. Glavni se junak, u trenutku kada voz u Zagreb pristiže, u smrt seli. Njegovo putovanje okončano je tako što se na večno putovanje uputio. Ono u kojem „nema ni bratstva ni sestrinstva“, ono koje je Crnjanskovo kretanje u „Međutim!“ (222). Tom rečju, lajtmotivskom u Crnjanskovom Lamentu nad Beogradom, roman Demićev se i okončava. I tako se krug zatvara, i tako urobor oživljuje. Prva rečenica romana bila je: „Međutim i putujem! – dve su reči za koje sam dugo verovao da mi senče i određuju život, na način kako to čine noć i dan, san i java, rađanje i umiranje“ (7). Na samom kraju romana ove dve reči su se poljubile i srasle. Na samom početku romana pisac je „definisao“ šta za njegovog junaka putovanje znači: „Putovati je, pre svega, značilo i – snivati. Biti u onoj varljivoj i klaustrofobičnoj pretkomori koja razdvaja život od smrti, pa makar ona bila isto što i bolest, makar se poklapala i sa samim – ludilom“ (8). Tu je pridodao i: „Jedini način da se dočepam milosti tog međutim – nalagao je da se prepustim teroru putovanja“ (8). Za Krležu, po Demiću, ključni glagol je putovati a znamenitom hrvatskom piscu on je sinonim za umirati (170). Međutim je (p)ostalo ono što je oduvek bilo, ali se do saznanja da tako jeste moralo stići, morao se proputovati čitav život (ono između) – Smrt. Pisac beleži kako se radnja njegovog romana zbiva „u nekoj vrsti obrnutog groba“ (174).

Postoji još jedan „junak“ ove knjige, onaj čija nijedna rečenica nije uzeta za moto, ali knjiga Eršijeva o njemu je u rukama i na kolenima glavnog junaka romana, čitana i odlagana u kupeu voza u kojem ovaj i analizira i razgovara sa ostalim putnicima, bivšom državom našom u malom – Vitold Gombrovič. Njegova tragična sudbina, njegovo plivanje životom simbolički „pokriva“ ono što se sa glavnim junakom, i sa svim apatridima, zbiva.

Glavni junak na svoje poslednje putovanje, „iz mastila u tintu“ (9), gotovo kao neki slepi putnik, nalik na zmiju koja odbacuje svoj svlak, kreće decembarske noći prve godine dvadeset prvog veka. Samog sebe određuje kao „neuspelu repliku“ (13) Filipa Latinovića koji je, doduše, tragao za ocem, ali jednako i za rodnim gradom koji je pokušao da odbaci i zaboravi, a nalazio ga, u sebi, svuda gde je, makar i najkraće, boravio. Nimalo slučajno, Pavle svoje putovanje određuje kao „samoubilački gest“ (204).

Kao kod Crnjanskog i Desnice (drugi je čitav niz svojih pesama i „utopio“ u Proljeća Ivana Galeba), i iz Demićeva romana bi se mogle izvući prave lirske pesme.

Voz je, na primer, „čelična neman“ (14), „anakonda“ (15), „crni labud“ (15), „metalni gmaz… nalik na pobačen porod“ (39), “prepotopski gmaz“ (53), (lokomotiva je) jednooki Kiklop (66) i mladi odmoran ždrebac (108), čelični zglavkar (66), kapsula (67), udice parangala“ (67), gvozdena zmijurina (108). Postoji i jezička pruga kojom on brza ili usporava: vlakovoz (129).

Između, nedefinisanost, preslikalo se i na vezu glavnog junaka sa Anom. On ostaje večni mladoženja [tako se, i ne samo u njemu, „raspiruje težnja za nepripadanjem“ (31)], ona ostaje večna usedelica, iako im se činilo kako bi „ovaj svet bio ružniji bez tog treperenja između nas (njih – D. S.)“ (18). Ipak, on zna, da će mu život bez nje biti samo „obično umiranje“ (40). Priča o ljubavi koja je prestala to da bude a koja se prestankom bolno uvećala, nije samo lajtmotivska, već je i paralelna, uz onu o (raz)bratstvu, priča Trezvenjaka na pijanoj lađi.

Glavni junak veli: „Svojim telom iscrtavam granicu, ma kud da krenem“ (53). Sve sa čim se on susreće ima, jeste telo. On je telo unutar drugog tela, telo protiv tela. Svestan je kako pripada onima koji su „izgnani u sopstveni zavičaj“ (165), jer „Srbi iz Hrvatske su i srpska i hrvatska tragedija“ (158). Negde je za njih nigde: „Biti nigde i biti bez ikoga – najpakleniji je deo raja, najrajskiji deo pakla!“ (91). Iz istorije se jedino u stid može pobeći. Ne završava se nimalo slučajno poslednja rečenica Kafkina Procesa ovako: „ … i izgledalo je to kao da bi stid trebalo da ga nadživi“.

Trezvenjaci na pijanoj lađi su i roman o (raz)braći. Pavle (istoričar) i Petar (pisac) nisu jedina braća u njemu. Pored braće Micića, to su – paradoksalno – i Krleža i Crnjanski [oni, uroborski, jesu „Dva zmijska cara, koji toliko pretjeruju da ne prezaju da i vlastite repove zagrizu“ (127)]. I ne samo oni. Naši bastardi znaju ko su im preci, ali ne znaju ko su oni sami. U svemu moramo biti originalni. Prati nas „bratskorazbratski usud“ (71), „razbraćivanje“ (71). Usudno smo vezani za nerešiv problem „kainaveljštine, predragnenadovskog ili petropavlovog sindroma“ (216). Nismo ni Kain ni Avelj, već dvoglavo (ne)biće – Kavelj (160).

Najčešći glagol prisutan u romanu (očigledan je njegov simbolički naboj) je svrdlati.

Osnovna slika u romanu su terazije, vaga: „Zagreb i Beograd, Crnjanskog i Krležu, Latinovicza i Šumanovića – doživljavam kao magnetne polove. Uzajamno me privlače i odbijaju“ (158). U jednom trenu levi tas postaje desni, a desni se preobraća u levi: „Iako sam Krležu poistovjetio sa riječju putovati, a Crnjanskog sa međutim – sad mi se čini da je upravo obrnuto: da je putovati – ono što je obilježilo život Crnjanskog, dok je međutim – prikladnije Krleži, koji je bio najuzbudljiviji i najpotresniji upravo onda kad se nalazio naspram svega i naspram svih, goreći u vatri kvariigre i suprotstavljanja“ (211).

Ovaj roman je, i pored razgranate priče, roman-esej, nalik na najznačajnije Desničino ostvarenje. Kao i u Proljećima Ivana Galeba, i u Trezvenjacima na pijanoj lađi imamo veliki predsmrtni unutrašnji monolog, solilokvij. Navešćemo samo jednu esejističku, gnomsku opasku. Seobe se, Demiću, ukazuju „prije (kao) svjedočanstvo o bratstvu i razbraćivanju, nego o srpstvu i rasrbljavanju“ (148).

Glavni junak Demićeva romana krenuo je da se razbrati, a smrt ga je zbratimila.

5.

Polifonija Demićeve proze nalik je na onu koja se u muzici sreće. Njegovi tekstovi zahtevaju polifonijska čitanja. Traže da im se neprekidno vraćamo. Svako od tih čitanja novo je čitanje, novo jer nam omogućava da u njima otkrijemo ono što ranije nismo uočili u dovoljnoj meri ili nismo primetili uopšte.

O knjizi PO(V)RATNIČKI REKVIJEM

Emil Živadinović / Po(v)ratnički rekvijem. – [U] Mojakritika.com. – decembar, 2014.

Tamara Krstić / Povratak na Itaku. – [U] Letopis Matice srpske. – Knjiga 492, sveska 4, oktobar 2013, str. 567-569.

Nenad Župac / Ljudi, izbeglice. – [U] Danas. – broj 5745 (subota

-nedelja, 22-23. jun, 2013), str. XI.

Vesna Trijić / Prokleta Babanija. – [U] Povelja. – broj 1 (2013), str. 118-127.

Jelena Marićević / Rekvijem nad kladencem imena. – [U] Polja. – broj 480 (mart-april, 2013), str. 203-205.

Vladimir Gvozden / Ovo nije kraj : Jedan pogled na srpski roman u 2012. godini. – [U] Polja. – broj 479 (januar – februar 2013), str. 56-57.

Mladen Vesković / Govoriti o tišini. – [U] Večernje novosti, Dodatak KULTURA (5. januar, 2013), str. 20.

Đuro Maričić / Tiho umiranje. – [U] Trag, br. 32 (2012), str. 152.

Aleksandra Drakulić / Po(v)ratnički rekvijem – muzika (etno)tišine. – [U] Koraci, br. 10-12 (decembar, 2012), str.153-163. i [U] Prosvjeta (Zagreb), br. 112 (januar 2013), str. 62-65.

Jasmina Vrbavac / Mitsko mesto – Babanija. – [U] Politika, br. 35538 (nedelja, 14. oktobar, 2012), str. 22.

Anđelka Cvijić / Preostale kapi života. – [U] Književni magazin, br. 134-135 (avgust-septembar, 2012, str. 50-51.

Ranko Milosavljević / Tragedija izbeglištva. – [U] Jedinstvo, ponedeljak, 25. septembar, str. 11.

Vesna Trijić / Mreža. – [U] Blic, ponedeljak, 20. avgust, br. 5577, str. 28.

Đorđe Pisarev / Po(v)ratnički rekvijem. – [U] Blic, nedelja, 15. jun 2012. (Dodatak KNJIGA br. 191)

_______________________________________________________

Emil Živadinović
PO(V)RATNIČKI REKVIJEM 

           Nijedan pisac do sada nije toliko duboko zašao u tematiku savremenog srpskog izbeglištva i srpsko-hrvatske poveznosti i mržnje, koliko je to Mirko Demić uradio u svojim knjigama "Molski akordi" (2008), "Slađenje gorčinom" (2009), "Trezvenjaci na pijanoj lađi" (2010) i "Po(v)ratnički rekvijem" (2012). "Rekvijem" je knjiga o teškoj životnoj temi, a opet, sa druge strane, knjiga je "pitka", čitljiva, prijemčiva, duhovita, što sugeriše koliki je korak napred Demić napravio kao pisac.

            Nema tog udžbenika iz istoriji niti dokumentarnog filma koji može jedno vremensko razdoblje okarakterisati onako kako to može literarno štivo. Iako postoji bezbroj dokumenata o II svetskom ratu, teško da bilo koji može taj rat prikazati poput "Dnevnika Ane Frank". Bezbroj je dokumenta, posebno u savremenom informatičkom dobu, o sudbini Srba izbeglih iz Hrvatske tokom i posle rata 1991-1995 godine, te o izbeglim Srbima koji su se vratili u Hrvatsku. Ali, teško da neki dokument može bolje da dočara život prognanog povratnika od Demićevog Rekvijema. U tom smislu, kao čitalac žalim što autor piše o metaforičkim zemljama Komšiliji i Susjedstanu, Babaniji i Zagrobju, umesto da ih nazove pravim imenima, Hrvatskom, Srbijom, Banijom i Zagrebom. Jer, vreme koje dolazi, istorija nas uči, briše dokumente za sobom, tako da, s obzirom da je pobednik u srpsko-hrvatskom viševekovnom sukobu odavno poznat, nije isključeno da će u budućnosti, ovu knjigu koja će preživiti sud vremena, budući naraštaji doživeti kao nadrealnu dramu o hipotetičkim odnosima dva srodna hipotetička naroda. Teško je imati objektivni sud o Srbima i Hrvatima, te čitavom problemu srpskog naroda u Hrvatskoj. Možda zato Demić koristi fiktivne Susjedstance i Komšilijance, kao Marsovce i Jupiterijance, baš da bi čitaoci izbegli ustaljene predrasude. Ne znam da li je uopšte moguće biti neutralan, objektivan, čak i da su u pitanju dva izmišljena naroda, jer bez obzira na to što je za sve potrebno dvoje – uvek su jedni žrtve a drugi dželati, tako je uvek bilo i uvek biće. A Demić, iako pripadnik postradalog naroda, nikakvu krivicu, niti gnev, niti osudu, ne svaljuje ni na koga. Jednostavno, on pokušava i uspeva u tome da ostane samo pronicljivi pripovedač, za buduće generacije, kojima ova istorija neće značiti ništa.

            Ono što čitaoci posebno treba da imaju na umu kada čitaju bilo koju Demićevu knjigu, je to što je on, na neke teško shvatljive načine, nevidljivim ali očiglednim nitima snažno povezan sa nekoliko bitnih autora iz prošlosti, očigledno su to Krleža, Crnjanski, Šulc… Stoga, Demić je autor koji od svojih čitaoca traži neku vrstu "predznanja", iako će i bez "predznanja" čitalac imati pun literalni "užitak", nekada bolni, ali istovremeno i duhovit.

            Dok Krleža, suštinski, oslikava sudbinu klase koja umire, kod Demića te klase nema, jer je, zapravo, ta "klasa" odavno umrla. Istina, mnogi njeni pripadnici su još uvek biološki živi i još uvek se bore sa istim problemima koji se, na kraju svih krajeva, mogu podvesti isključivo pod administrativne. A ta "klasa" je ne samo jedna generacija, to je čitav srpski narod koji je živeo na teritoriji današnje Republike Hrvatske. Svaka priča u "Rekvijemu" opisije po koji karakteristični ili nekarakteristični, ponovljivi ili neponovljivi, čudesno živopisni lik jednog naroda koji izumire na jednoj teritoriji. Stoga, razumljivo je zašto takvi (stvarni) likovi nedostaju ljudima koji su ih poznavali. Jer, kada se neki, recimo, pripadnik "klase", u potrazi za boljim životom, preseli u veliki grad, on tamo, po pravilu, prestaje i da sreće takve ljude, već umesto njih svakodnevno sreće kojekakve razne gradske daveže, samožive ljude, isprazne a razmetljive, kakvi su danas, uglavnom, ljudi iz gradova. Čak i iz te perspektive posmatrano, ti živopisni Krajišnici, dobri ili loši, moraju nedostajati onima koji su ih poznavali, posebno u boljim vremenima.

            A opet, svi ti neponovljivi likovi, kao da se na neki poseban način ponavljaju kroz vreme, kao da se ta neponovljivost nasleđuje od predaka. Na taj način posmatrano, jasna je Demićeva formulacija "istorije jednog postepenog sunovrata", jer to je istovremeno sunovrat ne samo pojedinca, porodice, naroda, klase, već i nečega izvan opisa. U biti, kada imamo utisak da je svaka sledeća generacija karikatura prethodne generacije, onda je to najpouzdaniji znak da "klasa" izumire. Opis literarog junaka Čeprkala, koji od luksuznog automobila stiže do bicikle, je zapravo paradigma srpskog naroda kroz istoriju. A Simeon Malobabić, noseći lik ove knjige, svoj karakter otkriva kroz priče posvećene drugima.

            Brojne su spone između Krleže i Demića. Tipičan Demićev junak, povratnik, krležijanski je "lišen smisla i cilja, pošteđen utjehe i nade, jednostavno životari kao biljka, po nekoj inerciji duboko zapisanoj u tijelu, u kostima". Njegovi junaci su "odavno suvišni ljudi", "ponižavani, kako od Boga, tako i od ljudi". "I sve sam uvereniji da nas nije pomerila sila komšilijske mržnje, da nas nije pokrenula snaga našeg prezira i potcenjivanja iste te mržnje, već nešto starije i moćnije od njih – lutalačka sila naših predaka, koji, ni mrtvi, ne miruju u nama", kaže Demić. Nije li to poput "foto-negativa" Krležin "onaj barbarski panonski, skitski, ilirski nagon za dinamikom"?

            Kao da Demić, na neki svoj način vodi i jedan tihi dijalog sa Krležinim junacima. Jer kao što se jedan drugačiji "prognanik", Filip Latinovicz "vratio u jednu svoju staru nesavladanu sliku, u stare brige i nemire, i odatle ta žalost u njemu i ta potištenost, kao da se probudio u svom vlastitom grobu", tako bi i Demić rekao "u tom grobu bio sam i ja sahranjen". Filipova ideja je da u nama stanuju drugi kao u starim grobovima. A šta na to kaže Demić: "Za sve to vreme pričamo o svemu i svačemu. Ponajviše o onima kojih više nema, koji nisu ovde, ali i onim nerođenima, koji nikad neće hodati ovim jekovitim dubodolinama. Obojica kao da osećamo kako nas odsustvo tolikih ljudi čini manje stvarnim i svojim te ponekad imamo utisak kako i ne živimo svoje živote, već i to činimo za druge i umesto drugih". Ono što su za Filipa samo "zaboravljeni obrisi mrtvih stvari i događaja", za Demića, odnosno njegove prognanike odnosi se baš suprotno -  "samo me ti znaci i zvuci uveravaju da još nisam u grobu".

            Kao da jedno veliko zamišljeno ogledalo, koje je Demić postavio između Filipa Latnovića i Save Šumanovića u svojoj knjizi "Trezvenjaci na pijanoj lađi" i u "Rekvijemu" ostaje da stoji, s tim što sada, sa jedne strane stoje Krleža i Latinović, a sa druge Demić i njegovi prognanici. I Demić se sam pita "može li čovek da se vrati u prostor – a da to isto ne učini i u vremenu", a upravo to je bila i Filipova kob. Takođe, primera radi, majka je najtajnovitija pojava njegovog detinjstva, dok Demićevi prognanici više nemaju nikakvih tajni, niti jednu centralnu tajnu.

            Demić sanja "o ljudima kakvi nikad nisu bili". Na početku knjige čini nešto vrlo neobično – moli čitaoca za oproštaj – "čistim se od tog smradnog zadaha krda". Kako sam kaže, uprkos Heraklitu (ne možeš dva puta ući u istu reku), njegovi junaci se vraćaju tamo gde vladaju samo prezir i mržnja. Nijedan povratak ne ide bez teških lomova u duši, to nam životno iskustvo govori. Ipak, povratak u obećanu zemlju u koju povratnik nije dobrodošao, jedan je nesvakidašnji povratak. A šta bi povratnik po Demiću, rekao za one prognane koji se još nisu vratili: "Da imaju cveka u glavi, već bi odavno došli! Radije pristaju da tamo budu tuđe prišipetlje i usputnici, nego se mučiti u svome i na svome". I dok nam Filipova heroina otkriva da su  najprolazniji, nejneznatniji, najtrepetljiviji, prividno sasvim sitni unutarnji doživljaji jedina vrijedna pojava u životu", Demićevi prognanici nam ne sugerišu šta je to što je za njih najvrednija pojava u životu. Biti svoj na svome?

            Krajiško selo koje opisuje Demić u knjizi o povratnicima, mene neodoljivo podseća na neko šumadijsko selo, gde, generalno, nema Hrvata i Srba, ali su ljudi podeljeni na partizane i četnike, ove i one, es-pe-es-ovce i one druge, zvezdaše i partizanovce, pa ko koga prikolje, ljudi ne prestaju da se glože, i pored toga što svi zajedno da se sastave, nemaju para za konzervu sardine.

            Ono što piscu zameram (kao samoproklamovani čitalac) je to što nema neke centralne ljubavne priče, neka neke krležijanske Bobočke, u početku sam pomislio da će Vasilija – vlasnica lokalne kafane – to biti, ali ona to nije, nema tog fatalnog ženskog lika koji bi se na neki način prožeo kroz celu priču. Zapravo, odnos prema ljubavi je definisan poštovanjem koje Simeon Malobabić ukazuje preminuloj supruzi, kao da je sa smrću voljene supruge preminula i ljubav u svom literarnom značenju. Knjiški gledano, autor je svesno izostavio ženski lik, u Rekvijemu, supruga je mogla i da ostane živa i da živi negde u Srbiji ili bilo gde drugde, jer to se ne temu knjige ni na koji način ne bi odrazilo. Ili je, možda, poruka da povratnik prestaje da oseća ljudsku ljubav, što je simbolički prikazano dalekom smrću daleke žene? Takođe, izostaje i značajno sprdanje sa pripadnicima religijskih kasti, što lično, smatram za obavezu pisca.

_______________________________________________________

Tamara Krstić
POVRATAK NA ITAKU

„Osluškujem nestajanje, pokušavam da ga dodirnem prstima, osetim njegov nezaustavljiv i komplikovan rad, nastojim da ga dotaknem stopalima, udahnem taj umirući dah i čujem samrtnički ropac. Ne znam šta me je natarelo da beležim ovu zamenu za život, taj su – višak koji je odsustvo, ono odstustvo od čijeg se obilja zagrcnuh.”

Tako završava ispisivanje Po(v)ratničkog rekvijema Simeon Malobabić, bivši seoski učitelj, „suvišan čovek” u poratnoj rodnoj Babaniji zbrajajući među poglavljima romana i svojim poratnicima i povratnicima svu tragediju rata, oplakujući žive žrtve „deformisane od nevremena koje ih je zadesilo”, a spremne još samo da pričaju. U lutanju kroz pustoš sopstvenog života nakon rata, u odiseji nad jalovom rodnom zemljom koja kao da više neće rađati, priča i pripovedanje i za druge koliko i za samog Simeona Malobabića postaje zamena za život.

Plačom nad Itakom koje više nema, zamagljenim sećanjem na ono što je bila, iskošenim, polemičkim i ironijskim pogledom na svet koji ga okružuje, Simeon Malobabić pokušava da predoči trenutak sadašnjosti kroz kružnu strukturu romana, ostvarenu pomoću citata. U završnom poglavlju naslovljenom „Simeonijada nad Babanijom” to su i suze Jeremijine kao svedočanstvo o poništenju postojanja i suze Simeonove kojima je ispisana povest onoga „ko odavno ne živi”.

Na početku knjige o tome svedoči moto: „Sve je tužno i žalosno. Živi se oplakuju. Tko ne zna šta je žalost, neka u krajinu dođe.” Ime i dela potpisnika ovih reči, Nikole Begovića (1821–1895), veroučitelja, pesnika, istoriografa koji je baveći se leksikografskim i etnografskim pitanjima sakupio „Narodne pjesme krajiških Srba” i pisao o „Životu i običajima Srba graničara”, svedoče o želji Mirka Demića da pokaže kontinuitet, nepromenljivost osećanja, karakteristika ljudi i sukoba tla ali i razlike u tragici stradanja koja je sustigla srpski narod u Krajini na kraju XX veka. Kako bi se uspostavila jedna vrsta dijaloga sa vekom i vremenom Nikole Begovića odabrana je epistolarna forma romana. U uvodnom poglavlju narator Simeon Malobabić naglašava da su pisma ispovesti – „priča o sebi i svom dobu” upućena i adresirana na ovog pretka a dobrim delom literarno i jezički dokumentovana nasleđem i tradicijom realističke književnosti i imenima pisaca poput Petra Kočića, Sime Matavulja, Jakova Ignjatovića, Svetolika Rankovića, kao i likovima dobro poznatim iz narodne književnosti. Ipak, primenjeni na ironiju i paradoks savremenog doba i „oštećenja sveta” u ratnim i po(v)ratničkim godinama preinačuju se i karakteristike i značenja tih junaka i likova, ostavljajući u ponekim slučajevima samo ispražnjeno ime, kao oznaku i svedočanstvo o nekom drugom, davno prošlom i okončanom vremenu. „Isprobanom varkom romanopisca”, narator (i autor) nagoveštava da će „svedočenja o svom nestanku” uobličiti i aluzijama i asocijacijama na književna dela Branka Ćopića, Koste Milićevića, Veljka Milićevića, Miroslava Krleže, Ive Andrića i Borislava Pekića. Samo književno poigravanje u različitim segmentima i slojevima romana i oblikovanju likova prisutno je kako bi ublažilo bol stvarnosti. Realistički dokument o surovoj i bolno promenjenoj etnografskoj, moralnoj, socijalnoj i lično doživljenoj karti krajine o kojoj već tako dugo piše („Molski akordi”, „Trezvenjaci na pijanoj lađi”) pokušaće da oneobiči ukidanjem poznate geografije, stvaranjem (Babanija, Komšilija, Susjedstan, Zagrobje, Tirlindija) i preuzimanjem već postojećih književnih toponima (Svračiji Zakutak). Simbolika imena, kako ličnih (Simeon Malobabić, Mali Radojica, Vasilija Ostroška, Ivo od Poslavine) tako i geografskih doprinosi i različitim mogućnostima značenja i tumačenja. Kao neka vrsta kontrapunkta u romanu, osim Simeona u kojem se baštine Simeoni Borislava Pekića i Simeon Đak Petra Kočića, stoje poglavlja u kojima se prikazuju jedini ženski lik Vasilija Ostroška, jedino dete koje će poneti samo ime Malog Radojice i Ivo od Poslavine, uljez u mestu, a „ogledalo oba sukobljena naroda”.

Dekonstrukcija sveta i čoveka izazazvana ratom za Mirka Demića značiće i dekonstrukciju žanra u kojem piše, što pokazuje već odrednicom koja stoji odmah ispod naslova knjige: (etno)roman(ijada). Dokazuje je kroz poigravanje u struktuiranju mogućeg postmodernog proznog epa – etno romana u kompoziciji spleta-mozaika priča portreta. Odrednica etno koju na početku Mirko Demić, definiše već i samim imenom Nikole Begovića, preinačuje se portretisanjem: fizionomija, karakteristika i zanimanja savremenika a značenje pojma potpuno obesmišljava kada ona postaje samo dobar način zarade. Prodajom prikupljenog „etno-materijala” iz napuštenih kuća, „Etnomenije” u miru nastavlja prljave poslove rata brišući svedočanstva o nekom prethodnom životu.

Roman(ijada) u podnaslovu za Mirka Demića jeste poniranje u epsko stvaralaštvo Homera. Kompoziciono, roman se sa svojih 24 poglavlja oslanja na Ilijadu u kojoj su ratovanja prenesena na poratne godine, u kojima nema heroja i junaka i nad kojima se gnev bogova rata prelio u miru oduzimajući im životnu energiju, delanje i radnju. Na simboličkom i tematskom planu roman se mnogo više oslanja na Odiseju koja se u slučaju Simeona Malobabića preoblikuje na potragu za znacima prepoznavanja same Itake, koje više nema. „Pokolj se desio”, Babanija je opustošena i neprepoznatljiva, gotovo ograničena značenjem svog imena, (p)ostaje prostor koji „se nigde više ne drži čvrsto za tlo, nema pouzdanog uporišta o koje može da se ankeriše, već plovi nekoliko centimetara iznad površine”. U takvoj Babaniji moguće je da mrtve i divlje prostore, „bez Boga i đavola” ponovo nastani Pan, onaj proterani iz Krležine istoimene poeme, sa razbijenom siringom, „pogrbljen i umoran”. Tako Babanija postaje mitsko mesto pustoši u kojem budućnosti nema, u kojoj su zavladale „muške priče” oko rakijskog kazana, bez snova, uspavanki i bajki koje su pričale žene, bez rađanja i obnove čoveka, bez ikakve primisli o budućnosti. Zbog toga je ovaj rekvijem bez muzike, ponekad sa pričanjem ili pukim brbljanjem, gotovo uvek rekvijem tišine. U njemu se oplakuje prošlost i sadašnjost, „živi mrtvaci” ili Gogoljeve „mrtve duše” koje lutaju zarobljene u svojim telima nad Babanijom i Svračijim zakutkom. Surovost, besmisao i tragediju rata Mirko Demić oslikava u miru, u nedostatku života i nemogućnosti „preživelih” da nadomeste prazninu i tišinu razorenih i obezljuđenih prostora.

_______________________________________________________

Nenad Župac
LJUDI, IZBEGLICE

Novi roman Mirka Demića Po(v)ratnički rekvijem bolna je priča o povratku bivšeg seoskog učitelja Simeona Malobabića u svoje selo Svračiji Zakutak u rodnoj Babaniji. Kao što se naslućuje iz rečenog, autor u čitavom delu pribegava jezičkim igrarijama, posebno u imenovanju, a u cilju postizanja univerzalnosti, pa je, na primer, Banija – Babanija, Srbija – Susjedstan, a Hrvatska – Komšilija, baš kao što dvosmisleni glagol iz naslova dela koji je protkan kroz mnoge rečenice možemo tumačiti kao neku  vrstu lajtmotiva. Simeon, koji je i narator, posle smrti žene, očajan i bez nade, odlučuje da se vrati iz Susjedstana u Babaniju, jer je u dubokoj depresiji i shvata da „živi samoubistvo“. U zavičaju se susreće sa ostalim izbeglicama-povratnicima, pa dok peku rakiju ili ubijaju vreme u svakodnevnim razgovorima i razbibrigama, pokušavaju da humorom, ironijom i anegdotama, ali često i jadikovkama, nadomeste i prenebregnu bol koji osećaju. Oni sugerišu da je izbeglica osoba koja se oseća kao „stranac u sopstvenoj koži“ i primorana je instinktom preživljavanja da opstaje iz dana u dan jer: „Živeti se mora i kad za to nema nijednog razumnog razloga.“

Celokupan roman koncipiran je kao repetativni susret Simeona sa izbeglicama-povratnicima (ratnim profiterima, smutljivcima, sitnim prevarantima, lakrdijašima i lopovima, ali i poštenim i čestitim ljudima), a svako poglavlje predstavlja priču o jednom čoveku i njegovoj sudbini. Svaki od njih se ispoveda pred seoskim učom Simeonom, koji kao nekakav srpski Sokrat pokušava dovitljivim pitanjima da sazna šta se sve promenilo u njihovim životima dok je bio odsutan. Zbog toga delo podseća na galeriju likova koji su se vratili u rodni kraj i zajedno očajavaju u kolotečini varošice dok pate za ranijim vremenima kad su živeli u staroj državi. Mnogi od likova neodoljivo podsećaju na neke od junaka tradicionalne srpske proze u delima Kočića, Matavulja, Ćopića, Andrića, što, uostalom, i autor navodi određenim reminiscencijama koje nije teško prepoznati. Međutim, ono što se mora zameriti autoru jeste nedostatak ženskih likova. Naime, postoji samo jedan ženski lik naspram dvadesetak muških! To se čak kosi sa logikom – ispada da su samo muškarci izbeglice, ali ne i žene.

Ali to nije jedini problem ove knjige. Struktura je problematična jer je fragmentarna i prilično udaljena od romaneskne forme, pa knjiga pre podseća na zbirku priča koje povezuje narator nego na roman sa radnjom na koju bi uticao glavni junak (ili obratno). Nema radnje koja bi povezivala plejadu zanimljivih junaka i njihovih sudbina a ni, recimo, klimaksa ili antiklimaksa, pa ni ozbiljnijeg zapleta. Roman se zasniva na zajedničkom osećanju likova i pripovedača Simeona, koji ih sintetiše. Jedino što ih povezuje jeste melanholija povratništva koja provejava kroz čitavo delo. Dobri romani se ne stvaraju od osećanja, rekao je jednom Sartr, a ovde možemo dodati da ne mogu biti ni romaneskni temelj (sem ako nije u pitanju izrazito poetska proza). Melanholični ton, iako ponekad prožet humorom i ironijom, često je preteran u jednoličnosti, a zbog svoje učestalosti, povremeno i patetičan. Ovo će biti mnogo jasnije kad naglasimo šta to determiniše izbeglice. Naime, oni su kao i drugi ljudi, sem što ih sržni nedostatak – konstantni pokušaj da pripadaju negde (opterećeni starim identitetom koji se meša sa novim) – onemogućava da žive do kraja i sasvim ispunjen život. Upravo zbog te dihotomije, njihova prošlost umnogome određuje tok njihove budućnosti koja se pak završava u prošlosti, a ona više ne postoji. Prošlost je duh koji se u budućnosti čak lako može pretvoriti u monstruma. Ovakav paradoks stvara patnju kod ljudi, ali kao što smo već naglasili, za dobre romane patnja nije dovoljna, a posebno smeta jednoličan način (najčešće anegdotski humor u dijalozima i melanholija u naraciji) na koji je ona predstavljena, jer se vrednost književnih dela ne zasniva na onome što je u delu predstavljeno, već na načinu na koji je to predstavljeno. Na primer, priču sličnu onoj o Raskoljnikovu možete pronaći i u hronici dnevnih novina, ali način na koji je to opisano čini da Zločin i kazna budu klasik književnosti.

Po(v)ratnički rekvijem solidno je napisan roman, na idejnom nivou povremeno izvanredan (uz određene rečenice koje su za pamćenje), ali delo je, međutim, moglo biti mnogo kvalitetnije da postoji više ženskih likova, da nije toliko prostorno ruralan i „opterećen“ u jeziku anahronizmima, kao i da je struktura bila celishodnija. Na koncu, zaključujemo da u romanu radnja nije dovoljno dobro razvijena, pa je ono o čemu čitamo zapravo samo prisećanje glavnog junaka (i ostalih likova); dakle, ništa se ne dešava, sve se već dogodilo, a čitaocima ostaju samo melanholični recidivi. Restlovi prošlosti ne znače mnogo u budućnosti, pa autor deli sudbinu svojih junaka koji su izbeglice u životu, a on je to u odnosu na savremene poetike 21. veka.

_______________________________________________________

Vesna Trijić
PROKLETA BABANIJA

„Mislio je hladno o svojoj nesreći i gledao je jasno

i nemilosrdno, onako kako čovek može da je sagleda samo kada je,

skriven i neviđen, čuje iz tuđih usta.“[1]

Već se na prvi pogled čini da je ovaj Demićev roman drugačiji od prethodnih: u „Po(v)ratničkom rekvijemu“ su gusta komentarska tkanja ustuknula pred dijalozima; junacima se dalo glasa, a oni kao da su to jedva dočekali i oteli se, brbljajući i ono što bi, parafraziramo li Nabokova, sam autor možda radije prećutao. Implikacije ovakvog postupka su dalekosežne: autor je dijaloge podredio posrednoj interpretaciji kulturnih i istorijskih fenomena čiji značaj premašuje regionalne okvire; dajući prednost „živoj reči“, on podseća da je roman jezičko-umetničko delo, a ne ideološki rekvizit (što se lako zaboravlja) i proslavlja samo pričanje, „tu ljudsku, toliko ljudsku i tako čestu manu“.[2] S druge strane, „Po(v)ratnički rekvijem“ je Demićev udeo u još jednom posrednom, ekavsko-ijekavskom dijalogu s čitavom srpskom književnošću koju je Andrić uporedio sa horom u čijem se pevanju forte i fortissimo smenjuju s piano-m; to je suštinski odredilo narativni ritam ovog romana.

Pripovedačka situacija Demićevog junaka, Simeona Malobabića, analogna onoj u kojoj je u „Prokletoj avliji“ bio fra-Petar: među ljudima koji pričom ubijaju vreme, on je jedini obrazovan, pa ih „sluša i gleda malo poizdalje“,[3] kao da je nad njima, čak, i blago uzdignut; pažljivo slušajući druge, i Simeon i fra-Petar samo čekaju pravi trenutak da progovore i da se od pojedinaca iz publike ili sabesednika pretvore u naratore i junake; obojicu će ih, takođe, njihove priče nadživeti, kao duhovni pandan naznatne materijalne zaostavštine.

Međutim, u Demićevom junaku postoji „višak“ koji nadilazi ovu lepu analogiju: iako su ograničene na školskim programom utvrđenu lektiru, pročitane knjige govore iz njega, a ponekad i umesto njega; u Simeonovoj svesti se za svakog čoveka pronašao književno-istorijski odjek, utemeljenje i dublji smisao, pa makar on ehom bio iskrivljen, komičan ili groteskan; dodamo li tome žensku lepotu Simeonovog lica, osmejke za koje se zbunjeno zaklanja, nedostatak majčinske ljubavi, postaje jasno da je u njega upisan još jedan junak „Proklete avlije“, Ćamil-efendija, „nesretni Džem“.[4]

Jedna od početnih pretpostavki Simeonovog pripovedanja jeste da je ono uzaludno i da nikoga neće zanimati. Junak, čak, nastupa samodestruktivno, hotimično narušavajući sopstveni autoritet (pouzdanog) svedoka: opisao je sebe kao lošeg čoveka, muža i oca, kao kukavca koji više ne vlada ni sopstvenim rečima, kao slepca „za sve što je novo i drugačije“,[5] egoistu kome se čini da se ono što ga se lično ne dotiče nije ni dogodilo. Međutim, valja biti obazriv prema ovim njegovim „priznanjima“.

Kao što je to i Ćamilov primer posredno pokazao, kolebanje oko granica sopstvenog identiteta podrazumeva povratak duhovnim stupnjevima arhaične svesti, potrebu za (samo)opravdanjem kroz poistovećivanjem sa drugima, ali i pokušaj izbavljenja od samoće, traganje za zajedništvom. Preuzimajući na sebe grehe svojih čitalaca („Svi smo razmažena i sebična deca. Priznajemo samo one priče koje nas se tiču. One druge doživljavamo kao dosadne muve ili sitne uvrede.“[6]) i jaz koji ga od njih deli svodeći na (benigne) generacijske razlike, Simeon te granice istovremeno briše, vršeći inicijalnu identifikaciju: „Navodno pišem o sebi, mada se sve češće pitam čiju to istoriju izlažem, koliko je mešam sa tvojom“, kao i „Ne slutimo da je upravo u tim nebitnim i dalekim pričama skrivena tajna postojanja koja živi uprkos našoj ravnodušnosti“.[7] Pun razumevanja i praštanja, ovaj junakov čin je, u stvari, inverzivan: on nastupa kao predak koji, uviđajući načine razmišljanja svojih potomaka, nastoji da im prenese mitsku mudrost da poistovećivanje s prethodnicima oslobađa od iluzija o sopstvenoj izvanrednosti i omogućava dublje zasnivanje života. Ne mogavši do kraja protiv sopstvene prirode, Simeon Malobabić i dalje podučava; njegov je govor povremeno i proročki.

Opisujući život u Timarhani, stambolskom zatvoru za umobolne, Andrićev Haim će primetiti da se na „bezopasna bolesnička maštanja niko ne osvrće“;[8] ona su, dakle, promašena i tretiraju se kao da ne postoje. Diskvalifikujući samoga sebe kao očajnika i neurotika, u izvesnoj meri čak i kao mirnog, bezopasnog ludaka, Simeon je vlastitu priču direktno suprotstavio diskursu vladajuće misli; to je osnova njegove „jurodivosti“.

Pokušavajući da se opravda što se, nedostojan, usudio da piše, Simeon će prostodušno priznati kako se plaši da će mu se sva iskustva i sećanja rasuti „u brzom smenjivanju“;[9] na taj način, on je samo pisanje odredio kao uzvišenu delatnost, a pripovedačku umetnost kao poseban napor da se pamti. U njegovoj interpretaciji, književnost je suštinski suprotstavljena povesti koja se, oličena u grotesknom Etnomeniju, namerila da ukloni sve tragove postojanja proteranog naroda; na sirenski zov (oksimoronskog!) istorijskog romana, junak odgovara načelnim opredeljenjem za protivistorijski i privatni, epistolarni oblik.

Upućujući ih neimenovanom „dobrom dalekom prijatelju“,[10] stanovniku drugačije zemlje i sveta (i fra-Petar se pred smrt obraća mlađanom fra-Rastislavu), Simeon Malobabić je svoje zapise istovremeno oslobodio sudbine „bezumnog“ teksta: njegove misli nisu samo mrtva slova na papiru, one su u pokretu, kazane su drugom ljudskom biću. Iako tragovi obraćanja postoje samo u prvom poglavlju romana, zbog čega ne bi bilo ispravno tvrditi da mu je forma zaista epistolarna (ona to, u stvari, i jeste i nije), i toliko je bilo dovoljno za ostvarivanje moćne aluzije na Ovidijeve poslanice i Andrićev Ex Ponto: Babanija je posredno poistovećena s tamnicom i krajem sveta, dok je životarenje povratnika dovedeno u semantičku vezu s progonom i okajavanjem greha, sa usudom iz korena iščupane biljke kojoj je ostalo još samo da uvene.

Sagledano iz ove perspektive, Simeonovo samoponižavanje dobija ritualni smisao: iznutra potpuno razoren ratom, izbeglištvom, skončanjem voljene supruge u najgorim mukama, nekadašnji se Narcis povlači u rodnu Babaniju kao u pustinju, daleko od sveta, ne bi li se povezao sa svojim bogom- samim sobom. Kako je sudbina s njega potrgala sva lična, porodična, društvena i nacionalna određenja, on je ostao kao puž bez kućice, golo i preneraženo, bespomoćno biće. Prihvatajući policijske šamare ravnodušno, kao samo jedno u čitavom nizu pretrpljenih poniženja, ali i sećajući se majčine pouke da su „batine uvijek zaslužene“,[11] Simeon govori kao da ga je sam Karađoz, svojom žalosnom i ludačkom vikom, ubedio da nema nevinog čoveka, da su svi krivi „makar se očešali o krivca“.[12] Zato se on štedro, pred svedocima okupljenim oko kazana, posipa pepelom, bufonske zulume Simeona Đaka preokrećući u očajničku ispovest prema kojoj je njegov najljući greh upravo to što je preživeo, što postoji.

Simeonovo poimanje sudbine posledica je njegove nemoći, ali i odsustva volje da se razabere među ukrštenim suprotnostima. Ograđen prema mesijanskim vidicima, on postaje kafkijanski iracionalan: preuzimajući na sebe krivicu zbog nečoveštava bivših učenika, zbog Maricine smrti i sudbine svojih kćerki, on gotovo da propada slavno, poput junaka antičke tragedije, usled titanskih ambicija, preuznošenja i hibrisa. Iako veruje u postojanje hladne i mračne sile kojoj je jedini cilj da ponizi i raščoveči, Simeon zaboravlja na sopstvenu nemoć (da i jednu dlaku učini crnom ili belom), pa boluje i jadikuje kao da se zaista nosio sa istorijom i smrću. Poput Džem-sultana koji „može biti samo jedno: sultan. Pobednički ili poražen, živ ili mrtav“,[13] a držeći se antropocentičnog idealizma, ni Simeon ne može da bude manje od čoveka, slobodnog i prosvećenog, „jer bi to značilo isto što i ne biti“.[14] Ali, u svetu u kome čovečiji život ne vredi ni boba, prometejska antropocentričnost odjekuje piskutavo, kao egocentrizam i (bezumno) nepristajanje na ljudsku meru; Simeona upravo njegov preostali idealizam, a ne odsustvo ideala, čini neprilagođenim i „ludim“.

Puštajući identitete da lelujaju između krajnosti (hrvatskog i srpskog, urbanog i seoskog, muškog i ženskog), paradoksalno određeni upravo svojom nepostojanošću, Demić je ponovo na Andrićevom tragu: i Ćamil i Džem su „mešane krvi“, žrtve sukoba između Istoka i Zapada, njima se bezdušno, političke igre radi, upravlja i rukuje, a svima na vidiku, što ih čini najnesrećnijima od svih ljudi; „Od Grka ga je delilo sve a sa Turcima vezivalo malo šta“,[15] reći će za Ćamila jedan od pripovedača pripovedač „Proklete avlije“, a isto se može primeniti i na povratnike, zatočenike tragičnog procepa između Komšilije i Susjedstana.[16]

Dovodeći u pitanje načine oblikovanja nacionalnog identiteta, Simeon Malobabić relativizuje sam njegov koncept, predstavljajući ga proizvoljnim i manipulativnim. Njegovo nepoverenje prema bilo kakvoj pripadnosti reakcija je na ratna svrstavanja, na opasno odsustvo svake sumnje. Zato je on nedoumicu između Komšilije i Susjedstana najpre podigao do etike kosovskog zaveta, da bi je (samo)ironično ostavio bez uporišta: o izbeglice/povratnike ni jedna se država ne otima, u obe su smetnja i višak, (a)nacionalna „mutnež“ i „gnjilež“[17], „sumnjiva po definiciji“.[18] Oduzimajući moralnu snagu opredeljenju za Nebesko carstvo, on ga je pretočio u lirski kvalitet, u utešno razmišljanje o skoroj smrti; na taj način je vera predaka „da negde postoji zemlja i mesto gde se može naći mir i spokoj, gde se konačno ne biva tuđim ni sebi ni drugima“[19] ostavljena bez eshatoloških implikacija: njena lepota je elegična i – samo na rečima.

Svi junakovi sagovornici, okićeni nadimcima koji su na njih pali iz (epske) večnosti, potvrđuju pravilo da banalnost uvek pobeđuje: Tešan nije, poput čuvenog Vukovog pevača, Podrugović zbog džinovskog stasa, već zbog ni malo junačkog pronalaženja utehe u ironiji i podrugljivosti, a Dušan Silni je osvajač ženskih srca i neprikosnoveni gospodar ovčijeg tora… Njihovi su nadimci, dakle, ispražnjeni od prvobitnih značenja, kao što su i ljudsko biće (Simeonovo) i nacionalni ideali (srpski) lišeni prvobitnog poslanja i smisla.

Ali, to nije ostalo bez posledica: Dmitrove šale na račun muškaraca koji se nakon šezdesete godine života „zbabe i usuču, pa često izgledaju babskije od pravih baba“,[20] dobrim delom se uklapa u opise Babanije kao opustele i jalove zemlje za umiranje; ali, prostodušno se kikoćući, kao da bi time mogao da umanji strahotu istina koje izriče, „arhangel“ Dmitar, u stvari, poručuje da „po našim selima i varošima“ više nema „pristala čovjeka“[21]; izgubljeni rat ih je, naime, sve simbolično kastrirao, učinio kukavicama i – ženama. Ni Simeon se, po običaju, neće tome suprotstaviti, sve gledajući u vrhove cipela: „Eto šta je ostalo od one naše puste bundžijske krvi! Naši se preci sad okreću u grobovima kao na ražnju“.[22] Osećanje da se preživelo, ali bez časti, poslednji je čin njihovog iskorenjivanja, odrođavanja od predaka čiju su sistemi vrednosti počivali na religioznim i epskim idealima čojstva i junaštva; u stravičnom preokretu, junak ovog romana će prebroditi istorijsku oluju, ali bez svoje žene Marice, čija će smrt, po ugledu na sentimentalnu storiju iz Uskokovićevih „Došljaka“, biti zaloga njegovog (sramnog, nemuškog) opstanka.

Demićeve reminiscencije na idealistički naraštaj srpskih pripovedača i pesnika koji su se, početkom 20. veka, opijali snovima o slobodi i evropeizaciji, izgarajući za opštenarodne ciljeve, ljudski su tople i dobrim delom subjektivne, privatne. On je izdvojio ponositu figuru Petra Kočića koji je svežinu humora umeo da preplete s estetikom bola, tvrdo verujući da se aneksirana Bosna da odbraniti Vukovim Rječnikom, kao i Milutina Uskokovića koji je, nepoverljiv prema mutnoj ideologiji sopstvenog naraštaja, tiho reformisao srpski roman i skončao u izbeglištvu pod nerazjašnjenim okolnostima, kao samoubica ili tragični utopljenik, u svakom slučaju od prepuklog srca.

Ali, koliko god da su sličnosti između ondašnjeg i ovog, takođe prelaznog i izgubljenog naraštaja slikovite, najbitnije je ipak ono što ih razdvaja: stavljajući ni divljeg ni pitomog vepra Miguda u ulogu ravnu Jablanovoj, dakle da zastupa i oličava nesalomivost duha (privremeno) porobljenog naroda, autor implicira da su gotovi ratovi, da više neće biti prilika za izravnavanje računa i junačke dvoboje, da su ostali samo obesni lovci i naspram njih- lovina koja svoju bespomoćnost nadomešta šepurenjem; moralne pobede više nemaju značaja, čak su možda malo i odvratne. Ponovo udružujući glas s pripovedačem iz okvirne priče „Proklete avlije“, Simeon Malobabić će zaključiti: „Nema više ničeg.“[23]

Babanijska „bezljudica“ je čemernija kada se uporedi s nekadašnjim životom u istoj dolini koju je sećanje učinilo idiličnom, rajskom. Nakon rata, u njoj su prestali da važe čak i zakoni prirode: nema više cikličnog obnavljanja, vaskrsenja nakon uvenuća i smrti; posuta trnjem, korovom i jalovicama „koje ne daju ni cveta ni ploda“,[24] pritisnuta „tišinom od nekog drugog sveta“,[25] poratna Babanija je začarana, prokleta zemlja. Ona se, dakle, ne otiskuje iz stvarnosti samo svojim domanovićevski naherenim imenom, već se preseljava u metaprostor, da lebdi između istorije i večnosti, postojanja i ničega; kao Prokletu avliju, i nju je odsečenost od sveta učinila bezvremenom i beskrajnom.

Pri kraju pojedinih poglavlja (V, XI i XII, na primer), pripovedač „ledi sliku“ i taj metaprostor postaje neposredno prisutan, očigledan: u nemim, produženim prizorima, ukipljeni junaci deluju kao puka priviđenja, najednom više „tamo“ nego „ovde“, i to ne kao prvi, iz Raja prognani ljudi, već kao neke beketovske, postapokaliptične aveti. Podrugljivi Todor će tu njihovu ošamućenost odrediti porazno i nedvosmisleno: „Mi smo živi mrtvaci; samo su nam mrtve naše besmrtne duše“.[26] Ova „dijagnoza“ ima „zemaljsku“ i „nebesku“ implikaciju: na satiričnoj ravni radnje, trgovci pod zastavama religioznih i humanitarnih organizacija kidišu na sve što je, beznadežno ili sitnodušno, spremno za prodaju; na simboličkoj ravni radnje, ljudi sa kojih su spali svi predznaci identiteta počinju da isparavaju i podsećaju na fantome. Nalikovanje malog Radojice na anđela, Vasilije i Dmitra na htonska bića, popa Arsenija na Čičikova,a Simeona na sv. Petra, čuvara tog raja/“veselog pakla“, ne znači da se Demićev svet uzdigao do metafizičkog obzorja; naprotiv, on je nadomak ništavila koje ga već usisava i- apstrahuje. Upravo se na to odnosi naratorova primedba da najstrašniji oblik zla nastupa tek pošto vojske i dželati odu, obavljenog posla; otuda, „s neke druge strane ljudske patnje“[27] dopiru i pokušaji smejanja mutavog Andrije, krici i krkljanje od kojih se ledi srce, a znoj na smrt prestravljenog curi niz kičmu.

Poput zatočenika carigradskog istržnog zatvora, Demićevi povratnici govore rado, mnogo i preglasno; oni su „dosadna pričala“ koja poput bolesnog Haima i na pogubljenje osuđenog Zaima, govorom nastoje da produže i osnaže iluziju života, od njega se istovremeno i opraštajući; nekima je od toga lakše, drugima teže. Ali, kao se „muka priči otima“, to je i njihovo pripovedanje koherentnije kada se bavi drugima; oni u priči traže leka, „malo zabave i razonode“,[28] zaborava. Iako ih to, između ostalog, čini „tuđim ljudima“,[29] oni nisu do kraja otuđeni: njihova suštinska komunikacija postoji, ali je pošteđena reči. Zato se povratnici nisu slili u kolektivnog junaka; naprotiv: svako od njih je zadržao vlastito ime, nadimak i- priču.

Bez deoba ljudi na dobre i loše, samo smenjujući njihove glasove i tačke gledišta, pripovedač je postigao utisak ne samo babanijske graje kao odraza punoće povratničkog života, već i pripovedačke polifonije; čak i ono „prebiranje po istoj žici“[30] doprinosi toj raznovrsnosti; poput Proklete avlije, Babanija „živi samo zvukom, kao džungla u tami“[31].Citirajući ciničnu Etnomenijevu primedbu na račun oronulih povratnika „Niste ni za ukras ni za upotrebu! Ostao vam samo pogan jezik“,[32] Simeon otkriva da i u njemu tinja Kočićevo uzdanje da je u jeziku tajna opstanka potlačenog naroda; činjenica da tu istinu izgovara neprijatelj, doprinosi njenoj dragocenosti. U tome su i uzrok i posledica udela koji živa reč ima u strukturi ovog romana: puštajući ljude da pričaju,svejedno šta, ali na toplom maternjem, nostalgično ijekavski, dok im svaka reč „ima po dve drške“,[33] a sa idioma pucaju vidici, pripovedač Simeon (autorov zastupnik u svetu umetničkog dela), ne obogaćuje svoju priču samo lokalnim koloritom, već poručuje da je jezik neotuđiva baština, da on može da nadživi narod, iako je obratno nemoguće; povratnici svojim govorom nadigravaju istoriju.[34]

Završni plač Simeona Malobabića nije u organskoj vezi s prethodnim poglavljima, ali jeste njihovo, emotivno povišeno, ishodište i razrešenje; ohrabren tiradom Miloša Kremića s konca Uskokovićevih „Došljaka“, on dopušta da do tada potiskivane i prećutkivane reči iz njega pokuljaju, jednostavno i nezadrživo. Uprkos eksplicitnom protividealizmu iz prološkog poglavlja („Čistim se, dakle, od pošasti preterane bliskosti, od tog smradnog zadaha krda.“),[35] junak je ipak učinio nesebičan, donkihotovski iskorak ka bližnjima: pronašavši sebi slične, on je i samoga sebe prihvatio, sveg razorenog i očajnog.

Plač njegov, međutim, ima još jedan, znatno širi kontekst; naslovom i motoom epološkog poglavlja aludirajući na starozavetni „Plač Jeremijin“, u prethodnom toku romana implicitne analogije i reminiscensije konačno su dobile čvrstu sponu: izdvajajući iz izbegličke kolone samo staru Evicu dok gužva ukopno odelo svog Adama, pripovedač je predratnu Babaniju poistovetio s Edenskim vrtom, a rat i progon s Božijom kaznom i ulaskom smrti u svet; poniženja koje je junak pretrpeo u matici su, preko Andrića i Tomasa Mana, dovedena u semantičku vezu sa sudbinom pravednog Josifa kojeg su, sopstvenog mira radi, prodala rođena braća; sama je, pak, pripovedačeva namera analogna onoj zbog koje je, uoči vavilonskog ropstva, sveti prorok Jeremija najpre oglašen ludim, a onda bačen u jamu. I on se, naime, usudio da bude glasan o „stvari opšte poznatoj, iako o njoj niko nikad ne govori“,[36] o propasti svog naroda.

Ograničavajući se na Stari zavet, autor još jednom implicira da su svet o kojem njegov junak svedoči, jezik kojim govori, knjige iz kojih je ponikao njegov idealizam, mrtvi, a da je nastupilo novo, nerazumljivo vreme koje se ne da ni opisati niti objasniti „starom“ logikom, kriterijumima i zakonima.

Pripovedač koji je još na rođenju plač zamenio smejanjem, pokušaće da situaciju sagleda sa što više komičnih strana služeći se, pri tom, mnogim rekvizitima „smešnog pozorišta“. U osnovi epizode u policiji, na primer, nalazi se motiv zamene identiteta, baš kao u „Sumnjivom licu“, Emil i Mile(ta) su burleskni dvojac poput Stanlia i Olia, dok „naivno“ Simeonovo tretiranje Fonda kao crkve podseća na satirično lukavstvo Davida Štrpca. Svaka od istaknutih epizoda, međutim, ima suprotno, ironično značenje: izgled i ponašanje Simeonovih islednika odjek su Ćamilovog batinanja do smrti, Emil i Mile(ta) nisu (samo) budale, već „stručnjaci za prodaju tuđih poseda“,[37] dok „humanitarne“ malverzacije pokazuju da se svirep može biti i bez noža i uniforme.

Ali, kako Demićev cilj nisu slivena, apsurdna značenja, to se ni u Simeonovoj interpretaciji tragično i komično ne slivaju, ali je izvesno da se međusobno truju: u suštinski tragičnoj situaciji nije preostalo (moralne) veličnine, a smeh više ne oslobađa, nego (iz)umiranje čini podnošljivim. Taj, fantastični ukrštaj komične frivolnosti i kosmičkog užasa, ukrštaj koji s podjednakom odlučnošću stremi simbolički protežnim i satiričnim, ubodnim značenjima, našeg autora dovodi pod Gogoljevo okrilje. Portretna poglavlja koja su ovaj roman učinila panoramskim i statičnim, likovi koji se kao veštice rađaju iz metafora i literarnih asocijacija i, apatični, oživljavaju tek kroz pomalo rableovski odnos prema hrani, piću i naročito prema govorenju, orgije preimenovanja koje su zahvatile ljude, nacije i države predstavljaju samo mali deo duga „Po(v)ratničkog rekvijema“ prema „Mrtvim dušama“; jer, i Demić je stvarnost, po starinski, očudio da bismo je odjednom ugledali iz neposredne blizine, u svoj njenoj strahoti.


[1] Ivo Andrić, Prokleta avlija, Prosveta, Sabrana dela Ive Andrića IV, Beograd, 1976, str. 103.

[2] Isto, str. 57.

[3] Isto, str. 19.

[4] Isto, str. 127.

[5] Mirko Demić, Po(v)ratnički rekvijem, Agora, Zrenjanin, 2012, str. 9.

[6] Isto, str. 10.

[7] Isto.

[8] Ivo Andrić, nav. delo, str. 114.

[9] Mirko Demić, nav. delo, str. 13.

[10] Isto, str. 12.

[11] Isto, str. 24.

[12] Ivo Andrić, nav. delo, str. 34.

[13] Isto, str. 104.

[14] Isto, str. 105.

[15] Ivo Andrić, nav. delo, str. 64.

[16] Džem-sultanov opušteni levi kapak, kao i Karađozov uostalom, izraz su nagonske potrebe inteligentnog bića da se usredsredi i prevaziđe udvajanja; u
„Po(v)ratničkom rekvijemu“ ima poluslepih i obnevidelih, ima zaslepljenih i onih koji žmure, ali je samo mutavi Andrija takve, jednooke sudbine. Međutim, tamo gde se kod Andrića suprotnosti sudaraju i komešaju, kod Demića su oprez i razmak; zato su Andrićevi junaci kontemplativni i patološki, a Demićevi nervozni i melanholični, mlaki.

[17] Mirko Demić, nav. delo, str. 58.

[18] Isto, str. 22.

[19] Isto, str. 29.

[20] Isto, str. 34.

[21] Isto, str. 32.

[22] Isto, str. 66.

[23] Mirko Demić, nav. delo, str. 58; Ivo Andrić, nav. delo, str. 133.

[24] Mirko Demić, nav. delo, str. 28.

[25] Isto, str. 27.

[26] Isto, str. 67.

[27] Isto, str. 158.

[28] Isto, str. 123.

[29] Isto, str. 182.

[30] Isto, str. 56.

[31] Isto, str. 18.

[32] Isto, str. 176.

[33] Isto, str. 123.

[34] Ali, iako Andrićevu temu priče koja kruži i raste poverava svojim junacima (Đurašku Mandinu, Milanu Balabanu, Ivi od Poslavine), na taj način je produžavajući i negujući, Demićeva sklonost apologiji pričanja ipak nije pretežnija od njegove čežnje za ćutanjem. Nezadovoljan, takođe, izražajnim moćima jezika, on sve češće reči piše jednu preko druge, razgraničavajući ih jedino zagradama, a puštajući da im se zvuci i značenja sudare, preliju ili dopune; to ovu prozu čini gotovo neprevodivom, ali i – ćutljivom, jer se neki od njenih najbitnijih delova, pa i sam naslov, u stvari ne mogu izgovoriti, već samo pročitati – u sebi.

[35] Mirko Demić, nav. delo, str. 12.

[36] Ivo Andrić, nav. delo, str. 68.

[37] Mirko Demić, nav. delo, str. 79.

 

_______________________________________________________

Jelena Marićević

REKVIJEM NAD KLADENCEM IMENA

Al’ je meni najmilije reći ime tvoje,

U kom blaga i darovi srpskom rodu stoje.

(Dositej Obradović, „[Grigoriju Trlajiću]“)

(Etno)roman(ijada) Mirka Demića, iako prozno ostvarenje, nosi naslov “Po(v)rat­nički rekvijem”, kao da hoće da rečju „rekvijem“ uputi i na nešto što se peva, pa i na velike epove koji najčešće govore o ratovima. Poslednje, XXIV poglavlje, „Simeonijada nad Babanijom“, naslovom koji predstavlja jedan od mnogobrojnih etimoloških poigravanja sa imenom glavnog junaka Simeona Malobabića, upućuje na antičku tradiciju (Homerov spev Ilijada, koji sadrži 24 pevanja). Međutim, Mirko Demić nije se oslonio samo na antičku tradiciju. Od važnosti je pomenuti i spev – Serbijanka, Simeona (Sime) Milutinovića Sarajlije, koji je prvobitno nosio naslov – Serbijada. Preimenovanje Serbijade u Serbijanku simbolična je oznaka prelaza sa srpskog klasicizma na romantizam, tj. sa antičkog na nacionalni stil. Šta bi to, zatim, moglo da znači za roman Mirka Demića? “Po(v)ratnički rekvijem” predstavlja epistolarni „oblik umiranja“ glavnog junaka jer je „tuđe sunce“ na horizontu koji je on nekada doživljavao kao „svoj“. Kako se „tuđe sunce“ zove i „komšilijansko“ (hrvatsko), a ono drugo „susjedstansko“ (srpsko), izbegla se eksplicitnost u imenovanju zaraćenih strana, a samim tim i opasnost eventualne banalnosti. Budući da “Po(v)ratnički rekvijem” nije (etno)roman(ijanka), niti Simeonijanka, deluje da se u određenom smislu Mirko Demić priklonio antici, kao univerzalnoj tradiciji koja bi kategoriju „nacionalnog“ – ne skrajnula, ali bi ostavila prostora za građenje jedne, možda, kulturne nacionalne storije. Na koji način? Upravo putem imena glavnog protagoniste, Simeona Malobabića iz Svračjeg Zakutka (Ba(ba)nija, okolina Zagrobja).

Ovaj „Simurda-Smijurda“ vratio se nakon rata iz izbeglištva u zavičaj, sahranivši ženu Maricu i ostavivši dve ćerke u Susjedstanu. Naišao je na zgarište, na zemlju koju nije prepoznavao, a koja nije ni njega više poznavala i bio je „sam kao gudac i go ko pištolj“. Šta takav čovek onda može da izgradi, kakvu tradiciju i ime da sačuva? Simeon Malobabić nosi, naime, ime, kojim se može opisati luk srpske kulturne i literarne baštine. Počev od sv. Simeona, oca Svetog Save (srednjovekovna tradicija), pa preko Simeona Piščevića (prosvetiteljstvo), a zatim Simeona Sime Milutinovića Sarajlije (romantizam) do Sime (Simona) Matavulja (realizam), na čija se dela manje ili više eksplicitno ukazuje, treba pomenuti i lik Simeona Đaka iz pripovedaka Petra Kočića, koji je ironijski postavljen u odnosu na Simeona Malobabića – Učitelja.

Nad moštima Sv. Simeona izmirila su se, naime, braća – Vukan i Stefan; Simeon Malobabić, međutim, nije kadar da pomiri zaraćene Komšilijance i Susjedstance, koji svojim imenima-sinonimima upućuju na „istorodnost“. Nadalje, „lutalačka sila naših predaka“, sintagma sa kraja romana, asocijativno, razume se, vodi ka “Seobama”, Miloša Crnjanskog, ali implicitno i ka “Memoarima”, Simeona Piščevića. Za razliku od Piščevića, Malobabić odlazi iz Babanije (otadžbine) u Susjedstan, ne kao ratnik koji vapi za napredovanjem u karijeri i ne svojevoljno. Ovde je, međutim, interesantno da Piščević odlazi u Rusiju (gde će se jedna oblast nazvati „Nova Serbija“), a Malobabićev Susjedstan (tj. Srbija) dobija obrise nekakve daleke Rusije, što se najpreciznije može sagledati iz preimenovanja naselja – Varvarin u demićevski „Varvarinovsk“. Na Simu Matavulja, pak, odnosi se XIX poglavlje – “Pilipendina siročad”, u kome se problematizuje pomoć baptističke crkve narodu, što predstavlja analogiju sa sličnom pomoći svojevremenih proklamatora unijaćenja u pripoveci „Pilipenda“. Ovaj odnos mogao bi se donekle ilustrovati i sledećim odlomkom iz poglavlja pod naslovom „Dobra kob u lovištima Babanije“: „Ljudska je nevolja što su se ugledali na pitome a ne na divlje svinje. Pitomu svinju sa šakom punom kukuruza možeš namamiti da ode pravo do mesara koji će je priklati, dok divlja svinja drži do svog svinjskog dostojanstva i ni čim se ne dâ potkupiti i učiniti neopreznom“.

Šta u stvari može da znači ime Simeon, sagledano iz ove perspektive? Ono možda može da u izvesnom smislu dâ validnost i kompetentnost epistolarnoj ispovesti Simeona Malobabića, pa i da čitaocima stavi do znanja kako mu se može verovati. Kad su „kuće i kućišta“ – zgarišta, a ničeg nema da podseća na ono „ko smo“, onda je „kulturi u nestajanju“ potreban jedan Simeon (Učitelj) da rečima iz gradi spomenik toj kulturi. To je verovatno jedan od razloga zbog kojih Demićev junak za svakog stanovnika Svračijeg Zakutka ima odgovarajući nadimak, koji ga s jedne strane sasvim precizno profiliše, a sa druge pozicionira u srpskoj kulturi i istoriji. Nadimak ili „spitzname“ je, kako se definiše u XVIII poglavlju romana, „dijagnoza i presuda, usud i opravdanje“, pa je tako važnije od imena, ponekad i prezimena. Stoga, treba pomenuti: Vasiliju (Ostroška), Maricu (asocijacija: bitka na Marici 1371. godine), Stevicu (Prvovjenčani), Todora (Tešan Podrugović, posle rata – Pogorelić), Iliju (Gromovnik, bezbrki Ilija Brkić), poštara Dušana (Silni), dete (Mali Radojica). U drugu grupu likova sa kojima se sreće čitalac “Po(v)ratničkog rekvijema”, spadali bi, svakako oni, opet, karakterističnih imena: Ivan Sr(e)b(r)oljub (radi u Fondu), Emil i Mile(ta) (asocijativno – Bopčinski i Dopčinski), Milan Balaban (Don Bloger), Turbo-pop Arsenije (svakako ne svešteno lice koje bi bilo kadro da vodi svoj narod, poput Arsenija III Crnojevića 1690. godine ili Arsenija IV Jovanovića – Šakabente 1738. godine). U treću grupu, pak, mogli bismo svrstati deda Nikolu i deda Andriju, likove koji nemaju nadimke, možda zbog toga što to po patrijarhalnom kodu ne bi bilo pristojno, s obzirom na starost, a i s obzirom na to da je deda Andrija prisutan u svom odsustvu („nestao je“, živi u pričama Zakučana).


Imenovanje likova, uz sve navedeno, može imati još jednu dimenziju. Primera radi treba pomenuti, recimo, Stevicu (Prvovjenčanog) i Simeona (Učitelja). Zanimljivo je, najpre, da je sv. Simeon otac Stefana Prvovenčanog, ali i da je otac Simeona Piščevića, baš Stefan Piščević. Ovoj koincidenciji, treba, međutim, dodati i situacije u kojima su se našli Stevan i Uča, lica drame „Ruženje naroda u dva dela” (1988), Slobodana Selenića; i to baš drame koja problematizuje konflikte, ali i unutarnacionalne podele i netrpeljivosti između Hrvata i Srba. Stevica je izvojevao svoje „(p)ob(j)ede na penale“ od narodnog značaja – potpis na ličnoj karti glagoljicom i registarsku tablicu – SK (Susjedstan Kingdom), dok se tog istog naroda, iako njemu pripada, Selenićev Stevan odriče, baš zbog ogromne „bratoubilačke energije“ koja je u ovom slučaju, u Drugom svetskom ratu oslobođena sa obe strane.

Nije li „bratoubilačka energija“ osnovni razlog za bol, jedino što je postojano u Simeonu Malobabiću, jer „odavno ne voli ljude“, a to u njegovom slučaju znači da „odavno ne živi“? „Čovek nit peva nit ćuti posle rata!“, kaže se u prvoj rečenici XV poglavlja. Defetizam iz pesme „Čovek peva posle rata“, Dušana Vasiljeva, za Demićevog junaka postaće najposle ravnodušje, „koje može biti i sama smrt“, no pre no što se pretvori u smrt, postaće Po(v)ratnički rekvijem, znak da „čovek priča posle rata“, poput junaka istoimene pripovetke Dragiše Vasića. Priča, tj. pisma Simeona Malobabića opela su nad ugašenim sudbinama ljudi koji više nemaju budućnost, pa tako ni mogućnost da nastave svoje tzv. „životne priče“.

Za razliku od Femija, koji u “Odiseji” peva tužne pesme o povratku i na kraju speva biva primoran da peva svatovsku pesmu u krvi (ubijenih prosaca) do kolena, Demićev Simeon, nagnut nad kladencem sopstvenog imena, priča „rekvijem“ o svom povratku kući. Srodan devojčici iz pesme „Ljuljaška nad kladencem imena“, Milorada Pavića, kojoj se vraćaju „potonula imena iz lekovitih voda“, „u isparenjima vrelim“, Simeon je uspeo (devojčica nije) da svako ime razume i pronađe reči kojim bi kao sveštenik, svakom imenu „očitao“ priču, odao „posmrtnu počast“ i „izlečio“ od zaborava. Da li onda i (etno)roman(ijada) “Po(v)ratnički rekvijem” ima književnu vrednost koja je može sačuvati od zaborava u koji pada velika većina književnih ostvarenja objavljenih kod nas? Treba reći da je Mirko Demić na jedan suptilno smišljen, umetnički i nebanalan način napisao ovo delo o kome vredi razmišljati i van okvira aktuelnih ocena i prikaza.

_______________________________________________________

Vladimir Gvozden
OVO NIJE KRAJ
Jedan pogled na srpski roman u 2012. godini

……

Roman Mirka Demića Po(v)ratnički rekvijem (Agora, Zrenjanin), u podnaslovu (etno)roman(ijada) ispripovedan je u znaku dva povlašćena parateksta. Moto romana su reči prote Nikole Begovića (1821-1895), autora važnog etnografskog ostvarenja Život i običaji Srba graničara (1887): „…Sve je tužno i žalosno. Živi se oplakuju / Tko ne zna što je žalost, neka u krainu dođe“; ali tu su i stihovi iz biblijske Knjige proroka Jeremije (funkcioniše kao svedočanstvo autsajderizma, slično kao kod Vukićevića): „Pogledaj, Gospode, i vidi kako sam poništen.“U skladu sa tim, roman pripoveda bivši seoski učitelj koji se nakon rata, izbegličke kolone i godina izbeglištva provedenih u Srbiji, vraća u zavičaj iz kog je pobegao, u selo Svračji Zakutak u opustošenoj Babaniji. Demić pokušava da dočara život gerijatrijske margine i pravih gubitnika velikih istorijskih poduhvata u ratu „Komšilijanaca“ i „Susjedstanaca“. Naravno, svaka sličnost sa pravim mestima i stvarnim ljudima je u ovom romanu
namerna, a pozivanje na ova izmišljena imena je na trenutke simpatično, a na trenutke odbojno. Kraj ove povesti navodno je nastupio pre njenog početka, jer glavni lik i pripovedač već u prvoj rečenici tvrdi da odavno ne živi, ali da još uvek poseduje sposobnost čuđenja.
Demić podvlači da je njegovo istrajno bavljenje ovom temom plod etike odgovornosti: „Pisanje o povratnicima, jednako kao i o prognanicima, smatram svojom moralnom obavezom.“ Književnost učestvuje u deobi čulnog, vidljivog sveta, i Demić je u pravu kada – kao i Vukićević, na primer – nastoji da podari reči onima koji su u praksi osuđeni na ćutanje. Naravno, bitan je način na koji on to čini. Pripovedač mi na trenutke liči na Selimovićevog derviša, jer je njegova osnovna emocija raspolućenost. Ali koliko je to tip, a koliko specifikum vremena i prostora? Meditativnost ne mora nužno da se sastoji od bola i sećanja, mada u književnosti to dobro zvuči, pogotovo kada su oni praćeni poverenjem u transcendecniju koja pripovedaču dopušta da bude izuzet iz stanja u kojem se nalazi (premda meni nešto govori da je i sam deo takvog stanja). Uvod je didaktičan i suvišan, jer unapred sprečava da glavni lik nastane, već nam je odmah dat gotov, ready made, po
principu uzmi ili ostavi – sve to prate smernice za čitanje koje ukidaju neizvesnost. Kompozicija je jednostavna, poglavlja se nižu po principu jedno poglavlje jedna priča, odnosno portret nekog od malobrojnih stanovnika babanijske pustinje. Utisak je da takva mreža istosti i razlike ima veće rupe nego što joj sleduje.
U romanu su kontrastirani hleb i priča, puki život i njegova estetizacija. Seoski učitelj – pozivanje na Rankovića i Uskokovića se podrazumeva – Simeon Malobabić je ratovao, izbegao i vratio se u svet izmišljenih toponima, u „zagrobnu memlu“ i „ustajalost“, među Zakučane, žitelje Svračjeg Zakutka u zemlji Komšiliji, čiji je glavni grad Zagrobje. Caruju samoća i pustoš koji zamućuju svaki mogući trenutak radosti, njegova žena Marija je umrla; ima unuke u Zagrobju, ali oni ga ne poznaju. Povrh svega, naratora obeležava nelagodan položaj ne-pripadanja (za jedne je četnik, za druge ustaša). Shodno tome, karakteriše ga mešavina opravdanog očaja, ali tu je povremeno i resantiman: „Prozlio sam se, iako sam bio od onih ljudi koji zlo nisu činili. Sve oko sebe gledam sa ozlojeđenošću i uvređenošću nevino optuženog, osuđenog bez krivice i presude.“ Pripovedač između redova sanja san o drugačijem svetu, mestu gde se ne biva tuđin ni sebi ni drugima. Od četvrtog poglavlja
upoznajemo, često kroz crnohumorne tonove, ali i anegdotski pristup, likove iz Babanije, a pripovedanje je na trenutke opterećeno dijalozima, oveštalim igrama reči i mudrovanjem u prazno. U sviftovskom diskursu razvijaju se neobične pozicije, dualnosti, linije moći: Komšilijanac, Susjedstanac, Kriptokomšilijanac, Nesusjedstanac, Pokomšijaćeni Susjedstanci, Velikosusjedstanci…, parodira se i popularni etnodiskurs („jebeš selo ako nije etno“), a odjednom se napada i istina (istorijska? politička? naučna?) doktorskih disertacija.
Meni lično ostalo je nejasno odakle pripovedač govori, a njegova intelektualnost mi ne deluje spontano, već nategnuto. O Babaniji je izrečeno mnoštvo zanimljivih iskaza, ali nijedan nije doveden do mogućih konsekvenci. Šta to ograničava ambiciozne antropološke uvide junaka-pripovedača? Prisutno je, naime, mnogo suđenja o svemu, a malo delovanja, tako da je konačni utisak plošnost, apatija, elegičnost i depresija oličena u pripovedanju crnog sunca: „Danas je tuđe sunce na tuđem nebu. A ispod takvog sunca i neba stojimo mi – tuđi ljudi.“ Raščišćavanje odnosa između dva naroda je verovatno uzaludan posao, jer je, kako Po(v)ratnički rekvijem pokazuje, teško ostvariti valjane kopče između ličnog i kolektivnog identiteta, čas je nešto istorija sa velikim I, a čas je porodični atavizam, čas je nešto izuzetak, a čas pravilo, u skladu sa tim da li to pripovedaču odgovara ili ne. S jedne strane, u najboljim trenucima romana sve postaje bolje, pošto shvatamo da govore suvišni ljudi, nelocirana margina. S druge strane, pripovedač Simeon je paradoksalan, jer veruje u sudbinu, a ipak sve čini da razume svet racionalno – to dvojstvo je njegov istinski rascep i on se kruni iznutra. Stvar, razume se, nije jednostavna, i za svaku je pohvalu što se Demić bori sa teškom temom – to je komplikovani rad nestajanja, samoubistva sopstvenog naroda koji je odustao bezmalo od svake politike, osim one povezane sa borbom za lični, materijalni interes.

………

_______________________________________________________

Mladen Vesković
GOVORITI O TIŠINI

U prethodnih dvadesetak godina, s promenom životnih okolnosti, političkog i ekonomskog sistema, u našu književnost su ušle mnoge teme koje su pre toga bile marginalne ili naprosto nisu postojale. Jedna od mnogostruko najkompleksinijih i najtragičnijih je izbeglištvo i/ili povratništvo, kao lice i naličje jedne iste nesreće koju je sa sobom doneo građanski rat u bivšoj SFRJ. Desetak godina otkako su puške ipak zaćutale na zapadnom Balkanu, formirao se mali krug pisaca i dela koja pišu upravo o ovoj delikatnoj temi, koja je zasad najdublju umetničku interpretaciju doživela kod onih srpskih autora koji su poreklom iz Hrvatske. Među njima Mirko Demić je jedan od najtalentovanijih i najistrajnijih, onaj koji iz knjige u knjigu, više od deceniju, osvetljava po jednu od strana nesreće koju je sa sobom doneo srpsko-hrvatski sukob tokom raspada bivše zajedničke zemlje.

Čini se kao da je u toj spirali njegov najnoviji roman "Pov(r)atnički rekvijem" vršna, kuminatorna tačka, jer je tišina reč koja ga najbolje opisuje. Tišina u kojoj polaku umiri retki srpski povratnici na Baniju, tišina od koje beže i retki hrvatski pobednici koji pokušavaju da žive u njoj, tišina u kojoj divlje životinje polako osvajaju prostor koji su ljudi nepovratno napustili nakon rata.

Kroz 24 poglavlja romana, u kojima nam je putovođa bivši učitelj Simeon, susrećemo se sa nizom likova kroz koje Demić opisije mnoštvo varijeteta zapravo jedne te iste vrste ljudi: Srba izbeglica povratnika, ljudi koji su pred "Olujom" 1995. izbegli u Srbiju, da bi se nakon nekoliko godina potucanja, nesnalaženja i odbijanja u novoj sredini, kao nevoljnici vratili u svoj zavičaj i postali povratnici, koji se sada u jednoj novoj državi potucaju, ne snalaze i bivaju suočeni sa odbijanjem. Samo je prirodno okruženje u koje su se vratili isto, dok je sve drugo nepovratno promenjeno. Bez reči optužbe za ma koju stranu, Demić je ispisao stranice u kojima opisuje pojedinačne sudbine, iz kojih se može lako iščitati geneza, ali više od svega dubina tragedije koju je rat sa sobom doneo.

Rat čiji su uzroci možda još i bili jasni ili očekivani, ali čije posledice svakako to nisu, jer kako drugačije shvatiti tišinu banijske pustoši, u kojoj sada zapravo više ne žive ni pobednici ni pobeđeni, već samo divlje zveri? Brižljivo utkivajući književne, religijske i kulturne simbole i asocijacije u svoj roman, u njegov egzistencijalni predložak, upućujući nas na Kočića, Uskokovića, Andrića ili Ćopića, Demić je pisao knjigu koja uspeva da se odmakne od ovde i sada i koja molskim akordima izgovara rekvijem za jedan prostor (i sve njemu slične) i njegove mrtve i mrtve a žive ljude, koji će od sada barem u ovoj priči imati svoje mirno mesto za konačni počinak.

_______________________________________________________

Đuro Maričić

TIHO UMIRANJE

Izdanju „Agore“ iz Zrenjanina, izašao je roman poznatog banijsko-srpskog književnika Mirka Demića koji će donijeti uzbuđenje i nemir nacionalistički nastrojenim književnim duhovima izdresiranim osporavanjem i odlučnim da ne vide ono što vide, da ne znaju ono što znaju, nespremnim da pogledaju istini u oči, suoče se sa stvarnošću, prihvate historiju onakvom kakava jest, željnih i spremnih jedino da je prekrajaju i podešavaju prema svojoj zamišljenoj bajci, idili kakavu su bolesne emocije smjestile u svoj nestvarni svijet i njeguju je i pretvaraju u mit.

Nažalost, stvarnost je upravo onakva kakavu je vidi Mirko Demić, koji je osjetio svu surovost besmislenog prije bratoubilačkog, pljačkaškog i istrebljivačkog rata, nego domovinskog, oslobodilačkog i bog te pita kako ga žele prikazati oni koji su uništili jedan narod, oteli mu sve što se oteti može i vođeni nezajažljivom pohlepom nastavljaju pljačkati svoj vlastiti narod, i prema uputstvima raznih vanjskih lopova, probisvjeta i modernih kolonizatora, razaraju tu lijepu zemlju.

Umire Demićeva Babanija! Život joj zakonom zagarantiran, provedbom zakona na smrt je osuđena i nema toga boga koji to može spriječiti, Domovina i Evropa su tako odlučili i tako će biti. Nijemci trebaju sirovine i oni moraju doći do njih, bilo vojskom bili politički. Preustroj Evrope odvija se onako kako to hoće Nijemci i Amerikanci, jedna mala Babanija i njena sudbina, ma kakao okrutna i nemilosrdna, za mnoštvo Evropljana i ostalih žitelja svijeta, sasvim je nevudljiva, i nevažna!

U ovom romanu Demić se ne bavi ratom, nije on ni historičar, on je prije svega umjetnik koji vidi i odslikava posledice rata. Propadanja jednog dijela zemlje, Komšilije, sveo je na analizu pokrajine Babanije, pa na još uže područje, na selo Svračiji Zakutak i njegove do apsurda razrijeđene stanovnike, povratnike koji su se tu vratili da umru tamo gdje su grobovi njihovih očeva, djedova i pradjedova, gdje su nekada, u nedalekoj prošlosti, imali sve, a sada nemaju ništa.

Nista svijetlog nema u ovom rekvijemu, sve je obojeno sivim nijansama koje se pretvaraju u crnu boju konačnog nestajanja ostataka jednog naroda, Susjedstanaca, koji su zajedno sa Komšilijancima, zadnjih nekoliko stoljeća vojevali za zajednički opstanak. Sada su, zavađeni, poticajem izvana, nerazumno, upustili se u međusobni rat, čije su posledice strašne. Razorena zemlja, uništena privreda, opljačakan narod, opustjela ogromna područja Komšilije, odjezdili bez povratka valovi mladog dijela naroda, rasutog orkanom svjetske povijesti svuda po globusu.

Narator ove zle sudbine, svoje i svojih suseljana, je učitelj Simeon Malobabić, povratnik iz Susjedstana, kamo je izbjegao zajedno s familijom 1995. godine pred metlom „Oluje“. Tamo su ih bili naselili u južnu pokrajinu da „poprave krv“ anemičnom svom stanovništvu, koje je onemoćalo i ne može se oduprijeti agresivnosti onih koji nastoje prisvojiti taj dio zemlje. Simeon je doživio opću životnu harvariju, žena, Komšilijanka, mu je umrla, kćeri se poudale, on bez posla u svom zvanju, jedinog kojeg je znao obavljati, bio je prisiljen na fizički rad, tovario je đubar u traktorsku prikolicu i razgrtao ga na njivama seoskog bogatuna. Vrijeđan i ponižavan, usamljen, potražio je spas u povratku na Babamiju i crkavici, siromašnoj penzijici.

Na Babaniji Simeon Malobabić nalazi stravičnu pustoš, nešto malo usamljenih ostarjelih ljudi, podivljale zakorovljene njive, spaljene kuće, najezdu šuma na nekada cicilizirano područje, agresivnu divljač. Penzije povratnika su tako mizerne da ne mogu s njima ni živjeti ni umrijeti, a humanitarna „utanjila pomoć“. Takvu situaciju koriste vjerske organizacije. Osobito je agresivna Baptistička crkva, koja nudi pomoć, ali je uvjetuje prevođenjem u svoju vjeru. Pastor pronalazi odanog suradnika u bivšem šumaru Nikolu. Ovaj nije bježao, sklonio se pod okrilje međunarodnih snaga dok ne protutnji ono najgore, vrijeme pljačke. Nikolu su ljudi dobro poznavali pa uz njegovu pomoć nova Bapristička crkva lakše djeluje, najprije je u Nikolinu selu sagrađena Baptistička crkva, a zatim po Babaniji još sedam. Naravno, promućurni djeda Nikola, nalazi u svemu tome svoj interes. Danas kada je „sve utanjilo i umanjilo“, dobro mu dođe novac i hrana koju mu kao protuuslugu nudi pastor.

Kao što niko neće priznati da je kurvin sin, ni djeda Nikola ne priznaje da se pridružio onima koji na ovaj ili onaj način razaraju ostatke babanijskog susjedstanskog stanovništva.

„Posebno su zainteresovani za one iz mješovitih brakova, kojima krv ni svijest neda da se priklone nekoj od postojećih strana“, kaže Nikola, tajeći svoju ulogu u ovom procesu uništavanja Babanije.

Krčma, svratište „Kod Vasilije“, ili „Kamenjara“, je važan punkt u Svračijem Zakutku. Kada povratnici ne navrate u posjete jedan drugom, nađu se kod još usčuvane i neprestarjele novopečene krčmarice, Vasilije, bivše tajnice škole, u kojoj je prije rata radio kao učiteljski mješoviti bračni par Simeon Malobabić i njegova žena.

Vasilijin sin, čistokrvni Susjedstanac, koji je živio u glavnom gradu Komšilije, Zagrobju, našao se u njenoj vojsci, dok je majka ostala na području s kojim su zagospodaraili Susjedstanci. Tako je Vasilija uspjela sačuvati svoju imovinu od pljačke jednih i drugih. Od susjedstanskih pljačkaša je spašavala ona, od komšilijanskoh autoritet njenog sina, njihovog vojnika.

Kroz 24 poglavlja, svojevrsne kratke priče, Demić je provukao sudbine povratnika, upropaštenih ljudi, i onih malobrojnih koji su na razne načine uspjeli preživjeti „čišćenje terena“. Kroz njihove sudbine, vrlo uvjerljivo je ocrtao usud Babanije. Gašenje života! Njegovo nestajanje. Ono što nisu uspjeli vojska novih demokrata i rigidni ratni istrebljivački zakoni, prepušteno je, poslije rata, da učine priroda, starenje i nestajanje Babanije.

Na rat se Demić osvrće uzgred, kroz priče o sudbinama svojih junaka, onih koji su ga preživjeli i onih poput gluhonijemog Andrije koji je netragom nestao. Andrija u svom nesretnom životu kao da je proklet od boga i vraga, mogao je, kada je želio objasniti bilo šta bilo kome, ispuštati samo zastrašujuće krikove. Nije htio bježati, odlučio je zajedno sa stadom ovaca dočekati komšilijansku vojsku. Što bi njegovo stado bez njega? Andrija je „koleteralna šteta“ kako kaže idiotska sintagma moderne demokracije, za koju je zločin, po njenom „shvaćanju“ sasvim dozvoljen i opravdan ako se čini u njeno ime i njenu uspostavu.

Kroz Demićev roman defiliraju stradalnici raznih karaktera babanijskih izbjeglica. Već u ranoj fazi svog izbjegličkog života i stvaralaštva autor se počeo baviti tim karakterima kada je u listu PRAVI ODGOVOR imao svoju kolumnu. Kasnije je te svoje napise sabrao u knjigu SLAĐENJE GORČINOM. On ih sam ne podvodi pod književna ostvarenja iako oni bez ikakve sumnje imaju solidnu literarni vrijednost. U tim studioznim crticama došla je do izražaja piščeva sjajna moć zapažanja, čitaoci su ih pratili s velikim zanimanjem, prepoznavali su u njima sebe i poznanike.

Na lijep način, strpljenjem vajara, književnik približava čitaocu lik i ličnost naratora Simeona Malobabića. Preko objašnjenja imena i prezimena, nadimaka, te porodičnih nesreća, vrlo plastično se, kao iz magle izronila, ocrtava njegova silueta, da bi preko raznih detalja ona poprimila pouzdane obrise patnika, simpatičnog, bespomoćnog stradalnika.

Filigranski precizno, u lirski obojenoj prozi, Demić je ostvario poemu smrti kao kreščendo rata i sa posledicama tog uragana čiji se dosezi vremenski ne daju sagledati. Jednakao se ta ljudska bujica sručila na glave običnih ljudi, pobjednika, Komšilija i gubitnika, Susjedstanaca. Svi su oni u konačnom zbiru veliki „koleteralni“ gubitnici. Ni Ivo, Komšilijanac, ne nalazi ono što je očekivao da će dobiti ratom. Njegovo doselenje na Babaniju, iz Posavine, među povratnike Susjedstance, uselenje u praznu njihovu kuću, iako se činilo, uz svu mehanizaciju, i stado krava muzara, da ga je zagrlila sreća, životna zbilja daleko je od ispunjenja snova.

S vremenom su ga mještani Svračijeg Zakutka prihvatili, ali kada njega i njih, u „Kamenjari“ obuzme „rakijska nervoza“, ipak dolazi do varničenja. Tada, uz hvalisanje, progovore i uvrijede. Govoreći o bjekstvu Babanijaca Ivo reče:

– Bilo bi vam bolje da ste me dočekali sa buklijama nego sa karabinima. Ne biste svoje slavno struganje preko Unsa pravdali izdajom i našim svezništvom s Amerima.

– Čak i da smo vas tako dočekali, ne biste nam povjerovali da rakija nije otrovna – uvjeravao ga je Dmitar.

Nikada dođoš nije u potpunosti prihvaćen. Ivo nije izdržao u sredini gdje se „jedno govori, drugo misli, a treće radi…“, u kojoj je uvijek morao da „pokazuje samo jedno svoje lice, dok je sva druga krivotvorio.“ Nestao je bez pozdrava, ne nalazeći nigdje mira ni sreće, pucao je sam sebi u glavu.

Uvjerljivo je prikazana ličnost Stevice Prvovjenčanog, stihoklepca, koji se, kao povratnik, nastavlja boriti za svoja prava i ne priznaje poraze.

Susret u Fondu sa momkom iz mješovitog braka, mrtvih roditelja, donijet će Simeonu Malobabiću nova iskustva sa nevoljama. Momak se neprestano mora prilagođavati sad ovom sad onom, uz prikrivanje identiteta. Dotiče se autor i onih koji su promjenili nacionalnu pripadnost, Komšilijanaca bivših Susjedstanaca, kojima niko ne vjeruje, čija promjena nacionalnog identiteta nije ništa bitno promjenila. Donijela im je prezir bivših sunarodnika i nepovjerenje novih!
Ljudi koji se nisu snašli kao bjegunci u Susjedstanu, vraćaju se u svoj rodni kraj, za koji su vezani rođenjem, emocionalno, odrastanjem, školovanjem, nekadašnjim radom i drugovanjem sa rodbinom i prijateljima. Dolaze sa osjećajem da ne pripadaju tamo već ovdje, Babaniji i Komšiliji. Teško se mire s činjenicom da su ničiji ljudi, da su suvišni i tu i tamo. Bio neko od njih iz Svračijeg Zakutka ili nekog drugog sela iz okoline Varoši, svi su pritisnuti istim nevoljama. Mogu se samo nadati u bolje, a boljeg nema!

Todor, podrugljiv i nepomirljiv nastavlja svoj rat sa svima. On je i dalje prijavljen tamo u Susjedstanu i ovdje u Komšiliji. Svagdje je on prvi kada treba dobiti nekakavu pomoć, u hrani, odjeći ili bilo čemu drugom.

Ti ljudi su često uglavnom predmet manipulacije. Oni su potrebni vlastima obe ove države da se prikazuju pred međunarodnim organizacijama kao njihovi dušebrižnici. Oni kao da su presađeni ovamo u nemoguće uvjete, u pustoš Babanije, pokušavaju pustiti novu klicu života u nemogućnosti za opstanak.

Ilija je jedinu svoju imovinu, kombi, registrirao, utemeljio je svoju prevozničku firmu „Ilija – trans“. Srijedom, kada je sajmeni dan, prevozi narod iz Svračijeg Zakutka u Varoš. Njegova je relacija i od rodnog sela do glavnog grada Susjedstana. Tamo mu živi i kćerka, profesorica književnosti, udana za tamošnjeg čovjeka, s kojim se Ilija ne slaže. Ilijina žena je ostala tamo s kćeri, ona i ne pomišlja da se vrati na Babamiju. Ilija je usamljen kao vuk u planini.

Po pustoši Babanije lutaju razni pustolovi, gotovani i moderni pljačkaši, traže, dovijaju se, poslije temeljite, sveopšte pljačke, ima li još nešto za opljačkati. I začudo, ljudski duh je bezgranično dovitljiv, on otkriva mogućnost i tamo gdje je ona, čini se, već sasvim iscrpljena. Udružili su se nekadašnji ratnici, ljuti protivnici, Emil i Mileta, svojevremene radne kolege. Oba podjednako sklona lopovluku. Emil, s dobrom penzijom ratnog komšilijanskog oficira, udovac bez djece, primio je Miletu u svoj skromni kućerak. Ovaj je sve napustio početkom rata, u Zagrobju je ostavio familiju, stan i posao, žena mu se preudala, kći odmaglila sa „antiratnim aktivistom“, sin se priženio udovicom s djetetom, Mileta ostao bez igdje ičeg. „Postoji nepojmiljiva solidarnost i prećutno razumijevanje“ između bivših suprostavljenih ratnika.

Njih dvojicu je vezivala rakija i lopovluk. Emil pronalazi kupce, a Mileta im prodaje tuđa imanja i sve što se može prodati, kao da je njegovo. Kaže kupcima, odlučio je da sve rasproda, jer mu je „dosta svega.“

Među tim šarenilom likova pojavljuje se i Don Bloger, mladić sa kompjuterom, iz Susjedstana, koji se služi sa internetom i vrši „propovjed ćutanjem“. Varošani ga optužuju da propovjeda veliki Susjedstan.

Demić često jednom jedinom rečenicom opiše neku od brojnih ličnosti, pronađe neku od esencijalnih karakteristika koja precizno ocrtava njenu osobnost, kao ovdje u „Čeprikalu“:

„Kako je u poslu bio mnogo manjkav, vijoglav i nedorečen, u razgovoru postajao je slatkorječiv i blagoglagoljiv“.

Tu posebnost pisac je nagovjestio već u knjizi „Slađenje gorčinom“, 2008. godine, u zapisima o svojim sunarodnicima, objavljivanim u listu „Pravi odgovor“. Ona je zadržana i u ovom romanu. Lucidno zapažanje detalja u karakterima, njihovo dočaravanje sa čim manje riječi, prosijavanje kroz gusto sito, odabir i lociranje na pravo mjesto, to su bitne karakteristike ovog rukopisa. Ličnosti su toliko plastično prikazane, čini nam se da ih možemo dodirnuti, da ti ljudi sjede s nama dok čitamo knjigu, uz rakijski kotao ili u „Kamenjari“.

„Iako i bez kučeta i mačeta Čeprkalo je bio pohlepan za čitavo selo“.

Zaista je priča o Čeprkalu majstorski ispričana, teško joj je naći premca u našoj savremenoj književnosti. Može se porediti sa Matavuljevim „Pilipedndom“ ili nekim Kočićevim pričama.

Nije u ovoj babanijskoj pustoši podivljalo samo ovo malo naroda. I ovce nekadašnjeg poštara, najvećeg švalera u Svračjem Zakutku, Dušana Silnog, bježe od učitelja Simeona Malobabića, a ližu sol iz ruku svog vlasnika. Čudak je i Turbo-pop, s kojim Simeon ne može progovoriti ni koju riječ, u stalnom je trku. „Taman što izdrži do kraja prisustvovati zatrpavanju jednog groba, a već stiže glas sa viješću o umrlom na drugom mestu…“.

Dirljiva je Simeonova priča o ženi Marici, životu s njom i njenoj smrti. Iako je ona bila Komšilijanka, protiv čije udaje za Susjedstanca su bili i njeni i njegovi, njihova je ljubav slomila sve otpore i po cijenu udaljavanja od jedne i druge rodbine.

Demićev je roman specifičan, sazdan od kratkih priča o nevoljnicima, povratnicima, od kojih bi svaka mogla stajati kao zasebna cjelina. Ipak povezuje ih jedna snažna međusobna veza prostora na kojem se radnja odvija i niti zajedničke nesreće, koje se međusobno isprepliću i tvore kompaktnu cjelinu.

Tu je i poštar Zlatko Komšilijanac, koji kod Đurička, na ulazu u selo, kada se ide iz Varoši, uvijek svraća dva puta. Najprije podijeli poštu, a zatim svrati na čašicu razgovora. Ćutljivi Đuričko živne kada dođe još neko treći. Sa Simeonom jedva protisne koju riječ. Sada je i Zlatko tu. Naiđe i razgovor o babanijskojn pustoši.

– Ali, Đuraško, dobro znaš da ih ja nisam otjerao…

– Ma, sigurno sam to učinio ja. Ili smo sami sebe otjerali? – nadmudruju se Zlatko i Đuraško.

Jedini svijetli trenutak u životu Simeona Malobabića, nakon njegovog povratka, je susret s dječakom Malim Radojicom, u Svračijem Zakutku, na Relić vrelu. Donijelo mu je pomisao da ipak nije sve propalo.

„Ovde, u ovoj bestragiji nestanak svakog božijeg stvorenja iz korena menja ustrojstvo postojećeg poretka i unosi teskobu. Čak i kada ugine mačka, iza nje ostaje praznina koju svako od nas može da opipa rukama.“

Pljačkaši nikada nemaju isto lice, ono je mnogostruko. Svaki pljačkaš ima svoju sklonost. Etnonimije je porijeklom iz Svračijeg Zakutka. Tu mu žive roditelji, on u Zagrobju. Dolazi ovamo svakog vikenda, pretura po napuštenim kućama i imanjima, pljačka sve etno-predmete: „srpove, preslice…konjsku ormu…brnače, plugove… radi sistematičnije nego gubar…sve te predmete spašava od propadanja… ako ih ne uzme on učiniće to neko drugi…“.

I sve to „prodaje ljudima koji su uspjeli da se kojekako domognu dobrih penzija, pa su, iz dosade pootvarali gostionice uz babanijsku magistralu.“

Domaćim Tošan, s kojim Simeon ispija po neku rakijicu, čokančić, upoznaje svog gosta sa Etnonimijevom strasti.

„To je bolest. Sjećam se da su u isto vrijeme ovi naši Zakučani u ratu preturali zgarišta komšilijanskih sela i otuda donosili čak i zarđale eksere vjerujući da će i oni jednom poslužiti nekoj svrsi.“

XXI poglavljem „Dobra kob u lovištima Babanije“, Demić je skrenuo pažnju, na veoma snažan način, ogorčen, optužujući još jedan oblik poniženja tih ojađenih, upropaštenih i obezljuđenih ljudi, povratnika. Radi se o lovištima danim u koncesiju novopečenim bogatunima.

„Gospodin Dotepenec je pre nekoliko odina od države kupio polovinu Babanije u obliku desetogodišnje koncesije, postajući tako gospodar života i smrti na celoj njenoj teritoriji, vlasnik sve pokretne i nepokretne imovine, čak i neba, Babanijski Gospod Bog.“

Živjeti u Zagrobju, a imati lovište na Babaniji nije moguće bez pomoći tamošnjih ljudi.

„Unajmljeni hajkači rade sve a po potrebi i laju i aportiraju, urlaju ne bi li se divljač digla sa svojih loga i iz kaljužišta, a onda prikupe lovinu i dovuku je do mjesta dostupnih džipovima lovaca.“

Gospodin Dotepenec, policija i drugi državni organi, zaduženi da „remetilački faktor“, susjedstansku bijedu, drže pod stalnom kontrolom, lako pronalaze među bijednicima svoje suradnike, doušnike, kao i vjerske sekte koje se agresivno ubacuju na Babaniju. Čovjek koji je u ratu pomognut genetskom komponentom, stekao nagon ubice, voljom države, došao im je na prag da ih drži u vječnom strahu i pokornosti, da mu služe, pojavio se novi, srednjevjekovni vlastelin.

Suprotnost Gospodinu Dotepencu, u odnosu prema životinjama je Simeon Malobabić, koji se sprijateljio sa veprom Migudom. Nije moguće prijateljstvo između životinje i Dotepenca, koji je svoj nagon ubice ljudi zamjenio nagonom ubice životinja, ali je moguće sa povratnikom i divljači, možda zato što dijele nešto zajedničko, odstrijel i strah od njega.

Možda je, u čitavoj patnji, najbolji opis stanja u kojem su se našli povratnici, misao na kraju XXIII poglavlja . „Danas je tuđe sunce na tuđem nebu. A ispod takvog sunca i neba stojimo mi – tuđi ljudi.“

Čitavu patologiju međusobnih odnosa i suživota, Babanijaca, Susjedstanaca i Komšilijanaca Demić je izrazio kroz misli Simeona Malobabića na kraju knjige:

„Na budućnost ne pomišljam, pošto je nemam… Ovdje su se tuđi hramovi prezirali više nego što su se voljeli vlastiti, tuđa vera unižavana tvrdokornije nego što se svoja uznosila. Svoja se visina gradila na tuđoj niskosti, sopstveni se gâd pravdao tuđim, svoje sadašnje zlo samo je izgovor za tuđe jučerašnje…“

Najbolje je Simeon Malobabić opisao današnje stanje na Babaniji;
„A najteže je čuti tišinu koja sipi ispod našeg žrvnja ljudskog odsustva, sasvim različitu od svake druge tišine i svakog drugog nepostojanja.“

_______________________________________________________

Aleksandra Drakulić

PO(V)RATNIČKI REKVIJEM – MUZIKA (ETNO)TIŠINE

Ratovi traju večno. Pregrađujemo ih i odvajamo jedan od drugog samo pričama o njima. Da nije priča, ne bi znali kad je jedan rat završio, a drugi počeo.
Mirko Demić

U izdanju zrenjaninske Agore nedavno je objavljena (etno) (roman)ijada Mirka Demića „Po(v)ratnički rekvijem“. Iako se i u ovom romanu bavi jednom od određujućih tema svoga književnog stvaralaštva – sudbinom Srba iz Hrvatske (u kontekstu regiona) u po(v)ratnim godinama, Demiću uvek iznova polazi za rukom da pronikne izvesne konstante istorije koja se neretko otima svakom smislu iz perspektive savremenog posmatrača, a koja nastaje gotovo istovremeno s književnim delima koja stvara, te da je, kao da je sagledava s izvesne distance, transponuje u književnost visoke umetničke vrednosti. U romanu je prikazana sudbina povratnika u Babaniju, savremenu srpsku Stradiju, gotovo više mitsku nego postojeću zemlju koja se „nigde više ne drži čvrsto za tlo, nema pouzdanog uporišta o koje može da se ankeriše, već plovi nekoliko centimetara iznad površine“ i koja je „sablasna divljina, ruševina prezasićena uspomenama“, zemlju koja je za njihovog života, u istorijskom smislu zanemarljivo kratkom vremenskom periodu, odjednom, izgubila obrise geografskog pojma, gotovo preko noći postala istorijski termin, a zatim i fiktivni, književni toponim. Zato i ne čudi brzina kojom se stanovnici Babanije za života sele u istoriju koja im jedino preostaje kao vreme u kojem žive jer su c gubitkom zemlje izgubili i mogućnost da žive u sadašnjem trenutku. Retki povratnici u Babaniju suočavaju se sa svojom krhkošću i nemoći kako u biološkom tako i u istorijskom smislu. Književni toponimi Susjedstan, Komšilija, Zagrobje, Tirlindija, kao u Domanovićevim satirama, asociraju istovremeno na svoje geografske pandane, ali i na porozne granice među njima na ovim prostorima na kojima se, uprkos tim granicama, ipak ne zna gde to tačno susjedi postaju komšije i obrnuto. Izbeglička sudbina junaka romana posmatra se šire, ne samo iz perspektive skorijih događaja, već joj se pripisuje neka vrsta fatuma: Malobabićevi preci su predodređeni na lutanje i prokleti „za veru po kojoj negde postoji zemlja i mesto gde se može naći mir i spokoj, gde se konačno ne biva tuđin, ni sebi ni drugima“. Pripovedač na jednom mestu kaže kako razlozi njihovog kretanja sa svojih ognjišta ne leže samo u nečemu što ih je pokrenulo spolja, već da je u pitanju „lutalačka sila naših predaka koji ni mrtvi ne miruju u nama“.

„Po(v)ratnički rekvijem“ je roman koji se bavi jednom od velikih književih tema, temom povratka i povratnika. Povratnička odiseja glavnog junaka romana Simeona Malobabića i njegovih sunarodnika svoju literarnu konzistenciju i simboličku snagu dobija zahvaljujući tome što je isprepletena sa sudbinama mnogobrojnih književnih povratnika (koji su, kao i Simeon, prethodno iskusili sudbinu došljaka i došljaštva), obeskorenjenih i neuklopljenih junaka srpske i hrvatske književnosti. Vraćajući se uzvodno, ali više ne nalazeći ono što su ostavili, junaci ovog romana su se u rodnoj Ba(ba)niji (literarni toponim kome se dodavanjem zagrada značenje potencijalno menja u geografsko) „nasukali“ na istu „tišinu“ na koju su se, vraćajući se, nasukali mnogobrojni literarni povratnici koji su u zavičaju postali stranci među svojima. Odlazak i povratak Simeona Malobabića, penzionisanog učitelja, intelektualca, odvija se na fonu svih literarnih odlazaka i povrataka koji se u vidu manje ili više otvorenih aluzija i citata utkivaju u roman tako da se u njegovoj sudbini ogledaju sudbine Filipa Latinovića, Gavre Đakovića, raskorenjenih i neukorenjenih junaka Veljka Petrovića i Milutina Uskokovića, Svetolika Rankovića, sudbine junaka Crnjanskog, Andrića, Kočića, Ćipika, Ignjatovića, Slobodana Novaka… U isto vreme u ovom romanu koji je „knjiga o samoćama mnogih emigranata i prebjega“ možemo pratiti i motiv bezzavičajnosti savremenog čoveka tako čest u savremenoj srpskoj književnosti. „Kad nema tačke od koje se udaljavamo, svaki put je podjednako dobar“, kaže se u jednom Albaharijevom romanu koji govori o emigrantima. Za Demićeve junake u ovom romanu ne postoji mogućnost da taj put biraju jer postoji samo jedan – put ka tački od koje su krenuli, od koje se udaljavaju, a koja se polako, iz sfere realnog postojanja, seli u prostor metafizike. Pokušavajući da se snađe u rodnoj Babaniji koja mu sada izgleda čudna i nepoznata (jer „može li čovek da se vrati u prostor – a da to isto ne učini u vremenu?“), glavni junak podseća na malog princa koji se obreo na planetama na kojima žive stanovnici koji svoje poslove i život obavljaju bez smisla i suštine, mehanički, i koji pokušava da nađe put do svog asteroida i vrati se svome izvoru.

Junaci ovog romana stranci su u zemlji u kojoj su „najviše porasle jalovice, stabla što ne daju ni cveta ni ploda“ i suočavaju se s neprepoznavanjem prostora u koji su se vratili i ljudi koji sada u njemu žive. Zemlja „gdje se konačno ne biva tuđin“, dok su iz nje izbivali, postala je „mala kombi civilizacija“. Međutim, stvari ne bi bile toliko složene da Babanija za njih još uvek nije mesto „iz koga se uvek odlazi silom, ali se dobrovoljno vraća i u njoj zauvek ostaje. Neko telom, a većina – srcem“. Svračiji Zakutak, kao i cela Babanija, odjednom su izgubili obrise geografskih pojmova i postali na neki način metafizički pojmovi. U duhovnoj (ili nebeskoj) dimenziji ovih mesta žive uspomene Simeona Malobabića i njegovih sunarodnika, a u zemaljskoj dimenziji njihova zemlja je neka vrsta rezervata u kome ljudi polako (iz)umiru, a žive i množe se divlje zveri, kojom krstari Pan, jer je ostavljena i od Boga i od đavola, i gde se skučeni život odvija u jasno omeđenim granicama „od ambulante do apoteke, od pekare do pošte, od opštine do suda“. Malobrojni stanovnici ovog rezervata usled raznih suočavanja i osujećenja svedeni su na najosnovnije egzistencijalne potrebe, a u prikazivanju njihovog života, karaktera i načina na koji međusobno komuniciraju uočava se naturalistička svedenost, izvestan proces „poživotinjenja“. Čini se kao da borba za golu egzistenciju na koju su svedeni Malobabićevi Zakučani podrazumeva i njihovu međusobnu borbu do istrebljenja. Jedak humor u portretisanju ovih junaka izvire iz prikazivanja različitih vrsta prilagođavanja na nemoguću situaciju u kojoj su se našli: prilagodljivosti Vasilije Ostroške koja oko rakije okuplja sve i sarađuje sa svima, verbalne hrabrosti Stevice Prvovjenčanog koji u svojim stihovima kroji istoriju po svojoj meri, snalažljivosti profesionalnog sr(e)br(o)ljuba Ive kome je dihotomija između dvaju naroda koji žive na istom prostoru u venama, upornosti Tešana Podrugovića koji je nadimak stekao zahvaljujući podrugivanju i koji večno isteruje pravdu na sudu, ekonomskog duha prevoznika Ilije Gromovnika, koji krstari Babanijom kao neki savremeni Belerofont koji luta tražeći pusta mesta posle rata, i prevozi retke putnike između dve države u babanijskoj verziji kultnog filma „Ko to tamo plače?“. Tu su i Emil i Mile(ta) koji dolaze iz Zagrobja i kruže „veselim paklom“ Babanije kao Vergilije i Dante, tražeći materijalne ostatke na napuštenim imanjima koji bi mogli da se unovče, zatim babanijski Don Bloger Milan Balaban koji obznanjuje pojavu novog sveca, svetog Ćutija ili Šutija koji ćuteći ukazuje ljudima na njihove greške, zatim Čeprkalo, koji je kao dekadentni junaci Ignjatovićeve proze od kojih se urušava porodično ime, sin nekadašnjeg majstora, koji živi na kraj sela „kao avet“, pomalo popravlja i skuplja stvari, turbo-pop Arsenije koji je u večitoj jurnjavi između dva parastosa, deda Nikola koji prati baptističkog pastora na putu na kome prikuplja duše malobrojne Pilipendine siročadi, poštar Dušan koji je nadimak Silni dobio usled mnogobrojnih ljubavnih avantura, gluvonemi Andrija, babanijski Ćorkan, koji je najverovatnije poginuo jer nije napuštao selo i čiji je fizički nedostatak mogao da bude shvaćen kao neposlušnost i hrabrost, Dotepenec, koji organizuje lovačka pirovanja „u svijetu medvjeda i leptirova“, dečak Mali Radojica koji unosi retku nadu u život u svetu sveopšteg umiranja, Ivo od Poslavine, koji je želeo da se njegova domovina prostre do zavičaja, ali ga je snašla sudbina da mu zavičaj krene put domovine, Etnomenije koji na talasu opšte pomame za svim što je etno prikuplja i preprodaje „svedočanstva o bivšem životu“. Cela ova galerija likova zbirka je zakučastih psihologija babanijskih osobenjaka, koji su istovremeno individualci, ostrva svako za sebe, ali, bez obzira na to koliko su neobični, istovremeno su i tipovi, u čijem portretisanju postoji onoliko otklona u odnosu na puteve njihovih nacionalnih i književnih predaka, koliki je stepen prilagođavanja imperativu preživljavanja u traganju za izgubljenim vremenom.

Dok u Demićevom romanu „Trezvenjaci na pijanoj lađi“ ironija čini jedan od konstitutivnih elemenata, u ovom romanu viđenje sveta junaka romana, ali i samospoznaja glavnog junaka Simeona Malobabića počiva na sarkazmu kao njenom zaoštrenijem vidu. Komunikacija među Zakučanima počiva na „zajedljivosti i potprdu“, „što sve oko sebe umanjuje i ruži, prezire i ništi“, „smeh se izrodio u podsmeh, a ozbiljnost u prividno cerekanje i obešenjakluk svake vrste“. Ova svedena komunikacija posledica je „nesreće i studeni, one studeni koja ne dolazi spolja, već iz duše i koja je još strašnija i ledenija“. I sam glavni junak Simeon Malobabić (koji svoje prezime na jednom mestu razmatra kao nekoliko mogućih aptronima s različitim značenjima) kao babanijski mračajski proto „u izvjesnim časovima (…) bijaše tuđ samom sebi“ i u jednom od mnogih introspektivnih pasaža priznaje da se i sam „prozlio“ i da se, za razliku od većine ljudi koja se „urušava naočigled svih“, on „kruni iznutra“. On spoznaje da su ga prelomni događaji toliko menjali i da je toliko obremenjen iskustvom da ima više identiteta: da je jedan čovek bio pre rata, drugi po njegovom završetku, treći po odlasku iz zavičaja, a potpuno neko drugi po povratku u njega: „Jedan ja bio je u ratu, drugi ga je preživeo. Treći je izbegao iz zavičaja, a ovaj, četvrti se u njega vratio“. U uvodnom poglavlju romana „Pričaću ti o svemu, osim o otmenosti bola“, koji je jedna vrsta uvertire (prologa), glavni junak, pripovedač, najavljuje da će svoju životnu priču izneti u epistolarnoj formi obraćajući se nepoznatom prijatelju u centru nacionalnog prostora, od koga je odavno „tamo daleko“, u nekom drugom hronotopu, ali s kojim mu je istovremeno mnogo toga zajedničko uprkos prostornoj i istorijskoj distanci (što svedoči o cikličnosti vremena). Obrisi Malobabićevog autoportreta uokvireni su iskazima koji konstatuju odsustvo njegovih ranijih osobina: „Odavno ne živim! (…) Odavno ne volim ljude. (…) Odavno ne tražim da me iko voli“. Ispovedajući svoje „zulume“ malobrojnom društvu preostalom u selu okupljenom oko rakijskog kotla, on govori o tome da su među njegovim najvećim „zulumima“ različita „herojstva“: prilagođavanja i odstupanja od životnih vrednosti koje su nekad bile njegova svojina. Sve je „zulum“, od rođenja i izbora profesije, do zatvaranja očiju pred istinom, do pravdanja onoga što se pravdati ne može i priželjkivanja neostvarivog, ali je najveći zulum što „i dalje živi“. Simeon Malobabić svet oko sebe (ili njegove ostatke) posmatra s čuđenjem, kao da ga prvi put vidi. Svet koji se kroz to očuđenje rekreira na ruševinama njegovog nekadašnjeg sveta, svet je koji počiva na snu o ljudima (od kojih se, u strahu od mržnje prema njima, emotivno zatvara) i na sećanju na ono što više ne postoji i na one kojih više nema. Minus prisustvo odsutnih ljudi i događaja iz njegove prošlosti, ali i pokoljenja koja se nisu ni rodila snažno se oseća i intenzivno boli na fonu onoga što trenutno jeste i s čim se samerava. Roman „Po(v)ratnički rekvijem“ roman je o onome čega nema i što nedostaje: nema, konstatuje pripovedač, ni zemlje, ni života, ni zvuka, ni đavola ni Boga, ni apokalipse, ni uskrsnuća. Pevajući o onome čega nema ovaj roman postaje lirika nove, babanijske Itake u kojoj se život povratnika konstituiše iz pepela svega što je rat razorio i iz negacije svega što je postojalo ranije. U mnoštvu utišanih i redukovanih emocija jedino preživljava bol, kao jedina postojana emocija, „jedina svrha i poslanje na ovom svetu“, kao pročišćenje, nosilac identiteta glavnog junaka i njegov određujući činilac. Na jednom drugom mestu Simeon Malobabić će reći kako su se i jedna i druga strana „ugnezdile u stidu“ i da su uzaludni svi pokušaji da se taj akumulirani stid otkloni mržnjom.

Najveći deo ovoga romana ispripovedan je retrospektivno – pripovedač se seća najznačajnijih epizoda svoje izbegličke i po(v)ratničke sudbine koji završavaju fizičkom i duhovnom samotnošću: izbegličkih kolona, života u izbeglištvu, iskušenja, poniženja, bolesti, patnje, smrti supruge, otuđenja od dece, povratka i novih poniženja koje je on doneo sa sobom, zgarišta, osmeha koji se zauvek povukao. S druge strane, čini se da se u ovom sarkazmu i cinizmu na neki način krije i žiška pritajenog vitalizma koji svakoga časa prosvetljava ispod pepela beznadežnosti kojim su prekriveni oni „koji priznaju svakojako čudo i privid, ali vlastiti poraz nikad, nikako i nikome“. S obzirom da žive u nekoj vrsti istorijske ili književne (fiktivne) naseobine, u kojoj su istorija i literarizacija stvarnosti brže od života junaka, stanovnici Babanije na izvestan način predstavljaju leksikon manje-više inverznih istorijskih ličnosti i literarnih junaka: Dušana Silnog, Vasilija Ostroškog, Stefana Prvovenčanog, Malog Radojice, Tešana Podrugovića, Kočićevog Simeona Đaka, Matavuljevog Pilipende, Gogoljevog Čičikova… I junaci i pripovedač i autor (i čitaoci) ovog romana suočeni su s nužnošću revizije vrednosti različitih segmenata istorije, nacionalnog mita i njegovih ključnih mesta i ličnosti, ali i književne tradicije (naročito rodoljubive lirike) iz perspektive po(v)ratnih godina koje donose spoznaju „da nam je nebo visoko, makar ga gledali i kroz granje, da nam je svaka jama preduboka, a nije nam blizu ni „daleka nam lepa kuća“. Sledi suočavanje i s onim što nakon te revizije preživljava i preostaje i kako preostaje, jer veliki sudbonosni događaji kao što je rat sa sobom osim uništavanja istovremeno nose i neku vrstu katarze, pročišćavanje na istorijskom, etnološkom i duhovnom planu. Izgnani u geografskom smislu, stanovnici Babanije sele se u prostor književne geografije i u svet književnih junaka jer istovremeno dok žive svoje poslednje dane traje paralelni proces literarizacije i nastaje književnost o njima: u njihovim pričama i u pripovedačevoj ispovesti uspomene se konstituišu u obilje različitih književnih oblika, visoke i niske mimetičnosti, od biblijskog plača do ciklusa priča kazanskog (i rakijskog) nadgornjavanja, od antičkog mita i srpske epike, istoriografskih i etnografskih i književnonaučnih opisa i citata, do kolokvijalnih iskaza i fingirane banalnosti, od citata iz oblasti filmske i muzičke umetnosti do dosetke i aforizma, od skaza do književne polemike, uz obilje paradoksa i oksimorona. Vrednost ovoga romana komponovanog kao niz ulančanih epizoda (koji, čini se, kao i „svako od nas živi u epizodama između kojih nema dodirnih tačaka i smisla“) – od (etno)portreta Zakučana povezanih u celinu pripovedanjem glavnog junaka, u tome je što se može čitati na mnogo različitih nivoa i što priziva i aktivira različite segmente čitaočevog iskustva, njegovo istorijsko i književno pamćenje i nasleđe. Po(v)ratnički rekvijem je roman koji je svojom pripovedačkom tehnikom i smislom za detalj na tragu vrhunske srpske realističke proze, a svojim psihološkim poniranjem i divergentnim misaonim tokovima na tragu moderne proze, delo čija dinamika počiva između ostalog na velikom morfološkom bogatstvu: možemo ga doživeti i kao zbirku pripovedaka, ali i zbirku etnografskih zapisa i kataloga oruđa, prezimena, nadimaka, geografskih opisa mesta i kraja koji se do sada više pojavljivao u istoriografskim i etnografskim delima, a koji, zahvaljujući u novije vreme Demićevoj prozi, ali i tome što postoji više u prošlosti nego u sadašnjosti, postaje značajno mesto srpske književne geografije. Čitaoce istorijskih i etnografskih dela koji se odnose na krajeve u kojima žive Srbi u Hrvatskoj moderna nit Demićevog pripovedačkog tkanja dovodi do „Života i običaja Srba graničara“ Nikole Begovića, čije su reči jadikovanja nad sudbinom svog naroda moto ovoga romana. Čini se da je delo smešteno između dva plača: Begovićevog i Jermijinog.

Međutim, bez obzira na redukciju egzistencijalnih potreba junaka romana i njihovo svođenje na minimimum, ostaje potreba za pričanjem i pričom koja gori nesmanjenom žestinom: uprkos tome što su sve priče „već ispričane“, one se „svejedno s nesmanjenim žarom i upornošću pričaju“, jer „i zlo postoji da bi se o njemu pričalo“. Pritom je za „čuvare seoskih legendi“ pričanje važnije i od istine koja je „nepotrebna šara u njihovom sitnom pletivu“. Priča je neka vrsta vezivnog tkiva među ratovima koji traju večno. Ona je tu, da parafraziramo jedan aforistički iskaz iz romana, da odvoji ratove, da im se zna početak i kraj“. Iako „čovek niti peva niti ćuti posle rata“, on priča jer priča na neki način amortizuje posledice velikih događaja koji usleđuju posle dugog ćutanja. Najopasnija je ona priča koja prekine muk jer „zlo dolazi onda kad se taj prekaljeni muk prekine, kad se progovori, a govor posle dugog ćutanja uglavnom nalikuje – urlanju, koje, opet, nije daleko od ubijanja“. U uvodnom delu romana, najavljujući svoju bolnu ispovest u vidu pisama, pripovedač u obraćanju svom nepoznatom prijatelju izražava sumnju (možemo pretpostaviti da ovu sumnju sa svojim junakom deli i autor i možemo je doživeti kao autopoetički iskaz) da ta njegova ispovest može nekoga zanimati jer „ljudi vole jednostavne priče, čiste i ravne biografije koje ne naprežu misli i ne bude snažna osećanja“ i jer smo svi mi „razmažena i sebična deca. Priznajemo samo one priče koje nas se tiču. One druge doživljavamo kao dosadne muve ili sitne uvrede. Ne slutimo da je upravo u tim nebitnim i dalekim pričama skrivena tajna postojanja koja živi uprkos našoj ravnodušnosti“. Iz straha glavnog junaka da će njegove priče, njegova muka koja se „otima svakoj priči i pričanju“ ostati bez čitaoca (slušaoca) provejava svest o nehomogenosti srpskog nacionalnog bića, o nezainteresovanosti centra za periferiju i nacionalna strujanja u kapilarima i o međusobnoj udaljenosti koju ne može ublažiti ni prisni ton koji sa sobom nosi ti-forma: „Ne znam koliko te zanima bol periferije, a koliko bol odumirućih ekstrema ili ekstremiteta. Pogotovo ne znam koliko ovo što sledi može da interesuje ljude oko tebe među kojima je poprilično ratnika i po(v)ratnika“. Svestan da je deo velikog procesa nestajanja svog naroda koji je razapet između tamo gde „nikako ne pripada“ i ovde gde „nije pristao“, glavni junak ima potrebu da zabeleži ne svoje postojanje, već „tragove svog nestajanja“ znajući pritom da je „lakše (…) nestati nego svedočiti o svom nestanku“. Sumnja u to ima li smisla beležiti svoje uspomene javlja se i u poslednjem poglavlju i na taj način uokviruje Simeonove ispovesti: „ne znam šta me je nateralo da beležim ovu zamenu za život, taj suvišak koji je odsustvo, ono odsustvo od čijeg se obilja zagrcnuh“. Ispod prividnog nepomeranja na površini događaja sve vrvi od aktivnosti u tolikoj meri da pripovedač jasno oseća da je jezik nedovoljno istančan i brz da se njime iskažu i stignu događaji koji se vrtoglavo smenjuju u jednom životnom veku koji je sinhronijska ravan na kojoj se odvijaju „daleka prošlost“ i „malopređašnji trenuci“: „Mučim se sa ovim jezikom, a s njim, valjda, i sa jezikom književnosti, pošto pišem iz straha da će mi sve što vidim i osetim nestati u brzom smenjivanju. Jasno vidim veliku banalnu otrcanost i bljutavost jezika za koji sam, sve donedavno mislio kako je svemoćan. Borim se nevešto da razumem razmere dvosmislenosti pisanja, onoga što hoću u njemu da prepoznam i uhvatim, a pogotovo onog pred čim ostajem nem i nemoćan“. Glavni junak romana konstatuje da su razlozi za beleženje ovih priča „umu nedostupni“ i da kroz njih do njega dopire „đavolski kikot“ koji je dopirao i iz priča i postupaka njegovih zemljaka, te da je ovo pripivedanje, u stvari, oblik njegovog umiranja. Na jednom mestu priznaje da „truje sadašnje prošlim“ „nadajući se da je otrov dovoljno ubojit da omekša ono što dolazi i učini ga podnošljivijim i svarljivijim“. Iako živi svoje samoubistvo, ono nije cilj, već ga zanima „lepeza uzroka, spektar razloga, niska povoda koji do takvog kraja dovode“. Pripovedač i svi junaci ovoga romana su svesni svog graničnog položaja i u geografskom i istorijskom smislu: samo nisu sigurni da li su i istorijski i geografski na početku sveta ili na njegovom kraju.

Roman „Po(v)ratnički rekvijem“ na prvi pogled je delo izuzetne leksičke jednostavnosti, neretko svedenog gnomskog izraza u dijalozima koji podsećaju na usmenu književnost, u kojima se više saznaje iz prećutanog nego iz rečenog i istovremeno roman izuzetne smisaone višeslojnosti koja omogućuje da se ovo delo, premreženo aluzijama na motive i dela koji su deo autorove književne i šire kulturne tradicije i obiljem autopoetičkih iskaza, čita i doživljava na različitim receptivnim nivoima. Smisao svih iskaza, od naslova poglavlja do celine romana formira se u sazvučju s različitim vrstama citata iz srpskog i svetskog književnog i kulturnog nasleđa, u poigravanju „lektirnim kolažima“. Iskaz Simeona Malobabića s kraja romana o tome kako je zamislio svoje epistolarne ispovesti može se uzeti i kao autopoetički iskaz koji govori o stvaralačkom postupku u ovom delu: „Naseljavao sam Babaniju ovom jadikovkom i bogatio je napabirčenim saznanjima iz pročitanih knjiga“. Posebnu draž romanu daju pažljive izmene visokomimetičnih i niskomimetičnih iskaza čijim se kombinovanjem uspostavlja distanca u odnosu na nacionalne mitove ponikle na ovim prostorima i ključne događaje i konstante nacionalne istorije. Njihovo intelektualno i književno pretresanje koje podrazumeva detronizaciju nameće se kao nužnost. U pripovedačkom postupku autorovom ima nečega od pripovedačke veštine njegovih likova u čijim se gnomskim iskazima (s)misao krije unutar zagrada rečenog i „brbljaju“ „da ne bi progovorili, da ih ne bi zaposela i progutala vlastita priča“. Česti oksimoronski spojevi, paradoksi, kontrasti, izvedenice korespondiraju sa sadržajem romana i sudbinama likova čiju su životi spoj nespojivog i čija jedinstvena životna priča traži nove reči. Kao što je, na primer, „bezljudica“. Taj spektar nepomirljivih različitosti u životima „živih mrtvaca“, stanovnika „veselog pakla“ kojima su „mrtve (…) besmrtne duše“ dobija svoj ekvivalent na planu izraza: „Ovde su mrtvaci življi od živih ljudi, ćutnja rečitija od svakog govora, a besmisleno svako traženje smisla“. Ovakvi leksički spojevi nisu retki ni u Demićevim delima ni u njihovim naslovima, počevši od zbirke novinskih tekstova objavljenih pod nazivom „Slađenje gorčinom“.

Ostaje nam na kraju da kažemo nešto o muzičkoj dimenziji ovoga romana. Onaj ko prati zvuke Demićeve proze mogao je u njenim molskim akordima naslutiti obrise budućeg rekvijema. Međutim, „Po(v)ratnički rekvijem je u prvom redu muzika tišine koja je lajtmotiv celog romana i rezultanta svih oblika postojanja jednog naroda i jednog kraja. Glavni junak razlikuje različite nijanse tišine kao „sveprisutne odsutnosti zvuka“. Ako muzika i zvuk asociraju na život, tišina i muk su pesma smrti i umiranja. Babanija nije akustična, „pustoline“ ne prenose zvuk, a zabasali zvuk je „ispunjen sumnjom kako nema uha koje bi ga moglo čuti“. Kao što je u sećanjima i životu Malobabićevih Zakučana najprisutnije ono čega nema, tako se u romanu najviše čuje nepostojeći zvuk – tišina koja „zuji“ „kao voda u badnju“ i kao neka stihija „bez prestanka nadire u talasima“. Zvuk ne postoji zato što nema ko da ga čuje: „ ta babanijska akustika (…) dobijena je odsustvom adresata“. I kao što je Babanija zemlja tišine, ovaj roman je pesma tišine, pesma o „obezljuđenoj zavičajnoj akustici“. Kao što mu nedostaje život u Babaniji, Simeonu Malobabiću nedostaju i zvukovi i priznaje kako jednostavno guta te „retke zvuke“, te da je „najteže (…) čuti tišinu koja sipa ispod teškog žrvnja ljudskog odsustva“ u zemlji u kojoj je „bilo previše rata, a sad je previše mira“. Nekadašnje Babanije više nema. To je bio zvuk.

_______________________________________________________

Jasmina Vrbavac
MITSKO MESTO – BABANIJA

Opustela Banija u koju se tiho i sporadično vraćaju njeni izbegli stanovnici, postaje mitska Babanija već prvom rečenicom romana Po(v)ratnički rekvijem Mirka Demića – “Odavno ne živim”. I drugi će po(v)ratnici, kako ih Demić naziva ispisujući kovanicu koja označava ne bilo kakav povratak već onaj koji se odvija “posle rata”, često naglašavati: “Mi smo živi mrtvaci… samo su nam mrtve naše besmrtne duše”, izokrećući motiv živih mrtvaca Huana Rulfa u motiv onih koji sebe doživljavaju kao da im je život već okončan i čija se “svakodnevna jadikovka” zaista pretvara u rekvijem, molitvu za mrtve iz čistilišta, kome Babanija odista i sliči.

Prvi roman o izbeglicama i povratnicima u nas pokušava da na delikatan način prikaže očajanje onih za koje su rat i promene koje je on izazavao predstavljali kraj njihovog života u simboličkom smislu, kao da je uopšte moguće o očajanju i smrti pisati delikatno. Demić zato želi da ličnu priču Krajišnika uzdigne na opšti nivo menjajući imena Srbije i Hrvatske u Susjedstan i Komšiliju, a Baniju u Babaniju (na jednom mestu čak ironično nazvanu Babilend), zemlju naših baba (i deda). Nevoluju da se u romanu o zemlji Babaniji, gde ne samo da se u korenu reči aludira na žene već se i eksplicitno naglašava da je to postala “zemlja baba”, nalaze isključivo muški likovi, osim jednog ženskog, pitoresknog lika izvesne Vasilije, koja je zaslužila čitavo poglavlje, dok ih je dvadesetak posvećeno gotovo isključivo muškim likovima pored kojih promine poneka starica. Demić pokušava da prevaziđe čestim opaskama das u se u selu svi “zbabili”, ali u pripovesti ostaje izvesni vakuum i osećaj da joj nedostaje ženska vizura po(v)ratničke nesreće. Roman je, ako zanemarimo nedostatak ženskih aktera, raskošna izložba upečatljivih i tanano pročitanih portreta i tipski prepoznatljivih likova ratnih profitera, novih bogataša, smutljivaca i lopova, snalažljivih, duhovitih i prznica, , ali i dostojanstvenih, prefinjenih, snažnih karaktera. Tako da među čitavim plejadom Matavuljevih, Kočićevih, Ćopićevih tipova, nijedan lik nije ostao bez trunke onog specifičnog, ličnog i stoga osobenog što ga izdvaja od ogoljene tipologije, uključujući tu i samog pripovedača, lik učitelja (biblijskog Jeremije čiji plač osluškujemo), rezonera i hroničara sopstvene i sudbine ljudi svoga kraja.

Demić piše epistolarni roman u prvom licu, naglašenih emocija i ispovednog tona, realističkog diskursa u obzorju Petra Kočića na koga direktno upućuje imenom junaka Simeona i poglavljem “Zulumi učitelja Simeona”. Upravo intertekstualne veze sa domaćom književnom tradicijom direktno pominjanje, između ostalih i Matavulja, Šantića, Vasiljeva, ili indirektne spone sa Ćopićem, Selimovićem, Andrićem, pa i Gogoljem i srpskom narodnom epikom, Uspevaju da relaksiraju dah i duh epohe realizma koja se ovde ne priziva slučajno, već namerno da bi potencirala nevolju ovih prostora gde se istorija prečesto ponavlja.

U samoj mitskoj Babaniji, ponavljanje kao osnov svakog mita, pravila mitološke cikličnosti, kruženja koja bi trebalo da održi simboliku smene rađanja i smrti gde noć smenjuje zora, zimu proleće, a starce mladi naraštaj, kao da prestaje da važi . Seljani, “živi mrtvaci”, samo simuliraju ispražnjeni mitološki obrazac poštujući obrede poput okupljanja oko rakijskog kazana koje se i samom Simeonu pričinjava kao pozorišna scena gde svi izgovaraju davno naučeni tekst zdravice misleći na sopstvenu propast i tiho umiranje za života. Ove, “odavno suvišne ljude”, uglavnom starce bez žena i bez obnoviteljske snage, nema ko da smeni, čak i ako se uzme u obzir poglavlje posvećeno jedinom detetu u selu, dečaku sa nadimkom “Mali Radojica” u koga polaže istovremeno i nadu i bojazan da će se nada izjaloviti.

Bol, tuga, jad, mržnja, starost i simbolička smrt ispunjavaju prostor Babanije za koju pisac sugeriše da je mesto ispražnjeno od ljudi, kuća, normalnog života, nade i radosti, pa čak i od nostalgije za prethodnim životom. Ali smisao ovog romana i jeste u tome da ovim prostorima podari neka druga značenja, pre svega izgovorenu reč, svedočenje kao zalog da se i glas poniženih i uvređenih može čuti.

_______________________________________________________

Anđelka Cvijić
PREOSTALE KAPI ŽIVOTA

Postaje li zlo razumljivije ako se smesti u koordinate izmišljene geografije jedno je od glavnih pitanja sa kojima se suočava Po(v)ratnički rekvijem, najnovija knjiga jednog od naših najboljih proznih pisaca Mirka Demića.

Da li u nepostojećim granicama zlo dobija svoju, možda utemeljeniju, univerzalnost ili tako ograđeno pojmovima izmaštane terotorije uistinu pokazuje svu ranjivost i tegobu onoga koji to zlo analizira?

Demićev Po(v)ratnički rekvijem (izdanje zrenjaninske Agore, 2012), pored ove dileme i žanrosvki lavira, mada je pisac podnaslovom – (Etno)roman(ijada) – precizirao svoje delo. Reč je, naime, o epistolarnoj prozi koja i pored neujednačenosti može odlično da funkcioniše i kao snažno tematski određena zbirka priča ali i, u povelikom vremenskom rasponu, kao mozaički utemeljena romansirana povest, od Homera pa naovamo, o večnoj nemoći i teskobi poratničkog povratništva na rodnu grudu.

Čitanje ovog dela u ključu romana daje, ipak, mnogo snažniji konačni efekat ali i precizniji uvid u atorovb talenat da zakorači u veoma teško pristupačne lavirinte ljudske svesti u situacijama kada je, istovremeno, razdiru ambivalentna osećanja: strah – hraborst, kajanje – uznesenost, poniženje – samoveličanje ili ponos – stid.

Neobičnu pomoć, međutim, Mirko Demić u ovome imaod, kod nas ne tako često viđenog, jezičkog bogatstva uz čiju je darežljivost Po(v)ratnički rekvijem uobličen u prvi izbor uglavnom uspešnih (u mnogo su manjem obimu nedelotvorne i uočljivo falš-nategnute) i bolno preciznih sentenci o čovekovom postojanju, sudbinski ironičnim preokretima i razlozima borbe za to postojanje, pobedama, porazima i, najzad, o onome zapravo najvažnijem – o smrt koju smo obgrlili još za života.

U svojim filozofemama, nazovimo tako ove misli kojima je Po(v)ratnički rekvijem krcat, Demićev roman nas u nekim odjecima podseća na Derviš i smrt Meše Selimovića, delo prepuno unutarnjih sučeljavanja, suočavanja i dilema kako u odnosu na svoje oduhovljeno Ja tako i na istorijski , socijalni i politički milje u čijim se zamkama, meditaciji sklon, glavni junak koprca.

Milje u kojem se kreće povratnik Demićevog romana, učitelj Simeon Malobabić, je i simbolično i aluzivno sasvim proziran: iako je autorov „izabranik“ smešten u izmišljenu Babaniju koja geografski pripada Komšiliji ali je po većinskom nacionalnom sastavu čine Susjedstanci, jasno je da je u delu reč o Baniji, Hrvatskoj i Srbiji. Pisac ovo prepoznavanje kao da i priželjkuje: i krajnje površnom čitaocu, ako ne do sada, , otvoriće se oči kada u Po(v)ratničkom rekvijemu sazna da je glavni grad Komšilije Zagrobje.

Mirko Demić daje i tačne vremensko-istorijske međe: babanijici (Banijci) su 1995. godine, u želji da pobegnu od ratnog pakla u koji su ušli Komšlijanci i Susjedstanci (Hrvati i Srbi), u nepreglednoj izbegličkoj koloni krenuli u Susjedstan (čitaj Srbiju), koji je, potom, 1999. bombardovan… Neki su se snašli, neki ne, tek – posle bombardovanja, naš glavni junak se vraća u rodni kraj i stiže na zgarište svoje kuće u Svračjem Zakutku.

Odatle, čekajući da mu kao povratniku Komšilijanci izgrade novu kuću (sada manju jer mu je, u međuvremenu, u Susjedstanu žena umrla a ćerke mu se udale u susjedstanska sela i ne pada im na pamet da da se vraćaju), Simeon Malobabić epistolama svome najboljem prijatelju svedoči o po(v)ratnom vremenu i ljudima
po(v)atnicima.

Jedna, glavna tema sa izobiljem podtema i likova za proznog pisca prava poslastica. Dilema zašto je Demić izabrao simboliku umesto pravih naziva može se objasniti time što bi, u suprotnom, dobio čisti realistički roman čiji bi efekat, po posledicama ovog (i svakog) rata sudeći, najverovatnije delovao kao dranje kože sa živog čoveka. Može li se, dakle, kao da se pitao, drugačije svedočiti o mržnji i ubijanju a da se mnogo ne odmakne od stvarnosti i, pritom, postigne „mekši“, „svarljiviji“, univerzalniji a po sklapanju korica pročitane knjige, usudimo se da kažemo, književnim kriterijumima mereno, čak jači efekat?

Iz toga što je u Po(v)ratničkom rekvijemu prevagu odnela simbolika roman je svojim najvećim delom dobio kratkotrajni otklon, predah od svakodnevice; istovremeno, lakim prepoznavanjem koordinata sačuvan je dah za mukotrpni, tegobni uzlet ka još jednom iskustvenom, ali i romansijerskom svedočanstvu sa ovog tla na kojem nam se, sa svim preživljenim tokom vekova, čini da i ne živimo, već da smo negd edrugde, u izmišljenom prostoru i vremenu.

Simeon Malobabić je iz Babanije izbegao u punoj životnoj snazi; u nju se vratio, po završetku rata, kao skrhan, slomljen čovek, koji ponekada i ne zna da li živi život ili živi smrt. Njegovi monolozi su gnomični; takvi su, dobrim delom, i dijalozi Babanijaca. Sve njih, uglavnom starce i starice, Mirko Demić je svojim izborom simboličnog teritorijalnog rama pretvorio u mitološke junake koji, nesrećni i nemoćni da se u duši svrte, tumaraju Babanijom, nadgornjavaju se između sebe i sa Komšilijancima , cedeći iz onoga što im je preostalo još poneku kap životnog soka.

Zato su epistole koje Simeon Malobabić odašilje iz Babanije svom prijatelju uglavnom posvećene, poimence, u naslovu, svakom od ovakvih junaka; u tom smislu, roman Mirka Demića ima pored Malobabića više glavnih ličnosti. Među njima se izdvaja Vasilija, udovica koja drži kafanu i svojim je zdravljem, fizičkom jedrošću i psihičkom pripremljenošću na nedaću predstavnik onih žilavih boraca koji ne prestaju da se snalaze. Tu je i Stevica, predratni radnik u rafineriji nafte, zakleti kontraš koji traži – kad ne daju, a kad nude – ne uzima, i koji se, svom inatu zahvaljujući, izborio da se na ličnoj karti potpiše glagoljicom. Pa, onda, i Todor, koji se pravi Toša i tera svoju pravdu uz lukavo geslo „svi me znaju ali me niko ne poznaje“, i ratni profiteri Emil (Komšilijanac) i Mile(ta) Susjedstanac koje je rat smestio na suprotne strane a mir spojio u lopovluku…

Babanija ne može ni bez turbo-popa koji je u večnoj žurbi, koji ne stiže ni da popriča sa pastvom ali stiže da iz njenih ruku primi pare ili nešto u naturi; a ne može, izgleda, ni bez baptističkih misionara kojima Babanijci veruju dok pomoć daju a kada ona nestane, sve su manje vernici…

Svakom od ovih junaka Mirko Demić je posvetio po priču: i svaki je oličenje jedne pod-teme koja se obrađuje u romanu.

Svu tugu i svu nevolju pisac je, tako, reklo bi se na ravne časti, preraspodelio po ličnostima Po(v)ratničkog rekvijema pa se kroz njih u knjizi govori o uzrocima rata, o naravima sukobljenih naroda. o sudbinama mešovitih brakova, o ratnim profiterima, sitnim i krpnim, komšilijiskim i susjedstanskim, o preziru prema ibeglicama i u Komšiliji i u Susjedstanu – u prvu ih niko nije zvao da se vrate, iz druge ih niko nije terao da izbegnu pa ih čak nazovu i ustašama…

U celom tom vrtlogu ljudi iz Babanije, po(v)ratnici, sudaraju se u prolazu, jer vere za duže druženje a kamoli prijateljevanje nemaju niti žele da se druže; nepoverljivi, cinični, podrugljivi, uplašeni, zastrašeni, povijenih glava, pokunjeni, umorni od svega… govore kratko, brzo, više prećute nego što kažu, a što ne kažu nagađa se.

A Mirko Demić ni Komšilijance ni Susjedstance , pa ni njih, Babanijce, ne štedi u svojoj knjizi. Čemeru uprkos.

I ne treba.

Jad i bol sa svih strana, sa one pobedničke i sa one poražene, iz kojih odjednom ali nezaustavljivo jurne nada za opstanak, konstante su Po(v)ratničkog rekvijema. One proističu iz banalnosti zla koje je, , kao uvek i kao svuda, i ovde ostavilo svoje devastirajuće stope.

U jednoj svojoj epistoli Simeon Malobabić će stoga zaključiti da su svi akteri deo „zajedničke susjedstansko-komšilijanske tragedije. Ili tragikomedije?“

Ko je, međutim, njen autor, njen dramaturg, njen scenograf i njen režiser? Da bi se koliko-toliko dobio odgovor na ovo pitanje, baš i treba pričati, i pisati, o zlu. Jezik, ipak, nije tako bespomoćan kako glavni junak Demićevog Po(v)ratničkog rekvijema misli. Iako škrt, i ne najbolji hvatač naših misli, on ipak govori da se, kada se jednom spozna njegova banalnost, sa zlom mora uhvatiti ukoštac. Makar to bilo i u Komšiliji i u Susjedstanu.

_______________________________________________________

Ranko Milosavljević
TRAGEDIJA IZBEGLIŠTVA

Život često, posebno na Balkanu, može da nadmaši i najbogatiju književnu fikciju, uverio nas je Mirko Demić svojim najnovijim romanom „Po(v)ratnički rekvijem“. Kojim se ne samo poduhvatio jedne od najtragičnijih tema kraja prošlog veka, izbeglištva, već i snagom stvaraoca koji do detalja zna o čemu piše i ima moći da se suoči sa oporim ukusom, duboko zaronio u tu tragičnu priču. Roman je, zato, veoma slojevit, sa vešto naslaganim nanosima književno prerađenih ćinjenica, plastično izvajanim likovima i karakterima, neizbežnim, ali za ovu priliku neophodnim, istorijskim refleksijama. Potrebnim za razumevanja konteksta u kome se dešava tragedija jednog naroda. Koji se mimo svoje volje, a opet kao vođen nevidljivom rukom kreatora novih geopolitičkih odnosa na ovim prostorima, našao u dugačkoj koloni. Na putu u nizvesnost. U nigde. Na putu u novi povratak. Tragični krug, koji se samo tako čini. Srpska književost, ovim delom dobila je zaista, kvalitetan roman koji je dramu izbeglištva sagledao u svoj punoći umetničke imaginacije. Vešto se suočio sa dojučerašnom stvarnošću. Onom što je je tokom radnje, ali i paradoksalnim postupcima učesnika, nadilazila čak i najbujniju maštu.

Pisan stilom rasnog pripovedača, ovaj roman heraklitovski potvrđuje sumornu istinu da nema povratka. Jer, i kada se vratimo- sve je novo. Uspomene su mrtve, iako živahno titraju. Sablasti i iluzije. Strašan san i nimalo prijatnija java. Život nije stao, tragedija se ne briše, niti se njen povodanj otklanja vraćanjem. Predeli jesu isti, ali neumitni tok vremena nemilosrdno je promenio sve. Demićev roman, zato, uprkos vedrini i duhovitošću koja karakteriše književne stvaraoce iz podneblja koji je srpskoj književnosti darovalo Matavulja, Desnicu i Radulovića, čitaocu saopštava istinu o tragediji jednog naroda koja se nije završila nestajanjem izbegličke kolone. Niti povratkom pojedinaca, koji su sumorno nebo izbeglištva pokušali da zemene suncem rodnog kraja. Kome su se, onemoćali, oboleli, ostarelai i ranjivi, vratili. Autor vešto čitaoca uvodi u priču, promišljanjem o „otmenosti bola“, „odlasku u povratak“, tragajući za početkom tragedije koja je zadesila glavnog junakla, Simeona Malobabića, učitelja, koji se u rodni kraj, Babaniju, vraća iz izbeglištva /(u romanu je to Susjedstan, naziv za istočne krajeve preko Save i Drine). Penzionisani učitelj je u izbeglištvu izgubio sve: zanimanje za koje se spremao i koje je s ponosom obavljao sve do izbegličkog pogroma, veru u svoju profesiju (crv sumnje ga grize, da generacije učenika ničemu nije naučio, jer kada je planuo rat, bivši đaci slušali su neke druge „učitelje“), suprugu sa kojom je radio, koju je voleo, a zbog njenog Komšilijanskog porekla, čak se udaljio i od većeg dela svoje familije. U izbeglištvu su mu se i ćerke udale, a onoga dana kada ga je pijana baraba sa flašom piva ispred seoske prodavnice nazvala „ustašom“, odlučio je da se vrati u rodnu Babaniju. Baš tamo gde su ga nekada, takođe, neosnovano nazivali „četnikom“. Prvi susret sa zavičajem, posle toliko godina izbeglištva, završio se ispitivanjem i šamaranjem („zli policajac“), i objašnjenjem („dobar policajac“) da je posredi greška, jer je „zli policajac“ zamenio učitelja za nekakvog komandira minobacačke baterije.

Umesto povratka u život, Simeon Malobabić se vratio u Babaniju kojoj se ne vidi budućnost. U kraj koji je jedan duhoviti junak ovog romana nazvao Babilend. Asocirajući na starosnu dob njegovih stanovnika. Naravno, romanu ne manjka duhvotosti. Njegovi junaci vrcaju od dosetki, sarkazama, slikovitog pripovedanja. Kao da pokušavaju da odagnaju istinu, da je sa izbegličkom kolonom nestao i jedan pulsirajući život. A da je ovaj povratak u Babaniju, dolazak na „groblje slonova“, snatrenje u uspomenama na život koji je iščileo. Demićev pripovedački stil, prepoznatljiv još od njegovog prvog dela „Jabuke Hesperida“ (1990), imao je tokom protekle dve decenije uzlazni tok. Sazrevao je svakom novom knjigom. A poniranjem u tragične učinke „bratske rasprave“ Susjedstanaca i Komšilijanaca, kakvo ih nazva u najnovijem romanu, svoj kniževni dar i ništa manji trud, posvetio je suočavanju sa neprijatnim događajima, čije tragične posedice traju i danas. Ako je Demiću u „Trezvenjacima na pijanoj lađi“ (2011), da ispriča pripovest o hrvatsko-srpskim odnosima bilo potrebno samo jednom imaginarno putovanje izbeglog profesora (h)istorije na ostavinsku raspravu sa „bivšim bratom“ u zavičajni sud, čini se da je najnovjim romanom, kroz 24 pripovesti o životu izbeglice koji se vratio u zavićaj, ta tema još dublje zahvaćena. Kroz jednostavan život povratnika na zgarište kuće u Babaniju, odnosno selo Svračji Zakutak, vešto je ukršteno mnošto sila koje su dovele ne samo do izbegličke kolone, već i bile uzrok sveopštoj tragediji naroda na području koje je neko nazvao zemljom „krvi i meda“. Defiluju ovim romanom živopisini likovi, koji su u ratu izgubili sve, ali i oni kojima je rat „najbolji brat“ i koji znaju da se vešto dočekaju na noge i u ratu, ali i u stvarnom ili nametnutom miru. Vredni „Ilija trans“, koji traga za prošlim životom prevozeći ostarele stanovnike Babanije. Ali i profesionalni „sr(e)b(r)oljubi“, mrtva duša Todorova, Emil i Mile(ta) koji su toko rata bili na različitim stranama, a u miru druguju, dolaze u Babaniju i bave se poslovima za koje mnogi sumnjaju da su nečasni. Ne samo kroz kafanu u varoši, u koju Simeon svraća jednom nedeljno, kada siđe iz sela da iz pošte pozove ćerke i (po)razgovara telegrafski, već i u seoskoj birtiji kod legendarne Vasilije, nije manja galerija. Tu je i duhoviti Ivo od Poslavine, Komšilijanac, dragovoljac, koji je došao da živi među Susjedstance, koji je nenadano, bez pozdrava otišao, kao što je iznenada i došao. Ovo vreme nema svog Bakonju fra Brna, ali ima Pilipendinu siročad. Autor jezgrovito opisuje domišljatost ostarelih stanovnika Babanije da se domognu svega „što se negde dijeli“, pa i pomoći koje daju baptisti, čijem je pastoru penzionisani šumar postao vodič kroz ove krajeve koji, ni u bolja vremena, nisu baš mnogo marili za crkvenu disciplinu. Tu je i Etnomenije koji sakuplja stare stari u Babaniji i prodaje novopečenim bogatašima i vlasnicima etno-kafana u prestonom Zagroblju, ali i tajkun koji dovodi slične sebi da ubijaju divljač po brdima Babanije.

Uzimajući plać Jeremijin kao moto, u završnom poglavlju romana, glavni junak, kao da drži posmrtno slovo nad Babanjom , ali i nad sobom. Tragedija jeste biblijska, otuda i biblijski lelek za nečim što je nestalo. A iz tog nestanka, drugačije postalo. Ne plače, kaže, za Babanijom kakva nekad bejaše, već nad sadašnjom, što je baš ovakva, kakva jeste. Što nije drugačija. Babanija, sasušeno korito, kroz koju je protutnjao povodanj mržnje. Ovaj krik, dubok jauk čoveka koji plače nad nestalim zavičajem, u dubljiv slojevima ovog dela, glasan je vapaj za uskrsnućem. Da opet Babanija buja životom. Jer, tragedija nije sama sebe svrha, niti joj je obesmišljavanje života jedini cilj. Posle kiše rađa se sunce, a posle tuge, što bi rekao Njegoš, „veselije poješ“. Uostalom, vaskrsenja nema bez smrti!

Zato je Demićev plač nad Babanijom, najjasniji poziv na život, koji se dubinski provlači kroz svaku stranicu ovog romana, koji će, bez svake sumnje, biti toplo primljen kod čitalačke publike.

_______________________________________________________

Vesna Trijić
MREŽA

lako nije teško odgonetnuti u koju se državu i posle kog rata njegov junak vraća, značenja ovog romana su se samo okrznula o lokalne, društveno-istorijske probleme uspinjući se ka, Isidora bi rekla, „sfingi života". Zigošući i ljude i mesta simboličnim imenima, koja oni posle tegle kao neizlečivu bolest ili prokletstvo, pripovedač je svoju Babaniju oslobodio od stvarnosti, ne ostavljajući joj uporišta ni na nebu ni na zemlji; taj „veseli pakao" naselila je šaka (jada) povratnika (kojima je od života preostalo još samo očekivanje smrti), što naglašava muk i čemer ovog ispražnjenog, obezljudenog i podivljalog mesta; opterećeni krivicom što su, raskućeni, nadživeli najmilije, oni brbljaju da ne bi govorili i preglasnim smehom nadjačavaju ridanje koje ih sve iznutra razdire. Iskra koju unosi pripovedač, u Babaniji nalazeći Pilipendu, Podrugovića, malog Radojicu i Čičikova, ali nekako smanjene i izokrenute, nedovoljna je i pomalo smešna u svojoj nameri da osvetli sav ovaj mrak u kome „ničeg više nema", baš ničeg.

Oslanjajući se na Uskokovića i Rankovića (o, živi li su?!), u stalnom dosluhu s Andrićem, Demićeva delikatno patetična proza, posvećena „dalekim i nebitnim pričama", iskušenje je za ravnodušan i preziru sklon duh našeg doba. Poigravajući se rečima, ukrštajući ih i ispisujući jednu preko druge kao da u njihove mreže nastoji da uhvati ono što se migolji i isparava, on piše prozu koja se ne može čitati naglas, zbog čega mu pripovedanje zaista ponire u samoporicanje, a čitanje u ćutanje i samotinju.

_______________________________________________________

Đorđe Pisarov
PO(V)RATNIČKI REKVIJEM

OVO JE (ETNO)ROMAN: koji po književnom postupku prati najbolju tradiciju srpske realističke pripovedne proze, verno slikajući junake koji naseljavaju gorštačku, opustošenu Babaniju, tu oporu i nesrećnu gerijatrijsku zemlju samo zato što su tu rođeni, a istovremeno kroz sudbine ovih izbeglica-povratnika prelama i njihovo stradanje u netom okončanom ratu „Komšilijanaca" i „Susjedstanaca".

ŠTA JE PROBLEM OVE KNJIGE? Retki stanovnici nastanjeni u krajini bola i čemera, izgubljenih identiteta, a bez nade da nađu nov, svojevrsna su braća mrtvih seni iz čuvenog romana „Pedro Paramo" Huana Rulfa; jedino što izgleda niko ovim stanovnicima Svračjeg Zakutka nije saopštio jeste da su već mrtvi. Naravno, vešt i kultivisan pisac poput Demića ukrasio je ovu prozu i istovremeno postavio nužnu distancu brojnim književnim aluzijama koje pomažu i da bolje shvatimo komplikovanost i traume srpsko-hrvatskih, izvinite, komšilijanaco-susjedstanskih odnosa – Pilipendina siročad, poštar uvek svraća (dvaput), ko to tamo poleće, čovek niti peva niti ćuti posle rata.. – a da i ne govorimo o kmetu Simanu, direktnom literarnom pretku naratora-junaka učitelja Simeona Malobabića.

PRVA REČENICA GLASI: „Odavno ne živim."

POSLEDNJA REČENICA GLASI: ,,U sopstvenom pepelu sam se palio, a u vatri poniženja se evo – gasim."

KADA BI OVA KNJIGA IMALA MIRIS: bili bi to snažni, omamljujući (ne)ugodni mirisi koji se šire iz dobro podloženog rakijskog kazana oko kojeg beznadni „pijanci po nuždi" ispredaju stare priče.

PRONAĐITE SLIČNE KNJIGE. Pripovetke Kočića (kao osnovno jezgro) i Andrića (kada se bavi psihologijom svojih likova i sažima fenomen odabrane teme). Naravno, i Ćopića u sumornom izdanju (tehnika dijaloga i zaumna ironija).

PREPORUKA ZA ČITANJE: Majstorski pisano, dirljivo i upečatljivo.

O knjizi POD OTROVNIM PLAŠTOM

Milan R. Simić / Idealna knjiga je čudo pred kojim se samo može ćutati. – [U] Naš trag, Velika Plana, 1-2/2014, str. 300-303.

Jovana Glumac / Heraklov smoking. – [U] Književni list (Godina X, 1. jun i 1. jul 2012, str. 9) 

Demaskiranje odsustva vrednosti / Željko Milanović. – [U] Književni magazin (br. 126-127, decembar 2011 – januar 2012), str 56-58.

Heraklovi šmrkovi i Augijeve štale / Goran Dakić. – [U] EuroBlic (7. jun 2011), str. RS12.

_______________________________________________________

Milan R. Simić

IDEALNA KNjIGA JE ČUDO PRED KOJIM SE SAMO MOŽE ĆUTATI

Esej po esej, pogledi, marginalije i ekspoze na prethodni svoj roman („Ćilibar, med, oskoruša“), i Mirko Demić, čitalac – pisac, sačinio je zbirku „Pod otrovnim plaštom“ (Prometej, Novi sad, 2010) koju otvara tekst „Mit o izgubljenoj knjizi ili črezvičajni svrabež knjigopisanija“. Ovde je važno preneti citat koji preporučuje uvodni esej, ali i samu zbirku. Jer: „Jao onome ko Knjigu doslovno tumači i po stotinu puta jao onome ko je ne shvata doslovno!“ A u samom tekstu, Demić zapisuje: „Ne treba smetnuti sa uma da je idealna knjiga apsolutna u svojoj beskorisnosti; pošto u njoj niko ne može da se prepozna ni pouči. Ona nije Ideal, već Čudo pred kojim se samo može ćutati“.

Potom sledi esej „Polemičnost Vladana Desnice“ posle čijeg čitanja ostaje da potvrdimo da je „o delu Vladana Desnice pisano naširoko i nadugačko, ali o polemičnosti, osnovnoj pokretačkoj sili i jedinom pouzdanom kompasu u njegovoj umetničkoj odiseji, kao da se izbegava progovoriti na valjan i argumentovan način“. Naredni esej jeste „Metamorfoze čuda u delu Danila Kiša“, ispraćen zapažanjem Bele Hamvaša „Misterija je nešto bez čega ne možemo pribaviti nikakvo znanje o sebi samima“. Nimalo slučajno, odmah po ovom eseju sledi PREPLET, Desnica i Kiš! Na jednom mestu Kiš veli: „Da, smrt je jedna od mojih tema koje se vraćaju… Dakle, literatura apsolutno ne može da izbegne smrt. Sledi tekst „Selimovićevo rvanje sa nesigurnošću“, gde Demić zapisuje: „Tako se zaključuje da se uz delo Meše Selimovića kao dominirujuće može smatrati stanje trajne nesigurnosti.“ A onda, dolazi tekst koji nas „vraća na traganje“. Setio sam se ogleda Slavice Garonje „Praštanje čoveku, vlasti i ideologiji“ a koji je napisan povodom romana Milke Žicine „Sve, sve, sve“ (Naš trag, 1/2003, „Voždovi dani“, temat Pokajanje). Taj roman je priča o stradanju u ženskom logoru u Stocu. Poprilično zapostavljena u istoriji srpske književnosti (Deretić), skrajnuta kao spisateljica sa omaložavajućom konotacijom socijalnog pisca između dva svetska rata, Milka Žicina (1902, Prvča kod Nove Gradiške – 1984, Beograd) je sa svoja dva romana „Kajin put“ (1934) i „Devojka za sve“ (1940), koji i danas plene sugestivnom snagom, bila među najčitanijim i najprevođenijim piscima između dva rata. Garonja svoj poduži ogled zaključuje rečima: „Retki su primeri i u svetskoj književnosti, da je čovek, pogotovo žena, preradila najteže sadržaje ličnog (nevinog) stradanja u prvoklasnu literaturu. Čak i više od toga: Milka Žicina je ostvarila himnu oproštaja zlu čoveka čoveku u ime ideologije 20. veka…“ Dakle, i Demić ne zaboravlja stvaralaštvo Milke Žicine, i to može samo da nas čitalački isprovocira i natera na iščitavanje njenih romana. Potom, u zbirci „Pod otrovnim plaštom“ nanizani su eseji: „Beda zarobljene materije ili tužna sreća Bruna Šulca“; („Postoji svedočanstvo da je Bruno Šulc još kao šestogodišnjak prekršio strogu judaističku zabranu likovnog predstavljanja Boga, nacrtavši pogrbljenog starca sa veoma dugačkom bradom kako sedi pod drvetom, ispod koga je napisao: Gospod Bog“) i „Nad Gombrovičevom `Pornografijom`“.

Drugi deo zbirke čine tekstovi: „Pripadati svome nepripadanju“, „Učena prostota“, „Taština nad taštinama“, „Ostavština u fermentaciji“, „I Zupanov đavo nikad ne spava“, „Don Kihoti ozbiljnog lica“, „Fuš-note“, „Čiji je naš Vladan Desnica?“, „Ekspoze o romanu „Ćilibar, med, oskoruša“, i završni „Kalfensko slovo o granici“. To je zapravo Demićeva beseda izrečena u Zadužbini Ive Andrića, u Beogradu, 10.oktobra 2009. godine, prilikom dodele nagrade za knjigu pripovedaka „Molski akordi“…

Pođimo redom! Kako u ovim esejima Mirko Demić piše o pogledima trajaćim dilemama i nedoumicama, i svenadahnućima bez krajnjih granica, dakle o stvaralaštvu pisaca od velikog značaja za svetsku i našu književnost, onda nas nimalo ne čudi da u Demićevim esejima sve vri od citata! Pride, kako je i sam Demić potpuno ostvaren pisac, još manje nas čudi da nam ostavlja mnogo toga – od svojih zapažanja i tumačenja, a koji nam mogu poslužiti za citiranje! Zato, iz svih preostalih eseja, citiraćemo bar po jednu rečenicu, bilo da je Demićeva, ili pisaca o kojima piše, ili onih „trećih“ mudraca od kojih neprestano učimo! Jer, u navedenim tekstovima „rasute su reči kao voda po zemlji“. „Kada je reč o tradiciji samih pisaca, znamo to valjda od Nabokova i Borhesa, ona se razlikuje od jednog do drugog stvaraoca i nikad nije samo nacionalna“, zapisuje Demić u tekstu „Pripadati svome nepripadanju“. A u drugom eseju „Učena prostota“, može se reći i kao zaključak, Demić poručuje: „Pošto je crkvu malograđanština već odavno zaposela, jedinu odbranu od nadirućih prostaka Mereškovski vidi u Hristu“. Obratite pažnju i pročitajte više puta reči koje nas uvode u tekst: „Diletant sve razume, upravo zato što ništa ne voli strastveno tj. isključivo.“ U potpisu: Andre Žid! U eseju „Taština nad taštinama“ „teško je snaći se“: „Pred kraj života Dučić piše testament nekoliko puta. Poslednja volja se pretvorila u Zahtev: da ga mrtvog prenesu iz Amerike u Trebinje. I još – da ga sahrane samog; i još – u crkvi; i još – u crkvi koja liči na onu gračaničku… „ Uh, uh! Naredni esej je „Ostavština u fermentaciji“. Demić ističe: „Doista, Bruno Šulc, `monah bez Boga`, do samog kraja je verovao da se duhom može prozreti i razgraditi svaka materija. Podavao se umetnosti do vlastitog nestajanja; umetnost je za njega sonda spuštena u bezimeno, otuda je ona u njegovom životu bila – Sve.“ Sledi još jedno vredno Demićevo zapažanje, a tiče se junaka Zupanovog romana „Igra sa đavolim repom“. „Zupanov junak, kao uostalom i većina njegovih literarnih protagonista, nije od onih mudraca koji plove iznad stvarnosti, već u njoj učestvuje svom silinom i, isto tako, još žešće strada od te iste stvarnosti“. A šta izvući „za nauk“ iz teksta „Don Kihoti ozbiljnog lica“? Demić, pišući o posebnoj sorti ljudi, a ima ih u svakom provincijskom gradu, kaže: „Druge nazivaju diletantima, pozivajući se, valjda, na lično iskustvo“, i još: „Besni su jer se oni ništa ne pitaju, ne ukazuje im se dovoljno čast, ne ostavljaju im se upražnjene stolice u prvim redovima…“, i još: „Savršeno poznaju jezik, ali na njemu ništa suvislo ne umeju da kažu“, i još: „Jedino se oni vređaju kad im neko kaže da su glupani, jer najbolje znaju koliko u toj konstataciji ima istine“. Dovoljno, zar ne? A „Fuš-note“? Piščeva strahota, i teško breme: „Voleo bih da je i klanje mog pradede i svih ostalih `srpskih seljaka` – `najobičnija povjesna krivotvirina`, odnosno – radovao bih se da oni nisu zaklani, pa makar doživotno ostao žrtvom manipulacije.“ Dolazimo do pitanja: „Čiji je naš Vladan Desnica?“ i znalačkog Demićevog odgovora: „Preostalo mu je da bude ono što jeste – svetski pisac“! Na kraju, evo kojim rečima se Demić obratio poštovaocima proze i nagrade koja nosi ime našeg Nobelovca: „Andrićevo majstorstvo je dragoceno svedočanstvo o traganju za tom tajanstvenom razdelicom koju svaki pisac mora danonoćno prelaziti, ukoliko drži do sebe i do svojih čitalaca“. I, to je kraj ovog malog osvrta na Demićeve eseje, poglede i marginalije „na ni od koga zadatu temu Desnice i Kiša, Zupana i Šulca, Andrića i Gombroviča“, kako zapisa Draško Ređep na poleđini knjige.

_______________________________________________________

Jovana Glumac
HERAKLOV SMOKING

Demić počinje iz početka, pre Reči i za vreme Haosa. Uvodnom pričom (mitom) o izgubljenoj Knjizi egipatskog boga Tota, on obnavlja večitu temu smisla Reči.

Prvi deo knjige Demić je obuhvatio naslovom Heraklovi šmrkovi, drugi – Augijeve štale.

Gde se književnost pojavljuje u svom čistom obliku, neukaljana pragmatikom, utilitarizmom i konkretnom namerom da nešto objavi, nasilno nametne, poduči, , tu nam Demić okreće glave ka onim autorima koji su u književnost uneli meru i opisali stvarnost na način koji odgovara njihovom unutrašnjom biću. Jer, dve, najvažnije komponente koje čine delo savrememenim – originalnost i unutrašnja usklađenost pisca sa svojim delom, mera je koju su oni postigli.

A ti autori, neki slavniji od drugih, imaju pomalo neprimerenu moć da nam seciraju različita razdoblja koja su opisivali i kažu nam u lice: “Evo vam, tako je, vidite šta ćete sa tim. “

Kao kada Kiš, u podsvesti sluteći svoju bolest, pišući Encikolopediju mrtvih, predviđa sopstvenu smrt i od svog života sumira čitav niz neodgonetnutih čuda, tako od Desničinog Ivana Galeba čujemo da se u njegovoj nenapisanoj knjizi ne bi dešavalo – ama baš ništa.

I onda, kada bismo znali gde je Knjiga, verovatno bismo sazanali i šta je ovde starije, čudo ili čovek. Ili pak, ništa od navedenog.

Kako je čovekova želja uporna da sazna gde je pisac u njegovom delu, tako lebdi i pokušaj da se otkrije Demić i njegova namera kojom je pristupio ovoj neobičnoj knjizi, zbirci sopstvenih utisaka o onima sa kojima pije iz istog izvora. Možda je najpametnije, a i najdenostavnije reći da je to puka potreba za samim sobom.

Demić nam prikazuje polemičnog Desnicu u duhovnom dosluhu sa Kišom; on je neminovan, , takav, vidi se golim okom, a zlatna nit one nesaznajuće Knjige provukla se kroz obojicu autora. I ide dalje, od Selimovića. Milke Žicine, kroz Bruna Šulca i Gombroviča do Vitomila Zupana.

Njihovi putevi do istine su različiti, shodno gvozdenom veku koji, prema autoru, još uvek traje, a s obzirom na tugu koja caruje, “onu od najgore vrste, tugu koja je zaboravila na razlog svog postojanja”. Njihov zadatak bio je da svojom racionalnošću prodru u iracionalno, , ali ne samo zadatak već i nužda. Taj prelaz se uvek dešava pred pojmom smrti, jer, oivičen njome, jedino što preostaje piscu je da slovom napiše komentar o životu.

Ako petpostavimo da je tačno, kako autor tvrdi, da “negacija nastaje uvek pre negiranog”, pa ovu tvrdnju premestimo u drugi kontekst, u pokretački princip velikog Meše Selimovića, dobićemo tezu po kojoj je svaki pokretač na akciju bilo koje vrste zapravo – njena negacija. Demić se zadržava na delu karaktera ovog pisca koji je osnova njegovog doživljaja života i sveta, a to je njegovo trajno osećanje nesigurnosti. Ali ima nečeg velikog u ovoj činjenici; Demićeva upitanost o smislu pisanja, o smislu literature koja je preterano umnožena može da bude smirena ovom mišlju: “A svima nam je znano da samo izabrani iz suve drenovine mogu da istisnu po koju životodajnu kap.” Ta kap je stvorila Ahmeta Nurudina, tamo gde se nesigurnost najmanje očekuje, u dervišu. (Idući još dalje, klica nesigurnosti postoji u sanoj čuvarki hrišćanske vere, u Crkvi, čiji je zemaljski otac pokolebljivi apostol Petar.)

Kakos u reč, misao i izraz osnovno sredstvo jednog pisca, , ono što ovo jedinstvo učini književnim delom koje živi u svakom vremenu, jeste odnos čoveka-pisca prema svim njegovim elementima. Pa tako je Demić videoi iščupao iz vremenajednog ženskog-čoveka-pisca koji je to zaslužio svojim nesvakidašnjim životom. Biografija Milke Žicine (uostalom, kao i Desničina i Kišova) dobila je i svoj metafizički odraz, pa čak i estetski. Ova spisateljica, živeći na robiji četiri godine, “ne traži razlog zbog čega se to desilo, niti optužuje, već nesrećni udes rekonstruiše književnim sredstvima, jedinim sredstvima koje je posedovala”.

Kada započinje svoje poglavlje o Brunu Šulcu (tom “monahu bez Boga”), Demić nam daje simboličnu sličicu iz njegovog detinjstva kada je Bruno, kao šestogodišnjak, prekršio judaističku zabranu likovnog predstavljanja Boga nacrtavši ga kao pogrbljenog starca sa dugačkom bradom. Ova slika dobija svoju književnu dimenziju u piščevoj večitoj igri između crteža i reči, gde stvarnost ima različite oblike.

Redefinisano značenje pojma pronografije u delu Gombroviča (Pornografija) Demić u svojoj zamisli širi na sve aspekte čovekovog života i odnosa prema svetu. Pre nego što nam očekivanja budu izneverena, a privučeni samim naslovom knjige, Demić nas upozorava na njenu misaonu i idejnu nepristojnost, ali nas privlači njenim provokatorskim i neukalupljenim duhom.

Ona živototvorna kap koja stvara, kod Zupana je pojam melanholije. Međutim, ovde “ta saturnovska boljka” nije tako očigledna. Iza naglašenog aktivizma njegovih junaka kriju se “strahovi kojima nema leka, ponori iz kojih nema uzlaza, noći bez svanuća”. Sa stanovništa pojedinačnog i individualnog, demić pitanje Zupanovog pogleda na stvarnost podiže na nivo njegovog opšteg sukoba sa čovekom u sebi is a društvom koje proizvodi iz sebe.

Drugim delom knjige (Augijeve štale) Demić je oblikovao svoju misao o simptomima koji su integralni deo našpe svakodnevice. To je onaj Zupanov bračni par (Igre sa đavoljim repom) koji ispod uglađene površine dnevne rutine krije sve svoje suprotnosti, bes, mržnju, netrpeljivost, moralnu pustoš.

Tu svakodnevicu začinjava nam podmukla malograđanština, politika, otuđenost, koje Demić provlači kroz nekoliko poglavlja, malo o Dučiću, još malo o Zupanu, , ponovo o Desnici i Šulcu, o sebi.

Svi oni koji nisu okupani Heraklovim šmrkom, stali su u jednu od Eugijevih štala. A Demić je u ovom junaku video naš književni zanat. To neobično poređenje je tako očigledno onom ko oseća teret Heraklovog kobnog plašta, a ko ga ne razume, zaista – blago njemu.

I posle svih misaonih ogleda i iskustava, ostaje da ne postoji ništa drugo do individualna savest i sopstveni moral, a sve ono društveno i kolektivno samo je odraz tog jedinstva. A pitanje njegovog kvaliteta je muka koja ostaje da bude opisana u delima onih koji ne mogu da je ignorišu.

Čini se da je Demić oslonjen, a možda i ispunjen svojom, kako sam kaže, “separatnom pobedom u Opštem porazu”.

_______________________________________________________

Željko Milanović
DEMASKIRANJE ODSUSTVA VREDNOSTI

U prozi Mirka Demića neretko smo sretali pisce ali i književnost na mestu junaka (Bruno Šulc u romanu Ćilibar, med, oskoruša ili čitav niz pisaca u zbirci pripovedaka Molski akordi). Sa knjigom fluidnog žanrovskog samoodređenja Demić čini, samo na prvi pogled, neočekivani obrt – Desnica, Kiš, Šulc, Gombrovič i Zupan, Selimović, Milka Žicina, Ujević, Dučić i Krleža, podjednako sa svojim razmišljanjima o književnosti i svojim sudbinama, postaju junaci eseja, (p)ogleda i marginalija svedočeći o kobnom susretanju književnosti oslobođene vanumetničkih imperativa i nitkovluka ideologije – one malograđanske ili bilo koje druge, svejedno.

Kao i do sada, Demićeva književnost nastavlja da oblicima u kojima se ostvaruje propituje žanrovske uslovljenosti i da istovremeno obogaćuje žanrovske potencijale dajući im nove sadržaje i uspostavljajući nove odnose između raznorodne građe. Šta su u Demićevoj knjizi Pod otrovnim plaštom eseji, (p)ogledi i marginalije – koji od raznolikih tekstova ove knjige pripadaju ovim vrstama? Hibridni oblik kojem teže njegovi tekstovi se ne zaustavlja u svojoj pojedinačnoj zaokruženosti već svoje potpuno značenje dobija tek u okvirima knjige kao celine kojoj autopoetičko postaje primarno u krajnjim ishodima razumevanja. Žanrovsko samoodređenje nema za svrhu da omeđi pretpostavljena značenja već da zamagli značenje ove knjige kao iskrene i u dugom vremenskom periodu samoposmatrane, građene i ostvarivane poetike (knjiga sadrži tekstove nastajale u periodu 2000-2010). Ako su Trezvenjaci na pijanoj lađi iz perspektive autora smatrani „srpsko-hrvatskim romanom“, knjiga Pod otrovnim plaštom se može čitati kao roman svetske književnosti u kome su junaci Desnica, Kiš, Šulc, Gombrovič, kao glavni akteri, novootkriveni i promišljeni ključni pojmovi njihovih poetika, dakle i sama književnost koju zagovara autor.

Pod otrovnim plaštom se nalazimo od samog početka knjige, od trenutka kad Herakle upućuje Zevsu svoje pitanje: „O, veliki Zevse, u kojoj li sam zemlji?“ Ovo pitanje nije izraz očaja već protesta koji se tiče i naše sadašnjosti. Mnogima je poznata česta promena načina na koji se imenovanjem Balkana i njegovih država osmišljava i preusmerava sudbina njihovih stanovnika, ali Heraklovo pitanje beleži i iskustvo lutanja iz koga se piše, kao što je to bio slučaj i u prethodnim Demićevim knjigama. Demić iznova problematizuje iskustvo granice da bi sebe i nas odvratio od pomisli da je smirenje moguće – mir koji mitski Herakle dostiže je ograničenog trajanja, a književnost ostaje da traje ispod Heraklove kože.

U završnom poglavlju knjige („Vade mecum“) Demić kaže da mu se legenda o Heraklu učinila posebno podesnom za poređenje sa književnim zanatom. Zaista, Herakle u svađi sa bogovima i vladarima, pred zadacima koji izgledaju nemogući, ali sa maslinovom batinom i mudrošću uspeva da zadobije milost i onih bogova koji mu nisu naklonjeni. Analogija između književnosti i Heraklove sudbine je sprovedena dosledno u Demićevoj knjizi ali nam ostavlja prostor da je i sami razvijamo nakon čitanja ove, nadasve, poetički hrabre, uzbudljive i ubedljive knjige. Mit o Heraklu, u svojim mnogobrojnim varijacijama, beleži da su zajednice širom Mediterana želele ovog junaka da prisvoje za sebe – pisci o kojima piše Demić dele sličnu sudbinu (naročito Desnica) ali ima i onih koji bi da se dodvore svima (videti tekst „Ogledanje kovač(nice) u zrcalu“); Heraklu je bilo teško da sluša svog učitelja – možda baš u otporu svakom gotovom receptu i počinje trajni sukob pisca sa svetom; kralj Euristej, kao šesti od dvanaest zadataka, od Herakla traži da počisti Augijeve štale a kad vidi da je ovaj i to učinio uz pomoć iskopanog kanala, to delo i ne računa kao poduhvat – da li svaki ispunjeni zadatak književnosti neizbežno vodi ka novim zahtevima, da li se izvršavanjem zadataka neizbežno uništava i sopstveno delo?; na svom putu Herakle se obračunava sa divom Ajantom koji crpe svoju snagu iz dodira sa zemljom – kakvu poetiku Ajant zagovara?; kralj Euristej (u Demićevoj knjizi nije zaslužio da bude pomenut možda i zato što se skriva iza bezbrojnih imena koje se pišu velikim početnim slovom i označavaju zamišljene pojmove) smišlja sve teže zadatke a kad ih Herakle ispuni i dođe na dvor sa trofejima, nesrećni kralj beži u svoje podzemno skrovište – možda je upravo pitanje ko igra ulogu onog ko postavlja zadatke pred književnost, iako ne eksplicitno predstavljeno, ključno pitanje knjige. Heraklova apoteoza jedino ima smisla ako postane preduslov detronizacije – nije li svaki književni obred smislen ako je praćen ironijom? I, da ne zaboravimo, Herakla uništava ženina ljubomora uz sadejstvo otrova koji mu je koristio da se domogne slave – taština spisateljska je neizmerna jer se višestruko umnožava i parazitira na svakom delu vrednom pažnje.

Na početku i kraju otrovnog plašta nalaze se tekstovi izbeglice iz romana Ćilibar, med, oskoruša. Demić sam kaže da je prvi od njih izostavio iz romana zbog njegovih „esejističkih pretenzija“. Proterani iz romana, ovi tekstovi kao da imaju nameru da sakriju kako se u knjizi otvorenih esejističkih pretenzija razvija pripovedna nit oko Demićevog iskustva čitanja života i poetike drugih pisaca, kako on kaže, njegovih duhovnih očeva kojima je i on otac. „Heraklovi šmrkovi“ i „Augijeve štale“, dve celine knjige, okupljaju tekstove kojima nije dovoljno da se uzaludno istroše u istoriji književnosti već da otkrivanjem do sada neuočenih veza i poetičkih dominanti Demićevih pisaca, govore i o aktuelnoj književnoj sceni i samom autorovom shvatanju književnosti. Ako „šmrkovi“ predstavljaju sredstva, „štale“ su prostor koji se neprekidno mora održavati čistim, čistim i od insistiranja na moralnom čistunstvu širom zatvorenih očiju. Ako su „šmrkovi“, taj modernizovani segment mita, pružili uvid u književnost koja tokom 20. veka neguje osporavalački i buntovnički žar i duboko neslaganje sa postojećom estetikom (Desnica), interes za čudo i dokument da bi se potvrdila vrednost i autentičnost (Kiš), nesigurnost koja rađa poetiku udružena sa pobunom protiv autoriteta (Selimović), anticipirane odgovore „narudžbinarskoj književnosti“ (M. Žicina), umetnost koja operiše u premoralnim dubinama (Šulc), idejnu nepristojnost koja je umetnički plodotvorna i neobuhvatljiva (Gombrovič), požudu, bes, bunt i mahnitost iza kojih se nalazi očajanje (Zupan), onda „štale“ svedoče o uzaludnosti njihovih napora (setimo se da Euristej Heraklu čišćenje i ne priznaje kao herojsko delo). Drugi deo Demićeve knjige iskoračuje iz istorije književnosti jer zna da bi ostajanjem u njoj mogao svoj govor da petrificira – zato govori o sada i ovde. Kroz čitavu knjigu su rasuti tragovi sadašnjice. U „Heraklovim šmrkovima“ je diskretnije prisutno (zagovornici „lepo ispričane priče“ i danas uznemireni Desnicom; slava, privilegije i Akademija kao motiv koji nema M. Žicina; Gombrovič koji i danas čara…), ali u „Augijevim štalama“ Demić vrlo precizno anatomizira svoju poziciju u književnosti danas kao i poziciju sadašnjih književnih napetosti u svojoj književnosti (estetsko i etičko se povlače pred ideološkim ili nacionalnim, individualna zasluga se pripisuje nacionalnoj; književnu pripadnost bi morali da diktiraju srodnost i senzibilitet; provala osrednjosti kao modernog oblika varvarstva; književnost kao zadovoljenje nekrofilske gladi; stvarnost koja priziva demonizam malog čoveka; glupost trajno određuje književne megalomane…).

Demić uvek pruža drugačije i plodotvornije uvide u književna dela 20. veka koja nam se lako mogu zgaditi nadobudnim tumačenjima. U čudesnom dijalogu o književnosti u kome učestvuju Desnica i Kiš svojim iskazima o poetici, uloga osobe koja intervjuiše pripada jedino Mirku Demiću. Prateći Desnicu i Kiša od njihovog rođenja, od „ambigviteta porekla“ i „uznemirujućih različitosti“, preko ratničkog porekla, interesovanja za muziku u mladosti i uticaja muzike na njihovu književnost, odnosa prema fantaziji, formi, načinu na koji se stvara, stilu, poetici, lenjosti, banalnosti, sumnji, pušenju… razotkriva se veliki broj tačaka podudarnosti između ove dvojice autora. Da li je preterano tvrditi da Demić koji sve to otkriva i sam deli njihovu usamljenost u književnosti?

Demićevom proznom stvaralaštvu je bila neophodna ovakva knjiga koja na ubedljiv način predstavlja koordinate među kojima se ostvaruje njegova poetika podjednako koliko je bila potrebna našoj književnosti da bi nam ukazala da bez izmene entuzijazma i zgađenosti nad književnošću i svemu onom što se nalazi u njenoj blizini ne može da nastane atmosfera u kojoj nastaju trajno vredna dela – rat vođen u ideološkim rovovima sa zastavama bilo koje boje je loše sakrivena želja da se očuva postojeće stanje u kome, kako kaže sam Mirko Demić, zakleto (ne)pripadanje predstavlja masku nedostatka vrednosti.

_______________________________________________________

Goran Dakić
HERAKLOVI ŠMRKOVI I AUGIJEVE ŠTALE

Legenda o Heraklu predstavlja „tačku oslonca“ eseja, (p)ogleda i marginalija Mirka Demića koji su objedinjeni u knjizi „Pod otrovnim plaštom“ i koja predstavlja jedan od retkih, ali preko potrebnih pokušaja „spasavanja olupina onih lađa koje su nedovoljno uočljive oficijelnim radarima ili su razbijene udarima o podvodne hridi ravnodušnosti“.

Reč je, naime, o knjizi koja je u neprekidnom dijalogu sa Desničinom poetikom polemičnog u umetnosti i koja predstavlja paradigmu onoga što bismo mogli nazvati obdukcijom „lešina takozvanog književnog života“. Stoga je više nego neophodno ukazati na eseje „Polemičnost Vladana Desnice“, „Pripadati svom nepripadanju“ i „Fuš-note“. U prvom od njih, „Polemičnost Vladana Desnice“, Demić ukazuje na ideološku presu komunističkog sistema koja decenijama nije dozvoljavala štampanje Desničinih „Progutanih polemika“ u kojima autor odgovara na mnogobrojne, u većini slučajeva neliterarne diskvalifikacije najgore vrste. Ta vrsta subverzivnog delovanja trajala je sve do prvih godina 21. veka, kada su „Progutane polemike“ konačno i objavljene, iako se čini da je Desničino polemično delo i dalje predmet nerazumne nezainteresovanosti.

U eseju „Pripadati svom nepripadanju“ Demić govori o sve aktuelnijem problemu identiteta, koji, manje ili više, postaje i jedno od osnovnih težišta postmoderne književnosti. Dijagnoza prema kojoj živimo „u okruženju u kojem estetska i etička funkcija umetnosti sistematski ustupa mesto onoj ideološkoj ili nacionalnoj“ nije tek opšte mesto, već potreba da se preispita mesto u sistemu umetnosti koja je, setimo li se Getea, anacionalna. Primeri Gombroviča, Nabokova, Borhesa ili, pak, Eliota, najbolje dokazuju da svaka pripadnost podrazumeva tradiciju, koja, sa druge strane, ne mora nužno biti (i) nacionalna.

Naposletku – marginalije „Fuš-note“. I „u njima“, između ostalog, Krleža, Lasić i Kovač sa šovinističkim izjavama i neliterarnim tvrdnjama, koje Demić podvrgava sudu zdravog razuma, uz neophodnu dozu ironije i sarkazma. I vredno svedočanstvo u kojem nas Demić podseća da je jedan žiri jednom zapisao da je knjiga „Igra anđela mnogostruko korespodentna sa Kočićevim delom u celini, u sferi odnosa prema srpskoj istoriji, te u sferi brige o lepoti kazivanja i dubini promišljanja onoga o čemu se pripoveda“… Lepota je, kažu, u oku posmatrača. Kod nas i ćoravi traže takvo „pravo“. U tome je, naime, problem.

O knjizi TREZVENJACI NA PIJANOJ LAĐI

Putovanje u izumiranje / Snežana Božić. – [U] Gradina, Nova serija, juli, 2011, br. 40-41, str. 267-269.

Čistilište u vlakovozu / Goran Lazičić. – [U] Danas (dodatak Knjiga), subota-nedelja, 25-26. jun 2011, str. X.

Ana na horizontu patnje / Mila Medigović Stefanović. – Letopis Matice srpske, januar- februar, 2011, knj. 487, sv. 1-2, str. 228-235.

Vrtoglavica paradoksa kao trajna oznaka identiteta / Željko Milanović. – Letopis Matice srpske, januar- februar, 2011, knj. 487, sv. 1-2, str. 225-228.

Trakat o rastojanju / Draško Ređep. – Književne novine. – Broj 1185-1186 (januar-februar, 2011). – str. 14.

Braća / Vesna Trijić. – [U] Blic, br. 4980 (21. decembar, 2010), str. 21.

Stvarnost i prošlost iz knjiga i živih sećanja / Gordana Vahović. – [U] Književne novine, br. 1183 (novembar, 2010), str, 16.

Srpsko-hrvatsko putovanje do srpskog izumiranja / Aleksandar Dunđerin. – [U] Pečat, br. 138.

O bratskoj ljubavi Srba i Hrvata / Vladimir Aresenić. – [U] E-novine, 17. 7. 2010.
Dragana Beleslijin / Putovanje u poznato.- [U] Polja, Novi Sad, br. 465 (septembar – oktobar 2010), str. 196-198.

Snovi iz noćnog vozovlaka / Teofil Pančić. – [U] Vreme, Beograd, br. 1029 (23. septembar 2010), str. 52-53.

Arhitektura imaginarnog putovanja / Goran Dakić.- [U] EuroBlic, Banja Luka, (15. jun 2010)

Panonska paralela / Jasmina Vrbavac.- [U] Politika,  (27. maj 2010), str. 14.

Klupko i točkovi / Tihomir Brajović.- [U] NIN, br. 3099 (20. maj 2010), str. 66-67.

_________________________________________________________________

Snežana Božić
PUTOVANJE U IZUMIRANJE*

Prozni put kojim već dugo korača Mirko Demića doveo je, čini se nezaobilazno, do tačke koja je uslovila nastanak njegovog poslednjeg romana, Trezvenjaci na pijanoj lađi**. Kao da su, sazrevajući u procesima dosadašnjih stvaralačkih poniranja, promišljanja i obrade, tj. vremenom i konstantnim produbljivanjem, Demićeve opsesivne teme zahtevale da budu definitivno izražene i zaokružene jedinstvenom, autonomnom, kondenzovanom pričom, koju određuje jedan noseći lik i jedna dominantna tema. Na tu temu upućuje već podnaslov – „srpsko-hrvatski roman“, otkrivajući suštinski problem koji je istovremeno izvorište, žarište i uvir svih pređašnjih i aktuelnih tematskih preokupacija autora***. Takvo motivacijsko jezgro u novom romanu prošireno je ljubavnom pričom, koja se, sličnošću svoje prirode, sa njim savršeno složila: nužna, sveprisutna, ali sputana i deformisana mnoštvom ograničenja koja joj akteri svesno i nesvesno nameću, ona je problematična i razdiruća, sudbinska. Zato se i roman o putovanju glavnog junaka – naratora Pavla vozom na relaciji Beograd–Zagreb odvija na dva glavna narativna koloseka, prateći, na jednom, srpsko-hrvatski odnos između braće Pavla i Petra, i na drugom ljubavnu vezu Pavla i Ane. Obe su, najčešće asocijativnim putem, račvaju na nizove drugih, opet paralelnih tračnica kojima se, u svesti naratora, kreću tuđe, motivski bliske priče. Unutar sveprisutnih dihotomija, na kojima je zasnovan svet Demićevog romana, kao konstanta funkcioniše teskoba istovremenog privlačenja i odbijanja, koja neretko dovodi do rastakanja i poništavanja: „Sve se u mojoj glavi udvaja i uparuje, dvoji i razdvaja, umanjujući množi i množeći ništi. (145)

Izbor prevoznog sredstva („devetnaestovekovnog“), pozicija putnika u njemu (istovremeno mirovanje i kretanje), vreme putovanja (noć na prelasku iz starog u novi milenijum) – višestruko karakterišu glavnog junaka i njegov odnos prema svetu i životu. To su, takođe, i neki od uslova koji određuju vrstu puta: iako ga voz fizički premešta od tačke A do tačke B, od stanice do stanice ka konačnom cilju – do Zagreba, njegovo putovanje je prvenstveno unutrašnje. Kako stanice promiču glavni junak zalazi sve dublje i dublje u sebe, otkrivajući, kroz razmatranje odnosa sa bratom i odnosa sa voljenom ženom, sopstveni karakter i ceo svoj život, a mesta kroz koja prolazi i saputnici u kupeu samo su podsticaji, spoljašnji asocijativni impulsi i oruđa za otkrivanje unutrašnjih nemira i dilema koje su ga, u krajnjoj liniji, i pokrenule na put. Tako je putovanje na relaciji Beograd–Zagreb zapravo metafora, lične unutrašnje potrage za rešenjem muke sopstvenog identiteta, koji se rasplinjava i dematrijalizuje upravo po tačkama date maršrute, između Beograda i Zagreba, i obrnuto, celog njegovog života.

Stalna zapitanost nad svojim nacionalnim poreklom, opterećenost svakovrsnim granicama i ograničenjima, postalo je nešto što suštinski određuje Pavlovu ličnost. Njegova raspolućenost posledica je nemogućnosti da sebe postavi i čvrsto ukoreni samo s jedne strane, srpske ili hrvatske, da napravi definitivni izbor: osećajući da pripada i ovde i tamo, on večito (ali uzaludno) teži istovremenoj ukorenjenosti na obe strane. Konačno, njegovo prilagođavanje i naviknutost na takvu međutim-situaciju, čini da počinje da postavlja granice i raspolućuje stvari i tamo gde one ne moraju da budu postavljene, gde im mesta nema****. Zto retko može da savlada emocionalne barijere koje u njemu, bez htenja, neprestano nastaju, čineći ga nesposobnim da i u ljubavi sa ženom dosegne potpunu sreću. Kao da jedna, osnovna nepotpunost povlači za sobom sve druge, dovodeći u pitanje smisao svega, pa i ljubavi. Utoliko je odnos naratora sa Anom, ljubavna priča prezentovana iz njegove perspektive (kao očekivani i podrazumevani deo priče o sebi), samo još jedna velika i bolna potvrda lične promašenosti, nemogućnosti samoostvarenja.

Istovremeno, sa pozicije nekog ko nijednoj strani (ni srpskoj ni hrvatskoj) ne pripada do kraja. Pavle je u mogućnosti da kritički sagleda obe. Njegov pogled je strog i teži tome da bude realan, kao pogled roditelja kome ljubav prema sopstvenom detetu ne dozvoljava da zatvara oči pred njegovim manama. Upravo činjenica da mane toliko bole potvrđuje intenzitet ljubavi i, u krajnjoj liniji, pripadanje – i ovde i tamo.

Iako se bavi problemom postavljenim na nivou (dva) kolektiva, narator može jedino da pripoveda „svoju“, dakle „ličnu“ priču, potvrđujući je i osnažujući joj smisao i značenja nizom pripovesti o ličnostima iz srpske i hrvatske kulturne (najviše književne) istorije, čije sudbine nalikuju i bratovljevoj. Svojevrsnu paradigmu u romanu ostvarenog lika naratora i njegovog brata predstavljaju Miloš Crnjanski i Miroslav Krleža, prisutni gotovo kao glavni junaci, paralelno sa Krležinim Filipom Latinovićem i istinskim Savom Šumanovićem, kao i sa braćom Brankom i Ljubomirom Micićem; tu su i Antun Gustav Matoš, Grigor Vitez, Petar Preradović i dr. Ostvarena „analiza“ srpsko-hrvatskih odnosa može navesti na sledeći zaključak: s obzirom na to da kolektiv u stvari čini mnoštvo (apstraktni zbir) pojedinačnih sudbina, ni kolektivna svest i kolektivni karakter ne postoje kao takvi, već postoji samo lično, individualno viđenje/shvatanje te svesti i tok karaktera koje, u zavisnosti od čovekovog misaonog i emotivnog sklopa, oblikuje njegovo ponašanje i, sledstveno tome, njegov život. Za naratora ovog romana, ali i za sve likove/ličnosti koje u svojim mislima priziva i oživljuje u toku putovanja, pitanja nepripadanja naciji, kolektivu, od presudne su važnosti za život. Nemogućnost da se na ta pitanja pronađu zadovoljavajući odgovori proizvodi nesrećne ljude i – vredna umetnička dela.

Iz niza formalnih odlika putopisa koje ova proza poseduje, kao najinteresantnije izdvaja se to što ona zaista u velikoj meri „donosi iskustvo ‘drugosti’ i utvrđuje i osporava vlastiti identitet“*****: pored toga što narator sebe doživljava kao nešto drugo, drugačije u odnosu na pripadnike sopstvenog naroda u zemlji-matici (među Srbima on je Srbin iz Hrvatske), „drugost“ se možda najviše odnosi na njegovo drugo Ja, oličeno u liku brata koji živi s druge strane granice. U jednom trenutku, prisećajući se toga kako njegov brat uvek negde blizu granice sa Hrvatskom sponatno „menja jezičku matricu“ prelazeći sa ekavice na ijekavicu, narator to i sam čini, što upućuje na njegovu identifikaciju sa ličnošću brata, s kojim je, inače, godinama u intimnoj intelektualnoj konfrontaciji, doduše jednostranoj/monološkoj. Takvo poistovećivanje čini da postaje gotovo nebitno da li taj brat kome u susret glavni junak putuje zaista postoji, ili je ovo u stvari putovanje do sopstvenog, drugog, hrvatskog Ja naratora. Ovakvom rezonovanju ide u prilog i činjenica da čitalac na kraju ne dobija informaciju o tome jesu li se braća zaista i susrela na zagrebačkoj stanici.

Pavlovo putovanje je iscrpljujuće – njegovo odredište nije i njegov cilj, a nema ni povratka. Celonoćni pokušaji raščlanjivanja srpsko-hrvatske problematike nisu, naravno, mogli da dovedu do ukidanja postavljenog problema i razrešenja, već do „ukidanja“ onog koji pitanja i dileme otvara, samog naratora; posmatrano na ličnom planu, to rastakanje, disperzija njegovog bića u stvari je jedino moguće rešenje.

Jer, u Zagrebu, u ispražnjenom kupeu ostao je čovek koji nije sasvim budan/živ; on je u sebe zašao toliko duboko da više ne može da se vrati. Poslednje što ga je uljuljkalo i smirilo jeste dodir ljubavi, Anina ruka. Ipak.

* Citat iz romana, str. 175.

** Roman nije ostao nezapažen: pored velikog broja književnih prikaza koji su propratilo njegovo obajvljivanje (videti: www.mirkodemic.com), našao se u užem izboru za NIN-ovu nagradu i poneo nagradu „Dejan Medaković“ za 2010.

*** To se vidi i u načinu na koji je roman napisan, u stilu i jeziku koji godinama brušenu i iskristalisanu misao vrlo precizno izražava, u količini znanja i kompleksnosti značenja koji određeni delovi teksta nose, u zgusnutom, refleksivnom, na momente izrazito esejističkom pripovedanju.

**** Na primer, on svoju ljubav prema Ani deli i ograničava uvodeći u njihovu vezu izmišljenu ženu koja će Anu činiti ljubomornom: „Stvorio sam tog ženskog fantoma u samoodbrani od konačnosti koja se bila nadvila nada mnom. Iz straha da se ne svedem na jedno, pa ako hoćete i – na jednu ženu i time se dodatno ogradim od sveta.“ (31)

***** Vladimir Gvozden, „Kako čitati putopis“, predavanje održano maja 2004. godine, tekst preuzet sa sajta narodne biblioteke Srbije: htp://www.nb.rs/event

_________________________________________________________________

Goran Lazičić
ČISTILIŠTE U VLAKOVOZU

Nova knjiga Mirka Demića je roman-esej, ili tačnije roman/esej, s podnaslovom srpsko-hrvatski roman. Romaneskni okvir „eseja“ je putovanje junaka/naratora Pavla noćnim vozom od Beograda do Zagreba, krajem 2001, zbog ostavinske rasprave sa „predratnim bratom“. Fabula je potpuno svedena, a dominira takozvani monološko-asocijativni tip pripovedanja, ili rečima naratora, roman sačinjava „bujica asocijacija što me opsjedaju tokom putovanja“. Sa spoljašnjim okvirom „željezničko-romaneskne kompozicije“ (poglavlja romana su stanice kroz koje voz prolazi), Trezvenjaci su kontemplativna, eruditska „saga o našim, srpsko-hrvatskim otrovima koji nas truju čitav jedan vek, uz našu saglasnost i svesrdno učešće“.

Pavle je Srbin iz Hrvatske, sredovečni profesor istorije u jednoj školi na periferiji Beograda, u koji je stigao kao izbeglica početkom devedesetih. U centru autorovog interesovanja ostaju, dakle, sa nesumnjivim „udelom autobiografskog“ – „pričanja i razmišljanja o ljudima sa granice (fizičke i metafizičke), u graničnim i zagraničnim situacijama“. Zajedno sa prethodnom knjigom, Andrićevom nagradom ovenčanom zbirkom priča Molski akordi, Trezvenjaci se mogu posmatrati kao Demićev prozni diptih sa opsesivnom temom „rasplitanja srpsko-hrvatskih čvorova“, gde bi roman predstavljao „teorijsku sintezu“, a zbirka priča „praktične primere“. U formalnom pogledu, Akordi su najbliži borhesovsko-kišovskom novelističkom modelu, dok Trezvenjaci najpre podsećaju na Proljeća Ivana Galeba Vladana Desnice.

Postoji nekoliko tematskih linija u romanu, koje se naizmenično smenjuju, prema (ne)predvidivim asocijativnim tokovima naratorovih misli. Njih povezuje atmosfera neodređenosti i neizvesnosti, nejasna granica između sna i jave, koja se proteže duž čitavog romana (Preokret između „stvarnog“ i „fikcionalnog“ na samom kraju je suvišan i ne sasvim funkcionalan). Naizgled različiti tematski krugovi neizbežno se „čitaju“ i u metaforičko-alegorijskom ključu, s obzirom na Pavlovu „identitetsku“ izmeštenost i emigrantsku neukorenjenost. Jedan se odnosi na ljubavnu vezu sa Anom, koja onespokojavajuće pluta „na samoj ivici braka, odnosno – rastanka“. Kad je u pitanju Pavlov brat Petar („on je lice mog naličja“), radi se pre svega o metonimijskom, „antikomunitarnom“ prenošenju gde svaki od braće označava „svoj“ narod.

„Sve se u mojoj glavi udvaja i uparuje, dvoji i razdvaja, umanjujući množi i množeći ništi“ – saopštava u jednom trenutku Demićev junak. Podvojena, tačnije udvojena naratorska perspektiva i paradoksalno sagledavanje dva naroda i kao nepomirljivih suprotnosti i kao neodvojivih identičnosti, iskazuju se u romanu na više nivoa: jezičko-stilskom, kompozicionom, tematskom. Kada voz pređe granicu, pripovedanje prelazi iz ekavice u ijekavicu, a osim naratorove „dvojezičnosti“, „kompoziciono“ opravdanje za to je činjenica da voz do granice vuče srpska, a potom hrvatska lokomotiva. Tu je i niz kovanica nastalih uparivanjem: vlakovoz, brato(lj)ubica, Kavelj, Srbat, Hrvin, itd.

Pavle je istoričar koji veruje da se prava „(h)istorija“ ipak nalazi u literaturi i umetnosti, pa zbog toga često razmišlja o piscima i umetnicima koji su na različite načine živeli i stvarali između dva naroda i dve kulture. Pre svih to su Krleža i Crnjanski, koji su, po Demićevom naratoru, izraziti antipodi. Naslov romana preuzet je od poznate slike Save Šumanovića, koja je za Pavla „repeticija Nojeve barke“, a istovremeno i „rajska ispostava“. Parnjak i antipod čuvenog slikara iz Šida je Krležin Filip Latinović. U vezi sa Šumanovićem, ali i sa zenitistima braćom Micić, jeste tema odnosa genijalnosti i ludila (jedna od glavnih Demićevih preokupacija u Molskim akorda). Tu su i Petar Preradović („čiji je on, u stvari, pjesnik?“), i Matoš, koji je proveo vek „uzalud mireći slavosrbina i starčevićanca u jednom tijelu“. U Pavlovoj vizuri, pruga kojom se voz kreće je „zmijolika neman“ koja leži na dnu nekadašnjeg Panonskog mora. Na prvi pogled reklo bi se da jedino Panonija nema u romanu svog dvojnika ili antipoda i da na neki način deluje izmiriteljski i ujediniteljski, ali ona je zapravo odsutno more, „nepregledni i neprelazni ponor“.

Dve reči su posebno bitne za strukturu romana i svojevrsne su lozinke za njegovo razumevanje. One su u tekstu dosledno pisane kurzivom: „putovati“ i „međutim“. Demiću se tu s pravom može prigovoriti suvišna artificijelnost, kao i prilično predvidljiva metafora putovanje: život. Ipak, „međutim“ dobro funkcioniše kao simbolička oznaka srednjeg puta i balansiranja između dve nepomirljive „istine“, a u autopoetičkom smislu i težnje ka književnosti koja bi ostvarila savršenu ravnotežu između etike i poetike. Naratorova emigrantsko, „transnacionalno“ iskustvo i rizomorfni identitet između slobode i „raskorenjenosti“, prirodno teže da pronađu „onu imaginarnu tačku, jednako udaljenu između jedne i druge krajnosti, u gustoj šumi isključivosti“. Imajući to u vidu, značenje Trezvenjaka najefektnije je iskazano u Pavlovoj misli: „putujem, vrebajući – međutim“.

Demićev stil nije esejistički „suv“, čak je pomalo arhaično poetizovan, podignutog tona i retorički afektiran. Iako savremenom čitaocu ta „prestilizovanost“ može ponekad da zasmeta, ona stvara jedan „patetičan“ okvir kao zgodan kontrapunkt za pokušaj „depatetizacije“ pripovedanja o Srbima i Hrvatima. Pavlovo „međutim“ otvara svojevrsni srpsko-hrvatski treći prostor i uobličava deesencijalizujuću svest o naciji kao apstraktnom, hibridnom konstruktu. Trezvenjaci demistifikuju etnonacionalne narative kao vladarske diskurse moći, gde je „utvrđivanje i očuvanje vlasti jedina strast i program“. Pozivajući se na Gombroviča, narator smatra da patriotizam mora biti oslobođen od „poslovične rigidnosti i emocija“. To je posebna, „otrežnjujuća“ vrednost Demićevog angažmana i hrabrost da se suoči sa neizbežnim optužbama za „anacionalnu jugonostalgiju“, s jedne, i „šovinističko velikosrpstvo“, s druge strane. Težnja ka objektivnom sagledavanju stvari, promišljena nezaoštrenost stavova i obazriva nedefinitivnost zaključaka, već je vrednost po sebi kada se radi o (književnim) rasuđivanjima na temu istorijskih, političkih i kulturnih odnosa pomenute dve „zamišljene zajednice“.

_________________________________________________________________

Mila Medigović Stefanović
ANA NA HORIZONTU PATNJE

Al zbilja, plakah suviše! Svaki je mesec okrutan,
Svako je sunce gorko, dušu razdiru zore:
Ljuta me ljubav opi mrtvilom i sputa.
O, neka trup mi prsne! Nek me proguta more!
Artur Rembo, Pijani brod

Literarni depo Mirka Demića skriva pisanje kao deo ljubavne tajne u ambivalenciji fikcijskih intervencija, međutim, iz druge ruke obelodanjujemo vidljivost muke stvaranja umetnosti i zavisnost tog čina od protagonista ljubavi. Narativne paralele ljubavi u doživljajima knjiga osnovni su elementi pročitavanja, a da bi to bilo bez ostatka neophodno je uključiti figure voljenja s bliske distance, ali i udaljenih kultura. Putovanje je izabrani hronotop, posebno, povratak izgnanika na Itaku. Razlistavanje nostalgije i utroška vremena u drugom ambijentu, kome smo morali da se prilagođavamo, popravljivo nas menja. Ostaju dve nedosegnutosti, nedostižni zavičaj i večna korona ljubavi. Između te dve konstante je obilje esejističkih elaboracija ugrađenih u temelje romana Trezvenjaci na pijanoj lađi, od kojih su naglašene: književne gromade i ini pisci s obe strane privlačnih eksterijera i enterijera Srbije i Hrvatske, srpsko-hrvatska pitanja i odgovori u čvorovima istorijskih i literarnih magli, putanje rata i mržnje uknjižene u spisateljsko iskustvo, logika krivaca i nevinih, kolektivna jadovanja i pojedinačna "raspevavanja nad tim jao", dvojnici i imitacije njihovih sličnosti i razlika i, kao važno, ali ne i poslednje, prividna nepomirljivost biblijske braće.

METAFIZIKA NOSTALGIJE

Izabravši putovanje vozom na jednoj fikcijskoj i stvarno osetljivoj relaciji, autor je romaneskno tkivo podelio je na pripovedne etape i narativna stajališta, označivši ih toponimima kopnenog i vodenog puta. Retoričnost izabranog naslova, Trezvenjaci na pijanoj lađi, simbolički povezuje slikare i pisce koji beže iz "porodičnih tamnica" i posle lutalačkih pohoda ponovo se vraćaju (najčešće kao neženje), posrću, stradaju i vaskrsavaju u fikcijskim svetovima. Na "pijani brod" (Le bateau ivre) ukrcavamo se i pre Remboa, identifikacija putnika broda bez posade i nas je da, kroz pročišćenje putovanjem do obnovljenog zgarišta zavičaja, spašavamo ljubav i sebe, afirmišući nevinost života stvaranjem. Opsesija zavičajem i vraćanje u ta nedra je traganje za sopstvenim identitetom. Zavičajni vozni red je ostavio Kiš naslednicima pisanja da putuju razgrćući sećanja na delirijume bezumlja i kasnija pomirenja. Sedef čežnje i karike nostalgičnosti ukrašavaju naše živote i povezuju sa večitim spevom o povratku. Odiseja i nove tragove prošlog po kojima hodimo, ovaploćuje Mirko Demić u svom romanu. Istu priču nalazimo i u Kunderinom romanu Neznanje: brisanje prošlosti nije moguće, ona se oživljava i sada, kao i u nasleđu književne tradicije. U Kunderinoj i Demićevoj varijaciji patnja je ishod svakom izgonu. "Što je Odisej više čeznuo, to je više zaboravljao. Jer, nostalgija ne potiče rad sjećanja, ne budi uspomene, sama je sebi dovoljna i vlastitom osjećaju, budući da je posve predana patnji." (Kundera Neznanje)

Prepoznavanja posle odsustva, efekte odsustva i razgovori sa bratom van uzvišenih rasprava, licitiraju autorske preokupacije života izvan (voljenog i istovremeno mrskog) zavičaja. Slične motive razrađivali su i drugi savremeni pisci. Kundera o svom boravku u Francuskoj kaže: "Tih dvadeset godina u Francuskoj deo su mog života, tamo sam postao svetski poznati pisac, ja sam jedan specifičan Francuz i neću da se vratim u Češku." Samo je jednom posetio Prag posle povratka demokratije, tada su mu nudili važan položaj u oblasti kulture.[1] Kundera neće da se vrati, ali vraća svog junaka, koji se sreće sa bratom i pri susretu oseća nelagodu zbog bratovljeve zabrinutosti za imetak koji će biti doveden u pitanje, jer je sve drugačije raspoređeno u uverenju da se odsutni nikada neće vratiti. Upečatljiv je dijalog dva brata, dve ličnosti, jednog koji je ostao u Pragu i drugog koji je izabrao dobrovoljni egzil. Taj val raznježenosti natjera ga da kaže: "Zaboravi tu priču oko kuće. Slušaj, stvarno, budimo pragmatični, ne zanima me posjedovati ovdje nešto. Moji problemi nisu ovdje."[2] Nešto za uspomenu, nešto nematerijalno motiviše i putovanja Kunderinog Josifa i Demićevog junaka Pavla, s tim što Pavlu predstoji rasprava o nasleđu.

Jezikom Itake to bi bila čežnja za voljenim prostorima i mirisima sreće, bele kafe ili ljubičica, finese su brojne. Ako se putuje noću i u prtljag "ukrcavamo fabulu" – onda je noć metafora za put ka sećanju, podjednako kolektivnom i individualnom, a fabula mimezis "tamo nečijeg" iskustva. Pisci ne žele i ne mogu da nas ubede da je bilo kakva sličnost sa stvarnošću komedijant slučaj. Gde se susreću Odisej (oženjeni neženja) i Demićev junak (večiti mladoženja)? Na liniji nostalgije, jer je Odisej utemeljitelj nostalgije, kako kaže Kundera, a druga spojnica je strast uživanja sa nestvarnim ili odsutnim ženama, posle kojih se muškarci uvek vraćaju kući. "U osvit starogrčke kulture rođena je Odiseja, spjev utemeljitelj nostalgije. Naglasimo i to: Odisej, najveći pustolov svih vremena, istodobno je i najveći nostalgičar. Otišao je (bez posebnog zadovoljstva) u Trojanski rat u kojemu je proveo deset godina. Potom se požurio vratiti na rodnu Itaku, no božje spletke produžile su mu putovanje isprva za tri godine ispunjene najnevjerojatnijim događajima, potom još za sedam godina što ih je, kao talac i ljubavnik, proveo kod božice Kalipso, koja ga od silne ljubavi nije puštala s otoka."[3] Pozajmljujući od začetnika nostalgije adresu zavičajne čežnje, ispovedanjem u prvom licu, autor nas priprema za putovanje pod kolektivnom senkom prethodnih i poslednjeg rata. Izostanak bratske ljubavi i nelagodnost susreta, dominantnih emocija tokom putovanja, su primarni sižei čije kulise štite metafore ljubavi u glazuri želja za begom od jedne ka nekoj drugoj Ani, ovaploćenoj u biću posebne estetike i poetičkih zahteva.

LjUBAV KAO POETIČKI KLjUČ

Putopisni senzibilitet u romanu Trezvenjaci na pijanoj lađi protiče u složenijim narativnim rasporedima, iz ponuđenih alternativa preferira se interpretacija ljubavi prema stvaranju ili stvaralaštvo ljubavi. No, moramo izdvojiti tačke u koordinatnom sistemu Demićevog romana. "Ja i Ana, brat – Petar Branitelj i ja – Pavle Rušitelj, Srbi i Hrvati – tri su koloseka, a u svakom od njih dvije naporedo postavljene šine koje se uzajamno prate a ne dodiruju. Do katastrofe dolazi onda kada se šine jedna drugoj nedopustivo približe, kao i onda kad se raziđu više od propisane širine."[4] Autorska optika prelomila je odnos glavne figure prema voljenoj ženi. Na momente ne znamo da li putuje i Ana ili putuje samo misao o njoj. Kakav je ona cenzor naratorovih promišljanja, je li ona mera i horizont glavnog lika i njegove patnje? Kakav je Anin estetski okvir iz koga vidi svet i svoju ljubav? Dovoljno izmaknuta sa mesta događaja, ali i prisutna pod maskom – autorskim lukavstvom odlično izabrana pozicija – ona je svojom samosvojnošću i pameću fatalnost novog doba. Junak se zavarava da je ostavlja, zapravo je ostavljen, mada mu je u tom izmicanju bliska kao izvanredan sagovornik u literarnim dilemama.

Figurina od slonove kosti, prerušena u Kineza, ostavlja vidljive tragove svoje odsutnosti u metafizici postojanja, ali kad god dodirivanje sluti potpuno predavanje – ona isklizne, nesaznatljiva do kraja. Andrićevim levitacijama u pričama Žena od slonove kosti i Jelena žena koje nema nije odoleo Mirko Demić. Nije li i na Pavlovom putovanju Ana pozicionirana kao i Andrićeva junakinja: "Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja. I ni na jednoj tački toga beskrajnog luka nema zastajanja ni za trenutak, jer se uvek ili penjemo ili spuštamo."[5] Meandri Demićevih opsena Anom raznovrsni su tokom plovidbe Panonskim morem, a autorski senzibilitet ističe sekvence poput ove: "Ana, Ana i samo – Ana. Sve drugo je uzimanje vazduha, predah i hvatanje zaleta da bi se mislilo sve ono što stoji iza njezinog imena, što ga okružuje i skriva. Sve drugo su obični meandri, neznatne pritoke jednog velikog snoviđenja."[6] Kako je glavni ženski lik ušetao u roman i u naratorov život? Spojeni su slučajno tokom javnog demonstriranja, uvereni da će svako dobiti ono za šta je uskraćen. "Ona je bila ljuta što ne živi bolje, a ja što živim nepovratno loše. Jedno smo drugom prišli iz sažaljenja. Bila je iskreno dirnuta mojom neveselom sudbinom, kao i okolnošću da i među nama, izbeglicama, ima onih koji su protiv režima, dok je mene oživljavala veselost tih očajnih i nepokolebljivih ljudi, poput nje, punih duha i energije. Mome se cinizmu dopala njena vera." Ova pripovedna energija bila bi dovoljna za jedan relaksirani tok i srećan ishod ljubavne priče u plaštu sirove kolektivne istorije, bratske mržnje i stradanja. Startne različitosti su odličan motiv za približavanje i ljubavno uparivanje. Ali, kad su njihova književna interesovanja izazvala surevnjivost i podstakla takmičenje u ringu kompetentijeg znalca i tumača, umanjile su se šanse večitog neženje da svije "porodičnu tamnicu". Anino znanje o Šumanoviću i njegovom ludilu, pariskim danima Rastka Petrovića, braći Micić i sveznanje u predestiniranju proizvodilo je utisak da je neuhvatljiva gvozdena dama.

Na drugoj strani, neminovnost telesnosti u izraženim seksualnim razmenama između Ane i piščevog favorita komplikovale su njihov ljubavni slučaj. Relevantnost književne stvaralačke potencije crpi se u ljubavi, onoj koja podstiče i ne ometa. Autor se bavi kontekstom stvarnih i književnih slikara. Ova tema podvukla se pod tepih prepun teške istorijske prašine i prekrila dokaze motiva stvaranja. U razrešavanje ovog stvaralačko-ljubavnog klupka uključili smo Epštejnovu Filozofiju tela; "Prirodno je i ukrštanje privlačnosti: muškarca- kreativca privlači obična žena, zato što je u njoj organska punoća drugog pola, koju on samo intuitivno naslućuje u sebi. U njoj i kroz nju dublje dokučuje tajnu svog ženstvenog izlaska pred Tvorca. Isto tako kreativna žena nalazi u grubom zanatliji organsko ovaploćenje i razvitak muškog zametka svoje duše. On je za nju fizički ono što bi ona mogla i želela da bude u idealu svog poziva i zanata."[7]

Mirko Demić je okrenut novoj humanističkoj disciplini "jelenologija", njegovu Anu tumačimo na talasu hermeneutike pomenute "nauke", a da bismo se razabrali istaći ćemo predmet ove nauke, "Jelenologija je prva samostalna nauka o jedinstvenom stvorenju, koje zadivljuje time što jeste, a ne onim što je postalo ili moglo da bude."[8] Upućenost u umetničku produkciju, navodi nas na obalu mora knjiga gde su smeštene književne radionice, ispred svake stoji ime neke žene, one su ovaploćenja stvaralačke imaginacije, nikada se ne mogu potrošiti, u nedrima nose prozračnost nade i spasenja, budne lepotice koje drže žezla milosti i nadahnuća. Ana je firma Demićeve "sopstvene sobe", u prethodnim književnim iskušavanjima ličila je na Lilit, Evinu jabuku, Mariju Magdalenu, neku posnu čednicu, ili poželjnu raspusnicu. Zaveštanja svih tih žena nasledila je Ana, a da bi to pitkije savladali i razumeli u beletrističkom žanru, posežemo za činjenicama teksta u kome se razvija ljubavni odnos Ane i Pavla.

Prethodne premise upućuju na zaključak da je ana(logija) analogna pomenutoj jelenologiji. Ovo nije hermeneutičko umišljanje, centriramo ga oko iskaza putujućeg junaka: "Stresam se zbog toga što uviđam kako se anujem, postajući Anina slika i prilika". Dvostrukost emocija prati Pavla pri svakom evociranju Anine ljubavi, nikad isto, neprekidno zatezanje i opuštanje, a krajnji ishod – neraskidivo povezani, dok god se broje novi izdanci književnih poroda. Krenuvši na put nostalgije pisanja ispraćen je mišlju o njoj. "Ana od koje odlazim, od čijeg pogleda kao da bežim, već me godinama davi svojim zagrljajima i nemim zaricanjima na zajednički život. Pasje mi služi i ugađa ne bi li me privolela za svoju ideju, ne znajući da me time samo odguruje od sebe i povećava moj prezir i oholost, ta ortopedska pomagala svakog neženje." Nema boljih dokaza od ovih Demićevih literarnih činjenica koje se odnose na mukotrpnost nošenja ideje o novom rukopisu, njegovom nastajanju, vezanosti tokom oblikovanja, odustajanjima i izdržljivosti, do "ženidbe" i rađanja tekstova. Pisanje kao uzvišeni fenomen života je posledica Erosa u nama, a nastala knjiga najpouzdaniji zaborav na smrt. Ana je na strani pisanja, ona je ruka piščevog uma. Egzistencijalni i poetički ključ stvaranja drže Svevišnji i Ana. Ona je spona između trošnosti i večite energije koja pretače reči i razmešta ih učinkom pisanja. Ona je ANUŠKA PAVLOVA.

EROSEMIOTIKA NEOBIČNOG PARTNERSTVA

Dinamici naratoloških konstrukcija u romanu Trezvenjaci na pijanoj lađi više doprinose sižei ljubavi i erotskih odnosa, nego silesija istorijskih strahota i registar učinjenih ljudskih pošasti na svakoj postaji putovanja. Rat je muška aktivnost koja u sećanju preplavljuje Pavlovo besano "dugo putovanje u noć", evocirano kao želja za brisanjem prethodnog životnog taloga. Kao nepriznati Drugi troši se u patnji i erotizuje je, moguću verziju objašnjava Julija Kristeva na sledeći način: "Patnja je prvi i poslednji pokušaj subjekta da afirmiše svoju ‘vlastitost’ koja je najbliža ugroženom biološkom jedinstvu i narcizmu stavljenom na probu".[9] Strepnja izaziva priviđenja, nad junakovim tunelom hodaju duše literarnih patnika. Umobolnih ima i u ovom romanu, nisu potrošeni u prethodnoj molskoj akordaciji štimera Demića. Toliko prisustvo zapisa o retorici spisateljskih i umetničkih ludila ne privlači Anu, ona to i otvoreno prigovara. Stoga je Ana izbavljenje u tom tekstu, Pavle je, kao i njegovi dvojnici, dopisivač putopisa po Hiperboreji, snežnim vrhovima Urala, Ararata, po Panoniji, Galiciji, Rusiji. Penetracija u tekstove začinje nove, otuda i seks sa Anom, jer u opštenju sa njom dobija književnost. Interpretativni ključ preuzeli smo od pisca. "Moja se ljubav pretače u ovaj putopis, pisanje po putu, opisivanje putovanja koga ne vidim i puta kojeg bi želio da ne gledam. Ana je jedini izvor mojih putopisanja i pisoputa. Ona me povlači kroz kaljugu najvulgarnijih riječi i uživa u mom osupnutom batrganju. Zato bježim tako da ne utečem." Lepljive nijanse ljubavne opčinjenosti Aninom nedokučivošću, uživanje u rečima koje se danas retko izgovaraju, a popravile bi živući propadljivi svet. "Niko mi se u mom vijeku nije toliko uvukao pod kožu, u svaki kapilar, kao što je to učinila – Ana. U stvarnosti me ponekad i napusti, ali me čeka u snu, sa pruženom rukom i licem na na kome istovremeno čitam i podršku i prekor, i radost i ljutnju. I tako, preko čitave noći, njeno lice svijetli poput baklje, uprkos svemu." Želja za pisanjem je temelj ljubavi prema Ani.

Razbacane eroteme[10] u funkciji su razbijanja puti teksta, opterećenog teškim bremenom srpsko-hrvatske "gusarske galije". Granice između čulnih odnosa i nagoveštaja kultivisanih prizora ljubavi mogu se nazreti unutar primarne priče; raspoređene su odmereno, ali ih tumačimo kao opsesivno stanje zavisnosti. Polna energija između Pavla i Ane postoji, troši se, a njen trag Pavle kontroverzno iskazuje. Upadljivo je da njihovom seksualnom činu prethodi neko polemičko "gušanje koje nas nekim čudom skoro uvek odvede do zagrljaja u krevet". Dozirano je i sećanje na orgazam: "Srećom, orgazam je nepodložan memoriji. Sem upečatljivih tehničkih kurioziteta koji vode do njega – on ostaje neuhvatljiv i neobuhvatan, kao i sam život. U seksu, kao i u životu, najveća sladostrašća sam dosezao u trenucima kad je neko drugi uživao u meni, u mom postojanju." Ambivalencija glavnog lika je prenosiva i na druge. Piščeva uobrazilja igra se i razdvajanjem Ane na dve različite žene, njegov junak beži, tražeći odmor od napornog dokazivanja onoj zahtevnijoj i uzvišeno aktivnoj. "Ona druga, satkana više od bolesnog sna i pohotne želje nego od stvarnosti, izmiče mi kao da me se gadi, koja pristaje samo onim ženama koje znaju o kakvom muškarcu je reč čim ga pogledaju. Dovoljno su samosvesne da ne dozvole da budu uvučene u tuđe igre, već same biraju i osvajaju brutalnošću toreadora i nadmenošću nepobedivih." Kontradiktornost ljubavnih odnosa komplikuje se novom emocijom, uzlaznu liniju voljenja prekida uvođenje fenomena ljubomore. Nagoveštaj o Drugoj (Drugom) remeti balans i obogaćuje energiju ljubavne fabulativnosti. "Stvorio sam tog ženskog fantoma u samoodbrani od konačnosti koja se bila nadvila nada mnom. Iz straha da se ne svedem na jedno, pa ako hoćete i – da se ne svedem na jednu ženu i time se dodatno ogradim od sveta." Erotski literarni profit usmerava ka onoj spisateljskoj ljubomori koja gleda na rang listu umetničkih stvaralaca. Zbog nesigurnosti, depresije i mrtvila melanholije sumnja se u sopstveno književno poslanje. "Uzalud je podsećam kako se ljubomora uvek pozivala na poštenje, moral, a, u stvari, impuls dobija od pukog sebičluka, odnosno od nesigurnosti u sebe, svoje snage, kvalitete i sposobnosti."[11] Formulisanje ljubavi i literarno licitiranje reči o njoj ispunjava, ali te reči ne mogu osloboditi ljubav iz čaure začeća, a potom i iza bedema koje nevoljno postavljamo. Opčinjenost dragom ne garantuje sreću, naprotiv, draži spisateljsku osetljivost i kompromituje stvaralačku kolebljivost.

Epštejn bi neophodnost uključivanja ljubomore u književni siže obrazložio tezom da se riznica ljubavi brzo iscrpi, pa "ljubomora omogućava da u siže ulazi neuporedivo više likova nego ljubav sama po sebi". U Trezvenjacima ljubomora je na višem nivou promišljanja, objedinjava dva koloseka priče o mržnji i ljubavi. "Ona vezuje ljubav i mržnju u jedan čvor i ne dozvoljava im da pobede jedna drugu, nego pobedu svake pretvara u njen vlastiti poraz. Pobeđuje jedino Ljubomora, kao čista energija svih cepanja i uzajamnih dejstava." Nije li to dovoljno motivacija za sve surevnjivosti, bratske razdelbe i ratove? Ljubavni rat ima najpovoljnije ishode. Bežeći od Anine ljubomore Pavle se pravda prepoznatljivom sentencom: "Ana kao da nikad nije volela mene, već moju fascinaciju njome… Ana je onaj luk koji me je odapeo, bez nišanjenja i bez mete, tako da još uvek letim, izbačen i vođen njenom voljom. Sve dok se ne strmoglavim." Pravo na dopisivanje napisanog daje nam za pravo da verujemo – dok se autor ne strmoglavi u izazove novih tekstova.

Trezvenjaci su još jedno delo priloženo književnosti zla, ali i književnosti ljubavi. "Književnost, kao i vrlina, ne napreduje u atmosferi u kojoj demon istovremeno nije prepoznat kao da postoji po sebi i kao dramatska nužnost potrebna piscu."[12]

[1] Киш је патио више од Кундере. Доступно на: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Kish-je-patio-vishe-od-Kundere.lt.html

[2] Neznanje / Milan Kundera, Zagreb : Meandar, 2008. Roman je pisan na francuskom jeziku, prevela ga je Vanda Mikšić.

[3] Исто. – Стр. 8

[4] Trezvenjaci na pijanoj ladji / Mirko Demić, Zrenjanin : Agora, 2010. – Str. 174.

[5] Јелена жена које нема, На путовању / Иво Андрић, Сарајево : Свјетлост; Загреб : Младост, 1977.

[6] Trezvenjaci na pijanoj ladji. – Str. 208.

[7] Еротика стваралаштва. – У: Филозофија тела / Михаил Епштејн, Београд: Геопоетика, 2009. – Стр. 237-239.

[8] Јеленологија. – У: Филозофија тела. – Стр. 247-255.

[9] Црно сунце / Јулија Кристева, Нови Сад : Светови, 1994.

[10] "Еротема" је термин конструкт, извео га је Михаил Епштајн као структурно-тематску јединицу, следећи логику Лотмановог приступа уметности. Више. – У : Филозофији тела. – Стр. 116.

[11] Трезвењаци. – Стр. 69.

[12] Повратак барока / Ги Скарпета, Нови Сад : Светови, 2003. – Стр. 267.

_________________________________________________________________

Željko Milanović
VRTOGLAVICA PARADOKSA KAO TRAJNA OZNAKA IDENTITETA

Novi romаn Mirkа Demićа iznovа potvrđuje njegovo – trаjno zа sаdа, а verujemo i ubuduće – opredeljenje dа formа književnog delа omogućаvа rаzumevаnje bitnih znаčenjа tekstа. Dok je Demićevа prethodnа knjigа, zbirkа pripovedаkа Molski аkordi, temаtizovаlа polisemičnost grаnice u krugu (de)sаkrаlizаcije, njegov novi romаn u svojih 29 poglаvljа kreće se između prošlosti i sаdаšnjosti identitetа nаs/njih а dа pritom nijedаn od identitetа nije zаustаvljen u svojoj večitoj istosti, dаtosti nepromenljivoj od pаmtivekа. Kаo i kаd je reč o knjizi Molski аkordi, iznovа se može govoriti o grаnici kаo nаjvаžnijem motivu delа, аli i o nаcionаlnom kаo sveprisutnom motivu koji se problemаtizuje.

Putovаnje glаvnog junаkа romаnа (sredovečnog profesorа istorije sа literаrnim аmbicijаmа rаsutim u sopstvenoj brbljivosti) od Beogrаdа do Zаgrebа trаje ne sаmo u sebi sа-vremenom vremenu već i u istoriji kojа beleži dа su Beogrаd i Zаgreb nekаdа bili Alba Bulgarica i Agram. Putovаnje vozom od Beogrаdа do Zаgrebа tаko postаje putovаnje kroz istorijsko trаjаnje ovа dvа grаdа kojimа nešto od zаjedničkog početkа ostаje inherentno i dаnаs pа zаto i mogu dа se vrаte svojim stаrim imenimа. „Alba Bulgarica“ i „Agram“, nаslovi prvog i poslednjeg poglаvljа romаnа, izmenjive su tаčke nа vrtešci poistovećivаnjа i uvećаvаnjа rаzlikа između dvаju nаrodа. Prvo poglаvlje romаnа smenjuje „Fridericus“, dok poslednjem prethodi poglаvlje „Miloš od Czernje“. Nа tаj nаčin, iаko izа kriptonimа,  Miroslаv Krležа i Miloš Crnjаnski predstаvljаju se kаo promenljive pаrаdigme hrvаtskog i srpskog piscа. „Oni“, treće poglаvlje, nаlаzi se nа početku putа, dok je „Mi“, treće poglаvlje pre krаjа romаnа, nа njegovom zаvršetku. Početku putа u Beogrаdu pripаdаju „oni“, zаvršetаk putа u Zаgrebu interesuju „mi“, а sve zаto dа bi se potvrdilo kаko se u identitet neizbežno upisuje Drugi.

U središtu romаnа nаlаzi se poglаvlje „Grаnicа“. Bežeći od svoje jednostаvne definicije krаjа sopstvenog i početkа Drugog, grаnicа postаje središnjа tаčkа romаnа аli i istorije dvаju nаrodа, presudnа linijа rаzdvаjаnjа i spаjаnjа, limb početkа i krаjа. U metаfori vrteške kojom bi se moglа predstаviti strukturа romаnа, grаnicа je osovinа bez koje bi bilа nemogućа mаšinerijа nerаzmrsivosti pojedinаčnih sudbinа njegovih junаkа, kаko onih poreklom iz životа, tаko i onih kojimа je poreklo u književnosti, podjednаko stvаrnih u životu glаvnog junаkа.

Put od Beogrаdа do grаnice i od grаnice do Zаgrebа obeležen je nаzivimа železničkih stаnicа koji u junаku-pripovedаču inicirаju rаzmišljаnjа o složenosti srpsko-hrvаtskih odnosа аli i o mestu tih odnosа u njegovom životu. Čitаocu, kаo i junаku romаnа, upućenijem u istoriju književnosti, nаzivi železničkih postаjа i nаvodi nа početku svаkog poglаvljа stvаrаju аsocijаcije burno-sklаdnih, mirnodopsko-rаtnih i rаzjedinjujuće-ujedinjujućih odnosа Beogrаdа i Zаgrebа, kаko onih književnih tаko i onih neknjiževnih. U odnosimа dvаju nаrodа je nemаlu ulogu igrаlа i trećа strаnа, sudeći po zаnimljivom tumаčenju ubistvа u Orijent-ekspresu iz čuvenog romаnа Agаte Kristi koje nude putnici Demićevog romаnа. Nаime, posle zаjedničke srpsko-hrvаtske dekonstrukcije stereotipа o Bаlkаnu kаo mrаčnom prostoru nа kome je jedini očekivаni scenаrio ubistvo u vozu, inspektor Poаro bivа prepoznаt kаo junаk koji je poreklom iz prestonice Evropske unije i koji dolаzi dа rаzreši ubistvo inspirisаno negde drugde аli ne i nа Bаlkаnu. Stаrcu u kupeu, jednom od junаkа Demićevog romаnа, delo Agаte Kristi nije poznаto аli mu je poznаtа mogućnost dа svi budu krivi i dа niko ne bude kriv!

Pаrаdoksаlni odnosi dvаju grаdovа sа početkа i krаjа putа sаgledаni su iz umnoženih perspektivа profesorа istorije i njegovog brаtа piscа i bivšeg čаsnikа koji gа moždа čekа u Zаgrebu, putnikа u vozu, Crnjаnskog i Krleže, Filipа Lаtinovićа i Sаve Šumаnovićа kаo i podužeg nizа pisаcа kojimа nije bilo moguće dа ne rаzmišljаju o odnosimа Srbа i Hrvаtа.

Svаko od poglаvljа romаnа počinje stihovimа ili odlomkom proze stvаrаlаcа sа obe strаne grаnice. Zаvidno intertekstuаlno bogаtstvo romаnа u potpunosti je oprаvdаno jer svаko nаcionаlno poseže zа tekstom kаo svojim oprаvdаnjem. Pored uokvirаvаnjа izborom nekаdаšnjih imenа Beogrаdа i Zаgrebа, Demićev romаn je uokviren i rečimа brаće Micić, LJubomirа i Brаnkа Ve Poljаnskog, od kojih je prvi nаpustio Zаgreb а drugi Beogrаd. Pаrаlelizаm nаvodа nа početku svаkog od poglаvljа dodаtno uokviruje tri početnа i tri zаvršnа poglаvljа, а u pаžljivijoj аnаlizi i svа ostаlа. Brаćа Micić, Jаkov Ignjаtović i Petаr Prerаdović, Miloš Crnjаnski i Miroslаv Krležа sаmo su zаmenjivа licа i nаličjа sudbinskih pokušаjа prihvаtаnjа i odbаcivаnjа nаcionаlnog u sebi.

Koncentrični krugovi romаnа u čijem središtu je grаnicа vаrirаju teme zаmišljenih rаzgovаrа između pripovedаčа i Ane, njegove ljubаvi, biogrаfijа pripаdаnjа i odbаcivаnjа pripаdnosti stvаrаlаcа kаkvi su zаmišljeni Filip ili nedovoljno stvаrni Sаvа Šumаnović, odnosа Zаgrebа i Beogrаdа, putovаnjа kojeg čini noć, putnici i sećаnje. Jаsnа linijа putа privlаči putopis kаo žаnr u kome bi se ukotvilo Demićevo pripovedаnje, аli svet njegove proze obuhvаtа geogrаfiju kojа je pretežno književnа, mаnje istorijskа а fizičkа jedino dа bi prerаslа u simboličnost Pаnonije. Ako je srednjovekovni putopisаc u svom pogledu imаo isključivo mestа kojа trаnscendirаju u sveto, Demićev pripovedаč sveto i ne pomišljа dа dosegne. (De)sаkrаlizаcijа, moždа i nа presudаn nаčin prisutnа u Demićevoj zbirci pripovedаkа Molski аkordi, sаdа je usmerenа kа nedosegnutom i nepriznаtom nаcionаlnom junаkа koji priznаje dа grаnicа stečenа rođenjem uvek ide sа njim, dа je grаnicа on sаm.

Demićev romаn redefiniše žаnr u kome se sаmo prividno zаustаvljа i predstаvljа delo koje se može odrediti kаo putopisni romаn istorije književnosti jednog frаgmentаrnog prostorа. Sаmodefinisаn kаo „srpsko-hrvаtski romаn“, nаslovljen i orgаnizovаn u figurаmа protivrečnosti, romаn Trezvenjаci nа pijаnoj lаđi govori o odnosimа Srbа i Hrvаtа, Zаgrebа i Beogrаdа, zаborаvljenom srpsko-hrvаtskom ili hrvаtsko-srpskom jeziku, književnosti i književnicimа dvаju nаrodа i, prvenstveno, o glаvnom junаku kome identitet ostаje nepouzdаn u kretаnju аli ne i u lektiri koju nosi sа sobom. Dok su junаkovа rаzmišljаnjа o srpskim i hrvаtskim piscimа stvаr pouzdаno-opterećujućeg sećаnjа, u njegovim rukаmа je knjigа o Vitoldu Gombroviču, odnosno spаsonosnа Gombrovičevа misаo dа bаvljenje nаcionаlnim ne sme dа bude lišeno svesti dа je reč o drugorаzrednoj temi. Zа junаkа je ovo jedinа čvrstа grаđа sposobnа dа premosti srpsko-hrvаtsku provаliju kojа sve proždire.

Putovаnjem junаk stiže do misli o protivrečnostimа sopstvenog životа i životа junаkа njegovih neprekidno nаdolаzećih аsocijаcijа o Krleži i brаtu u Zаgrebu kаo nereаlizovаnih oficirа, sа jedne strаne, o Crnjаnskom i sebi kаo profesorimа istorije, sа druge strаne. Perspektive glаvnog junаkа i junаkа književno-umetničke istoriogrаfije se mešаju tаko dа možemo s prаvom pitаti ko putuje, kome u susret i odаkle putuje? Ne dolаzi li Krležа u Beogrаd i ne vrаćа li se Crnjаnski u Zаgreb? Dа li putuje brаt i dа li čekа glаvni junаk? Dа li se uopšte putuje u Demićevom romаnu?
Pored originаlno fingirаnog putopisа kroz istoriju srpsko-hrvаtske književnosti, Demićev romаn je i pronicljivа аnаlizа književnog stvаrаlаštvа Krleže i Crnjаnskog u kome su reči „međutim“ i „putujem“ prepoznаte kаo ključne. „Međutim“ i „putujem“ sа početkа romаnа zаvršаvаju u rečenici „Putujem u Međutim!“, dа bi pаrаdoks mogаo dа ostаne trаjno određenje životа između Beogrаdа i Zаgrebа а zаhvаljujući sećаnju nа Gombrovičevo iskustvo i drugde gde nаcionаlno formirа svet i njegovu sliku.
U frаgmentаrnom romаnu bez fаbule (svаkа fаbulа dovodi do brаtoubistvа, misаo je glаvnog junаkа), u beskonаčnosti repeticije pаrаdoksа kаo figure kojа nа nаjbolji nаčin opisuje svаko nаcionаlno, Mirko Demić je stvorio romаn koji nije nаklonjen jednostrаnim tumаčenjimа nаs ili njih već jedino otvorenosti misli zа sve što je ispunjeno protivrečnostimа. Kolebljivа uverenost glаvnog junаkа dа smo rođeni u senci pаrаdoksа i dа tаko trebа i dа umremo, može se preobrаziti u uverenje dа je svetlost koju donosi pаrаdoks suštinskа zа rаzumevаnje i nаs i njih.

_________________________________________________________________

Draško Ređep
TRAKTAT O RASTOJANJU

Knjiga Mirka Demića Trezvenjaci na pijanoj lađi (“Agora”, 2010) dopušta i izričito izaziva različite pristupe. Ona, takođe, poseže za metafizikom različitih žanrova, i u svakom od njih specifična fenomenologija ima dimenzije pretrage, nove pojave, međuvremena. Autor je ponudio dve ključne reči kao kalauze ovog zagonetnog smisla. To su reči: međutim i putujem, u konotacijama koje donose sintaksa i stih dvojice prominenata naše Moderne, Miloša Crnjanskog i Miroslava Krleže.

Moj raport se bavi korelacijom dugog pamćenja i antimemoara.

Po mnogobrojnim istraživanjima, naše pamćenje seže u nepojmanu magmu još daleko pre našeg trećeg rođendana, skoro interuterisnko, proizvoljno, zaštićeno. Iskustven talas nasleđe nimalo ne ugrožava. Baš obrnuto, sugeriše mu atribuciju novog smisla, spojeva sasvim neočekivanih, neophodnih katkad.

Što se tiče antimemoara, u kojima prepoznavanje tzv. istorijskih zbitija nije prevashodni zadatak, oni se postvaruju bar na dvema razinama govora i uma. “Jednoga dana će se primetiti da se ljudi isto toliko razlikuju po oblicima svog sećanja koliko i crtama svog karaktera. I stalno variraju, i mreže, i lovinu…” Tako piše Andre Marlou koji je antimemoarsko iskustvo dokazao ne kao novi žanr, nego kao istinitost o sebi. Možda se baš u njima nastavlja onaj tajni dijalog sa budućnošću, ne sa prošlošću, do koga je tolikim autorima stalo. “Nazvao sam ovu knjigu Antimemoarima jer ona odgovara na jedno pitanje koje memoari ne postavljaju, a na pitanje što ih oni postavljaju uopšte ne odgovara”, dodaje Marlo. Da li je to važeće i u prisustvu Demićeve knjige? U pitanju je jednako XX vek koji je u Ničeovim nagoveštajima gusto naseljen ratovima? Ona maloroovska bizarna maštovitost, uostalom, ne poznaje granice. Mirko Demić je možda najstrasniji, ovisnički doveka zatravljen magijom reči, najveći čitač u svom spisateljskom naraštaju. Njegova obaveštenost je izričita, a odnos sa izvorima krajnje skrupulozan. Njegova ranija i po nekim osobinama izuzetna knjiga Ćilibar, med, oskoruša demonstrira to na način dostojanstvene uverljivosti i prolegomene za novi san Bruna Šulca.

Demićeva predanost ne mari ležernu igru ukrštenih asocijacija, a disciplinovana rečenica sa dobrim razlozima dotiče predeo smrti, te konačne jeseni njegove geografije bola. Stoga su i tzv. odstupanja od sive i jadne taštine skakodnevice ovde ozbiljno promišljena.

Demićeva knjiga se u osnovi bavi fenomenom slavne i nepojamne a u svakom slučaju doživotne bitke između Kaina i Avelja, i sve što je u njoj, sa pomalo atavističkim ali bogato osećajnim podnaslovom: srpsko-hrvatski roman, – napisano o našim ratovima u kojima braća stoje jedan prema drugom kao sudbinski neprijatelji, u hipertenziji naših nejasnih vremena, pokazano je kao traktat o rastojanju, potom i kao (raz)mimoilaženju. Ništa pogodnije nego da se, kao tamni i posuvraćeni paspartu za tu dramu u kojoj, dakako, lebdi i odsjaj jedne u biti neuzvraćene ljubavi, sve to zbiva u kupeu voza na relaciji Beograd – Zagreb, kao tipičnom, pokadšto romantičarski ponesenom rekvizitu XIX veka. Htelo se, bez ikakvih sumnji, i na taj način pokazati kako je taj isti vek, sa svojim zabludama i sirotim oduševljenjima, atentatima i zanosima, lažima i pokislim peronima, evropske zabiti, itekako prisutan, ako se baš hoće i u znaku one bizarne maštovitosti koja nas saleće.

No, pored toga što je u pitanju, recimo – roman o rastajanju, on je i seizmograf naših svakojakih otklona, svedok postojanja paralelnih svetova i sudbina napokon. Upravo u tom svetlu valja tražiti onaj visoko postavljen zahtev naše intime: umetnost je jedina kadra da predodređenu sudbinu posvoji, izmeni, izdvoji u svoje novo okruženje.

Čitav sindrom sprskohrvatskih odnosa ovde nije samo aktuelizovan i nije isprazan. Sve nižući, kao na brojanici, železničke stanice onih famoznih 420 kilometara koji su se, žučno i surovo, spominjali u polemici o Grobnici za Borisa Davidoviča Danila Kiša.

U Demićevom prepoznavanju starih priča, graničarskih legendi, o feldmaršalu Borojeviću fon Bojna, al i o autoru hrvatske himne Josifu Runjaninu, koji u Novom Sadu ima ulicu sa dva ili tri broja i koji leži na Uspenskom groblju, ima nečeg urokljivog, skrivenog. Više cenim Demićevu lucidnost nego iskrenost, to jest neprikosnovenu statiku činjenica. Unekoliko i putopisac, Demić je blizak Matku Peiću i njegovim Skitnjama, slavnom knjigom hrvatskog putopisca, koja je prenebregavala geografski atlas zarad drugačije istine romana prirode Turopolja, Lonjskog polja, Požege… (Uzgred: Taj isti Peić posvetio je jednu svoju monografiju slikarki Slavi Raškoj, koja je itekako povezana sa našim, sremko-karlovačkim miljeom.) Atavizam Panonije overen je i kod Peića o kod Demića dramatično, a na prvi pogled sve se svodi na lovčeve zapise i na vagonsko ćaskanje bez ikakvih obaveza. Na obema stranama se, naravno, preteruje. Raport postrojene austrougarske jedinice već i u 1918. U Beogradu poslednjem austrijskom caru i ugarskom kralju Karlu, zaslužuju tragikomični hronograf. Peroni su nam preostali.

Na Demićevoj pijanoj lađi razgovaraju neki od naših karakterističnih fantoma. Bežanije, izgoni, pogromi svake vrste. Šumanović slomljenih ruku pred ubistvo, Crnjanski sa svojom prvom knjigom, posvećenom Branku Radičeviću, kao zagrebački autor, a Krleža večito na putu u Beograd po ono prevažno, ne samo medicinski uvažavano drugo mišljenje, – to je takođe jedna od ribarskih mreža bačenih u okean reči naših zabluda i podrazumevanja u proteklom stoleću.

Onima koji odlaze tim legendarnim tračnicama jednako su beznadežni i zapravo očajni kao oni koji dolaze. Dve tajanstvene tačke naših pogaslih krčmi, besmislenih ratova, mitologije koja je i sama protravljena vaskolikim svojim otkrićima.

„Kako i Kolumbo koji je isplovio na sinje more da otkrije novi svijet tako i Prota Mateja plovi tihim Dunavom da nađe Rusiju o kojoj ništa ne zna samo to što je o njoj u pesmi čuo.“ Tako 1954. piše Krleža. U parafrazi, Demićev i stvarnosni i simbolični voz od Beograda do Zagreba javlja se kao novo otkriće navodno nam poznatih okolnosti i akcidenata.

„Šuljajući se mračnom vodom ispod beogradske tvrđave, Prota ne zna da s njime plovi čitava jedna flota nekoliko pokoljenja sanjara i slavenofilskih Argonauta…“ Kao i dan današnji, brige nadlijetahu Srbiju u njenoj osamljenosti kao čavke u jatima, – a ukletim vozom Mirka Demića putuje plejada putnika, sanjara, begunaca, samoubica. Sve se podrazumeva, maršruta je Matoša koji je bežao u Beograd kao brodolomnik. Svakako, Demićevo štivo ima moć predpostavljenog plamena inicijacije. Antimemoari se zaista pišu i o snovima a ne jedino i o uspomenama. A ako nanovo utvrdimo umetnost i nije ništa više nego neprekidno dozivanje antisudbine naših života i epoha, onda je taj osnovni, spiralni smisao da je moguće da se taj mladićki izazov postavi neobazrivo i neoprezno pred nas same. Antimemoari imaju sad i specifičnu težinu izgubljenog zavičaja. Demić piše i kao apatrid.

(Izgovoreno prilikom uručenja nagrade „Dejan Medaković“ za najbolji memoarski spis na srpskom jeziku 2010, u Novom Sadu, 10. 01. 2011)

_________________________________________________________________

Vesna Trijić
BRAĆA

Povratak junaka romana Pavla u hrvatski zavičaj nakon godina izbeglištva nije sentimentalan, već psihološki napet i intelektualno dramatičan. Njega ne pokreće nostalgija, već potreba da određivanjem odnosa prema bratu Petru, koji je u ratu izabrao suprotnu stranu, uspostavi vezu sa samim sobom i da kroz zbrku nacionalnog razabere konture ličnog identiteta; u krajnjoj liniji junak je motivisan grižom savesti zbog odsustva ljubavi prema bratu. On sujeverno sprečava razvoj fabule jer se prema zakonima umetnosti, koji su njegovo jedino “vjeruju”, svaka priča o braći završava bratoubistvom. Petar i Pavle su projekcije različitog načina odnosa prema nacionalnoj pripadnosti kao emotivnom problemu više nego stvarni ljudi povezani prošlošću. Dok junakov (preko svake mere spor) voz iscrtava mapu masovnih grobnica, stratišta i sramotišta oba naroda, sablasna pojava Orijent-ekspresa sve putnike čini i ubicama i ubijenima koji, poput razvrtanika sa Šumanovićevog “Pijanog broda”, bez tereta svesti i prošlosti veselo tonu.

Iako sebe predstavlja kao slabića u kome odumiru talenti, kao nadahnutu i pomalo komičnu mešavinu Petra Rajića i Filipa Latinovića, Pavle je moderan heroj koji premošćuje isključivosti i traži srednji put na čijem početku bratska omraza više nije istorijski i epski događaj, već intiman čovekov sukob sa samim sobom. Cilj njegovog kretanja je zamišljena sredina između Beograda i Zagreba, neko transcendentno međutim, u kome se paralelni svetovi međusobno određuju bez dodira.

Kroz osetno subjektivno prisustvo pisca ovaj roman u bodlerovskim tonovima definiše bolest našeg doba koje se, ostavivši epska poimanja za sobom i suočivši se sa plitikim posledicama bezobalnih sloboda, našlo pred bespućem.

_________________________________________________________________


Gordana Vlahović
STVARNOST I PROŠLOST IZ KNJIGA I ŽIVIH SEĆANJA

Reprodukcjom čuvene slike Save Šumanovića na naslovnoj strani nove knjige Mirka Demića Trezvenjaci na pijanoj lađi, postiže se neverovatan efekat kojim autor zaintegrira čitaoca. Zato što slika (i reprodukovana) na kojoj je grupa mornara i nagih žena u barci na pučini, ostavlja utisak silovite, bujne, razmahnute putenosti, u plamenoj grozničavosti i odsustu stida. Ne da se zanemariti, ne može se zaboraviti. Probudi sumnju u postojanje ikakvih trezvenjaka, utoliko pre što podnaslov knjige glasi: srpsko-hrvatski roman.

U, možda, stvarnom, a moguće i imaginarnom putovanju na relaciji Beograd-Zagreb, glavni junak romana, Pavle, preispituje, pretresa i povezuje sopstvenu sudbinu sa likovima istorije i litarature. Kako sam kaže, mešanjem stvarnosti i prošlosti iz knjiga i živih sećanja. Nisu slučajno stihovi Miroslava Krleže i Miloša Crnjanskog uvod u roman (moto romana) jer predstavljaju simbole istih tavnih snova, krvi i suza. Istoriju stratišta i samrtničkog daha. Te je i vlak (voz) u kome se, nevoljno, našao glavni junak velika metafora životnog putovanja kao muke i nužnog zla, a čitaocu pokazatelj piščevog političkog angažmana uočen u Molskim akordima, Demićevoj zbirci pripovedaka.

Pripovedni tok bi se mogao pratiti na tri koloseka, naporednim šinama koje se ne dodiruju. Relacije su: Srbi i Hrvati, Petar i Pavle, Pavle i Ana (i to baš u tom obrnutom, gradacijskom nizu). Kada se šine nedopustivo približe, ili, katkad, ukrste, dolazi do katastrofe.

Reči koje glavnom junaku određuju život jesu: PUTUJEM, dakle snivam, pomalo i ludim, i MEĐUTIM, stanje koje razdvaja početak putovanja od njegovog kraja. Odlazak na ostavinsku rastavu sa bratom u Zagreb (za brvnaru svog rođenja) vodi ga preko Panonije koju doživljava kao sudbinsko određenje što na ponor liči, gde „niko ne dolazi k nama, nego prelazi preko nas ili nas mimoilazi“. Svaka stanica na putu kroz panonsku ravnicu, noću, kao mrak nepostojanja (a on, glavni junak, žrtva „grozomornih ribetina“), izmešano je istorijsko srpsko-hrvatsko klupko, uz asocijativno povezivanje sa literarnim junacima. (Literatura se, čini se, opire životu, ali život nadilazi literaturu.) Na primer, Hrtkovci jesu spona literarnih junaka Isakoviča i njihovog tvorca Crnjanskog u austrugarskoj uniformi, te u realnom, vremenski bliskom određenju (u poslednjim ratovima) izgon Hrvata; na tu asocijaciju nadovezuje se neizbežna olujna 1995. i nadasve nepreboliva Oluja. Pri trakaranju kroz Srem, uz ignorisanje mrzovolje kod nekih saputnika (što je samo predvorje mržnje), uz odbranu od verbalnih nasilnika, uz potiskivanje u podsvest viđenja opasnosti na sve strane i u svemu (posledica negativnih iskustava), uz snishodljivost pred hrvatskim policajcem, Srem se junaku romana u slikama privodi i odmiče: usamljeni svinjari, monasi, podrugljivi bećarci, Šumanovićevi plametći pejzaži ponavljani do ludila. U magnovenju dugačke noći u vozu javi se nevrovatni lik prote Begovića, zapamtljivom opaskom da su Srbi jedino umeli „da pjevaju svoje – jao“, te im je, kaže junak romana, zapevke – teško razlučiti od kukanja.

Autro kroz Pavlova kazivanja u prvom licu nastoji da traga za mestom na kome su dva naroda učinila prvu „grešku od koje se krenulo naopako“, ali je ne nalazi jer ona beži u „dubinu vremena“. Spoznaja o nacionalnoj i ljudskoj nesreći nestaje u „bezdani vir“. Prepletenost sudbina, istorijska, te i stradalačka, ostavlja za sobom Jasenovac, Glinsku crkvu, Staru Gradišku, Sremski front, Pakračku poljanu, Vukovar… Zločini činjeni u ime Srba ili Hrvata ispisuju dramatične, potresne stranice jedinki nerazumljive, koja je izgubljena, ne u prevodu, no u neprepoznavanju ljudskosti. Najtiša i najprometnija (paradoksalno a tačno) stanica je Jasenovac, u kojoj je i otpravnik vozova u junakovom viđenju avet. Ako je Panonija grobnica, Jasenovac je njeno dno. Teško istorijsko pamćenje izrečeno je kroz usta junakove dede, posle uznemirujućih događaja 1971: „Opet ‘oće da nas kolju!“ Autor zaključuje: „najveći pokolji nastaju baš onda kad su žrtve tog pokolja ubeđene u svoju nevinost, te niti pružaju otpor niti se sklanjaju pred silom.“ I niko ne može biti nevin, jer biti pasivan posmatrač ne čini posmatrača nevinim.

Za prikazivanje složenih odnosa dva naciona, Mirko Demić sastavlja naporednu priču o, takođe, složenim odnosima svetionika hrvatske i srpske književnosti: Krleže i Crnjanskog, njihova mimoilaženja u mladosti, pa i u zrelom dobu, samo sa promenom smerova (istorijska podilaženja drugoj strani). Filip Latinović, Krležin lik iz poznatog romana i Sava Šumanović, sjajni, zle sudbe slikar lepote i tamnine, sigurni su znanci u nesigurnim vremenima, kada Pavle, putujući u MEĐUTIM ne nalazi rešenje za svoje traume. Pisac dovodi u neobičnu, nesvakidašnju a ipak smislenu vezu nastanak Krležinog Filipa Latinovića sa fovističkom neurastenijom, i Šumnovićevu kolorističku paranoju. (Povod je Šid kao jedno od surih stajališta na mučnom putu Beograd-Zagreb.) Užasna je sudbina Save Šumanovića, uz paralelu: Savina Pijana lađa i Nojeva barka. Između njih je MEĐUTIM. U dramatičnom času, lek protiv nesreće, ravnodušnost spram njenih posledica, te bacanje u pirovanje i ekstazu.

Na imaginativno-meditativnoj ravni putovanja sreće glavni junak i pesnika, i carskog oficira Petra Preradovića, ni našeg, ni njihovog, a raspetog između. Te priziva braću Miciće, Branka i Ljubomira, zenitiste, i njihove literarne puteve; braću Pribićeviće i druge likove istorijskog, kulturnog života na obe strane deobama, usudom i udesom razrovane.

Druga tračnica naporednih koloseka je bratska, uz koju ide i izbeglička (tema obrađivana i u Molskim akordima). Pavle je profesor istorije u školi, na periferiji Beograda, uz čije ime ide i sintagma koja obeležava, „Srbin iz Hrvatske“. Suvišan teret i onoj državi iz koje je pobegao i onoj u koju je izbegao. Njegov zločin pisac je krstio „zločinom rođenja“, jer je rođen tamo gde je rođen, pa je svakoj vlasti sumnjiv. Petar je književnik, ostao u Zagrebu. I iz iste su kuće, ratom razdvojeni. Pavle putuje bratu posle niza godina i sve vreme vodi imaginarne razgovore sa njim. Problemsko pitanje koje sebi postavlja je: da li sam branio kuću od svog brata ili je on istu tu kuću oslobađao od mene. Nije li njihova odvojenost samo nastavak bratskih svađa i preganjanja: „Hoćemo li posjed dijeliti pošteno ili bratski?“ Srpski je izum pobratimstvo, otuda i razbraćivanje. Otuda i motiv ometnutog brata, s tim što je teško razlučiti na kojoj je strani odmetnik (ko je Kain, a ko Avelj). Pisac smišlja kovanicu: novostvorenu – oba Kavelji, rođeni i odrasli u senci paradoksa. Pavla opseda i uznemirava ponovni susret; sumnja i zebnja, te nepoznanica da li je što ostalo od onog što ih spaja, da li ništa, ili gotovo ništa. Ono gotovo daje izvesnu nadu. Zanimljiva je misao o najprimerenijem poklonu koji bi Pavle mogao uručiti bratu: knjigu o Gombroviču koji se rvao sa sopstvenim poreklom i nacijom.

Treća tračnica naporednih koloseka je preispitivanje emotivnog odnosa glavnog junaka sa Anom, voljenom ženom od koje se odvaja na svom putu ka bratu i izgubljenom zavičaju. Preispitivanje i povremeno pojavljivanje Aninog lika ne čini roman ljubavnom pričom. Taj muško-ženski odnos katkad protrne, ali se zaguši većim jadom (i ljubavna patnja je jad, uz sve žudnje i neispunjenja, ali ima i čemernijih). Pavlov odnos sa Anom, to je voljenje – u naletima, kako u trenutku priznaje glavni junak. A onda je to priča plime i oseke, uz sve što takva igra donosi: odbrana od konačnog statusa, namerno izazivanje ljubomore, izmišljanje druge koje nema… Koliko je onda ubedljiva tvrdnja Pavlova da bi za Anu menjao i zavičaj, i naciju, i prošlost… I brata! Sećanje na Anu usputno je. S obzirom na ozbiljnost tema koje opsedaju pavla, misao o Ani, beg od nje, nesuglasice, deluju (čak) kao predah, uzimanje vazduha za neke mučnije kolovrate. No, ne sporim i drugačiji čitalački doživljaj.

Ako je putovanje iz Beograda u Zagreb put iz jednog mraka u drugi, iz mastila u tintu, postavlja se pitanje razloga vraćanju. Težina povratka je i u piščevoj preformulaciji misli Embrouza Birsa: „Biti gringo bilo gde, a ovde pogotovo, ah, to je eutanazija!“ Zašto, onda? Je li to „teror zavičaja“, vir koji te uvlači, i luda težnja da su u blizini izvora potraži utoka?

Roman Trezvenjaci na pijanoj lađi nema klasičnu fabulu. Svako poglavlje ima sopstveni moto, citatno uvođenje u priču. (Dozvoljavam sebi da izdvojim uvodni citata za sedmo poglavlje.) roman je sav u refleksivno-asocijativnoj naraciji, sa poglavljima esejističkog karaktera. Nije napisan za puku letnju zabavu. Roman traži pažljivo i promišljeno čitanje, napisan je da traje. A kako će zaista biti? „Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo!“, podsetiće jedna od saputnica glavnog junaka u skučenosti kupea na reči velikog pisca.

_________________________________________________________________


Aleksandar Dunđerin
SRPSKO-HRVATSKO PUTOVANJE DO SRPSKOG IZUMIRANJAK

„Ne uzmeš je, moj po Bogu brate,
Sablja mi se sama vadi na te“

Iz hiperprodukcije ovogodišnje srpske i hrvatske proze koja tematizuje tragična dešavanja tokom prošlog veka na prostoru Balkana, prateći pre svega genezu odnosa između Srba i Hrvata, trebalo bi izdvojiti roman „Trezvenjaci na pijanoj lađi“. Najpre, zato što je u temu o srpsko-hrvatskim zanosima i zabludama, očekivanjima i razočaranjima, prijateljstvima i stradanjima, njegov autor Mirko Demić, mogao da utka i svoje lično izbegličko iskustvo, budući da je 1995. godine bio prinuđen da napusti Liku i naseli se u Kragujevac. Takođe, i stoga što je njegovo ostvarenje možda i najilustrativniji primer kako virus politički korektnog antinacionalnog književno-ideološkog iskaza može da ošteti jezgro teksta, usmereno na oporo, ali većim delom umetnički upečatljivo svedočanstvo o pogubnim posledicama jugoslovenskog zajedništva.

LEŠINE U PANONSKOM MORU
Sagu o otrovima koji više od jednog veka truju dva naroda, Demić će čitaocima saopštiti prateći tok svesti glavnoga junaka, naratora, koji putuje vozom iz Beograda za Zagreb, kako bi se susreo sa bratom povodom ostavinske rasprave. Motiv braće, koje prelomni istorijski trenutak ostavlja na suprotstavljenim stranama, pogodno je polazište za opisivanje i promišljanje krvavih balkanskih razmirica. Međutim, Demić u romanu ne insistira toliko na sudbini malog čoveka, uslovljenoj i trajno određenoj velikim istorijskim događajima, koliko na paralelizmu između pojedinačnih (bratskih) i kolektivnih (srpsko-hrvatskih) srodnosti i razdvajanja, koje raspolućenog junaka – razapetog između dve nacije, dva nasilno razdvojena jezika, dve rascepljene kulture, između krvave istorije i ništa manje zlom slutnjom obeležene sadašnjosti – dovode do šizofrene situacije.
Beznađe i neutemeljenost čoveka 21. veka, svesnog svih zala sa kojima su se tokom istorije suočavali narodi na Balkanu, ali i činjenice da tim narodima, krvlju i svešću, pripada, nije u „Trezvenjacima“ ispričana samo kroz prizmu bratske ljubavi i mržnje i srpsko-hrvatske prožetosti i netrpeljivosti, nego i kroz odnos naratora prema Ani, ljubavnici od koje junak jednako beži i od koje jednako strepi, kao što beži i strepi od brata ili nacije. Pojava Ane osvežila je stereotip žene u našoj literaturi, pošto njena fatalnost, zbog koje je narator uzdiže u svojoj svesti i iznad brata i iznad nacije, nije u njenoj (fizičkoj) lepoti, nego u njenoj samosvojnosti, samostalnosti i intelektualnoj nadmoći usled čega se „fabrikuje legija neženja“ i „povećava broj bojažljivaca i osamljenika na ovom svijetu“. Međutim, uloga glavnih junaka nije poverena ni njoj ni bratu, kao ni pripovedačevim saputnicima iz kupea, neodoljivo sličnim likovima sa čuvene slike „Pijani brod“ (varijacije Nojeve barke) Save Šumanovića, koja je iskorišćena i za naslovnu stranu knjige, kao upečatljiva metafora za mnoga dešavanja na prostoru svih Jugoslavija tokom proteklog veka. Oni u „Trezvenjacima“ imaju više dekorativnu ulogu, a njihovo prisustvo funkcionalno je samo na pojedinim mestima u romanu, kada je, zarad ritma priče, unutrašnji monolog naratora potrebno preseći dijaloškom formom, inače potpuno u skladu sa trenutnim razmišljanjima pripovedača, kao i osnovnom temom romana.
Junaci „Trezvenjaka na pijanoj lađi“ su srpski i hrvatski umetnici, čije su biografije sagledane u dvojstvu sličnosti i suprotnosti koje čine jezgro srpsko-hrvatskih odnosa. Demić se svesno odriče priče utemeljene u književnoj iluziji stvarnosti, oslanjajući se na književnost. Takav postupak, iako ubija pripovedanje, funkcionalan je jer je poslužio autoru da opravda tezu kako se istorija ne nalazi samo u udžbenicima i dokumentima, već i u literaturi. Otuda se „Trezvenjaci“ mogu tumačiti i kao jedna romansirana srpsko-hrvatska istorija, a ne samo kao istorijski roman o srpsko-hrvatskim lutanjima.
Tako će u kupeu „vozovlaka“, kroz dvadeset i devet poglavlja romana (od kojih svako, osim prva i poslednja tri nosi naziv usputne stanice na pruzi Beograd-Zagreb), ponovo zaigrati srpsko-hrvatski ples smrti duhovi: Save Šumanovića, braće Ljubomira Micića i Branka V. Poljanskog, Petra Preradovića, Antona Branka Šimića, Matoša, Andrića, Skerlića, Rastka Petrovića… No, pre svih, duhovi dvojice, ako ne najznačajnijih, svakako najintigrantnijih predstavnika srpske i hrvatske književnosti – Miloša Crnjanskog i Miroslava Krleže. Izdvojeno mesto ovih književnika u strukturi romana, ne tiče se samo njihovih koketiranja sa nacionalnom ideologijom i ideologijom proletera. Crnjanski i Krleža povlašćeno mesto u „Trezvenjacima na pijanoj lađi“ imaju pre svega zato što autor, u njihovom stvaralaštvu i delovanju, kao ključne izdvaja glagol „putovati“ i rečcu „međutim“, glagol i rečcu kojima počinje i završava svoj roman. „Međutim, ja i dalje putujem“ i „Putujem u Međutim“, dva su iskaza koja na najbolji način opisuju Demićeve idejne i poetičke preokupacije. Ali, dok kod Krleže putovati znači umirati, a kod Crnjanskog ispitivati veze sa večnošću, kod Demića je putovanje svedeno na bežanje, kako od voljene žene, tako i od susreta sa bratom (do kojeg na kraju romana ni ne dolazi), ali i od prihvatanja bilo kakvog nacionalnog identiteta. Sa druge strane, ako rečca „međutim“ u stvaralaštvu Crnjanskog dobija ulogu reči razdelnice između dva sveta, onog u kojem živimo i onog u kojem bismo mogli živeti, a u Krležinom opusu izraz želje autora da se nalazi naspram svega i naspram svih, „goreći u vatri kvariigre i suprotstavljanja“, ona u romanu Demića ima funkciju antiteze svakoj tezi – tako „međutim“ poništava ljubav prema Ani, krvnu bliskost sa bratom, ali, takođe, relativizuje i razmere hrvatskog zločina prema Srbima, i srpski (jezički, nacionalni, kulturni) identitet u Hrvatskoj.

KOJE JE IME DEMIĆEVE SLABOSTI
Na ovom mestu, nažalost, moraju se uputiti i veoma ozbiljne zamerke „Trezvenjacima na pijanoj lađi“. One se isključivo tiču idejnog aspekta dela, odnosno poruke koju knjiga šalje čitaocima, i svedoče kako ni Mirko Demić nije imun na virus antinacionalne histerije suočavanja sa prošlošću, kojom je zaražen najveći deo nove regionalne BHS književnosti.
Tri detalja sasvim su dovoljna da onemoguće da se ova proza pretoči u jedan od značajnijih srpskih romana 2010. godine, bez obzira na dobro osmišljen i dosledno sproveden koncept i postupak, besprekoran stil i jezik, visoki nivo erudicije.
Prvi se, nažalost, uočava u možda i najuspelijem odstupanju od zacrtanog koncepta u „Trezvenjacima na pijanoj lađi“. Reč je o poglavlju romana koje nosi naziv „Jasenovac“. „Skretanje“ voza u najveće srpsko stratište u Hrvatkoj („Ako je Panonija grobnica, onda je Jasenovac njeno dno“) – jedini lokalitet u romanu kroz koje stvarna pruga Beograd-Zagreb ne prolazi – opravdano je potrebom da se ukaže na mesto u kojem se „dodiruju uzajamne nespojivosti“ Srba i Hrvata. Sasvim logično i umetnički upečatljivo data slika, koja, međutim, implicira da ne postoji ravnoteža u uzajamnosti srpsko-hrvatskih zverstava. I zbog tog Demićevog „međutim“, uz Jasenovac, kao primer srpskih zločina nad Hrvatima, ugnjezdio se Vukovar. Ovom „nasilnom simetrijom“ pripovedač je relativizovao monstruozne razmere ustaškog genocida nad Srbima, i, poistovećujući vojsku NDH i armiju Jugoslavije, u bitnoj meri revidirao istoriju, ponavljajući greške njegovih sunarodnika iz prošlosti koje i sam u romanu opisuje. To je ipak prevelika umetnička sloboda i nedopustiva istoriografska metafikcija, pogotovo kada su u pitanju delovi romana u kojima autor uzroke i posledice „srpsko-hrvatskih seoba i deoba“ objašnjava literarnom esejizacijom, a ne umetničkom fikcijom.
Drugi primer odnosi se na jezik kojim je roman pisan. Veoma efektno, u trenutku kada voz prelazi granicu, narator, jedva primetno, prelazi sa ekavice na ijekavicu. „Dvojezičnost“ „Trezvenjaka na pijanoj lađi“ još jedan je paralelizam, koji upotpunjuje dvodelnu strukturu romana, bilo da čitalac jezik u drugom delu romana doživljava kao nekadašnji hrvatski ili kao zapadnu varijantu standardnog srpskog jezika (u svakom slučaju to nije hrvatski novogovor), bilo da taj postupak tumači kao ideju autora da ukaže na jezičko jedinstvo Srba i Hrvata, ili kao na nijansu razlike među njima, nedovoljnu da izazove nerazumevanje i postane razlog za mnoge srpske pogibelji tokom istorije. Verovatno bi čitalac na jedan od pomenutih načina i tumačio Demićev postupak, da sam autor nije ponudio objašnjenje: „Tako je otužno i moje nesrećno ekvilibrisanje sa ekavicom i ijekavicom. Otužno i komično. Odnedavno ni jezik nije više moj.“ Naratorovo jadanje o gubitku jezičkog identiteta ne može se tumačiti izvan savremenih lingvističko-ideoloških tendencija, koje za cilj imaju raslojavanje srpskog jezika. Ali, suština problema je u sledećem: ako srpski književnik, poreklom iz Hrvatske, dozvoli sebi da makar i implicira mogućnost gubitka svog maternjeg jezika, kako će ga tek oni, kojima reč nije osnovno oruđe za život sačuvati? Nije to samo primedba koja se tiče društvene i nacionalne odgovornosti pisca – srpska literatura naprosto je umorila čitaoca samosažaljivim i apatičnim „lirskim subjektima“, pogotovo što su oni, gubeći tokom vremena i sopstvenu egzistenciju, i voljenu dragu i otadžbinu, naposletku, u Demićevom romanu, izgubili i jezik i naciju.
Treći primer je postojanje uljeza među junacima. Iako su svi umetnici u „Trezvenjacima“ Srbi ili Hrvati, u nekoliko poglavlja, nepotrebno za shvatanje kompleksnih srpsko-hrvatskih odnosa, pojavljuje se i jedan Poljak – Vitold Gombrovič. Gombrovičev „gorki patriotizam“, kao „najveću psovku u svetskoj književnosti“, niko među Srbima i Hrvatima nije uspeo da dosegne. Niko nije kao ovaj poljski pisac „oslobađao patriotizam od poslovične rigidnosti i emocija“, shvatajući to kao „glavnu misiju i način spasenja od svakog zastranjenja i stranputice“. U toj istini ogleda se i obaveza Demića – pisca koji želi da bude kodifikovan kao poželjan autor u novoj regionalnoj BHS književnosti – da svoj roman o srpskim i hrvatskim nacionalnim usponima i padovima, oplemeni antinacionalnim segmentima koji, na nesreću, prete da se pretoče u idejnu potku „Trezvenjaka“, svedenu na tezu kako je dominacija nacionalnih identiteta bila odgovorna za sve katastrofe koje su zadesile, pre svega srpski (autor uporno ispisuje srpsko-hrvatski) narod. Uostalom, možda bi u neka druga razdoblja provociranje srpske javnosti Gombrovičem bilo i prikladno, ali u trenutku kada je, pogotovo u elitnim slojevima društva, patriotizam, zajedno sa nacionalnim identitetom, praktično iščezao, ono je čak u neskladu i sa nakaradnom aktuelnom ideologijom, nametnutom kao „duh vremena“.
Ova tri, nasilno interpolirana segmenta, kvare utisak o romanu koji je u osnovi imao ambiciju da putovanje voza od Beograda do Zagreba predstavi kao „epski put od junačke pogibije predaka do kukavičke bežanije potomaka“, kao put koji vodi do samouništenja i izumiranja. Međutim, nevolja je u tome što „Trezvenjaci na pijanoj lađi“ ne samo što opisuju to putovanje, nego daju i doprinos samouništenju i izumiranju; srpskom pre no hrvatskom.

_________________________________________________________________

Vladimir Arsenić
O BRATSKOJ LJUBAVI SRBA I HRVATA

Dane i Mane se svađaju oko toga šta spaja Srbe, preko leđa Ilije, čoveka koji, u tom ključnom trenutku razgovora, sedi pognut za stolom, glaba praseća rebarca i zaliva ih obiljem špricera. Zapenušani Mane zahteva: „Evo, sad će nam Ilija reći šta to spaja nas Srbe. ’Ajd Ilija reci nam!“ „Pa, pojest’ i popit’“, odgovara Ilija lakonski, ne dižući glavu od tanjira. „A crkva, a vera naša, crni Ilija“, uzvikuju Mane i Dane uglas. „I to, i to“, klimajući glavom odgovara Ilija i nastavlja da se bakće s prasetinom

Postoje teme koje neće interesovati veliki broj čitalaca, ali hoće, do fanatičnosti, određenu grupu. Tako nešto se dešava sa žanr-romanima, ali i među onima svrstanih u belles-lettres ima tematski suženih, koncentrovanih tekstova koji su namenjeni određenoj publici. Iako je tema srpsko-hrvatskih odnosa nešto što bi trebalo da nam škaklja maštu, njeni istorijski aspekti, ispričani iz ugla čoveka rođenog u Lici, verovatno nisu štivo kojem će pohrliti mlađi čitaoci – iako bi to verovatno trebalo to da učine, makar u onoj meri u kojoj im je „jasna“ identifikacija sa „ustašama“ i „četnicima“, „delijama“ i „bad blue boysima“ i sličnim paraformacijama urbane i manje urbane vojske i policije. S druge strane, svi oni koji su osetili rat između „nas“ i „njih“ (ma koji to mi, odnosno oni bili, ali i ma šta o sebi ili o njima mislili), a posebno oni „naši“ koji su žrtvovani u ime boljih „nas“, verovatno će poslednji roman Mirka Demića Trezvenjaci na pijanoj lađi (Agora, 2010) prigrliti kao novi pokušaj odgovora na vekovnu dilemu Srbata i Hrva.

Međutim, pre nego što počnem da analiziram ovaj roman ideja, želeo bih da vam ispričam anegdotu koja nema direktne veze sa Trezvenjacima, ali ima sa odnosom prema problemu nacije, bratstva i junaštva. Slavi se Sveti Jovan. Jede se i pije u nenormalnim količinama. Dva čoveka, nazovimo ih ovom prilikom Dane i Mane, svađaju se oko toga šta spaja Srbe, preko leđa Ilije, čoveka koji, otkad je pre nekoliko sati seo za trpezu, nije prestao da jede i koji u tom ključnom trenutku razgovora sedi pognut za stolom, glaba praseća rebarca i zaliva ih obiljem špricera. Zapenušani Mane zahteva: „Evo, sad će nam Ilija reći šta to spaja nas Srbe. ’Ajd Ilija reci nam!“ „Pa, pojest’ i popit’“, odgovara Ilija lakonski, ne dižući glavu od tanjira. „A crkva, a vera naša, crni Ilija“, uzvikuju Mane i Dane uglas. „I to, i to“, klimajući glavom odgovara Ilija i nastavlja da se bakće s prasetinom.

Ovakav stav prema postavljenom pitanju je prirodan, jer kada se poredi sa konkretnim, svakodnevnim i potrebnim, apstraktni pojam nacije nema nikakvog smisla. Ipak, tu na scenu stupaju opsenari i mitomani, usijane i pijane glave, poput Daneta i Maneta iz poučnog skeča, i nastaje kurcšlus. A kada nastane kurcšlus, onda se uvek nađe neki melanholik koji će pokušati da analizira stvari i da im nađe smisao. Da li je moguće voleti Hrvate kao braću? Da li je moguće biti Srbin u Hrvatskoj, posle svih zala koji smo jedni drugima naneli? Ovo su pitanja koje narator Mirka Demića postavlja sebi, putujući iz Beograda za Zagreb na nesusret sa bratom, povodom ostavinske rasprave. Uporno pokušavajući da u istorijskoj magli nađe i iz nje izvuče odgovor na pitanje o motivima ponovne zavade međ’ braćom, narator se koristi istorijskim primerima umetnika čije biografije sadrže sličan (pre)beg iz Beograda ka Zagrebu, odnosno iz Zagreba prema Beogradu.

Labave narativne konstrukcije, u kojoj se asocijativni niz ređa zajedno sa kretanjem voza od stanice do stanice, na putu iz glavnog grada Srbije ka glavnom gradu Hrvatske, roman ipak ne odstupa od vrste kojoj pripada. Radi se o romanu ideja, kakve su pisali Man, Haksli ili Žid, s tom razlikom što u Demićevom romanu likovi nisu nosioci ideja, već su ideje dobile likove. Upravo u ovoj tački bi se mogla uputiti najžešća kritika ovoj knjizi. Njoj je bilo potrebno više života i drame da bi uspela da nametne svoju temu. Ovo, uzgred, ima veze i sa izabranom perspektivom. Držeći se naratorove svesti, autor nije mogao da jače i obuhvatnije oblikuje likove koji bi mu poslužili kao nosioci ideja. Zbog toga se on i koristi umetnicima poput Krleže, Crnjanskog, Šumanovića, braće Micić i drugih, koji su onda zastupnici suporotstavljenih ideja. A da bi o njima progovorio, odnosno da bi njihove ideje približio običnom čitaocu, Demić mora da esejizira, da analizira i prepričava. Drugim rečima, da se prepusti onome što ubija pripovedanje.

Roman zaista vozi sporim ritmom, verovatno presporim za čitaoca dvadeset i prvog veka, ali ima u njemu ukusa, stila, erudicije i „osamnaestkaratnog razočarenja“. Ako ništa, naći će se jedan divan narativni trik u trenutku prelaska granice, negde između Šida i Tovarnika, kada narator spontano pređe iz ekavice u ijekavicu i posle njom nevešto nastavlja da se služi, komentarišući sličan postupak svog brata. Kada konačno stignete na kraj, na kaptolski kolodvor, umesto očekivanog susreta sa bratom i razgovora koji će voditi nekom razrešenju, ne dobijate ništa. Rizikujući da vam pokvarim čitanje, moram da kažem da brat ne postoji i da nikada nije ni postojao. Brat je fikcija, proizvod rascepljene duše koja putuje u međutim. Odnosi Srba i Hrvata su, prema naratorovom mišljenju, stanje podeljene ličnosti koje ponekad zadobija oblik paranoidne šizofrenije. Brat je u nama i to je jedna od lepših poruka Demićeve knjige. Bežeći od ljubavi prema ženi i od ženske ljubavi, na sastanak s bratom koga nema, odnosno sa kojim nije morao da dođe na sastanak, narator ponovo pronalazi ženu i poput Fausta biva spašen od strane večno ženskog.

Šta razdvaja nas od njih, pita Dinko Vinka, a pošto ovaj ne zna odgovor, pitaju Hrvoja. Hrvoje im lakonski, ne dižući glavu od tanjira, odgovara da je to što nas razdvaja…

_________________________________________________________________

Dragana Beleslijin
PUTOVANJE U POZNATO

Zašto je Mirko Demić junake romana Trezvenjaci na pijanoj lađi (u podnaslovu: srpsko-hrvatski roman) ukrcao baš u voz, a ne, recimo, na kakvu lađu, na splav kod Iloka, na autobus sa autoputa „Bratstvo–jedinstvo”? Između preterane romantike i vernog podražavanja slike Save Šumanovića s jedne, te neinventivnosti slike puste ceste i vrućeg asfalta, slike koja bi nužno izazvala zgusnutije i intenzivnije pripovedanje s druge strane, voz, iliti vlak, nametnuo se kao idealan hronotop. O ritmičnom, uspavljujućem kretanju je reč, kao i o kamernoj atmosferi kupea, idealnog poprišta radnje, ali i okvira za ispovesti koje, u monotoniji jedne večeri i noći, šapatom pripovedaju polurasanjeni putnici. Dalje, niti jedno drugo drumsko, vazdušno ili vodeno plovilo ne zalazi poput voza/vlaka u naseljena i raseljena mesta diljem panonskog prostora. Putovanje, kao krucijalna metafora same romaneskne književnosti, kao dominantni hronotop od Gilgameša, naovamo, postaje ne samo nepresušni izvor susreta, poznanstava i razgovora, već i prilika da se pređena vremenska i prostorna putanja ispuni kontemplacijama, samorefleksijama i sećanjima.

Poput Venedikta Jerofejeva, koji u romanu Moskva–Petuški pređene etape uzima za naslove poglavlja, Demić od ukupno 29 glava romana samo njih šest (prve tri i poslednje tri) ne naziva po mestima zaustavljanja. Trinaesto poglavlje, „Granica”, nije samo puko savladavanje administrativne prepreke, već, što se očituje prelaskom na ijekavicu – na onaj govor koji je junak ostavio u svojoj prošlosti, ali kojem se iznenada i sa lakoćom vraća – dodirivanje rovitog ožiljka hirurškog reza kojim je, uz rizik od povrede vitalnih funkcija i bez mnogo brige za estetske posledice, presečeno zajedničko tkivo nestrpljivim srpsko-hrvatskim sijamskim blizancima. Tako će, u lamentiranju nad sudbinom jednog jezika, koja u kontekstu nasilnog razdvajanja i novih, veštačkih međa, sliči sudbini dvaju naroda, narator reći:

„Tako je otužno i moje nesrećno ekvilibrisanje sa ekavicom i ijekavicom. Otužno i komično. Odnedavno jezik nije više moj. Prilagođavam se sagovornicima, dok oni pažljivo osluškuju moja jezička ‘zanošenja’ i ‘iskliznuća’, sudeći po njima ko sam, šta sam i kakav sam.”

Ako bi se, između ostalog i na osnovu iskluznuća i zanošenja, koja, pri pokušaju prilagođavanja, imaju mnogo dublji smisao od puke potrebe za savladavanjem komunikacijske formule jedne noći u jednom kupeu, pokušalo štošta zaključiti o junaku ove povesti, onda bi se, upravo zahvaljujući mnogobrojnim kontrastnim parovima koje on formira sa dugim likovima, ali i neprestanim pokušajima identifikacije sa literatama i šire, umetnicima – predmetima digresija, moglo reći da se radi o junaku koji nema stabilni identitet, već luta od države do države, od nacije do nacije, od jedne životne uloge do druge, ne prihvatajući nijednu do kraja. On menja govor ne samo da bi ukazao na neznatne razlike između dva naroda, već i stoga što je i sam fluktuirajući, ranjivi lik. U odnosu sa bratom, Srbinom koji je, oženjen Hrvaticom, ostao da živi u Hrvatskoj i sa kojim se parniči, on je pre svega pripadnik nacije sa kojom je Hrvatska ratovala, dok je sudski proces koji vode metafora neraščišćenih srpsko-hrvatskih odnosa. Za Anu, ženu sa kojom živi u Srbiji, on je došljak, neprilagođeni stranac. Odnos sa bratom umnogome utiče na odnos sa Anom. Odnos sa Anom kroji neke dalje uloge i identifikacije. Sve je u vezi, i sve u nekakvoj mutnoj interferenciji, i sve nas podstiče da u junaku uočimo slabe rodne crte. Njegov je identitet u koliziji i sa stereotipom o graničarima, kao posebnoj vrsti gorštaka. Kao i umetnici o kojima razmišlja, on je pacifista koji, budući da nije upitan da se izjasni o odnosu prema ratu, čini to naknadno, godinama potom. Trezan među pijanima, iskošen i dalek, on je, ipak, dovoljno uvučen, umešan u ratnu priču i njene posledice da se nikada ne bi mogao nazvati distanciranim. Otuda rascep u koji se smestilo ono fatalno, neizbežno međutim, kao samosvest nedorečenosti.

Dok putovanje teče, junak-pripovedač istovremeno deluje na statičkom i dinamičkom planu: najpre, razmišlja, analizira svoj odnos sa bratom i sa Anom, a zatim (što jeste radnja romana, ali ne u strogom smislu), on razgovara sa čudnim srpsko-hrvatskim društvom u kupeu, kojeg predvode vitalni dedica i zavodljiva profesorica hrvatske književnosti. Prvi sagovornik, Srbin, prototip je životne snage, nesalomivosti, ali i izvesnog primitivizma; drugi je u isti mah i intelektualac/intelektualka i zavodnica. Lep gest etničke korektnosti od pisca, ne baš čest u ostvarenjima srpskih prozaista, jeste činjenica da ova junakinja budi pripovedačeve i čitaočeve simpatije. Međutim, i prema navedenim saputnicima junak je u nekakvoj oponirajućoj poziciji: dok ga okolnosti u vozu i činjenica da je druge nacionalnosti unekoliko distanciraju od lepe sagovornice, dotle ga od starca odbija sagovornikov preterano optimistički stav i izvesna prilagodljivost trenutku. Nju, međutim, posebno, čak pomalo vulgarno demonstrira Kinez, tipični stranac, gost iz daleka, čija je funkcija u procesu očuđenja više nego jasna: Kinez „nje razume” ništa od onoga što ostali likovi pričaju, ne razume ratna zbivanja, kao ni uzroke krvoprolića. On, pored toga, ne pokazuje ni mnogo interesovanja za njih: s jedne strane, prototip je poslovnog čoveka koji želi brzu zaradu i stoga se i bukvalno, u vozu, ali i u prenesenom smislu, kao slika sopstvene nacije, na prostoru Balkana, snalazi i širi, „lakta”. On je i vesnik materijalne degradacije, koja je zahvatila narode po okončanju rata, a koja je, dalje, produbila duhovnu i etičku krizu. Ipak, bezimeni Kinez, krležijanski kršten kao Hu San Pej, u pripovedačevoj svesti doživljen je i kao neko ko nehotice, idući za svojim ekonomskim interesima, spaja zavađene nacije:

„Dok je naš pisac sve ove godine Hu San Peju uporno objašnjavao ko smo to mi, ako su oni, kakve nas sličnosti dele a kakve razlike spajaju, on se množio kako i dolikuje tipičnom Kinezu, a pod firmom pažljivog slušaoca koji ništa ne razume, kovao i širio svoje trgovinske lance, uzduž i popreko spajajući naše nevesele zabiti.”

Radnje, videli smo, u tipično romanesknom smislu i nema: s određenom pravilnošću smenjuju se razgovori i razmišljanja. Prelazeći sa ispovednog tona, sa ličnog plana (odnos sa bratom i sa Anom), na refleksije o međusobnim odnosima dve nacije, junak često amplifikuje pripovedni tok ekskursima na temu istorijskih ličnosti (umetnika ponajpre), pri čemu biografske pojedinosti namerno podešava tako da se binarne opoziciije što više istaknu. Samo neki od oponirajućih parova su: Crnjanski–Krleža (prototip složenih srpsko-hrvatskih odnosa), Ljubomir Micić – Branko Ve Poljanski (prototip bratskih odnosa) i Rastko Petrović – Sava Šumanović (prototip prisnijih, nedovoljno osvetljenih, diskretno nagoveštenih ljubavnih odnosa između dve umetničke prirode). Ulazeći u Slavonski Brod, junak će se zapitati:

„Iako to faktički nije, Slavonski Brod mi je uviijek bio sinonim za sredinu puta. Tačka u kojoj sam uvijek u dilemi da li odlazim ili dolazim, kome sam bliže: ishodištšu ili utočištu, djetinjstvu ili starosti, Krleži ili Crnjanskom?

I ‘moji’ Micići su prešli čudnovat, mnogima se čini, istovjetan put. Ima, međutim, među njima velikih razlika. Ljubomir je prešao put od Manifesta zeniitizma do Manifesta srbijanstva, dok Branko polazi od bratovih programskih postulata i dospijeva do Manifesta panrealizma. Ljubomir produbljuje svoju isključivost i boniranost u stavovima, a mlađi brat postaje otvoreniji, stišaniji, širi i sveobuhvatniji.”

Srpsko-hrvatski roman, kakvim se roman Trezvenjaci na pijanoj lađi samoimenuje, pre nego što se jasno odredi ne samo prema fenomenu ove, po Gombroviču, vazda drugorazredne teme, već i prema, još uvek teško zamislivim, žanrovskim načelima koje bi takva tema eventualno mogla nametnuti, nažalost, samo je nova verzija arhetipskog sukoba između dva brata razgranata u mnogobrojnim literarnim i inim primerima. Jedna od posledica ovakvog uprošćavanja je redukovana radnja, koje se, budući da je predvidljiva, narator svesno odriče, pa se ona završava pre no što je i otpočela. Pravo pitanje zaista jeste: da li je Mirko Demić na putešestviju vozom, vlakom ili, ako Vam je draže, vlakovozom, želeo ali nije uspeo da ispripoveda stvarna priključenija svog imaginarnog rezigniranog junaka, ili da samo, ne upuštajući se mnogo u narativne strategije, beskrajno i beskrajno puta ponovi da se sentenca panta rei, barem kada su srpsko-hrvatske teme na dnevnom redu, još jednom pokazala kao isprazna. Ako bismo putovanje posmatrali kao povratak na staro, onda nam je lako da poverujemo da su Beograd i Zagreb, početna i krajnja destinacija, zapravo samo dva lica jednog istog grada, dva Narcisa koja su prema svom odrazu u vodi umesto ljubavi osetila ljubomoru, da se htelo, u međaškoj, pomalo inadžijskoj međutim-poziciji spram oba protagonista balk(l)anizacije, ukazati na frojdovski narcizam malih razlika. Konačno, da su i sami šablonizirani zaključci potvrdili da su ratovi i mržnje mnogo jači, ubedljiviji i istrajniji nego ljubavi i simpatije. I, ma koliko rizikovala da ovim što ću napisati budem pogrešno pročitana, pišem, dakle: sve je to moglo biti i na čitalačku sreću, jer su, bez sumnje, borbe i stradanja, kao i iskušenja koja junake prate u ovakvim uslovima plodnija tematska ishodišta piscima nego mirnodopske ljubavi i prekoplotske čarke. Ovako, čitalac ostaje fasciniran obiljem varijacija na poznatu temu, te pacifističkom zbunjenošću tipa zaštosmoseklalimatimojadraga, koju narator uporno zagovara, kao i apsolutnim odsustvom ostrašćenosti i svaljivanja krivice na jednu stranu, ali istovremeno ostaje blago ošamućen monotonim ritmom romana-vlakovoza, ritmom koji, nažalost, odudara od kompozitorske umešnosti autora Molskih akorda. Kao da je preterana briga o ravnoteži između esejiziranja i pripovedanja, ali i neizbežna patetika koja prati junaka od Beograda do Zagreba, žrtvovala uzbudljivost, napetost i sugestivnost mračne atmosfere kupea u kojem se moglo dogoditi nešto, ali se nije dogodilo ništa što već nismo znali ili predvideli. Teško je, nakon šumanovićevskog velikodušnog bacanja najintrigantnije figure u more, izazvati preko potrebna zanošenja i iskliznuća na lađi koja plovi u poznato.

_________________________________________________________________

Teofil Pančić
SNOVI IZ NOĆNOG VOZOVLAKA

Pre ili kasnije neko je morao napisati knjigu kakva je ova; to što je na koncu to učinio baš Mirko Demić nije nikakvo iznenađenje, još manje nepravda ili barem slučajnost. A kakva je to knjiga koja je, ovako ili onako, morala nastati? Za objašnjenje valja konsultovati njen podnaslov: „srpsko-hrvatski roman". To jest, roman koji je sav, bez ostatka, od prvog (d) do poslednjeg (m) slova posvećen toj privlačno-odbojnoj sili Srba i Hrvata, tih poluodraslih naroda koji dele jezik „kao zdjelu bravetine u sočivici", što bi rekao veliki p(j)esnik Ivan Slamnig; velik, a sav od životne običnosti i radosti. A zašto baš Demić, Mirko? Očigledni razlozi su biografske naravi – jer i Demić, od sredine devedesetih Kragujevčanin, pripada onom tankom, ranjivom sloju srpske inteligencije iz „ruralne Hrvatske", tj. onog njenog dela koji se neko vreme groteskno igrao samostalne države – ali važniji su razlozi oni dublji, sudbinski, oni kojih se ne možeš otresti ma kuda pošao, nego ih samo možeš nekako zatočiti u „kutiju olovnih slova", kako je i Krleža učinio raznim svojim ključnim knjigama, ponajviše Banketom u Blitvi i Zastavama.
Vrlo je zanimljivo Demić komponovao svoj roman: tako što mu se skoro sva poglavlja, osim nekoliko uvodnih i završnih, zovu po stanicama na kojima se zaustavlja brzi voz/vlak na relaciji Beograd-Zagreb. Njegov narator, krajiški izbeglica, od nevolje profesor istorije u zaturenoj periferijskoj beogradskoj školi, putuje noćnim vozom u Zagreb, prvi put nakon Deset Krvavih Godina. Jer novo je doba, urra, godina je 2001, i došlo je vreme kada se uspostavljaju oprezni, pipavi linkovi sa prethodnim životima, ili onime (i onima) što je od njih još ostalo. Zanimljivo, i vaš je skromni recenzent iste godine putovao tim vozovlakom, po prvi put u deset neopisivo dugih leta… Neposredan povod profesorovom putešestviju ostavinska je rasprava nad kućom njegovog odrastanja, rasprava koju ima p(r)ovesti sa (polu)bratom s kojim je bio više nego blizak, sve dok im se, U Sumrak Svega, putevi nisu nepovratno razišli, tako što je svako, je li, odabrao stranu… Znamo tačno šta je to tada značilo.

Naravno da je taj motiv (raz)bratstva više nego pogodan i podatan za svakojaka uopštavanja i naravno da Demić neće ni pokušati da odoli da ovu bratovljevsku relaciju – za koju do konca nećemo biti sasvim sigurni da uopšte postoji, tj. da je taj brat zaista nešto više od pripovedačevog konstrukta – transponuje u sveprimenjivu srpsko-hrvatsku metaforu, uz sve što uz to u svim porodicama ide: od ljubavi do brutalnog ubistva. Na drugoj strani, to je i roman nesigurnog, zbunjenog bekstva od ljubavi: tamo iza, u Beogradu, ostala je Ana, žena koju voli, ali nije siguran da ta veza ima budućnost. Mada, ko zna, možda i nije ostala u Beogradu, nego je tu, sa njim, u kupeu, maskirana u Kineza… Kakvog sad Kineza, WTF?! O tome ćemo kasnije.

Ceo je ovaj snoviti noćni roman zapravo veliki unutrašnji monolog našeg pomalo latinoviczevski rastrzanog i preosetljivog naratora, dočim su ostali likovi, njegovi saputnici u kupeu, više „tipovi", nego karakteri, sa svim pripadajućim ograničenostima takve pozicije. Utoliko je i fabulativni sloj romana zapravo relativno nerazrađen, u stalnoj defanzivi pred esejiziranjem, što načelno ne smeta kada je dobro; ta, šta rade ključni likovi velikog Sola Beloua nego stalno nešto „filozofiraju"?! Dakako, Demić nije Belou, ali svi ti silni literarstvujušči ekskurzi ipak ne otklizavaju u dosadu i gnjavež (osim verovatno za nekoga ko bi bio sasvim ravnodušan prema pripovedačevim opsesijama), jer Demić stvar uglavnom drži pod kontrolom. Odlična je i umesna „caka" i to što pripovedač prelazi sa ekavice na ijekavicu baš prispećem voza na granicu. Druga je stvar što ta podela nije sasvim dosledno sprovedena, a osim toga ima tu i malo previše problema sa „ije i je".
Ono što ne mogu da ne zamerim ovom romanu ne tiče se, dakle, „celine", ali se tiče bezbrojnih mikrodetalja. Zašto li premnogi naši pisci misle da se romani koji bitno referiraju na prostorno-vremenske aspekte stvarnosti mogu pisati bez malo istraživanja i obazrivosti prema „trivijalnim" činjenicama?! Ako je roman komponovan po stanicama BG-ZG pruge, onda se tu mora biti elementarno pažljiv. Okej, „skretanje" voza u Jasenovac – kroz koji stvarna pruga uopšte ne prolazi – ima književno opravdanje u referiranju na najtraumatičniji topos ukupne srpsko-hrvatske istorije; i „relociranje" prispeća voza sa Glavnog na Zapadni kolodvor možda se može shvatiti kao hommage Krležinom (inače nepostojećem) Kaptolskom kolodvoru; ali, šta će Inđija u ovoj priči, kad voz BG-ZG uopšte ne prolazi kroz Inđiju?! Dalje, hrvatska lokomotiva ne smenjuje srpsku u Tovarniku, nego u Šidu, hrvatska policija i carina ne kontrolišu putnike tokom stajanja u Tovarniku, nego dok se voz kreće od Tovarnika ka Vinkovcima (važi i obrnuto, u povratku). Ili, znameniti Krležin Kinez je Vu San Pei, a ne Hu, kako je u Demića (da, to je onaj naratorov neobični saputnik…); godine 2001. ajpoda još praktično nije ni bilo (tek je u jesen izbačen prvi, interni i eksperimentalni „tiraž"), a ni internet forumi ovde još nisu bili jače zaživeli, ili se bar nisu tako zvali…

Izobilno se i znalački poštapajući motivima iz dela niza bitnih „srpsko-hrvatskih" pisaca i umetnika, od Matoša, Krleže i Crnjanskog do braće Micić ili Save Šumanovića, i vešto inkorporirajući njihova stremljenja, zablude i sudbine u tkivo romana i razmišljanja njegovog naratora, Demić Trezvenjake na pijanoj lađi trezveno vodi ka zagrebačkome kolodvoru, gde će u svitanje prispeti, ali mi nećemo biti tamo da vidimo taj trenutak, da razrešimo jednom zauvek dilemu postoji li uopšte taj famozni Brat, kao što ti srpsko-hrvatski neurastenici i inače već nekoliko vekova nikako da se opasulje šta su jedni drugima, a šta jedni drugima nikako nisu… Naravno, ni Demić ne gaji iluzije da je ponudio odgovor; kao što znamo, važnije od odgovora je postaviti prava pitanja, i postaviti ih na pravi način.

_________________________________________________________________

Goran Dakić
ARHITEKTURA IMAGINARNOG PUTOVANJA

Starozavetna, arhetipska slika posvađane braće, koja se u velikim delima svetske i nacionalne književnosti prepoznaje kao „tačka oslonca“ oko koje je nakalemljeno povesmo priče (Braća Karamazovi, Prokleta avlija), u romanu Mirka Demića Trezvenjaci na pijanoj lađi predstavlja jedno od mnogih čvorišta snažnog i upečatljivog pripovedanja o degeneracijama različitih provenijencija, među kojima je ona nacionalna i bratska, koja se ukazuje kao posledica vekovnog patološkog, bizarnog odnosa (između) Beograda i Zagreba, Srba i Hrvata, „naših“ i „njihovih“, ujedno i najjača. Na kompozicionom i strukturnom planu ta degeneracija se oslikava u upotrebi jezika koji je kodiran kao srpski dok „vlakovoz“ putuje od Beograda do granice kod Šida ili kao„hrvatski“ dok kompozicija klopara od Tovarnika prema Zagrebu. Ekavica i ijekavica tako stvaraju novi, panonski Vavilon sred kojega su pali i narodi koji su se našli zarobljeni između dva ista, a različita naciona.

Demićev roman je ujedno i esej o Crnjanskom, Krleži, Matošu, Savi Šumanoviću, Petru Preradoviću – stvaraocima koji su, sticajem neumoljivih istorijskih prilika, ili ekvilibrirali između ova dva nacionalna pola ili su bili nacionalne determinante, dok se, u pojedinim monološkim partitutama, priziva lik poljskog pisca Vitolda Gombroviča, koji postaje„paradigma intelektualca koji se neprestano obračunavao sa sopstvenim poreklom i njegovim prokletstvom“. U tom balkanskom karakazanu, u kojem se ljubav i mržnja smenjuju neverovatnom lakoćom, Demićev junak Pavle pokušava proniknuti u tajnu srpsko – hrvatskih sudbina i odnosa: „Doista, ko je to i šta je to – Hrvat? Onaj koji nije ja? Onaj koji ne želi da bude ja? Ili onaj koji bi potajno voleo da je ja, ali zbog nečeg još tajnovitijeg nije i ne sme? Ili je to onaj koji me preči da budem i ovo što sam sada, makar bilo dostojno prezira? Ono što me teralo da odem i ono što me, evo sad, vraća?“

Spomenuta priča o posvađanoj braći u eksplicitnom je dijalogu sa starozavetnim mitom o Kainu i Avelju, a ujedno je i poetički okvir za ustrojstvo cele knjige. Pavle „vlakovozom“ putuje iz Beograda u Zagreb da bi se susreo da bratom kojeg nije video desetak godina, jer su se za vreme poslednjeg rata našli na suprotnim stranama – on na srpskoj, a njegov brat, Petar, na hrvatskoj. U takvom „odnosu snaga“ nastaje preispitivanje njihove kentaurske veze koje se okončava stvaranjem čudovišnog neologizma – Kavelj, koji definiše oba naličja novčića. „Da ne zaboravim jedan stari mit, koji mi je, evo, nezvan odnekud banuo. To je mit o složnoj braći, pretvorivši tu sintagmu u prostrano gradilište na kome se vekovima gradi – tako što se ruši i razara. Pravi se buka, udara se čekićima i lopatama, kopa se i zakucava, dižu se skele i meša malter, a od građevine– ni traga ni pomena. Ona jednako raste i propada u svoje temelje.“ Taj mitski Skadar na Bojani trajna je karakteristika i piščeve veze sa devojkom Anom u čijem liku nalazimo krhotine ženskog demona Lilit čiji je duh ispunio i Demićev raniji roman Ćilibar, med, oskoruša. U tom susretu sa sopstvenom animom koja je i senka, nastaje ono najumetničkije delo visoke literarne vrednosti u kojem se preispituju raznovrsne devijacije naroda koji su uronjeni u blato i kal nekadašnjeg Panonskog mora.

__________________________________________________________________________

Jasmina Vrbavac
PANONSKA PARALELA

Večita tema, dva brata na suprotstavljenim stranama, nametnula se domaćoj knjževnosti kao pogodna metafora za opisivanje zapravo neopisivih krvavih razmirica bliže i dalje istorije. Samo u poslednjih godinu dana sličnu zamisao dele, inače veoma različiti, romani Ž. Komanina i S. Stankovića, kao i novi, on the road roman, Trezvenjaci na pijanoj lađi, Mirka Demića, koji prati putovanje jednog brata ka drugome, od koga ga deli više od decenije nevidjanja i jedna novostvorena granica.

U dužini trajanja putovanja vozom od Beograda ka Zagrebu, kroz dvadeset i tri poglavlja, naslovljena železničkim stanicama ove maršrute, i još šest simetrično postavljenih poglavlja s kraja i početka kojima dominiraju naslovi Mi i Oni, ovaj kontemplativni roman se odvija u ritmu sporovoznog klackanja „vozovlaka“ kroz predele Šumanovićeve Panonske nizije. Nacionalno mešoviti likovi, saputnici u kupeu, samo su brojčani pandan šestorci sa Šumanovićeve slike „Pijana lađa“, iskorišćenoj kao pogođena metafora za ex-Yu dogadjanja, dok trezvenjačka misaonost pripada ispovednoj priči glavnog junaka. On u sećanje priziva sudbine ovih prostora sagledanih u dvojstvu sličnosti/suprotnosti i otkrivanih u biografijama braće Ljubomira Micića i Branka V. Poljanskog, Krleže i Crnjanskog, Miletića i Preradovića, Andrića, Šumanovića i Rastka Petrovića i drugih dominantnih figura naših/njihovih/zajedničkih kulturnih uzvisja i pogibelji.

Naglašeno dvojstvo pažljivo, da se nikome ne zakine, odabranih dvojnika i biografskih, literarnih i jezičkih dubleta, prisutno je i u jeziku. Kako roman/voz odmiče, ekavica se neprimetno preklapa sa ijekavicom, jezik izmiče nasilnom razdvajanju i na isti način na koji se putovanje doživljava kao celina ili prostor Panonije kao jedinstveni toponim, tako se i razlike i sličnosti naciona, kulture, istorije i sadašnjosti, nenasilno stapaju u jedno, sa punom svešću da razlike postoje, ali da ne bi morale biti i krvavim granicama razdvajane. Na zamišljenoj geografskoj karti ne dominira više meridijan razdvajanja d ve nacije, već paralela prostiranja puta koji povezuje te iste nacije.

Demićeva književna i lična tema izbeglištva, prognanstva, zagraničnih ljudi, nepripadajućih ni jednoj precizno određenoj i deklarisanoj strani, nagoveštena u prethodnoj pripovednoj zbirci Molski akordi, u Trezvenjacima nahrupljuje u konkretizovanoj ich formi junaka predstavljenog kao sudbinski prokletog rođenjem s one strane granice sa zemljom maticom.

U limbu odbijanja i neukorenjenosti, u vremenu gde su jasna opredeljenja i odrednice postali nametnuti zahtevi obe sredine, smešten je raspolućeni junak koji obema stranama istovremeno pripada i nepripada, voli ih i ne voli, želi i od njih beži. Ovaj odnos najbolje se očituje kroz paralelno razvijanu priču o voljenoj ženi u kojoj se, zbog dominantnog osećanja straha od vezivanja, prema naciji ili ženi, svejedno, junak odmiče umesto da se prepušta, kontemplira umesto da oseća, odlazi i vraća se umesto da se skrasi.

Visoko postavljeni na lestvici vrednosti, suspregnutost i odmerenost sa kojom Demić prilazi temama jada i očaja ljudi na razmedju nepripadanja, kao i trud da se ispravno bude shvaćena čestitost pozicije u kojoj nema žuči, osvetoljubivosti, ratničkih pokliča ni zakrvavljenih pogleda, ispošćuje prozni postupak teksta koji svoj oslonac kao skrovište opsesivno traži u književnosti, a ne u sirovoj stvarnosti. Trudeći se da se razumom ostane iznad situacije kojoj zapravo neracionalna emocija kroji sudbinu, Demić možda propušta da otvori utrobu i na videlo iznese smrad pomahnitalih emocija. Duboko očajanje koje nastaje kao posledica tudjeg gubljenja glave, ostaje zatomljeno, utuljeno pred zahtevom za narativnom i jezičkom preciznošću analiziranja. Da ni racio, analiza ni književna baština ne pomažu, svedoče pobrojane biografije znamenitih koji su se i sami otrzali, ali ne i do kraja otrgli bauku nacionalnih trvenja kao i košmarna patnja koju Demić ispisuje u pozadinskom planu na stranicama ovog romana bez pravog i konačnog odgovora, ali i bez mogućnosti za pravu katarzu.

_________________________________________________________________________

Tihomir Brajović  
KLUPKO I TOČKOVI

Podnaslov “srpsko-hrvatski roman“  imaće za čitanje nove knjige Mirka Demića sasvim sigurno veću privlačnost od naslova, iza kojeg se pak krije naziv jedne od slavnih slika  Save Šumanovića, inače reprodukovane i na koricama izdanja. Trezvenjaci na pijanoj lađi su, dakle, prozna fikcija o onom nerazmrsivom klupku stvarnosti i zamišljanja, interesovanja i ignorancije, privlačnosti i odbojnosti, koje se najmanje sto pedeset godina unazad intenzivno namotava i razmotava na “vrućoj“ relaciji između dva najkočopernija južnoslavenska naroda.

Nadovezujući se na politički angažman svoje, Andrićevom nagradom ovenčane, pripovedne zbirke Molski akordi (2008), Demić je ovoga puta odlučio da ne piše “epizodno“  i “fragmentarno“, iz pojedinih aspekata i o pojedinim momentima, nego da pomenutu, moglo bi se reći nepreglednu problematiku na neki način predstavi u celosti. Ovo smeranje realizovano je paraboličnom naracijom o putovanju vozom iliti vlakom od Beograda prema Zagrebu, i to u vidu „stanične“ kompozicije, koja fizički i mentalno prati doslovno sve njegove železničke postaje, beležeći u asocijativnom mimohodu ono što se vidi i ono na šta se pomišlja, i bivajući začinjena autorovom-pripovedačevom porodičnom i ljubavnom pričom koja je i sama dovedena do mogućih alegorijskih dimenzija.

Zaintrigirani čitalac pronaći će, zaista, u Trezvenjacima više nego dovoljno „materijala“ za rezonovano pothranjivanje srpsko-hrvatske kontoverze, počev od dokonanja o Šumanovićevoj paradigmatičnoj sudbini, preko nedoumica o uporednom razumevanju životnih i literarnih sudbina Crnjanskog i Krleže, odnosno braće Micić-Poljanski, pa sve do jasenovačko-vukovarskih trauma i frustracija. Mirko Demić dodirnuo je, naravno, i problematizovao još mnogo šta, ne prezajući povremeno ni od kulturoloških pljuski i šamara vladajućem društvenom ukusu ovde i tamo. Mentalna i psihološka pozicija (polu)autobiografskog naratora ovog izrazito meditativnog romana „na točkovima“ mogla bi stoga da bude označena kao šizo-refleksivna, s izvesnom dozom spektakularnosti, ali i ekskluzivističkog egzibicionizma u sebi.

Žustro kotrljajući srpsko-hrvatsko “klupko“ tamo-amo, Trezvenjaci pri tome ipak ne odmiču predaleko. Ovakav utisak ne dolazi toliko, čini se, od statičnosti pripovedanja, koje je neprestano potiskivano esejističko-polemičkim porivima, koliko od same prirode njegove ambicije. Težnja za sistematičnim prikupljanjem i predstavljanjem srpsko-hrvatskih afiniteta i animoziteta morala je, jednostavno kazano, da bude praćena i plaćena svojevrsnim rasplinjavanjem romansijerskog napona u širokoj imaginarnoj  pari njegove “putujuće“ kompozicije. Ako su Molski akordi uspevali da se pripovedno životvorno usredsrede na bolne tačke prošlosti i sadašnjosti, ovde to naprosto nije bilo moguće već zbog zahteva same zamisli. I mada autor pribavlja posredan, ironijski alibi za takvo stanje (“ova je tišina i nastala zbog velikih priča koje kruže oko nas i nesnosnog brbljanja u njima“), Trezvenjaci se ipak ponajviše čitaju kao naratizovana rasprava i svojevrstan post-roman “bez romana“, koji svoj pravi “roman“, tj. zaplet, uzbudljivost, odnosno ljubavno-rivalsku intrigu, ili sve to skupa, pronalazi možda tek u polju produžene refleksije i pretpostavljene koceptualizacije tekstualno ispoljenoga. A budući da su sprsko-hrvatski odnosi neka vrsta omiljenog nacionalnog sporta s obe strane granice, to znači da će različitih, ponekad nepomirljivih razumevanja i konceptualizovanja onoga čega se tiče ova knjiga i posle nje po svoj prilici da bude onoliko koliko i njenih čitalaca. Trezveno rečeno: ista meta, isto odstojanje.

O knjizi SLUGE HIROVITOG LUČONOŠE

 

Između komičnog i tragičnog/ Vladimir Jagličić. – [U] “Nezavisna svetlost”. – br. 3205 (06. jun 2006), str. 42.

Ojađeni / Vesna Trijić. – [U] “Blic”. – God. ? , br. 3387 (dan, 18. jun 2006), str. 16.

Tematska inovativnost / Slobodan Vladušić. – [U] “Politika”. – God. CIII, br. 33362 (subota, 23. septembar 2006, str. 12 (Kulturni dodatak)

Roman u nekoliko glasova / Aleksandar B. Laković. – [U] “Književni list”. – God. V, br. 52 (1. decembar, 2006), str. 8.

Fascinantna prozna priča / J. Sl.. – [U] “Pravi odgovor”. – br. 116 (27. novembar 2006), str. 29.

Jeretik ili mistifikator / Draško Ređep. – [U] “Zlatna greda”. – br. 63-64 (januar-februar 2007), str 69.

Koji je to Milovan P. Gandi hteo da popravlja svet? / Svetlana Božić. – [U] “Gradina”. – br. 20 (jesen, 2007), str. 281-284.

Satira o novinaru, imitatoru Gandija / Stevan Tontić. – [U] Književni magazin. – br. 77 (novembar 2007), str. 38-39.

Donosilac vesti mora da strada /Aleksandar B. Laković. – [U] Letopis Matice srpske, januar/februar 2008, str. 191-197.

Slobodan Vladušić

TEMATSKA INOVACIJA

Tematika najnovijeg romana Mirka Demića može se, u najkraćem, svesti na dve teme: to su odnos između kopije i originala, i novinarstvo, za koje nas moto romana obaveštava da je brza književnost.

Ako između filozofije i pesništva vlada neka stara kavga, onda je ono što postoji između književnosti i novinarstva parodija te prastare kavge. Demiću treba priznati da je u svom romanu o međuratnom kragujevačkom novinaru Milovanu R. Pantoviću, samozvanom Gandiju, osetio da je novinarstvo, uistinu neistraženo tlo. Izuzmemo li Hemingveja i ranog Crnjanskog, malo koji pisac je izrekao hvalu novinarstvu, a neki pronicljiviji esejisti, kao što je bio Valter Benjamin, pokazali su i zašto jaz između književnosti i novinarstva postoji.

Demićev romana kao da, međutim, nastaje pre tog jaza, jer lik i delo Milovana R. Pantovića pokazuju da je pisac romana Sluge hirovitog lučonoše, morao osetiti i izvesni „novinarski” impuls što znači: privlačnost onog bizarnog, neobičnog i lokalnog pre nego što se ta neobičnost pretvori u nešto univerzalno, pre nego što se u njoj pročita vlastita priča. Naime, Demić nije pohitao da novinarstvo „ocrni” onako kako se to u književnosti obično radi, koliko da pronane neke tačke gde se novinarstvo i književnost dodiruju: to je lik Milovanu R. Pantoviću, lik novinara koji u svojoj pravodljubivosti i idealizmu, nije samo samosvesna (i stoga neminovno parodična) kopija Gandija, već je u isto vreme blizak i Don Kihotu, ali i figure pisca koji su od renesanse na ovamo, uz izuzetke romantičarsko-modernističke pesničke provinijencije, obično na strani tzv. „humanizma” ma šta to značilo. Danas pogotovo. Vezu između novinarstva i književnosti, bolje reći humanističkih snova književnosti, potvrđuje i struktura pripovedanja kod Demića – priča o Milovanu R. Pantoviću, ispričana je kao roman u nastajanju jednog drugog novinara, Jovana Kanele. Sudbina Kanele, novinskoliterarnog ili literarno-novinskog kentaura, poklopiće se, u izvesnoj meri, sa sudbinom njegovog lika, ali i sudbinom „pra vog” Gandija da bi se u tom poklapanju nasilja, obznanila i gorko-ironična sudbina književnosti, ali i malih lokalnih sudbina.

Odista, u Demićevom romanu književnost je dovedena blizu novinarstva ne da bi mu se podsmehnula svojom dugovečnošću, već da bi se otkrilo da nije od žurnalizma trajnija. Pišući o kragujevačkom Gandiju, Kanela se tiho razotkriva, pa sve ono što se događa „Gandiju” događa se i Gandijevim idealima, koji su prećutno, i ideali Kanele. Međutim, oba lika i sve što oni simbolizuju, nestaju u pomračini provincije, daleko od smrti Mahatme Gandija čiji je životni angažman, za razliku od njihovih života, moguće čitati kao događaj na svetskoistorijskoj

pozornici: kao krah jedne velike imperije koja ostaje bez svog dragulja u kruni, i renesanse jedne velike zemlje.

Demićeva knjiga pati, međutim, i od izvesnih slabosti: naime, Demić nije autor koji je zainteresovan da pripoveda priču koliko da (postmoderno) uobličuje ono što je od priče preostalo. To, samo po sebi, nije problem, ali na različitoj građi daje različite razultate: prošli Demićev roman, Apokrifi o Furtuli, na primer, u neprekidnim formalnim odmicanjima uvek iznova priča istu priču koja tako funkcioniše kao večito vraćanje istog. Formalna napetost koja uvek iznova iznenanuje čitaoca, kompenzovala je uvek istu priču. U Slugama hirovitog lučonoše, Demić je pokušao da postmodernim kolažiranjem tekstova učini nešto slično, ali mi se čini da večito vraćanje priče o M. R. Pantoviću nema isti onaj egzistencijali potencijal kakav je imala priča o Furtuli.

Mirko Demić i pored ovih formalnih zamerki ipak ostaje autor veoma širokog tematskog spektra. U vreme kada je nekoć sjajna kišovska metafora „opsesivnih tema” poprilično nagrižena, upravo je niz tematskih „inovacija” ovog pisca ono što ga čini zanimljivim u kontekstu savremene srpske književnosti.

Vesna Trijić

OJAĐENI

Proučavajući rad kragujevačkog novinara, Jovana Kanele, na biografiji pola veka starijeg kolege, Milovana R. Pantovića, zvanog „jugoslovenski Gandi“, pripovedač uvlači junake (i samog sebe) u „igru ogledala“ kroz koju se njihove sudbine, u (uvek istom) „provincijalnom živom blatu“, međusobno osvetljavaju. Za Kanelu, ojanenog izbegličkim potucanjem, priča o utemeljivaču žute štampe, nije samo utočište od pritisaka lokalnih moćnika, već i poslednji pokušaj da nešto (donkihotovski) preduzme ili da, bar, svede „bilans grandioznog poraza“ i Pantovićevog i svog života. U jednonogom, neškolovanom siromahu, istrajnom u podražavanju Gandija, koji je tek u paru sa „dežurnim mudroslovom“ Kljunom, mogao da bude (ceo) urednik gradskih novina, Kanela vidi primer čoveka-klišea o kome ne postoji (jasna, potpuna) istina: ovaj fanatični pregalac, koga je nastojanje da se približi ljudima udaljavalo od njih, mogao je da bude licemerni čistunac i egzibicionista, isto koliko i plemeniti misionar, čije je neizlečivo čunenje zbog ljudskih postupaka znak nevinosti. Međutim, pošto su sve njegove dobre namere u praksi bile sarkastično izopačene, Gandijev karakter zadobija klovnovsku, pobunjeničku veličinu: karnevalizujući (umrtvljeni) život dramatičnim gestovima i skandalima, rizikujući da bude upamćen kao budala, on je uporno izražavao „izbezumljeni pogled na svet“, kojim na kreveljenje (zle sudbe) odgovara istom (očajnom i oholom) merom. Za Kanelu u smutnim devedesetim godinama, to je jedini recept za život.

Mirko Demić je redak među srpskim piscima čija gorčina potiče iz srca, a ne iz intelektualne mode; on je apokaliptičar koji ne veruje u Strašni sud i stvaralac koji misli da je stvaralaštvo nemoguće.

______________________________________________________

Snežana Božić

KOJI JE TO M. PANTOVIĆ GANDI HTEO DA POPRAVLJA SVET?

„Roman u nastajanju“ Sluge hirovitog lučonoše Mirka Demića zamišljen je i ostvaren kao metatekst, iniciran i nastao povodom i na osnovu raznovrsne tekstualne grane koju je, fiktivno, u nameri da napiše roman, prikupio Demićev glavni junak, kragujevački novinar Jovan Kanela, savremenik ratnih i traumatičnih društveno-političkih zbivanja devedesetih godina prošlog veka. Omiljena postmodernistička autorska pozicija prirenivača pronanenog rukopisa dopunjena je i varirana utoliko što se Demić u svom delu pojavljuje više kao komentator, tumač i vodič čitaocu u iščitavanju Kaneline prikupljene grane, propalog projekta upućenog nekoj inostranoj nevladinoj organizaciji i započetog romana. Uporedo s tim, autor će ispričati i priču o prelomnim trenucima u novinarskom životu Jovana Kanele, svedočeći o njegovoj nesrećnoj sudbini, kao što Kanela svedoči o sudbini svog junaka, Milovana R. Pantovića Gandija (1906-1941), međuratnog (samoukog) novinara i višegodišnjeg glavnog urednika jedinog kragujevačkog glasila toga doba, Odjeka Šumadije.

Канела
Пантовић
Кљуна
Махатма
Ганди

Demić ide korak dalje od poznate postmodernističke zaokupljenosti samim činom stvaranja. Ispod „skela“ i „prozirnih koprena“ pod koje je smestio svoju, navodno, nedovršenu granevinu, njegovo zdanje privlačno je ne toliko zbog samih konstruktivnih zahvata, na čemu se (prividno) insistira, koliko zbog tematike, odnosno sadržaja koje tretira i problematizuje. Koristeći (privilegovanu) poziciju sveznajućeg pripovedača, Demić razvija i sinhrono vodi priču uvek na najmanje dva nivoa, pri čemu su osnovne uporišne tačke, odnosno tačke dodira i preklapanja tih nivoa novinarska profesija (i sudbina) likova i grad Kragujevac. Smešteni na istom prostoru (u „provincijalno živo blato“) u različito istorijsko vreme, likovi se ogledaju jedan u drugom, međusobno se (svesno i nesvesno) poistovećuju, i ta identifikacija s drugim, oponašanje uzora, kao i ponavljanje istih ili sličnih ljudskih životnih situacija, predstavljaju idejnu i strukturnu okosnicu romana. Demićev junak Jovan Kanela odrenene momente svoje biografije prepoznaje u podacima o životu Pantovićevog jedinog saradnika Aleksandra Gajića Kljune, mada se često identifikuje i sa samim Pantovićem, Jugoslovenskim (kasnije Srpskim) Gandijem koji je, pak, svoj životni uzor svojevremeno pronašao u indijskom nacionalnom voni Mahatmi Gandiju. Iza svih stoji Demić, a iznad – sam Tvorac, Hiroviti lučonoša, Onaj „2koji sve naše sudbine osmišljava, vodi i nadgleda“: Iako u suštini jasan, ovakav strukturni model u toku recepcije romana od čitaoca zahteva (kao i hod po skelama) dobru koncentraciju, naročito u uvodnim poglavljima, gde je ponekad teško (ili suvišno?) odmah razgraničiti čije se reči, komentari i tekstovi primaju (Kanelini, Gandijevi, Kljunini ili samo Demićevi). Kao da pisac i time na odreneni način naglašava osnovni motiv imitacije i ponavljanja, odnosno ukazuje na teško razlučive „građice životnih originala i falsifikata“. Ispostaviće se, međutim, da je jedino Gandi neponovljiva kopija, jer je svojom „slepom doslednošću“ velikom uzoru Mahatmi „onemogućio da bilo ko oponaša njegovo oponašanje“. To je ono što ga, paradoksalno, čini originalnim i čime zavrenuje poziciju glavnog junaka Kaneline/Demićeve priče.

Tumačenje lika i sudbine Milovana Pantovića Gandija omogućava otkrivanje brojnih značenja skrivenih u podtekstu romana. Želeći da nekako definiše Gandija, Kanela ga, između ostalog, naziva i „melemom na ljutu ranu, dugoprugašem u milosrnu, poslednjim hrišćaninom , inkvizitorom zla, najdoslednijim oponentom svega postojećeg..“ On je deklarisani „humani radnik“, „organ javnog mišljenja“, pregalac za radnička prava, borac protiv svake zloupotrebe milosrna, „sirotinjska majka“, „mučenik od naroda za narod“, koji svoje novinarsko poslanje koristi da sugrađanima ukaže na primere zla i „nasrtaje nemorala“ koje treba iskoreniti.

Koncepcija i sadržina Gandijevih novina odražavala je njegovu „nameru uperenu ka raskrinkavanju nepodopština sugrađana“ i odlučnost „da menja svet i njegovu svest“. Svet se, međutim, takvim namerama opirao snagom srazmernom Gandijevoj posvećenosti postavljenom cilju. Gandi je bio „iritirajuća pojava“ koje se većina kloni i koju „niko ne uzima za ozbiljno“. U stalnom sukobu sa sugrađanima, on je, najčešće, bio ponižavan, ismevan, tučen, tretiran s bezobzirnošću i zluradošću. Ovde svakako treba pomeđuti i Gandijev fizički nedostatak – njegovu drvenu nogu, kojom su inspirisani mnogi podsmešljivi, zajedljivi ili sarkastični komentari na njegov račun. S druge strane, Pantovićev lični odnos prema svetu obeležen je besom, gorčinom i strahom od ljudi, koji je s godinama postajao sve veći: „Otuda valjda i potiče njegova sumanuta želja da pomaže drugima kako bi umanjio njihovu potrebu da ga se klone i izbegavaju.“ Pozitivne osobine koje su u karakterizaciji ovog lika hiperbolično karikirane, njegova „operisanost“ od ironije i samoironije, idealizam, vera u ispravnost postavljenih ciljeva i fanatična nepokolebljivost u borbi za njihovo ostvarivanje, kao i stalna „nedoumica između komičnog i tragičnog karaktera Gandijeve pojave“, čine ga duhovnim sabratom Don Kihota, što je u kritici već isticano. Pantović pomalo podseća i na Kišovog Eduarda Sama – po razmerama obuzetosti sopstvenim ludilom i osobenosti fizičke pojave, kao i po nerazumevanju okruženja, nesposobnog da prihvati ono što se na bilo koji način razlikuje i odvaja od proseka. Ukupna koncepcija Gandijevog lika, uz insistiranje na paralelizmu njegove, Kljunine i Kaneline novinarske i životne sudbine, omogućava stalno ali dobro odmereno, duhovito i inteligentno kretanje pisca prostorima ironije, parodije i satire, što čini poseban kvalitet romana.

Paralelizam dveju novinarskih sudbina dostiže vrhunac u činjenici da su životi obojice, Gandija i Kanele, prekinuti nasilno, ubistvima (a tako je i sam Mahatma, veliki Uzor, stradao). Gandi je, sa grupom sugrađana, streljan 1941. godine, a Kanela je ubijen vatrogasnom sekiricom, pred Uskrs 1999, ispred ulaza u svoju zgradu, kad se vraćao iz jutarnje kupovine – zato što je pisao „o svojim saznanjima vezanim za kriminal i korupciju u ratom zahvaćenom području“. Slika kojom se završava poglavlje „U lokvi jogurta i krvi“ kod iole informisanog savremenog čitaoca pobunuje snažnu asocijaciju na neka stvarna (i uglavnom nerazjašnjena) ubistva srpskih novinara, koji su profesionalizam ali i čisto ljudsko poštenje platili sopstvenim životom, jer su uporno i hrabro istraživali i pisali o onome što zbog nekog ili nečeg „nisu smeli“. Krug se, dakle, ne zatvara, jer se priča o sudbini novinara Kanele – van sopstvenih korica – ogleda u tragičnim stvarnim pričama o Milanu Pantiću, Slavku Ćuruviji, Dadi Vujasinović i drugima… A pouke tih priča samo ponavljaju poznato iskustvo da se svet ne može popraviti ili da je, po rečima francuskog pesnika citiranim u Demićevom romanu, „Dobro mrtvo“. Srećom, uvek ima onih koji se, iako svesni tih istina, nadaju „da možda nije mrtav napor da se do Dobra done.“ To su Demićeve sluge hirovitog lučonoše – Božje sluge, poslenici istine, poštenja, morala i milosrna, borci za socijalni boljitak, koji svoju glavu nose u torbi malo više od drugih, jer su prepušteni ne samo hirovima Tvorca, već i javnog mnjenja kome se obraćaju želeći da ga menjaju.

U skladu s brojnim paralelizmima koji funkcionišu u Demićevom romanu uspostavlja se i onaj najopštiji – paralelizam novinarstva i književnosti, s uporištem u njihovoj mogućnosti da posluže kao Arhimedova poluga za pokretanje društva ka pozitivnim vrednostima.

Stevan Tontić

SATIRA O NOVINARU, IMITATORU GANDIJA

Mirko Demić, autor pet knjiga proze, živio je prije rata u Hrvatskoj, a danas je stanovnik Kragujevca. Roman Sluge hirovitog lučonoše bavi se upravo Kragujevcem s kraja tridesetih i početkom četrdesetih godina prošlog vijeka, ili pobliže: jednim čudnim, na svoj način “angažovanim” novinarem iz tog vremena i prilikama društvenog i javnog života u kojem je taj svojeglavac revnosno sudjelovao. Riječ je o satiričkom romanu o novinaru Milovanu R. Pantoviću Gandiju – ime Gandi prigrlio je kao samoproklamovani borac za ljudska prava i istrebljivač poroka, “krivih Drina ispravljač” i “sirotinjska majka”, zaštitnik poniženih i uvrijenenih… S njim je i njegov najvažniji saradnik Aleksandar V. Gajić, zvani Kljuna, koji je zbog svog “internacionalnog “ angažmana etiketiran kao “izrod” i “tuna slugeranja”.

Demić svoj roman navodno gradi na nedovršenom romanu o Gandiju i Kljini iz pera Jovana Kanele, novinara koji je iz Hrvatske (kao i Demić) protjeran u Srbiju, a koga će za vrijeme bombardovanja od strane NATO-a ubiti na ulici tipovi kojima se Kanelino pisanje nije sviđalo.

Bio je, kao i mnogi u Miloševićevo vrijeme, etiketiran “petokolonašem” i “mundijalistom”. U romanu je, pored glavnog junaka Gandija i saradnika mu Kljune, sam Kanela od neuspješnog Gandijeva biografa pretvoren u treću tragikomičnu figuru, opisivača i “slugu” nekadašnjih, još targikomičnijih, junaka kragujevačke javnosti. Bizaran imitator Mahatme Gandija izdavao je dva lista u kojima je pribijao na “stub srama” svaku pojavu i ličnost koje mu nisu bile po volji. Imao je mnogo neprijatelja, dobijao batine, a pažnju privlačio već svojim fizičkom pojavom (sa jednom nogom od “čiste bukovine”). Taj čudak je naplaćivao svoje razgovore, kamčeći i na taj način pare za sirotinju. S nadolazećim raspadom ondašnje Jugoslavije, preobratio se iz “jugoslovenskog” u “srpskog Gandija”. Nesrećnik je i sam stradao u strašnom masakru građana Kragujevca.

Demić je vrlo inteligentno uobličio, sredstvima fine ironije i satire, portret ovog čudaka, sredine i vremena u kojima je živio. Napisao je aktuelan i gorko šaljiv roman, čije vrline daleko pretežu nad nekim manama (svaka glava se šablonski završava saopštenjem “Sa Gandijevog teleksa”, a piščevi česti ironični komentari ponešto ometaju glavni tok naracije).

________________________________________________________

Aleksandar B. Laković

DONOSILAC VESTI MORA DA STRADA

Pisanje knjige je mogućnost knjige,
a čitanje knjige je moć knjige da jeste.
Jovica Aćin

Mi ne pišemo po onome što jesmo,
nego, da mi jesmo po onome što pišemo.
Moris Blanšo

Opravdanje za ponunene citate nije puko oponašanje autora, već je, pre svega, korespondencija koju izdvojene posvete uspostavljaju sa akterima i sadržajem romana Sluge hirovitog lučonoše pisca Mirka Demića (r. 1964), što je očigledno i iz prve rečenice u njemu, koja glasi: “Najbolje i najuzbudljivije priče o sebi ispričali su oni koji su svedočili o drugima”.

Sem toga, posvete-mota su, sve skupa, kako pravila nalažu, zamišljene kao svod čitanja romana. I još jedna rečenica iz romana ide u prilog takvoj međuznačenjskoj vrednosti mota (“Ova povest pokušava da prati novinara Jovana Kanelu u neuspelom pokušaju da sastavi delove priče o drugom novinaru – Milovanu R. Pantoviću Gandiju – koji se svojevremeno upinjao da svedoči o Kragujevcu i Kragujevčanima, a kroz to svedočanstvo – kao u nekoj igri ogledala – ispričao vlastitu priču”), koja otkriva čitaocima, još na samom početku romana, neobičnu i osetljivu strukturu romana, pogodnu za bliskosti i neočekivane i nepredvidljive preobražaje. Naime, novinar i izbeglica (odnosno povratnik iz Zagreba u svoje rodno selo) Jovan Kanela ispisuje, ali ne i okončava, životopis predratnog kragujevačkog novinara Milovana R. Pantovića Gandija (1906-1941) koji je u Kragujevac došao 1926, a poreklom je iz “sela Dubrave, opštine Prilike, srez Moravički”. Dakle, novinar prebira iz požutelih novinskih isečaka po životu novinara i preispituje se istovremeno; zatim, povratnik tumači (ne)snalaženje došljaka u novoj sredini. Čitalac ima pravo dijahronijski produžiti sled uvonenjem romanopisca Demića, novopridošlog Kragujevčanina. Osim toga, postoji, pored žurnalistike i izbeglištva, još jedna zajedničkost za Kanelu i Gandija, kao i za sve nas žitelje ovih prostora. To je rat i smrt i tragika koje rat donosi. I Gandi kao i Kanela tragično završavaju, prvi četrdeset prve, a drugi devedestih godina prošlog veka, i to na ulici, ispred trafike, u jutarnjim satima, udarcima vatrogasne sekirice od strane nepoznatog napadača.

Dakle, Gandija, Kanelu i Demića možemo ucrtati na mapi Šumadije pod svodom naslova – hirovitog Lučonoše, dakle Božjeg prisustva (uočila je književna kritika – S. Tomić), što svedoči i sam Demić u svom uvodnom tekstu Strah od konačnog oblika (“Onaj koji sve naše sudbine osmišljava, vodi i nadgleda”). I jedna od tri Demićeva mota (koji su postali njegov književni običaj), preuzet od Evdokimova, čini sponu između jugoslovenskog Gandija i ≪lučonoše≫ po zaključku Kanele (“Kao i svaka kopija koju privlači original, čovek-slika teži da prevazine sebe, da bi se bacio u Boga i u njemu našao smirenje svoje  težnje”). U tom kontekstu je i priznanje Jovana Kanele o preobražaju u drugom ≪horizontalnom≫ pravcu. Naime, “Kanela uvina kako sve češće počinje da ne razlučuje činjenice vezane za sudbine svojih junaka” (misli na Gandija i Kljunu) “i situacija iz sopstvene biografije”. Tokom tumačenja Demićevog romana ova se kompozicija i potencijalna preobraćanja likova, moraju imati u vidu, jer opominju Demić i/ili Kanela: ≪kad ovo ne bi bilo pozorište (a jeste), u njemu bi se, od početka do kraja, komedija i tragedija (ta dva janusovska obraza) … odražavale u istom događaju; kako u njegovim protagonistima, tako i u tebi, dragi čitaoče≫. Moraju se, dakle, piščeve premise dovoditi u kontekst sa strukturom naznačenih likova.

Zato, pojašnjavanje ili približavanje neobične biografije jugoslovenskog Gandija i strukture romana pred nama, treba prepustiti, kome drugo, do samom romanopiscu, koji u Prologu posle prologa – Jeste (a nije) pretpostavlja: ≪Tvorac Svega, Reditelj nad Rediteljima, onaj hiroviti Lučonoša (što desnom rukom stvara, a nedugo zatim, rukavom leve to stvoreno – otire i poništava) izgurao je na pozornicu čoveka od krvi i mesa (ukleštenog između rođenja i smrti kao između dva mlinska kamena) i dao mu da ispriča svoju priču, najpre ispisanu na njegovoj koži, a otuda prepisanu u Svesku sa koje je u obliku novina umnožavana u štampariji, nastavljajući da živi još neko vreme na novinskoj hartiji i u očima retkih čitalaca (kratko, koliko traje život vodenog cveta)≫.

Po Kanelinim saznanjima o Gandijevom životopisu, kolažno i retrospektivno sastavljenog iz novinskih tekstova i retkih svedočenja, Milovan R. Pantović, ponavljam, sredinom tridesetih godina dolazi u Kragujevac i ≪kao invalid je namešten u Vojnotehnički zavod na mesto sedlarskog pomoćnika≫. Hendikep se sastojao u nedostatku desne noge, po njegovim rečima, kao posledica “uboja neprijatelja u vremeđu okupacije” (Prvi svetski rat). Ubrzo se (tačnije, 1933. godine u 18. broju Javnog mnjenja), iako “nema nijednog položenog razreda osnovne škole”, “objavljuje u javnosti” u lokalnim novinama kao dopisnik i saradnik, a kasnije, zajedno sa svojim saradnikom i prijateljem Aleksandrom V. Gajićem zvanim Kljuna objavljuju i ispisuju njihovu nedeljnu novinu Odjek Šumadije, kao i Odjekov satirični dodatak Zavrzlama. Ali, kada ≪zamire Glas (po jednima – Javnosti, a po drugima – Šumadije), preostao je, kažu≫ jedino ≪Odjek Šumadije≫, čiji je vlasnik i glavni urednik Milovan R. Pantović, tada već Gandi jugoslovenski (kasnije srpski), a njen ≪prvi i poslednji saradnik” – Aleksandar V. Gajić zvani Kljuna. Dakle, jedini hroničar Kragujevca i Šumadije u predratnom periodu (1935- 1941) bili su Gandijevi i Kljunini novinski tekstovi i komentari. I jedino čitajući njih možemo otkriti životne prilike u Kragujevcu i Šumadiji.

“Pantoviću je novinarstvo bilo nalik onoj Arhimedovoj poluzi sa kojom bi se imalo pokrenuti … Društvo … podići ga – kako on kaže – tek za stepen-dva naviše”. (I sebe, pretpostavljam). “Želeo je da bude antena” (mada je češće bivao gromobran) “koja će hvatati one teško razumljive signale što dolaze iz običnom svetu nerazumnih sfera” i da ih dešifrovane više koristi u polzu siromašnijih slojeva društva, nego li za sebe. Iz imena koje je uglavnom sam ili uz pomoć Kljune izmislio: ≪jugoslovenski Gandi≫ (kasnije srpski), ≪mučenik naroda za narod≫, kragujevački milosrdni anneo≫ (kasnije srpski), ≪sirotinjska majka≫, ≪humanista≫, ≪borac za radenička prava≫, a neosporno da je bio prosvetitelj, animator, utopista i sanjar, može se naslutiti lik kragujevačkog Gandija, kao i sadržaj Odjeka Šumadije, jer je između njih znak jednakosti. Aktivnosti u korist humanitarnog fonda su bile impresivne i sadržavale su se od javnog pozivanja na milosrne i kritikovanja onih koji nisu to redovno činili, preko Gandijevog društveno korisnog fizičkog rada kao što je testerisanje drva, do ličnog traženja pomoći za sirotinju. Često je doživeo ili je mogao doživeti neprijatnosti tom prilikom, kao što je oduzimanje ulovljenog zeca od lovaca za najsiromašnije.Njegovim žrtvama kada je humanitarni rad u pitanju, zaista nema građica. Očigledna je i u želji da se besplatno distribuira svim siromašnima novo pronaneni “Anticefalin – lek za svaku boljeticu”, iskreno se nadajući i verujući da će pomoći nemoćnima, a on ispuniti zadatak ≪sluge hirovitog Lučonoše≫.

Zatim, Gandi se zalaže za ≪otvaranje knjižnice i čitaonice≫, bori se protiv ugnjetavanja mlade radne snage, buni se protiv poroka, loših navika, neznanja, nekulture, nehigijene, bahatosti i uopšte svake učinjene napravde. Naročito se “Gandi s neskrivenim gnevom obarao na svaki oblik zloupotrebe milosrna”. Sve je to Gandi duboko preživljavao i glasno i bučno negodovao. Zato je nekoliko puta bio i grubo fizički napadan (“pretučen a ne milovan”). Čak je i štrajkovao glanu. Prkosio je svima, čak i nošenjem boce (čička) na svom reveru. Naime, retroaktivno čitati komplete Odjeke Šumadije znači jedini mogući način upoznati se sa likom novinara i ≪slugom hirovitog lučonoše≫ Milovanom R. Pantovićem i njegovom neustrašivom i upornom borbom za bolji i pravedniji život, koja je bila njegova strast, imperativ, aluzija, zavisnost….

Nakon ovako sagledanog životopisa Milovana R. Pantovića očigledne su namerno izazvane sličnosti odnosno nagon da se oponaša Mahatma Gandi. Kanela uporno tokom romana komentariše te sličnosti, pa i one iz oktobra 1941. godine kada novinara srpskog Gandija ubijaju Nemci nakon neargumentovane optužbe da saranuje sa komunistima (≪za utehu≫ – zajedno sa vinenim Kragujevčanima). Zatim, i Mahatma je kao i Milovan R. Pantović bio osnivač nekoliko novina, trezvenjak i bez poroka, borio se za prava naroda, poznat je po štrajku glani i uzdržavanju od seksa. Sve ove Mahatmine odlike možemo prepoznati i u liku idealiste, samotnjaka i osobenjaka Milovana R. Pantovića, čak i u analogiji da je Mahatma bio bolničar u ratu, a novinar Pantović je na kući početkom Drugog svetskog rata podigao belu zastavu sa Crvenim krstom. Demić je tu sličnost posebno uobličio u tekstu, pri kraju romana, Uzor kopije i kopija uzora, ističući smrt Pantovića u kojoj je “Pandan – u umiranju – preduhitrio svog Uzora. Niko nije mogao da mu prigovori kako i prilikom umiranja ne može a da ne oponaša Veliku Dušu” (Mahatmu). “Pre se može reći obrnuto – oponašani je oponašao oponašatelja”, zbog vremenske razlike tragične smrti obojice (Kopije – Milovana i Uzora – Mahatme). Svakako da je bilo i razlika, na koje nas Kanela opominje i ne skriva ih od čitalaca.

Na primer, ksenofobija (napad na Jevreje i strance uopšte), ali kao uzrok lične prirode (tučen je i klevetan od nekih od njihovih predstavnika), a ne kao plod predrasude ili nekog ranije formiranog stava. Zatim, sve je činio bučno, donkihotovski neustrašivo je uživao u oluji koju je stvarao. Posebno je zanimljiv rad na sopstvenom kultu (izmišljeni, zloupotrebljeni i predimenzionirani brojni telegrami podrške i zahvalnosti od strane uvaženih političara, naučnika i crkvenih velikodostojnika; prijemi i posete kod istih, kao i njihova uzvratna poseta; zatim, potpisi hiljade građana za njegov izbor za gradonačelnika), što nas navodi da se složimo sa stavom kaligrafa Jovana Kanele da je život srpskog Gandija bio život nesporazuma i apsurda: “S pravom se može reći kako je čitav njegov život – Veliki Nesporazum. On nije razumeo (ili nije želeo da razume) svet u kome se obreo. Ali ni svet njemu nije ostajao dužan”. Gandijev “hod po rubovima i ivicama” smisla i života uticao je da Kanela zaključi “da ga je trajno opsedala nedoumica između komičnog i tragičnog karaktera Gandijeve pojave. Zato je u Kanelinim očima on ostao trajno nedovršen i nedorečen lik” iako prevashodno “autentičan”. Ali, “sumnje” su stalno izvirale i prekrivale Pantovićevu izvornost. Osim sličnosti na relaciji Mahatma Gandi – srpski Gandi (Milovan R. Pantović) – Kanela – pisac – čitaoci romana Sluge hirovitog lučonoše, neobično je važna još jedna analogija, i to vremenska. Naime, ambijent i uslovi u kojima Kanela opisuje (na osnovu novinskih dokumenata i svedočenja) Kljunu, Gandija i njihove savremenike, životne probleme i okvire u kojima opstaju, kao i njihove načine promišljanja, današnji čitaoci osećaju i prepoznaju ih kao svoje i još uvek prisutne i aktuelne. Imamo pravo otići dalje, pa i pojedina društvena i staleška pitanja dovesti u poredbeno-prihvatljiv dijalog. Na primer, status novinara i novinarstva, što možemo uočiti u aluziji na sličnost imena i sudbine između Milovana Pantovića i nedavno ubijenog novinara iz Jagodine Milana Pantića; moralni lik Kragujevčana i odnosi među njima; navike; poimanje politike; odnos prema vlasti i bahatost vlasti prema narodu; večni doživljaj kontrasta tune-domaće, što polemičkim intencama samog Gandija (naročito u sarkastičnom kontekstu) asocira na današnju “NVO estetiku” (prisutnu u medijima, ali i u književnosti), po kojoj je važnije ono što je poželjno čuti (o nama i našem pamćenju), nezavisno što nije istinito i nije logično, ni u stvarnom ni u romanesknom svetu. Zapravo, kao da se ništa (bitno) nije promenilo za više od pola veka. Pa se živahne i analogne asocijacije nastavljaju sa pojedinaca na vremena i prostore, koji su nam dodeljeni (Gandiju, Pantoviću, Kaneli, Demiću, čitaocima), na prvi pogled vrlo različiti, ali suštinski slični, tačnije već doživljeni. Zato se aktuelizuje pitanje da li mi danas možemo prepoznati našeg Gandija, ukoliko on postoji, ili da li nam je Gandi danas neophodan ili potreban.

Posebna odlika Demićevog romana jeste u zavidnoj međutekstovnosti, koju je on i ranije ostvarivao (na primer, u romanima Slamka u nosu i Ćilibar, med, oskoruša, pa i u Apokrifu o Furtuli), ali je ovde još slojevitija, iz više glasova, iz više vremena, iz vise prostora. Dakle, pored tla Šumadije, kao paralela i sadržajna podloga dramskog toka romana jeste biografija Mahatme Gandija. A sa druge strane, roman piše novinar Jovan Kanela i komentariše tačnije uporenuje se i iznenanuje rezultatima komparacije. Ali, pored glasa Jovana Kanele (citira ga Demić u više od četrdeset kraćih ali, za roman, temeljnih i stožernih tekstova-zapažanja) koji se sastoji od dva – jedan čine i odrenuje dokumentarni glas, a drugi preispitivalački (italicom označen), javljaju se Kljunini nalazi, njih trideset i osam ukupno, i oni su Kljunini satirični i ironični komentari neke od društvenih pojava uglavnom okarakterisane kao bolesne i po društvo opasne. Zatim, tu su i tekstovi iz Odjeka Šumadije, svakako doraneni, preraneni, domišljeni ili pak izmišljeni, pod naslovom Sa Gandijevog teleksa, i oni su iste brojnosti koliko i Kljunini nalazi. Demić odnosno Kanela dozvolili su i samom Gandiju da se obrati čitaocima u prvom licu i to u dvadeset navrata u rubrici Iz delovodnika M. R. P, koja se ciklično javlja. I sam Demić je sročio esejistički početni, već prozivani Strah od konačnih oblika i završni tekst Ako vas put nanese. Sem toga Kanelin odnosno Demićev istraživački duh otkriva nam činjenicu da je ≪Pantovića u literaturu uveo Ljubiša Manojlović, romanopisac, njegov poznanik i novinarski sabrat≫. Gandijev identitet u Manojlovićevom romanu se krije pod aliteričnim pseudonimom Žika Živ Zakopan, dobijen, navodno nakon komičnog ≪neuspešnog samosmaknuća≫ pomeđuti Žika je zahtevao od ≪Gradskog poglavarstva odobrenje da se živ zakopa≫. Inače, Jovan Kanela svedoči o pokušaju Gandijevog samoubistva, i to kroz ironičnu i nadrealnu sliku davanja trogodišnjeg pomena“neuspešnom samosmaknuću”.

Ovakva mreža podataka i sadržajnih preseka po brojnim semantičkim ravnima ubedljivo govori o dometu metatekstualnosti Demićevog ≪romana u nastajanju≫, kao i o njegovom višepoteznom načinu gradnje romana. Ova polifoničnost značajno utiče na dostupnost i prijemčivost značenjskih silnica, jer brojne događaje koje nije bilo moguće ispitati, a imaju nekoliko varijanti, jedino su se ovako mogle dočarati, proveravati i suprostavljati ih međusobno, uz nenaglašenu sugestiju, bez imperativa, koja je od njih prihvatljivija i moguća, pošto smo, kao narod odrastao na bajkama i junačkim pesma, u stanju da pretpostavimo, domislimo i izmislimo, obično onako kako bi mi hteli da je bilo.

Važno je reći, da naspram nesavršenosti i različitosti izvora i sećanja, kao i međutekstovnog višeglasja, struktura romana ima jasan ritam i potrebnu čvrstinu, a uvodni i završni tekst su korice odnosno zidine, unutar kojih se neprozirno i nesaznajno, prošlo i brutalno današnje skladno uvezuje u celinu.

I na kraju o kraju, ironično ali tačno, u epiloškom tekstu Nije (a jeste): “Ovo je još jedan od dokaza da se smrt ne prevazilazi životom, već samim umiranjem. Jedino je ona u stanju da ustvrdi kako nikad i nigde nije postojao grad Kragujevac, ni Milovan R. Pantović Gandi, ni Jovan Kanela, a ni onaj što je sve ovo krojio i prekrajao. Pantovićeva smrt je van našeg domašaja; ona se dešava izvan korica Kanelinog rukopisa, u trenu kada ih sklopimo”.

Nije li Demićev roman stara priča o donosiocu vesti (istine) koji mora da nastrada, kao i, ovom prigodom, Milovan R. Pantović Gandi – sluga hirovitog lučonoše.

O knjizi JABUKE HESPERIDA

 

Proza u nestajanje / Bogdan Arnautović. – [U] "Srpki glas" (Topusko). – God. 2, br. 15 (juli, 1991), str. 20.

Knjiga pitanja / Dragana Panić. – [U] "Narodna armija"(Beograd). – God. 46, br. 2692 (14. februar, 1991), str. 30.

Konstrukcije, smrti & aforizmi / Nenad Šaponja. – [U] "Polja" (Novi Sad). – God 38, br. 395-396 (januar/februar, 1992), str. 58.

O knjizi APOKRIFI O FURTULI

 

Otpad edenskog vrta / Mila Stefanović. – [U] “Povelja” (Kraljevo). – God. ?, br. 3 (2003). str. 161-165.

Skarabejština kao planetarni trend / Nebojša Devetak. – [U] “Dnevnik” (Novi Sad). – (18. februara, 2004), str. 21.

Hristizirana biografija zla / Zoran M. Mandić(Beograd). – [U] “Književni magazin”. – God. IV, br. 34 (april, 2004), str. 42-43. (Danas)

Postmoderni roman s molitvenom poentom / Stojan Đorđić. – [U] “Zlatna greda” (Novi Sad). – God IV, br. 30 (april, 2004), str. 67-68.

Rok trajanja / Slobodan Vladušić. – [U] “Politika”. – God. 101, br. 32555 (subota, 26. jun, 2004), str. B5.

Mila Stefanović
OTPAD EDENSKOG VRTA

Izolovanost osetljivih tema, istrošenost jezika, ali ne i u prostoru prećutanog, potiskivanje zarad predrasuda, večno trajanje književnog licemerja i kolektivne cenzure, obnavlja se novom knjigom Apokrifi o Furtuli Mirka Demića.Prethodno objavljene knjige su koncetrati jedne pozamašne, ali savladane, lektire iz različitih književnih epoha. U stvaralačkoj hronologiji autorova pažnja se pomera sa imaginacije vatrom (zagonetka Napoleon) i fenomena izgubljenih knjiga (traganje za Šulcovim Mesijom) na provocirajući esejistički tekst o analnosti zla i estetici ružnog. Promeniti stereotipe i uspostaviti novi poredak u književnosti nije novina, ali je paradigma ovih resursa književnih preokupacija prilog retkim stvaralačkim postupcima koje nalazimo u kontroverznoj i neobičnoj knjizi Mirka Demića. Autor u ovoj knjizi liči na junaka moderne drame apsurda koga razjeda privid ljudske sreće i stvarnost počinjenih zala.

Kako razlike između horizonata izvornog teksta i tolkujućeg pisma čine nesvodivom razliku između autora i njegovog tumača, mogućnost približavanja središtu teksta ostvaruje se kao čitanje pisanja Knjige o odsutnom. Pre svega autor je napravio kolekciju nezauzetih mesta u registraturi književnih tema. Izborom rekvizita, nusproizvoda ljudskog duha i ljudskog tela esejistički je razvio fenomen zla, sveprisutnog i neizbežnog u minulim i savremenim civilizacijama. Nenapisano iz domena zla kompenzira se označavanjem preko fragmenata i citata značajnih dela svetske i naše književnosti. Sprega dokumentarnih elemenata i bujica citata je osnovna koncepcija ovog Demićevog dela. Skriveni etos je borba protiv maske, tj. konvencionalnosti i društvenog privida, u ime individualne istine; čemu toliko individualnih žrtava u ime opšteg spasenja, osnova je fokusiranja piščeve energije. Dominantnost citata je literarno pokriće i posredovanje između znakovnog sveta i materijalne zbilje.

Organizacija Furtuline priče pretvorena je u predmet igre, možemo reći i autora i čitaoca. Čas je to priča u žanru biblijskog jevanđelja, zatim kratke proze i, u finalnom svođenju stradanja, dramski predstavljena; posebno je intrigantna zaokupljenost didaskalijama. Intertekstualnost uspostavlja mrežu nad svim leksičko-enciklopedijskim odrednicama. Senke biblijskih tekstova preobražene su iz pozitiva u negativ. Edenski vrt nije uzgajalište ljudske vrline, ono je rodno mesto ljudske patnje i greha. Celokupna građa u asocijativnom nizu podseća na rendgenski snimak Šošinih tuberkuloznih pluća- kostura obavijenog vlažnim tkivom, koju umesto ulepšane fotografije ljupkih crta života, nosi njen obožavalac Hans Kastrop. Provociranje tekstom, koji korespondira sa mitskim senkama i mnogim tramsformacijama kulturološkog modela postojanja čoveka u prirodi i društvu, odvodi nas u nove avanture čitanja i književnih sloboda, ako tu slobodu shvatimo kao instancu čitaoca. Zarobljeni u determinantama između naše oralnosti i analnosti, zabašurujemo negativne produkte sopstvenog i kolektivnog postojanja. Književnost je prebukirana dokazima o genetici ljudskog zla i njenoj razmnoženosti. U Demićevoj verziji književnost je, između ostalog, deponija čovekovih gadosti i varvarstva.

Novi prebacivač pojavljuje se u knjizi o Furtuli, umesto kostura, oko koga deblja meso priče, sada se predmet pisanja konvertuje u izmet. Status upotrebljenih reči iz fekalne proizvodnje prevazilazi tretman značenja, indeks tih reči je metonimijskog karaktera, bez obzira na piščevo gađenje nad indoktiniranim čitaocima. Upozorenje, da se ne uvažava eufemizam svojstven ljubiteljima lepe književnosti, preti da smanji i onako malobrojne konzumente knjiga nad kojima se dodatno rasuđuje. Nužda zagađivanja iziskuje eliminaciju naših i tuđih govnjivih tragova, i ako nije reč o metafori onda zapadamo u nihilizam. Homo fekalius postaje čovek tek kada prorade sve mentalne funkcije. Povratak u idealizam ostvariće se onog dana kada se fiziologija suštine – razdvajanje na čisto i nečisto, umesto u unutrašnjosti stomaka bude odvijala na nivou duhovnosti sveta, pod uslovom da svi imaju isti prerađivački aparat. Ta estetika istovetnosti je neizvodljiva, ali je u gomili naglašenih različitosti poželjno ukidanje zla, ma koliko to pretilo ukidanju sveta.

Demićev traktat o zagađivanju ima svoj redosled, prvo je bila glad, potom se čovek najeo, pa zagadio i sebe i okolinu. Glad nije samo fiziološko stanje, to je najjača i vrlo izvesna pretnja čoveku. Manipulacija moćnih nad slabijima vezuje se za glad, primarnu za hranom i sekundarnu za duhovnim ispunjenjem. Ta manipulacija sa gladnima zauzela je prilično prostora u knjizi. Mnogo toga vezanog za ljudski organizam i njegov duh obrazloženo je u ključu fiziologije zla. Istina je da smo od Biblije svi na istom, ali nas razdvaja gustina duhovnosti ili prednost izabranih da na vreme spreči pošasti. Metaforičnost prosvetljenja je u naznakama, ni Bog nije čist čim se u njega sumnja, mi smo
još manje jer smo naslednici onih koji su ga razapeli.

Uslovljenost između literature i nužnika je po Demiću neraskidiva; mnoga dela završila su na đubrištu civilizacije, a mnoga će se naći tu neizostavno. Funkcija đubreta i kanalizacionih sadržaja kreira se na nov način. Tržište je pospešilo industriju koja briše trgove zagađivanja. Prvo smo imali čistače u karnevalskoj književnosti, u rableovskom, pa potom u kolabrenjonskom maniru. Sada nas opsedaju oni što oplođavaju svoj kapital na sadržajima fizioloških potreba. Ta civilizacijska novina je polazna tačka svim naknadnim čistuncima. Po nekoj slobodi nameće se preokupacija o rastućoj proizvodnji sredstava za higijenu i ulepšavanje. Čim stupite u prostor razvijenog sveta prvo što morate da naučite jeste kodeks o odlaganju đubreta. Svemu se zna red i ništa ne sme da smrdi, iako nas smetlišta zatrpavaju i truju. Nema pomena o tehnologiji prerade duhovnog otpada na kome insistira Demićev tekst. Ali intelektualci zapadnog sveta uveliko upozoravaju na predstojeće: Većina radi ono što se u sličnim situacijama uvek i radilo: čisti. Što više smrde oni alegorični leševi u ormanu, to više moraju da blješte pločice u kupatilu. Budućnost pripada reciklaži, a brojni šareni kontejneri za belo staklo, zeleno staklo, papir i plastiku značajno doprinose boljem izgledu gradova. (Henrik Broder Analnost zla, predgovor nemačkom izdanju eseja Hane Arent Posledice nacističke vladavine). Srećni logori su budućnost sveta, u njima će biti očišćeni svi smradni tragovi, samo će rajski vrtovi podsećati da je tu nekad bio zametak svih zala.

Sve biografije stradalnika od Hrista do današnjeg dana vonjaju na tragove ljudskih zala. Kazne, progonstva, zatočeništva svih vremena stale su u sadržaje mnogih kibli koje zatvorski čistači ne mogu da sklone, bez obzira koliko dugačke bile drške kojime se ta nečistoća iznosi iz bivših logora. Bodlerovo Cveće zla hrani se na gnojivu oronule civilizacije: Živi đavo drži niti što nas miču! / Mi ljubimo stvari sve gadnije i niže, / Svakog dana Paklu za korak smo bliži / I ne gade nam se smradovi što niču/. Putevi izbavljenja prohodni su samo prividno, uvek kratkotrajno. Svest o grehu po pravilu dođe kada nema snage za iskupljivanje. Bodler je uočio da je to za civilizaciju bilo kasno polovinom 19. veka.

U Demićevoj fragmentarnoj prozi nema citata ženskih autora, a upravo su one dodatno nečiste. One rađaju poklonike zla i otuda naknadna problematizacija kako zaustaviti to upravljanje imovinom zla. Skonost ka ublažavanju i poetizovanju čednih perspektiva iz ženskog ugla nalazimo na mestima gde grubosti jezika pristoje. Tako Margaret Jursenar u Hadrijanovim memoarima promišlja poslednje trenutke u bolesti velikog vladara koji se lišavao hrane. Njegova upitanost korespodira sa Demićevim menijem u Apokrifima o Furtuli. Hadrijan preispituje svoje zasluge i učinke: Nemoj me vređati smatrajući me za običnog poklonika lišavanja: obred koji odigrava dva ili tri puta na dan, a cilj mu je da održava život, svakako da zaslužuje našu punu pažnju. Pojesti voćku, znači uneti u sebe lepu, živu , stranu stvar koju je othranila i odnegovala zemlja, kao i nas; to znači prineti žrtvu, samo tu sebe više volimo no stvari.(…) Nikad nisam zagrizao ceo vojnički hleb, a da se ne zadivim što će ta teška i gruba masa umeti da se pretvori u krv, u toplotu, možda u hrabrost. Ah, zašto moj duh, i u svojim najboljim danima , ima samo jedan deo te moći. Hadrijan svodi bilans na izmaku, kada je teško u prisustvu lekara ostati car: Oko praktičara je u meni videlo samo tokove, smešu limfe i krvi. Margaret Jursenar izbegava da ukaže na tokove organa za varenje, dokazujući da je prećutkivanje bolje.

Produkcija jela, hrane za telo i duh su u ženskoj kompetenciji. Jesu li u Demićevoj kuhinji svi kuvari androgini? A koliko je stara kulinarska veština, dokazuju antički spisi, jedinstveni i usamljeni pisani spomenici kulture privatnog života. Pomeni o kulinarskoj literaturi su mnogobrojni: Enejev spis Poslastice, Katonova uputstva o jelima u delu O zemljoradnji, Varonovi i Kolumelovi spisi, kao i čuveni Apicijev kulinarski spis Rimski kuvar. Ova poslednja knjiga , čiji je autor, priređivač i prevodilac Slađana Milinković, pripremljena je za objavljivanje u izdavačkoj kući Stilos iz Novog Sada, koja je objavila i kontraverznu knjigu Mirka Demića Apokrifi o Furtuli. Da ne biste hranili zle misli jedite jabuke, zgotovljene još u biblijska vremena i u Demićevoj pesničkoj radionici. Recepti su privatna stvar baš kao i odlazak u toalet. Da li je, objavljujući ovu knjigu, Mirko Demić izlučio i svoju književnu hrabrost, videćemo u nastavku priče o prošlim i budućim počiniocima i žrtvama zla?

Knjiga pred nama je fragmentarna proza o razračunavanju između optimističke pozicije dobra u čoveku i nihilističkog nasleđa njegove uloge u zlu. Tekst relativizuje vrednosna merila lepog, dobrog i istinitog, ali i traži ukidanje metafizike zla, začetog u Edenskom vrtu.

Zoran M. Mandić
HRISTIZIRANA BIOGRAFIJA ZLA

Na sceni savremenog srpskog romana Mirko Demić je veliko, iznenađenje. Iznenađenje, koje je, samo, sebi preporuka za vaganje izvaganog, naročito, u poslovima imaginarnog redoslediranja dela čijim autorima su utvrđeni književni rejtinzi. Koji su svesni da nema ničeg nepoznatog danas u savremenom srpskom romanu bilo u kom smislu. Da je sve registrovano. Rubrucirano. I invetirano. Sa generskim dosijeima. Ali, vratimo se Demiću, njegovom romanu Apokrifi o Furtuli, koji o svemu tome na nesebičan način izveštava, ili skreće pažnju, uprkos, brojinim zamkama u koje ta pažnja može da upadne, ili bude gurnuta “bočnom silom” neke posrednosti. Naročito, one otvorene za davanje saveta, čak i naloga, kako se treba pisati roman. da bi se o njemu razvila recepcijska priča. Onih na čija su imena zavode takva savetovališta. I drugi distributivni centri.

Malo je reći da je Mirko Demić darovit pisac, ali dovoljno je, sasvim dovoljno, za ovakvu promociju njegove književne pojave, ili o jednog ovakvog starta, istaći da je lucidan, da razume, kako “život”, tako i “smrt” jezika, “koji je nastao kada je razumevanje prevršilo svaku meru, a čovek progovorio iz straha od smrti jezika”. A, takvi pisci imaju šansu za opstanak i kada pišu samo po inerciji, jer od inercije mogu da se brane svešću o statusima i mandatima “upadljivo dvodimenzionalnih reči”. U čije “ispisane sasude” je sve teže uliti nekakvo značenje, koje se u nedostatku “posuđa” reči razlilo po mnogobrojnim zemaljskim i nebeskim pukotinama. Među kojima je potrošenost reči” postala opšte mesto. I “problem velikog broja posuda koje treba ispuniti sa ono malo preostalog značenja”. Ono, što u izvesnom smislu počinje od Flobera, koji je izrekao da je “život kratak, a umetnost duga, čak nemoguća kada se piše jezikom do kraja pohabanim, trošnim, oslabljenim, koji puca pod rukama čim se zategne”. Demić je svoje Apokrife o Furtuli napisao na jeziku u koji više ne veruje, kao Pol Valeri, na jeziku u kome se, po Encensbergeru, dogodila “bezglasna katastrofa”, a po Hamvašu “koga je preraslo postojanje”. Pišući svoj esejizirani roman Demić je imao na umu i žaobu Rolana Barta za “dobrim srećnim vremenima govora”. I uverenje Šklovskog po kome su “sada reči mrtve a jezik nalikuje groblju”. U tom opredeljenju on se čak usudio da prutivreči jednom Borhesu obraćajući mu se rečima, “da na svetu ne postoje četiri priče, već jedna jedina – Hristova (Hristosova)”, te da je bilo potrebno da protekne mnogo vekova a bi se dospelo do tog saznanja.

Čitajući tako Demićeve Apokrife o Furtuli i nastojeći da ih u svesti svedemo na onu vrstu razumevanja, koja u svakoj “ličnoj ravni” čitanja ima sposobnost uočavanja njihove osnovne matrice, ili one “romaneskne niti”, koja poput silikona svojom lepljivošću vezuje tkivo teksta sa egzibicionizmom metafora i drugih figuralnih pomagala, uočićemo koliko ti “apokrifi” liče na “beskrajne mogućnosti variranja” i destabilizacije “eventualnog straha od jednoličnosti i praznine”, odnosno na čitanje, koje može biti po Borhesu, izvor svakog pisanja: poezije i filozofije. Legende i bajke. Onako kako književnost rađa književnost, čak i u rigidnom poslovanju sa intelektualnim operacija: metatekstualnosti i citatnosti.

Rečju Demićev roman o Furtuli mogao bi se označiti pričom koja naslućuje doživljeno čitalčko iskustvo sa prethodnom emocijom, koja nije samo intelektualna. Koja je “otkriće emocije”. Diktat “neke nepoznate sile”, pred kojom je “svaki živi stvor, bar na čas, svedok zla”. A, zlo se širi umnožavanjem svedoka, pri čemu je svedok poslednji čuvar zla. Svedok koji zlu daje verodostojnosti. Sa te tačke gledanja Demićev roman karakteriše stil koji se zasniva na ironiji pisan u ekstazi, sinhraziji, mimezisu, pobuni, razaranju, sarkazmu, koji u prenosnom kontekstu podržava “filozofiju” romana, kao “književnost objekta”, odnosno ideju po kojoj je poetika teksta važnija od stvarnosti. važnija od onog o čemu govori. S druge strane kod njega postoji naboj da se stvari saopšte sa velikom “žestinom i intezitetom”. To “saopštenje” imaginirano je u liku “rečnika” iz kog Demić komentariše enciklopedijske pojmove folozofije, literature i književnosti. Sveta i vremena. Apokrifa i citata. Zaborava i straha. Svedočenja i pristajanja na neredigovanu zbilju kolapsa. Beznađa. Kolotečina. A, sve to kroz prizmu biblijske biografije o Hristosu. O početku i (ob)računu sa zlom. Sa zločinstvima, koja su ljudi usvojili kao “red vožnje”, uz opasku “da čovek sve odlučnije hoda kroz svet i vreme, i što mu pogled bludi sve više i dalje, on sve manje gleda kuda hoda i gde staje”. Na izvestan način to gledište je prilično široko. Ima harizmu oslobođenog mišljenja. Od hipokrizije. Od “zidova crkve koju su (pre)ćutali svedočenja i srušili se”. Demić je shvatio opšte konture (žanr i formu) tog gledišta. Njihovo dospeće u telo romana. Sa reminiscencijama. Stavovima. Osećanjima. Digresijama. Navodima. Prepiričavanjima. Tim shvatanjem je na lucidan način otvorio zanimanje za pitanja o “pravima malog čoveka” usred potrošenog jezika. Učinio je je to sa mnogo strasti i ozbiljnosti hladnokrvno se držeći sa biblijski gelender istorije. Njene mnpogobrojne: slike, misli i vizije. Etike.

Stojan Đorđić
POSTMODERNISTIČKI ROMAN S MILITVENOM POENTOM

Svoj novi roman “Apokrifi o Furtuli” M. Demić je sastavio od sedam različito napisanih poglavlja, s molitvom na kraju “Hriste, bože”. Demić skora da i nije morao dopunjavati naslov pozivanjem na konvenciju o pronađenom rukopisu i označavati sebe tek kao priređivača, jer njegov roman i bez toga ne izgleda kao da ga je napisao neki romanopisac, već pre nekoliko anonimnih pisaca drugih i to mahom neumetničkih žanrova. Prvo poglavlje nosi naslov “Furtulino jevanđelje” i tako je i napisano, potpuno u biblijskom tonu i stilu, u šezdeset i šest numerisanih rečenica, kao kratka povest o životu i stradanju Radeta Furtule u logoru Jasenovac. Po optužbi u za navodni pokušaj bekstva, logorska vlast izvršava nad njim svoju paklenu egzekuciju naređujući dvanaestorici ostalih logoraša iz njegove barake “da ga moraju umoriti do svanuća”, pod pretnjom da će, ako to ne urade, “svi do jednoga u mukama postradati”. Monstruozno smaknuće nedužnog logoraša svezanog za stub pored kible završava se groznim prizorima mešanja “Furtulinog mozga sa pogani njegovom i i pogani Dvanestorice njegovih sapatnika”.

Slika kible i fekalija poslužiće kao tematska veza za sledeće poglavlje “Civilizacija skarabeja”, koje je većim delom napisano u formi esejističkih fragmenata o čovekovom odnosu prema izmetu, u raznim vremenima i raznim civilizacijama, a završeno parabolom o skarabeju, insektu koji polaže jaja u kuglice izmeta i u toj smradnoj posteljici leže potomstvo i održava vrstu. Pri kraju svog bizarnog spisa narator ovog poglavlja pomenuće i Furtulino stradanje i time priču vratiti njenoj pravoj temi posle tog neočekivanog i mučnog ekskursa u fekalomanske fenomene, u odvratno.

U trećem poglavlju logorsko smaknuće se evocira po drugi put i to u nešto razvijenijem i ekspresivnijem umetničkom obliku pozorišne inscenacije s ciganskom muzikom. Ali naslovom “Inetermeco” ovom poglavlju kao da se umanjuje njegovo mesto u celini romana, mesto kratkog prekida i umetničkog ekskursa pre nego što se pređe na ostale priloge, koji su napisani u formi opštijih razmatranja. Svako od tih razmatranja ima svoju posebnu temu, poseban oblik, nove protagoniste i drukčiju značenjsku dimenziju. Njihovi autori ostaju u svim poglavljima anonimni, ali im je pozicija posebno artikulisana, bilo u prvom licu, sa slabijom ili jačom merom prisustva, bilo na najposredniji način, u drugom licu množine, apostrofiranjem svih kojima se obraća. Pa tako, u formi enciklopedijskih odrednica Demićev narator uzima neutralni, učeni ton i govori o različitim fenomenima koji se mogu dovesti u vezu sa temom smrti i umiranja nižući jednu za drugom dvadesetak lapidarnih odrednica čije su teme smrt jezika, bolest, apokalipsa, zlo, zatvor, strah, ubistvo, ćutanje, apokrif, logorska muzika itd. Ipak, nije prva namera ovog anonimnog enciklopediste da predstavi razna poimanja i poznatije ideje o umiranju, već da ih propusti kroz vlastita saznanja, od kojih mu je najvažnije ono konačno saznanje smisla čovekovog postojanja, saznanje o tome da čoveka čeka samo jedna sudbina “ona Hristova, iz koje su izvedene sve ostale, nesavršene i kvarljive”, što na svoj način potvrđuje i Furtulin primer, na koga se poziva i ovaj Demićev autor” hvatajući priključak za početnu fabulativnu nit romana. Za tezu koju zastupa on ima jači argument – iskustvo vlastite sudbine, paradoksalno potkrepljen okolnošću koja se, nekako, razabire, naime, da on svoj spis piše na ovom svetu, dakle, posle iskustva sopstvenog umiranja.

Na Furtulin primer kao jedan među drugima neće se pozivati autor poglavlja “Traktat o svjedoku”, koji, “nakon dugog i tegobnog življenja”, takođe, iz “nebeske prespektive” iznosi “nepristrasan sud o svojoj nebeskoj obajvi”. Umesto na priču o Furtuli on se poziva na jednu drugu priču, na vlastitu sudbinu, po stradalništvu podudarnu Furtulinoj: sudbinu žrtve zločinačkog klanja u crkvi. Njegova pozicija, koju on zauzima pišući svoj mali traktat o svedoku nije, međutim, prevashodno etička, jer se on i ne bavi problemom svedoka o moralne i moralne odgovornosti očevica zločina, no govori upravo o
žrtvi zločina, koju eufemistički naziva svedokom. On to i ne doživljava kao eufemizam; to je njegov ključni obrt: da žrtva postane svedok i to onaj najpouzdaniji a smisao tog obrta je, naravno, u tome da sama žrtva dođe do reči i pored svog tragičnog stradanja i uprkos zločinu kojim je ubijena i reč žrtve. Kao očevidac vlastite pogibije, nesrećni svedok i dokaz neminovnosti Zla, koje mu je, kao svedoku, jdino što ga može snaći. Za razliku od žrtve, svedok-žrtva ima i druga iskustva iz zamršene fenomenologije mučeništva i stradanja, na primer, iskustvo stida pred xelatom, koje oseća intenzivnije od samosažaljenja, ili od osvetoljubivosti, pa čak i od želje za izbavljenjem. kao očevidac vlastite pogibije, on zapada u neku vrstu fatalizma izvodeći zaključak da je sudbina svedoka koja ga je zadesila bila jedini ishod koji ga je mogao snaći, da je to bilo neizbežno i da je, isto tako, i Zlo jedna
neminovnost, a kako sudbina nije pripalo njemu, već drugima.

Ako je prvo poglavlje bilo biblijska priča o mučeništvu, kao suva skica i narativna podloga za razvijenija tumačenja, ako je drugo, u stvari, u esej i parabolu zaogrnuta prva reakcija, reakcija gađenja i zgroženosti, kao autentična i nezamenjiva podloga tumačenja, ako su četvrto i peto analitička izvođenja prvih uopštavanja i objašnjenja, dotle je peto poglavlje, pod naslovom “Poslanica Dvanaestorici” saopštavanje glavnih ideja i poruka do kojih Demićev narator stiže. Tu više nema ni naracije, ni emotivne evokacije, ni dramske inscenacije, ni učene rasprave i tumačenja, već ima samo ideja, iskristalisanih istina koje se sipaju u lice kao koncentrisani oblik semantičkih potencijala svega što je prethodno rečeno. Tu se naracija, iako tek započeta, povlači pred bujucom aforizama, gnoma i kletvi.

Romaneskne naracije, zapravo, i nema u “Apokrifima o Furtuli”, priča se odmeće i skriva u kraća objašnjenja, zaključke i poruke, a romaneskno viđenje glavog događaja i junaka se sažima u nekoliko posebnih esejističkih elaboracija. A one se izvode u jednom sasvim izmenjenom, čini se u pravi mah, više paradoksalnom nego apokrifnom semantičkom ključu, s obzirom na okolnost a ipak ne živimo u doba srednjevekovnih kanonskih istina, već znatno slobodnijih i relatizovanih misaonih preokupacija.

A, u stvari, Demićeva literarna interpretacija logorskoh smaknuća crpe svoju snagu baš u apokrifičnosti, u totalnoj deziluziji, prema kojoj su i paradoks, makar razvijen do apsurda, ili krajnji pesimizam tek do pola ispijena čaša žuči. Ako je dve hiljade godina od poznatog žrtvovanja radi izbavljenja od zla. i danas, brutalno ubijanje, prosto, činjenica čovekove stvarnosti, onda se time poništava sama mogućnost izbavljenja podnošenjem žrtve, a žrtvovanje nije ništa drugo do iluzija, zapravo način da se izbavljenje odloži, a ubijanje nastavi. Ako pesimistički odgovor odiše gorčinom, onda doživljaj nemogućnosti izbavljenja žrtvovanjem, posle tolikih primera uzaludnih žrtvovanja, posle tolikih primera uzaludnih žrtvovanja, koji ne znače ništa drugo do najavu budućih žrtvovanja, a upravo je to doživljaj koji izbija iz Demićevog romana jdva da se može odvojiti od gađenja samo, ako nije gađenje samo. Reklo bi se, težak, pretežak doživljaj za bilo kakvu interpretaciju; a umetnička
obrada toga doživljaja nezahvalan zadatak, od kojih mnogi okreću glavu, ali poneki savremeni umetnik, evo kao Demić, srećom, ne.

Nebojša Devetak
SKARABEJŠTINA KAO PLANETARNI TREND

Već u samom naslovu knjige Mirka Demića Apokrifi o Furtuli naslućuje se nešto mistično i tajanstveno, našto, naravno, upućuje leksem apokrif čije značenje nas i vodi u tom pravcu. Dodatnu mistifikaciju, odnosno nedoumicu autor pobuđuje time što se čitaocu predstavlja kao puki priređivač tekstova o Furtuli. Da se radi o maštovitoj zamci proniknuće svaki lucidniji čitalac ako pročita moto na početku knjige preuzet od Rejmonda Federmana u kojem između kojeg stoji da je postmodernizam kao književni pojam izmišljen da bi se bavio holokaustom. Sad je već jasnije kojim će se postupkom i zbog čega Demić poslužiti u pisanjuove knjige. Knjige, velim, jer joj je kao i većini postmodernističke literature nezahvalno određivati žanrovsku pripadnost iako u CIP-u slovi kao roman.

Prvih nekoliko stranica naslovljenih Furtulino jevanđelje i pisano je u formi biblijskog spisa kroz koji nas autor upoznaje sa glavnim likom Furtulom, začetim negdje u okolini Sarajeva, u majke Marije blagoslovene među ženama, još dok se nije sastala sa njegovim ocem Josifom. Već ovim novozavjetno prepoznatljivim detaljem Demić “priprema” čitaoca za njegovu daljnju, mučeničku, odnosno hristoliku sudbinu, koja će ga jednog dana vagonom treće klase dopratiti u Jasenovac, gdje će ga zatvoriti sa dvanaestoricom (nikako nije slučajan broj) njegovih sapatnika, logoraša. Jedne noći ustaše, koje Demić ne imenuje već ih metaforički opisuje kao ljude sa samoglasnicima na kacigama hapse Furtulu u nužniku optuižujući ga da je namislio pobjeći iz logora. Vraćajući ga u baraku među dvanaestoricu osuđenika kojima narediše da ga moraju do jutra likvidirati ili će sami završiti u teškim mukama. Pošto ni jedan od ove dvanaestorice ne htjede da ga ubije, nakon višečasovnog dogovaranja odlučiše da ga vežu za stub blizu kible, pa kako koji bude išao da vrši nuždu da ga udari motkom ili sjekirom. Mala nužda – udarac motkom, a velika – ušicama sjekire. Ovo bi, uglavnom, bila okosnica priče o jezivom Furtulinom kraju.

Demić, međutim, ne ide narativnim, pravolinijskim i realističkim postupcima oblikovanja romana; klasično ispričan sadržaj priče stao bi na stranicu dvije, što bi jedva zadovoljilo formu kratke priče. Njemu je ova slika iz jasenovačkog pakla poslužila samo kao povod da progovori o opštem zlu, o zlu koje prati čovječanstvo korz istoriju, o zlu danas i ovdje, o zlu u mnogim oblicima i pojavnostima, o metafori zla od koje nema odbrane.

Tako će se u polavlju Civilizacija skrabeja pozabaviti fenomenom izmeta, odnosno sranja, kojim presonifikuje onu karakterlošku osobinu kod ljudi koje obično zovemo seronjama ili seratorima.Navodi tu Demić sijaset primjera iz književnosti: od Rablea,Vinavera, Flobera, Zupana, Bahtina, Pekića i mnogih drugih koji su se na bilo koji način barem “očešali” o ovu temu, konstatujući da je literatura o govnetu nepregledna, ono samo menja odore i manifestacije kroz koje se javlja. Ovo poglavlje je dobilo naslov po skarabeju koji se u narodu obično naziva balegar ili govnovalj, dakle po insektu koji čitav život provede bakćući se sa balegom, odnosno izmetom. Skarabejština je toliko uhvatila maha, tvrdi Demić, da je postala planetarni trend. Čitalac bi se mogao zapitati, pa dobro kakve ovo ima veze sa tragičnom sudbinom jednog logoraša. A ima, i te kako ima. Pisac se, naime, poslužio jednom
provjerenom formulom depatetizacije metafore koju je u svojim djelima provjerio i obilato koristio Danilo Kiš, posebno u romanu Bašta, pepeo. Apokalitičnom osjećanju svijeta Demić je, slično Kišu, dodao kao protivtežu maskirani humor iz kog proističe ironija i na taj način ublažio katastrofičnost i neizbježnu patetičnost teme. Ovo poglavlje obiluje citatima, ali koji su tako vješto ukomponovani da funkcionišu kao sjajno protkana esejistička cjelina, mada će se autor u drugom poglavlju koji čine odrednice njegove lične enciklopedije narugati citatima kao ortopedskim pomagalima koji nam umanjuju stepen invaliditeta i odmenjuju amputirane ekstremitete.

Nerijetko je Demićev tekst toliko zgusnut i značenjski stiješnjen da porima oblik aforizma, naravno u najboljem značenju te riječi: Ubijanje je jedini uspeo djalog između dva čiveka ili Jednima skidaju kape, drugima glave, a pokatkad to zvuči i vrlo poetično: Zlo se smije stisnutih zuba. Zlo plače razdragano ili humorno-filozofski: Nakon raspeća ništa više nije kao što je bilo: ni za raspetog ni za nas itd. itd…

Uz fiktivni biblijski tekst “odjeven” u formu jevanđelja, citate uobličene u esej, dramski intermeco, lične enciklopedijske odrednice, autor koristi i formu poslanice, te svjedočnastvo naslovljeno Traktat o svjedoku posvećeno senima Ljubana Jednaka (kojeg on ovdje ne imenuje, odnosno nagovešćuje samo inicijalima), ali onima koji su imali prilike da se upoznaju sa jednakovim publikovanim svjedočanstvima o pokolju u glinskoj crkvi neće biti teško prepoznati njegove izjave, iako su one u ovom slučaju Demićevom rukom stilizovane i briljantno inkorporirane u literarne svrhe. Ovaj autor je, dakle, od srče razbijenog svijeta opustošenog Zlom koje sve obesmišljava i potire, a bespomoćnog pojedinca ponajviše, stvorio novu stvarnost koja doduše više ukazuje na bivše užase i besmislene ljudske postupke, nego što ulijeva nadu u sabiranju i promišljeniju budućnost. Međutim, zadatak pisca i nije da pridikuje i prorokuje, već da razotkriva i to što je naumio da kaže, da kaže na samosvojan i ubjedljiv način. Mada bi se moglo reći da kroz ovo djelo struji latantni fluid vjere i božanskog naahnuća, posebno uPoslanici dvanaestorici, i na kraju knjige moitvenom obraćanju Hristu, Demić kao da je imao na umu i onu Sioranovu misao da je teško zamisliti veću ravnodušnost od one koja proishodi iz božanskog pristupa vulgarnom činu. Spoznati zlo, a ostati ravnodušan prema njemu ili ga prećutati za Demića je očigledno etički neprihvatljivo. Zato je ova knjiga i nepristajanje da se u ime Boga, vjere i viših idealističkih ciljeva proizvodi novo zlo oblikovano bolesnim maštom mistika, crnomantijaša, autokrata svih fela, kojima moralni kodeksi služe za podsmijeh, a životna filozofija im je onaj Njegošev stih bič sam božji ja spleten za tebe.

Zatvarajući korice ove nesvakidašnje i uzbudljive knjige, zasigurno jedne od najzanimljivijih u ovogodišnjoj domaćoj izdavačkoj produkciji dođe mi na um i jedna Sokratova dosjetka u kojoj Atinu upoređuje sa mlitavim konjem, a sebe obadom koji pokušava da ga probudi i održi u životu. Pogađate, nadam se, i zašto.

Slobodan Vladušić
PROTIV TAJMINGA

Kada se piše o knjizi koja u centar svog sveta stavlja logor – u slučaju Demićevih Apokrifa o Furtuli, onaj koji se nalazio na obalama Save – nužnost pre nego originalnost ili logičnost, nalaže da se tekst započne sa Kišovom odsečnom tvrdnjom o logorima. Evo, dakle, kako ona glasi : »Svaki pokušaj, makar i najzaobilazniji, makar i u zametku, bilo kakvog ideološkog opravdanja tog fenomena – logora – u ime takozvane ‘istorijske nužnosti’, ‘klasne borbe’, ‘rasne čistote’, ‘novog čoveka’, i slično, diskreditovaće svako delo, svakog pisca jednom zauvek i nemilosrdno«.

Beskompromisnost Kišovog stava ne odaje samo poetički karakter njegove misli o književnosti – spoj koji je ratko kada i gde zazvučao tako impozantno kao u ovom opusu – već istovremeno, ona Kiša umeće u onaj niz pisaca, čiji je rodonačelnik starozavetni Jov. U jednom trenutku kušanja Jov će poželeti da izveštaj o svojim mukama ucrta metalnom pisaljkom na sam kamen. On, naime, želi da priča o njegovom stradanju ostane zabeležena večno, bez obzira na božansko pamćenje, ili božansku volju, ili, najzad, božanski tajming. Ta reč tajming, vezana za Boga, gradi jedan oksimoronski spoj, kome malo treba pa da padne u potpuni nonsens, ali ona postaje sasvim smislena u kombinaciji sa imenicom politika. Cinizam politike cinizam je tajminga, koji nam govori da ništa (sem interesa) nije večno; lord Palmerston bi to rekao ovako: “England had no permanent friends and no permanent enemies, only permanent interests.” Drugim rečima: sve se osim nas samih (identifikove kroz naše interese) dešava u vremenu. Ako Kiš u Psalmu 44 i posebno Grobnici za Borisa Davidoviča opisuje ono večno, što se dešavalo uvek, ili što će, jednom dogođeno, ostati zauvek urezano u kamene ploče ljudskog sećanja, onda Mirko Demić u svojoj anti-knjizi, jer ovo je uistinu antiknjiga Kišove Grobnice, opisuje događaj koji se tek bori za svoju večnost, događaj koji se i u samoj knjizi, u nejadnakim razmacima, pojavljuje na površini, a potom nestaje uronjen u more – nazovimo stvar pravim imenom – more govana. O kakvom se to događaju radi? O činjenici da su u jednom od evropskih logora iz Drugog svetskog rata, logoraša po imenu Furtula, osumnjičili za pokušaj bekstva, te su ga za kaznu bacili među logoraše kojima su zapovedili da Furtulu do jutra likvidiraju, inače će ih sve zajedno umoriti. Posle izvesnog vremena logoraši odlučuju da zajedno ubiju nesrećnog Furtulu, kako bi krivica bila podjednako raspoređena.

Stvar se dešava ovako: logoraš koji u kibli vrši veliku nuždu udara Furtulu sekirom, a malu nuždu, motkom. A sam kraj priče ostavljamo radoznalosti čitaoca. Celu ovu priču, shodno dirljivoj i humanoj posveti Emanuala Levinasa ispisanoj na prvoj stranici njegove knjige Drukčije od bivstva, mogli bismo nazvati još jednim delom antisemitizma. Otuda bi glavni junak Demićeve knjige bio Furtula, što on to možda i jeste, ali ono što Demićevu knjigu čini dramatičnom, jezivo dramtičnom, jeste pojava još jednog junaka.. To je apokrif. Naime, časni ljudi i pouzdani svedoci koji ispisuju stranice Kišove povesti o Borisu Davidoviču Novskom i ostalim žrtvama Staljinovih čistki, ne pišu apokrife. Njihovu časnost simbolički potvrđuje autorska odluka da se priča pripoveda, pozivajući se na ove svedoke, a bez uloga fikcije: autor je samo onaj koji glas časnih i pouzdanih artikuliše, ili kišovski rečeno, uobličava. Kod Demića, međutim, tih časnih ljudi i pouzdanih svedoka nema: pomenuti događaj se čas pojavljuje, a čas gubi (u govnima), sledeći tako tajming čije će temelje čitalac uzaludno tražiti u samoj knjizi. Ne radi se tu u tome da je Demić svojevremeno snatrio nad knjigama Hejdena Vajta, ili nekog od njegovih apostenata koji će istinu profesora Vajta – da je istorija tekstualizovana, a otuda da je nužno po vlastitoj prirodi fikcija – raširiti po obrazovanome svetu kao neko teorijsko vjeruju kome se prigovoriti ne sme.

Raspadanje tzv. »istorije« u Demićevim Apokrifima o Furtuli, nije unutrašnja činjenica istorije, ona se naime ne raspada iznutra, sama od sebe zato što kao istorija ne može da postoji, već je istorija ovde raspadnuta spolja, pa ako baš treba da se pozovemo na nekog teoretičara kako nam se ne bi prigovorilo da govorimo iz stomaka, neka taj teoretiča onda bude Mišel Fuko.

Pisci Demićevih apokrifa o Furtuli, nisu, dakle časni ljudi i pouzdani svedoci, već kako sam autor beleži »nepriznati, poniženi osporavani«; oni koji za razliku od Jova, neće pristupiti večnosti kroz kamen. Ako se Kišova Grobnica okreće oko pitanje šta se zaista dogodilo – otuda, dakle, ona nadvlačenja između Feđukinja i Novskog – Demićevi Apokrifi se pitaju da li se išta, zaparavo, i dogodilo. Jer u vremenu kada tajming igra veoma značajnu ulogu nema više ni časnih ljudi i pouzdanih svedoka, koji mogu da, večnosti u amanet, ostave pouzdana svedočanstva: Kiš i Pekić, naime, više nisu među živima.

Žanrovsko raslojavanje Demićeve knjige znak je dakle, da događaj, sam po sebi, ne može da govori. Njegovo provlačenje kroz različite žanrove simbolički predstavlja ne brojnost glasova zianteresovanih strana koji se bore oko (svoje) istine, nego rat diskursa oko toga da li jedan događaj treba da postoji ili ne mora da postoji. Pri tome treba istaći da Demić primenjuje različite taktike kako bi uvećao rok trajanja priče koju pripoveda, jer kao što vidimo, autor poseduje svest o njenoj trošnosti. Kada se esejističkim pasažima Apokrifa bude raspravljalo o terminima kao što su apokrif, bekstvo, jedenje, govna, onda se u tom razlučivanju termina – ponegde vrlo pronicljivom, ali istini za volju, ponegde i nategnutom – oseća želja da se pomenuti termini rasporede slično hemijskim elementima, dakle, da se ostavi tačno određeno mesto za ono što je ne-prisutno, ali zato ne i nepostojeće. Sa druge strane, Demićeva potreba da u slučaju Furtule uoči analogiju sa Hristom, može biti tumačena sa aspekta njene estetske relevantosti, pa bi nekom čitaocu možda zasmetalo njeno neprekidno nametanje. Ali, u tom nametanju, možemo prepoznati i svest autora o krhkosti apokrifa o Furtuli, i stoga njegovu grozničavu želju da ih poveže sa Hristovom žrtvom, možda poslednjim temeljom dugovečnosti u ljudskoj civilizaciji. U tom slučaju već sam osećaj »nametanja« bio bi pouzdan znak dijagnosticirane krhkosti Demićeva priče, drugim rečima njena neuklopljenjosti, njene trošnosti te nepodnošljive lakoće njenog zaboravljanja.

Onaj ko Demićevu knjigu bude čitao dakle, sa znanjem o premoći istoriografije u odnosu i na istoriju, čitaće jednu dosadnu knjigu. Dosadnu, jer će mu žanrovski kolaž Demićeve knjige ličiti na tipičnu postmodernu akrobatiku koju ova primenjuje u svom protvrečnom dodiru sa istorijom, dakle tamo gde je u isto vreme dovodi u pitanje i afirmiše. Ako u jednom trenutku nauka bude rešila problem života tako da čovek u istovremeno može da bude i živ i mrtav, onda se više verovatno niko neće grejati na vatri mrtvih što po Benjaminu predstavlja temelj svakog pripovedanja. Možda jedino na smrti pojmova (»istorija«) ali nešto sumnjam u kaloričnu vrednost apstrakcija. Na žalost, kako je istorija bogata i mrtvim telima žrtvi, buktinja književnosti goreće još dugo vremena. Osim ako tajming svemogućih ne odredi suprotno. Što je valjda uslov, da sve počne spočetka, ili da se ponovi na nekom drugom
mestu.