ZLATNI DASI NAŠIH UTOPLJENIH DUŠA

Sad nе poznajеm izraz božjеg svеta
I nеmam pojma za misli i bojе;
Nеbo i zеmlja višе mi nе smеta,
Kao ni ljubav, kô ni ranе mojе.
Sad nе poznajеm izraz božjеg svеta.
Vladislav Pеtković Dis

1.

Ukazana mi jе vеlika i rеtka čast da javno podеlim ponеki utisak o litеraturi u gradu koji vеć dеcеnijama, iz godinе u godinu oživljava uspomеnu na Vladislava Pеtkovića Disa i iznova mu dižе spomеnik od rеči.

Bеz namеrе da naknadnom pamеću dеlim bilo kakvе lеkcijе, ovom prilikom žеlim da, svеstan kako ništa еpohalno nе otkrivam, vašu pažnju po ko zna koji put usmеrim na Disovе osporavatеljе, a prе svih – na Jovana Skеrlića – jеr mi sе čini da osporavalačka argumеntacija i еnеrgija čеsto mogu biti nеiscrpan matеrijal za potvrdu novinе, a nеrеtko i vrеdnosti nеčijе stvaralačkе pojavе. Složićеtе sе da nam u svеmu nikad nijе manjkalo unizitеlja i rušitеlja, a da nam jе uvеk nеdostajalo dobrе voljе i graditеlja.

Možda ćе sе žacnuti Skеrlićеvi branitеlji, ali mi sе čini da ima prеvišе onih kojе jе on „sahranjivao“ u svojim pamflеtima, a čijе jе dеlo, kasnijе, postalo nеzaobilazna knjižеvna pojava. Možda ćеmo sе složiti ako ustvrdimo da Skеrlić kao sintеtičar i Skеrlić kao analitičar prеdstavljaju dvе različitе pojavе. U ovoj drugoj ulozi on jе brutalan i isključiv, cinični еgzеkutor i zakеralo. Vеlibor Gligorić ga u svom sjajnom еsеju o Disu naziva „duhoborcеm žorеsovskе i markovićеvskе dеmokratijе“.

Nabrajanjеm karaktеristika kojima sе odlikuju dеgеnеrici, ubitačni Skеrlićеv malj pogađa i ono što jе najdragocеnijе kod Disa. „Sklonost da sе ističu najsitnijе crtе svog dnеvnog života, nеposrеdno posmatranjе samog sеbе, obrtanjе najmanjih stvari  u čitavе еpopеjе…“ Skеrlića naročito iritira pеsnikova „duhovna nеmoć i nеrеd idеja“. Dis jе kriv jеr jе „sahranio razum“. A najkrivlji što ga sе „nе tiču tuđi bolovi“, što nеma misiju u čiji smisao jе patrijarh srpskе knjižеvnosti toliko vеrovao. A da bi mu to zamеrio, poziva u pomoć lеgiju autoritеta, od Arostotеla, prеko Miltona, Šilеra, Anatola Fransa, Puškina, svе do Dostojеvskog, Tolstoja i drugih.

Istina, on svoj duh naprеžе da bi pobrojao svе mogućе izvorе na kojima mu sе učinilo da sе pеsnik napaja, pa makar smatrao da su posuđеnе iz drugе, trеćе ili, čak, čеtvrtе rukе. Ukratko, tеško jе odrеditi koja jе to Skrеlićеva idеalna mеra; jеr nеkе našе prozaistе, poput Budisavljеvića, kudi jеr su „prеučili“, dok drugе pеsnike, poput Disa, kori – jеr su nеupućеni. Štavišе, on Disa nеgativno portrеtišе do samе granicе dobrog ukusa, smatrajući da jе „nеkultivisan čovеk, koji jе malo čitao, koji malo zna i koji sе nijе daljе makao od Zеmuna“. Iz toga, nadaljе, izvodi zaključak da jе naš pеsnik „manjе no iko u stanju da nam da nov izraz modеrnе dušе, koja jе tako složеna, i modеrnе umеtnosti, koja jе u tolikoj mеri intеlеktualna“.

A onda sе, opеt, nе bеz čuđеnja, nеrvira, konstatujući da sе Dis, ta „prostačka karikatura“, razlikujе od njеgovih favorita – Dučića ili Rakića, a pogotovo što jе dalеko od Bodlеra i Vеrlеna. Po njеmu jе, daklе, svе to nеvеšto prеuzimanjе, dok jе svaka razlika, opеt paradoksalno – „blеda imitacija“. Nijе, dabomе, zadovoljan ni Disovim uticajima, svеjеdno da li jе rеč o našim romantičarima ili, opеt, o Rakiću, Dučiću ili, čak, nеšto manjе omražеnom Panduroviću. U toj Skеrlićеvoj kanonadi, po Disa jе moglo biti utеšno što su usputnе žrtvе tog napada bili i Laza Kostić, Svеtislav Stеfanović i vеć pomеnuti Sima Pandurović.

Nadaljе, Skеrlić dajе maha svom cinizmu, pa konstatujе da „g. Pеtković ostavlja drugima da budu vеdri i jasni“, završavajući tiradu svojim omiljеnim diskvalifikacijama, kao na primеr: Dis „pеva u stanju bunovna čovеka koji sе nijе istrеznio“. Ispada da apostol trеzvеnosti i jasnosti u srpskoj knjižеvnosti pojavu Disa doživljava kao ličnu uvrеdu.

I kao što rеkoh, Skеrlić kad unižava, nеhotično pogađa. On prеzrivo zamеra Disu da nе misli i nе govori „našom običnom logikom, logikom ljudi kod kojih postoji razlika izmеđu stvarnosti i sna, i koji u javi nе buncaju ono što sе u snu pričinilo“. Tako Skеrlić nеhotično podvlači upravo ono zbog čеga Disa danas i slavimo. Ono što on cinično naziva „novom umеtnošću“ – upravo sadrži svе što svim svojim bićеm nе odobrava: „Ono što jе nеsvеsno i nеdokučivo u čovеku, koja višе voli san od javе, višе instinkt no razum“, itd.

Postoji očiglеdan nеsrazmеr količinе žuči koju Skеrlić izliva na jеdnog „umišljеnog pеsnika“, koji pišе „bеsciljnu gomilu praznih rеči“. Čak i u trеnucima kad dozvoljava mogućnost „da to možе komе izglеdati vrlo smеlo i vrlo originalno“, on počinjе da sе pеni, začuđеn i zapitan da li to „logiku trеba bacati pod nogе, valja prеzrеti smisao rеči kojе nikakvе vеzе nеmaju, govoriti svе što na um padnе…“ Vrhunac tog bеsa jеstе ocеna da Disova poеzija nijе poеzija dušеvnе boli, vеć bolеsti dušеvnе“, koja, opеt paradokslano – jеstе „podražavalačka, knjiška, đačka“. Skеrlić odnеkud zna, ubеđеn jе u to, da Dis nе pеva ono što osеća. Finalе ovog panеgirika nam otkriva nеsporazum. Skеrlić jе, povodеći sе za Ipolitom Tеnom, vеrovao u poеziju koja jе istovеtna sa zdravljеm, poеziju koja nas „upućujе da cеnimo iskrеnost, čistotu, vеru, polеt i duhovni i dušеvni idеalizam…“ Danas znamo da poеzija nijе samo to, vеć i nеšto drugo i drugačijе. Mnogo višе i mnogo manjе.

Zato Vеlibor Gligorić nijе u krivu kad navodi da jе Dis bio žrtva borbе izmеđu „frankofilskih i slobodnomislilačkih Tеrazija, sa opozicionalnom, individulanom i konzеrvativinom Skadarlijom, koja jе okupila oko sеbе porеd folklorističkih rеgionalaca i svе buntovnikе“. Dis jе postao mеta onog trеnutka kada jе „u svoju poеziju unеo nirvanski pеsimizam, u doba kada jе knjižеvnost imala dobiti karaktеr organizatora javnog morala u svrhu nacionalnе krеposti“.

Naši rodoljupci su bili u čudu, pitajući sе – otkud kod Disa toliko očajanja, crnila, nirvanе i nihilizma, utučеnosti i misticizma. Gligorić rеzolutno odbija optužbu o plagiranju Bodlеra, tе u nastavku dajе nеkе od mogućih uzroka takvim tonovima kod Disa i njеmu sličnih. Prеma njеmu, ti glasovi su mogli da dođu iz „mutnе i tamnе bojе psihе naših ljudi u kojima jе jе bilo i tonova zarobljеnih prеdеla i uklеtog atavizma, bola vеkova i sudara podnеblja, bogumilstva i sеbarskе unižеnosti“.

Konačno, Gligorić podvlači da „Disov pеsimizam nijе u filozofskom saznanju vrеdnosti života – to pitanjе vrеdnosti sе i nе postavlja – vеć u dubokom proživljavanju smrti, u čеsto pеsničkom proživljavanju prеdosеćanе patnjе“. U svojoj analizi Gligorić briljantno zapaža kako u Disovoj poеziji „nеma antisocijalnih i antiživotnih tеndеncija“. Onе su „dokumеnat jеdnog pеsničkog ličnog života koji sе muči u jеdnom, stalnom intеnzivnom prеdosеćanju smrti i zlе kobi“. Koliko jе svе ovo tačno uvеrićеmo sе kada ponovo pročitamo odlomak iz onog čuvеnog Disovog pisma u kojеm pišе o svoja prеthodna tri ćutanja. „…Ima u mеni dana, koji traju i nеdеljama, kada sе na mеnе spusti ćutanjе, jеdno nеpokrеtno ćutanjе…“ Pa, poslе nabrajanjе šta sе svе iz njih porodilo, sasvim u duhu svojе poеtikе, bojažljivo pita: „Ovo čеtvrto ćutanjе, šta li donosi?“

2.

Zaroniv glavu u drhtavе rukе,
Prеživaljavati svеtu agoniju;
Sa nеžnom svеšću da iskupljam mukе
Svih kojih, s bolom, po Bеzmеrju riju.
Dušan Srеzojеvić

Dozvolitе mi da budеm još višе ličan, pa da iskoristim ovu bеsеdu kako bih bio i lokalpatriotski usmеrеn. Pomеnuo bih jеdnog skrajnutog pеsnika, koji jе, svе su prilikе, Disu bio najbliži. Nе spaja ih samo moja žеlja i utisak, vеć i poеtičkе srodnosti, potom i tragična životna kob – kao i nеzaobilazna Skеrlićеva nеurastеnija. Da, rеč jе o Dušanu Srеzojеviću.

Iako rođеn u Jagodini (1886-1916), svoju jеdinu zbirku, „Zlatni dasi“,  objavio jе u Kragujеvcu, o svom trošku, 1912. godinе, gdе jе radio kao profеsor u Drugoj muškoj gimnaziji. Daklе, nеpunu godinu dana poslе objavе Disovih „Utopljеnih duša“.

Na suptilnе vеzе u pеvanju dvojicе pеsnika ukazao jе još Boško Pеtrović, usput, govorеći o poеziji Dеsimira Blagojеvića. Potom i Dragiša Vitošеvić u svojoj antologiji „Srpsko pеsništvo 1901-1914“, gdе Disu i Srеzojеviću pridružujе i Dimitrija Mitrinovića. U novijе doba nе propušta da tu činjеnicu pomеnе ni Milivoj Nеnin.

Nе samo zbog toga što Dis ima pеsmu „Plavе misli“, a Srеzojеvić „Plavi sonеt“, nе samo što Dis pišе svojе „Nеdovršеnе pеsmе“, a Srеzojеvić „Pеsmu koju nikad nеćе napisati“ – vеć i zbog nеpojamnih strahova i slutnji kojе su bolono i grcajući prеživljavali.

Daklе, u „Antologiji novе srpskе lirikе“ Bogdana Popovića, Srеzojеvić jе imao rеtku privilеgiju da antologičar, njеgov profеsor, od mladog pеsnika uzmе u rukopisu pеsmu „Unutrašnji dijalog“. U ovoj antologiji, poznato jе, Dis nijе zastupljеn. Mеđutim, Skеrlić odmah pišе kritički tеkst o pomеnutoj antologiji, gdе, izmеđu ostalih primеdbi, nе propušta a da nе konstatujе kako jе „najmlađoj poеziji našoj ukazana prеvеlika i nеzaslužеna pažnja izvеsnim konfuzionistima, snobovima i mistifikatorima“. Nе trеba sumnjati da pritom nijе mislio i na Disa. Izdavaja tu jеdinu pеsmu Dušana Srеzojеvića kao karatkеrističnu za  „stil nеpravilan i mutan, čеsto splеtеn“, „kojim danas pišu pojеdini knjižеvni primitivci ili poеtski mistifikatori“… Eto, toliko od Skеrlića.

Knjižеvna sudbina, a potom i rеdеfinisano mеsto Vladislava Pеtkovića Disa u našoj poеziji uvеk su dobar primеr za prеtrеsanjе nеtrpеljivosti prеma novim i drugačijim glasovima u našoj knjižеvnosti. Ona trеba da nas opomеnе i upozori da budеmo obazrivi, suptilni i dobronamеrni spram svеga onog što nе razumеmo, što sе u prvi mah čini nеtipično i onеspokojavajućе. Jеr, možda jе baš to prvi signal nеčеg novog i važnog! Upravo ovakvi primеri iz istorijе našе, i nе samo našе knjižеvnosti, mogu da nas podsеtе kako mlinovi vеkova drugačijе mеlju od ovih naših, dnеvnih, a brašno kojе iz tе mеljavе izlazi možе biti hranljivijе od brašna od kojеg mеsimo hlеb naš nasušni.

***

Srеzojеvić jе u našu knjižеvnost vraćеn, najprе kao autor nеkoliko rodoljubivih pеsama, a potom i kao pеsnik dubokе slutnjе. Od tridеsеtak pеsama za kojе znamo, bar trеćinu njih jе našlo mеsto u višе antologija srpskog pеsništva. I Dis i Srеzojеvić su bili raspolućеni i kao ljudi i kao pеsnici. Za Disa jе Zoran Mišić davno konstatovao da jе na jеdnoj strani „tmuran i ponoran, opsеdnut ništavilom i zagrobnim snoviđеnjеm“, a da su mu pеsmе pisanе tokom rata, „punе diskrеtnе tugе i nеžnosti, saopštеnе krajnjе jеdnostavnim, čistim i smеrnim jеzikom“.

Srеzojеvićеvo kokеtiranjе sa motivima ludila u poеziji i Disovo sa utoljеnim dušama – površnim tumačima ćе sе učiniti kao gеnijalnе anticipacijе. Mеđutim, ono jе logično ukoliko imamo u vidu dubinе kojе su doticali u svojim poеtskim poniranjima.

Kad pomislim na Disa, tеško jе da ga mislima nе potražim i u dubinama Jonskog mora. Kada sе sеtim Srеzojеvića – nе umеm a da ga nе zamislim u bеogradskoj umobolnici (kao bi Sava Mrkalj rеkao), nе umеm a da nе prizovеm u misli njеgov kovčеg kojеg do Novog groblja, usrеd Prvog svеtskog rata, prati samo nеsrеćni i gordi Pеtar Kočić, sapatnik i u knjižеvnosti i u dušеvnoj bolnici.

Strašna i poučna slika jеdnog knjižеvnog pokolеnja.

U Čačku, 10. marta 2017.

Beseda sa dodele nagrade „Meša Selimović“, 15. marta 2017.

O RATU IZMEĐU SEĆANJA I ZABORAVA

„Nisam znao u kakvom zvjerinjaku živimo.“
Tvrđava

Već u prvim rečenicama Tvrđave Mešin junak Ahmet Šabo smatra da „ne vrijedi pričati o strašnom ubijanju, o ljudskom strahu, o zvjerstvima i jednih i drugih, ne bi trebalo ni pamtiti, ni žaliti, ni slaviti. Najbolje je zaboraviti, da umre ljudsko sjećanje na sve što je ružno, i da djeca ne pjevaju pjesme o osveti“. Ali, kako se romaneskna pređa odmotava, mi vidimo da je to pusti sanak svakog povratnika iz „tog čuda što se zove rat“. Tako će se hoćinska katastrofa i deset stradalih drugova u dnjestarskim ritovima vraćati glavnom junaku neprestano, dolaziće nezvani u sećanje, kao napast i mora što nastavlja da guši, da bez prestanka truje i progoni, godinama.
Isto tako, opisujući stradanje jednog drugog povratnika, od Meše saznajemo da zavičaj nije uvek ponos, već i – nesreća.
Tako sam i sam godinama okapao nad svojim umirućim zavičajem, tražeći odgonetku, objašnjenje, razlog, utehu, ne zadovoljavajući se pukim mirenjem i sleganjem ramenima. I nisam našao ništa što bi me umirilo. A ono što sam iskopao u sebi, nije mi donelo drugačije saznanje od onog Mešinog, po kojem „živimo u tvrđavama, ličnim, grupnim, nacionalnim, državnim i mrzimo se, prijetimo jedni drugima i ubijamo se s vremena na vrijeme, prenoseći mržnju potomcima“.
Čak i nakon ove spisateljske avanture, ostao sam uveren da ne treba zaboravljati, jer je zaborav gnezdo iz kojeg će se rađati novi nesporazumi i nove himere. Ne treba zaboravljati ni zbog toga što time ubijamo i ono vredno spomena, makar to bila priča, pesma, neobična slika, požrtvovanost, posvećenost ili hrabrost nekog pojedinca. Ako je sve prognano – nije i ne sme da bude zatrveno sećanje na prognani svet!
Nije mi bila namera da trgujem jeftinim sentimentima koje dodeljujemo imenovanim žrtvama, niti da se naprežem u pokušajima da razumem bezumlje, ma sa čije strane dolazilo. Najveća ambicija mi je bila da isključivo književnim sredstvima, bar na tren džarnem u nečistu savest, moju i vašu, našu i njihovu. Nisam padao u iskušenje da se uzoholim i poverujem kako se samo literaturom može sačuvati sećanje na jedno vreme, na ljude i krajeve u kojima su vekovima živeli. Uprkos tome što sam nadmenom tonu novozavetnih Besjeda sa gore pretpostavio mnogostrukost i nepretencioznost Ćutanja iz njene utrobe.
Tražio sam istinu o našem udesu, a kad kažem – „našem“ – mislim na sve aktere koji baštine tragediju. Da, „našom“ – uprkos tome što neki od nas ne znaju ili ne žele da priznaju kako je tragedija i njihova, bez obzira da li je nazivaju pobedom ili porazom.
I pokušao sam ono što svi posvećeni pisci ovog sveta nastoje. Tu mi je opet bio Meša od pomoći, jer je težio da na materijalu koji poznaje „izgradi opštiju misao o čovjeku, o životu, o svemu onom što može biti blisko čovjeku iz naših krajeva, ali možda i iz drugih krajeva svijeta“.
Zato sam nastojao da sa ovoliko prosedea konstruišem stvarnost koju će razumeti i neko ko do kraja nije upućen u temu, dakle – o delu bilo kog naroda sa granice, bilo gde na svetu, nad čijom se grbačom vode ratovi, trguje teritorijama, imovinom i životima, gde se brišu stare i iscrtavaju nove granice. Vidljivo je i to da se nisam bavio imenovanjem suprotstavljenih strana. Verujem da se one mogu zvati bilo kako, nezavisno od vremena i meridijana na kojima se sukobljavaju. Bio bih spokojniji ukoliko bi čitalac prepoznao da sadržajima svojih proza pokušavam da podarim univerzalan karakter i značenje, stalno vodeći računa da nijednog trenutka ne poletim previsoko, da se ne odvojim od rodnog tla.
Tražio sam, dakle, istinu od mrtvih, jer živi još nisu spremni da je sagledaju i vide u njoj i deo svog nemara, neznanja i krivice. Živi se radije kriju iza svoje ozlojeđenosti i žuči, a ponajviše iza svog licemerja.
O, koliko nas ima na ovom svetu koji spokojno živimo bez istine; spokojni, baš zato što je ne tražimo!
Zaronio sam u predanje, u mutne virove pisanog i usmenog nasleđa kako bih sa čitaocem podelio stid pred lepotom uništenog sveta, ali i da bih mu bar predočio obilje paradoksa na kojima je taj isti svet sagrađen, a otuda nagovestio i neke od mogućih razloga stradanja.
Možda će se čitaocu učiniti da je preobražaj kamena u knjigu tek jedna od preuzetih Borhesovih maštarija. Međutim, motiv sam našao u narodnoj tradiciji upravo tog prognanog dela naroda, objašnjavajući otkud mom junaku – Leši Dijakoviću – proročki dar. Dakle, postoji i takva slika, uprkos opštem mestu o prekoj naravi i ratničkoj tradiciji toga sveta – knjiga je bila ravna čudu, u hrišćanskom značenju!
Zato sam ovom knjigom, na koju je za trenutak pala svetlost autoriteta Meše Selimovića, pokušao da zaronim dublje u istoriju naših međusobica, koristeći sve do čega sam mogao da dođem: od arheoloških naslaga i njihovih interpretacija, preko istorijskih i pseudoistorijskih tumačenja, verovanja i predrasuda, uzajamnih negacija do idiličnih romantičarskih slika o prohujaloj slavi i herojstvu.
U mom spisateljskom fokusu, nacionalne ili etničke suprotnosti su predmeti književnog poigravanja, ne bih li u krajnjoj instanci, barem na simboličkoj ravni, otupio njihove otrovne strelice, razdro im mrtvo-ozbiljne ubilačke maske, a time i umanjio pogubnost njihove destrukcije.
I na samom kraju, što ne znači da je najmanje važno, želeo bih da se zahvalim mom drugom zavičaju – Kragujevcu – koji mi je pomogao da se pridignem od gubitka onog prvog i pružio mi šansu da uzvratim dobrim kroz sve ono što sam radio i radim.
Hvala osnivačima nagrade i kompaniji „Novosti“ koja iza nje stoji, hvala vama koji ste ovde, a najviše hvala kritičarima koji su podarili svoj glas mojoj knjizi i pružili mi retko zadovoljstvo i utisak da spisateljski napor ipak ima smisla.
Svi pisci ovog sveta, zajedno sa svojim čitaocima, stoje u međuprostoru koji deli Sećanje od Zaborava. Uprkos tome što znaju da je Zaborav nadmoćnija strana u tom ratu – ni jedni ni drugi se neće predati bez borbe.
Zato se sećajmo, makar ono bilo – sećanje na zaborav!

U Beogradu, 15. marta 2017.

Večernje novosti, Beograd

ПОЛИТИКА МЕ ЈЕ ПРВО ПРОГНАЛА ИЗ ЗАВИЧАЈА (редакцијски наслов)novosti_i

Koja je od nesigurnosti koje ste pominjali, govoreći o Meši (i sebi), najpogubnija: sumnja u sopstvene snage i sebe, sumnja u jezik, u reči i njihovu moć tumačenja, nesigurnost u ljude, ideologije, države, vlast?

Pišući u jednom eseju o Meši pre šest-sedam godina pokušao sam da pokažem koliko je njemu nesigurnost, kao i svima nama, bila sputavajući faktor koji ga je pratio kroz život, naročito na početku spisateljskog puta. Sve do momenta kada je intuitivno shvatio da je nesigurnost jedna od njegovih uporišnih tačaka, sve dok nije zagrebao u samu njenu suštinu. NJegova najuspelija dela svedoče o nesigurnosti kao pokretačkoj sili, preduslovu svakom stvaranju; spisateljskom –pogotovo.Nesigurnost je ključno osećanje njegovih junaka, a sumnja – misao vodilja. Sumnja je u isti mah lekovita i opasna „igračka“ u rukama svakog od nas. Opasna, jer rađa nove sumnje, u nedogled, lišavajući nas svake vere, a time i nade. Uveren sam da bez nade nema humaniteta, a bez njega ni budućnosti ove civilizacije. Lekovita je, jer isključuje slepu veru u svaki autoritet, navodeći čoveka na budnost i oprez, ne dozvoljavajući mu da bude ophrvan luksuzom površnosti i povodljivosti.

– U svom petoknjižju tematizujete sudbinu Srba iz Hrvatske, složene hrvatsko-srpske odnose, vazda interesantne kako ovde, tako i „tamo“. Nije li to pomalo nezahvalna tema i smatrate li da bi vas bavljenje njom (npr. sad kad ste se sticajem okolnosti našli u središtu medijske pažnje) moglo na neki način „svrstati“, „odrediti“ (što se prečesto desi i bez piščeve želje a gotovo uvek od strane onih koji rečene knjige ne pročitaju)?

Literatura kojoj težim ne kalkuliše ni jednog trenutka. Ne gledam u kalendare, ne obeležavam jubileje, ne obazirem se za takozvane naloge tržišta. Vođen sam unutrašnjim impulsima i savešću, ukoliko ta reč nije deplasirana u našem vremenu. Ne brinite, hteo ja ili ne, umiljavao se, dodvoravao se ili ne – već su me smestili u odgovarajuće rubrike. Kako oni „tamo“, tako i oni „ovde“. Valjda je lakše kad mi dodele etikete i ubace u unapred spremljen pretinac ili fioku, kad povuku granice i okolče prostor u kojem mi dozvoljavaju da se krećem. Ako mi dozvoljavaju. Jednima sam suviše nacionalan, pošto pripadam „tankom, ranjivom sloju inteligencije ‘ruralne Hrvatske’“, koji se „groteskono igrao samostalne države“, drugima sve to zaudara na izdaju, trećima je moje pisanje anahrono, četvrtima sam krležijanac, a po petima, čak, restauriram jugoslovenstvo… Sveznadarima je teško ugoditi, uprkos tome što je literatura izgubila bilo kakvu važnost za takozvanog običnog čoveka.

– U vezi sa prethodnim pitanjem, ima li mesta književnosti u politici, politici u književnosti, piscima u dnevnoj politici? Koja je funkcija književnosti danas?

I književnost je politika. I ona ima ambiciju da utiče na ljude, a time i da vlada. Ona prava, podstiče čoveka da misli svojom glavom, da bude kritičan i prema sebi i drugima, kao i prema društvu u kojem živi. Meni se najviše dopada kada je politika predmet književnosti. Jedino je književnost može svesti na pravu meru – golu manipulaciju i zlopotrebu ljudskom (ne)srećom. Osećam politiku na svojoj koži, intenzivno od 1991. g. Zbog nje danas živim u Kragujevcu, jer me je baš ona prognala iz zavičaja. Funkcija književnosti se nije promenila. Ona i dalje treba da humanizuje čoveka i učini ga boljim, odnosno – manje zlim. Uprkos svojim malim snagama i minornom uticaju.

– Da li je zaključivanje petoknjižja „zaključilo“ i vaš odnos sa zavičajem i promišljanja o njemu, ali i o egzilu? Da li ćete se nakon ovoga okrenuti novim temama ili ipak imate još toga da ispričate na ove teme?

Mislim da jeste. Deset godina je proteklo u intenzivnom bavljenju tom bolnom temom. Treba u svemu imati meru, pa i u robovanju zavičaju. Iscrpio sam svoju, možda pretencioznu potrebu da „neke stvari kažem na drugačiji način“, da osvetlim temu o kojoj se ćuti ili izbegava da se priča. Nisam „pevao“ o moralnim pobedama, već o porazu, velikom porazu svoje i prethodnih generacija. Već se uveliko bavim drugim i drugačijim temama, drugim junacima i vremenima – i unapred im se radujem.

– Kako se vi, kao pisac, neko ko živi „od reči“, osećate u novoj sredini, novom narečju?

U Srbiju sam došao rano, kao petnestogodišnjak, i ostao šest godina. Pa otišao. Ova jezička varijanta mi nije strana. Moje prisilno iseljenje iz Hrvatske nije me dovelo u nepoznat svet. Smatram da je korišćenje obe jezičke varijante prednost, nikako hendikep. U pisanju – pogotovo.

Romani su ispisani tamošnjim dijalektom, ali najavljujete da ćete od sada preći na ekavicu? Da li je narečje u ovom slučaju određeno i temom nekog dela, i prostorom kojim se ono bavi, ili na kom nastaje?

Ijekavicu ne smatram dijalektom, već varijantom srpskog jezika. Ovde živim preko dvadeset godina. Nove teme i životno iskustvo traže novi i drugačiji izraz, novi jezički pristup. I neće mi to biti prvina. Nekoliko knjiga pre ovog petoknjižja napisano je ekavicom. Obe varijante smatram svojima; koristiću ih relaksirnao, od prilike do prilike, onako kao nalaže kontekst.

– Da li je ćutanje odista zamenilo govor, ikada? U čemu je moć ćutanja? A govora?

I ćutanje može biti rečito, bogato značenjima, ali u ćutanju nije rešenje. Ni uteha. U ovoj knjizi dao sam priliku mrtvima da progovore, pošto od živih retko kad možemo da čujemo nešto mudro. A kako će mrtvi da se obraćaju živima – nego ćutanjem. Uostalom, ćutimo li dok čitamo?

– Kakva je ta Petrova Gora, „glavna ličnost“ romana, kojoj kroz svoje pripovesti pripisujete bezbrojna značenja? Kakva je bila, kakva je sad?

Petrova gora je u mojoj percepciji mitska planina. U njenoj utrobi se kriju vremenski, arheološki i metafizički slojevi ljudskog postojanja. Kao i na površini. Mnogi žele da osvoje Goru, potčine je i prisvoje. Zbog nje se konfrontira, na njoj se rađa i gine, u njoj se sahranjuje. Ona je divovski grob; po jednima – kraljev, po drugima – kaluđerov. Petrova gora je predmet i mesto sporenja. Dakle – paradoks po sebi. I zato je večna i neosvojiva, dok pretendenti na nju dolaze da umru i nestanu.

– Dosledno se držite izuzetno istančanog jezika, u vremenu kada se on i u književonosti svodi na fukciju najnužnije komunikacije, saopštavanja priče ili činjenica. Mislite li da možda na taj način sužavate svoju čitalačku publiku – ili je samo, namerno i svesno, „probirate“, tragajući za onima koji mogu i žele da čuju ono što saopštavate?

Možda je moje shvatanje književnosti zastarelo jer smatram da se umetnički tekst treba razlikovati od publicistike, osim ako ga karikira. Nastojim da moj iskaz bude komprimovan i precizan. Moje se knjige ne „čitaju u jednom dahu“ i ne koriste se „za lakši san“. Pre će biti da su namenjene najupornijma i onima koji od književnosti traže više od opuštanja i bežanja od surove stvarnosti. Ne patim za hiljadama čitalaca, već za odabranima. Svestan sam da je sve manje onih koji utehu traže i nalaze u literaturi. Zato se obraćam ljudima od integriteta, usamljenicima kojima je čitanje isto što i disanje.

24. februar 2017.
(razgovarala Marina Mirković)

Na vest da sam dobio nagradu „Meša Selimović“

Za većinu pisaca vest o nagradi dolazi kao kratkotrajno obasjanje usred svakodnevnih sumnji i iskušenja koje svaki stvaralački napor podrazumeva. Naročito ako se radi o nagradi koja nosi ime Meše Selimovića, pisca koji je od nesigurnosti i sumnje izatkao najvrednije stranice naše literature.

Podsetio bih vas da je, bolno iskreno, Meša izrekao: „Ta obeshrabrenost, klonulost, nevjerovanje u sebe, ostavili su traga na meni sve do danas. Zato sam počeo kasno da pišem, zato sam nesiguran u sebe, zato svakom poslu prilazim kao početnik, strahujući od negativnog suda“.

Dakle, bila je to najpre nesigurnost u sebe i sopstvene snage, a onda i nesigurnost u jezik, sumnja u reči (i njihovu moć da tumače čoveka i svet), nesigurnost u ljude, ideologije, države i svaku vlast.

Zaronio je duboko i snažnu u ljudsku ponornost, uprkos tome što se u Sjećanjima vajkao kako je to sve još uvek plitko i tanko, spram njegovih uzora – Dostojevskog i, delimično, Tomasa Vulfa. Pokušao je da dopre do odgovora – šta je to što samu nesigurnost rađa, krepi i umnaža. Svejedno, uprkos velikom uspehu kod čitalaca i kritike, Selimović se jednako žalio kako još uvek traži jezik za kojim je težio, dok su njegovi veliki uzori i dalje „ostali nedostignuti“.

Posle njega, lako je biti iskren, pa priznati da su sumnja i nesigurnost i moji pratioci, pogotovo tokom poslednjih desetak godina od kako ispisujem svoje petoknjižije (koje Ćutanje iz Gore hronološki otvara) u čijem je središtu sudbina Srba iz Hrvatske, gde sam rođen, ne znajući da li će moj pristup biti interesantan i podsticajan za čitaoce i kritičare. Priznajem i to da sam neretko pomišljao kako uzalud traćim svoje dane na nešto što nikog ne dotiče.

Zato sam počastvovan svakim glasom kojeg su mojoj knjizi podarili kritičari, a ime Meše Selimovića će biti dodatno ohrabrenje i podstrek da u pisanju, urpkos svemu i svima, ipak ima smisla – ne samo za pisce, već i za sve one koji se druže sa njihovim knjigama.

20. 02. 2017.

NAKON SVEGA

Poslednjih deset godina svoju sam spisateljsku pažnju usmerio na fenomenom Srba u Hrvatskoj u svoj svojoj složenosti i neuhvatljivosti. Tražio sam adekvatne književne forme koje bi mi pomogle da tom kompleksu tema dam književni izraz i učinim ga dostupnijim onim usamljenicima koji deo istine života i sveta nalaze u književnosti.

Niko od mene nije tražio da se pozabavim ovim „mrtvim kapitalima“. Svesno sam rizikovao. Bio sam u prednosti, koja je istovremeno bila i hendikep. Rođen sam usred tog sveta, te sam otud imao iluziju da ga bolje razumem. Bar zbog toga što sam poslednji rat gledao izbliza. Toliko blizu da me je mogao stajati glave. Ispostavilo se da sam svedok završnog čina nestajanja jednog dela naroda, koji je, po pravilu, uvek – ubilački i samoubilački.

Krivci i žrtve tog „poduhvata“ u svom slepilu odbijaju da shvate veličinu gubitka. Zato će im suditi generacije koje dolaze. I biće nemilosrdne. To, dabome, ne znači da će se među budućima pojaviti neko, prosvetljen darom sinteze emocija i golih fakata, i izreći dijagnozu, ma koliko ona bila bolna po nas, tadašnje i današnje.

Verovatno sam krajnje konzervativan u pogledu osećanja dužnosti koja nalaže da se o ovim neveselim temama kad-tad odredim. Makar književno, kad već nisam našao drugog načina ni izraza, uprkos tome što je književnost anahrona i bezopasna tričarija do koje je, i u srećnijim vremenima, ako su takva ikad postojala, malo ko držao.

Iz takve moje usredsređenosti nastalo je pet knjiga, manje ili više uspelih, više ili manje zanimljivih. U takvom naumu – intelektualno poštenje se podrazumevalo. I nada da je u njima vidljiva međusobna različitost po formi i pristupu, raznovrsnost po širini zahvata i stepenu književne samosvesti.

Na početku nisam verovao da će ih biti ovoliki broj. Danas mi se čini da sam tek zagrebao nezaraslu ranu, svoju i tuđu, dodirnuo bolna mesta ljudi sličnog iskustva i sudbine, ma gde bili, ma kome pripadali.

Priznajem i to da mi je najveća ambicija bila da književnim sredstvima, bar na tren, džarnem u nečistu savest, moju i vašu, našu i njihovu. Uprkos tome što sam nadmenom tonu Beseda sa gore pretpostavio mnogostrukost Ćutanja iz njene utrobe.

Istovremeno, nastojao sam da sa ovoliko prosedea konstruišem stvarnost koju će razumeti i neko ko do kraja nije upućen u temu, dakle priču o delu bilo kog naroda sa granice, bilo gde na svetu, nad čijom se grbačom vode ratovi, trguje imovinom i životima, gde se brišu stare i iscrtavaju nove granice.

Ostrašćeni među kritičarima, ne bez nadmenosti i prezira, pokušali su da me optuže za prikrivenu obnovu jugoslovenstva, verujući, valjda, da se višestoletno nerazumevanje i nadgornjavanje najmanje dva identiteta mogu književno oblikovati tako da se jedna strana ignoriše, a da se drugoj poju apologije. Uz sve rizike, radije sam se bavio onim mestima gde se suprotstavljene strane dodiruju, tamo gde su čvorišta na kojima se gube čisto nacionalne obrazine, gde su virovi u kojima se mute bistri nacionalni izvori i obostrano truju zajednički bunari.

Dabome, bilo je i mrzovoljnih cepidlaka, samoproglašenih tumača srpskohrvatskih međusobica, uvek spremnih da sa amvona podele po koju moralnu i spisateljsku lekciju, da traže sitne nelogičnosti, odbijajući da vide sve ostalo. Valjda im se nisam uklapao u stereotipe koje su odavno uspostavili prema temi (a možda i meni) ili su se pobojali da ne postanem što i oni – mirođija svake srpskohrvatske čorbe.

Nisam umirao u „lepoti imenovanja“ zaraćenih strana. Verujem da se one mogu zvati bilo kako, nezavisno od vremena i meridijana na kojima se vode. Radije sam bio sklon da prenapregnutim sadržajima svojih proza dam univerzalniji karakter i značenje, stalno vodeći računa da ni jednog trenutka ne poletim, da se ne odvojim od zemlje.

Nisam padao u iskušenje da se toliko uzoholim i poverujem kako se književnim sredstvima može sačuvati sećanje na jedno vreme, na ljude i krajeve. Pre sam sklon mišljenju da je neodgovornost udružena sa glupošću deo vasionskog zakona.

U mom shvatanju literature nacionalne ili etničke suprotnosti nisu neuralgične tačke na koje treba ukazivati, pošto su belodane svima koji misle svojom glavom. One su, pre svega, predmet mog književnog poigravanja, ne bi li u krajnjoj instanci, barem na simboličkoj ravni, otupio njene otrovne strelice, razdro mrtvo-ozbiljne ubilačke maske, a time i umanjio pogubnost njihove destrukcije.

I da ova ars poetica ne postane ars patetica, od mene – dosta.

Mnogi će reći – i previše.

I biće u pravu.

oktobar, 2016.

Ћ1    molski akordi    Ataka na Itaku    trezvenjaci    image

Početni impuls za nastanak romana ĆUTANJA IZ GORE

ova
KALUĐERSKO VRELO

(po narodnoj pripoveci)

Vele ljudi, da je još od davna
Još od davna – zemlja bila ravna.
U to doba nije bilo gora –
Nije bila ni Petrova gora.
Tud je raslo sve šikarje tanko,
Š’ njim ni teljig ne zašpiča lako.
Al’ ti dođe tu kaluđer stari,
Pa se smjesti u tojzi šikari,
Boga moli, te vodu otvori
Pernu vodu (u Petrovoj gori).
Za molitvom divno drvo raste,
Drvo raste, livade se maste,
Pa se leže bilo koza, krava,
Od mlijeka zabijele trava.
Sama raste šenica bjelica,
Med poteče od bijeli čelica,
I vinova loza ponijela,
Ne b’ dvojica grozda odnijela.
Svuda širom golubovi lete –
Crkve niču iz te zemlje svete.
Još poželje kaluđere stari,
Da mu djelo kako ne prestari:
„Daj da dignem ovdje manastira,
Nek je više svetije pastira!“
Tako bilo i tako se svilo,
Al’ na brzo i zlo se rodilo:
Mlad kaluđer ponese se kleto,
Ruži straca: „Idi, staro pseto!“
Udri razdor, udri pokor svaki,
Pa i narod sablazni se taki:
Nema vjere, već se čete pere –
Vrag pakleni veselo se dere.
Bolan ječi kaluđere stari,
Suze roni i ljuto se kari,
Sveta suza zemlju protopila,
A iz zemlje vrelom je izbila
Kaluđersko vrelo to se zove.
Na zemlju će nerod udariti,
Crna trava zemljicu pokriti;
Jetrve će kuću podijeliti:
Brat na brata ljuto zakrviti,
Crna krvca potokom se liti.
Ko ostane, oće poživiti!
Ispod stare te Gore Petrove.
Pokraj vrela starac dušu pušća,
Dušu pušća blagoslov izušća;
„Svi od mene oprošćeni bili,
I s Bogom se valja veseliti!“
Tako stalo, dugo ne ostalo,
Nad mrtvacem nebo zaplakalo,
Kiša pljušti, gromovi treskaju,
Namastirske kule obaraju;
Vatra, kamen sipa iz oblaka,
Te se pokri tu svetčeva raka.
Tako posta i Gora Petrova,
Petrov grob je ono od vjekova.
A gnjev božji nikad ne ostaje,
Svakog bije koji se ne kaje:
Nepokajni kaluđer taj mladi
Već narodu i bogu dosadi,
Šnjega crkve crkvine postale,
I narodu mane doakale:
Nesta roda, nestade kumova,
Nesta zemlji božjeg blagoslova!
Razjari se kuka i motika,
Bukni narod, gledaj urotnika!
Slaptaše se, krivca uhvatiše,
Pa usmrtiše…
Osta jedno samouče đače,
Mladi Lešo, ubogi prosjače,
Pod glavom mu knjiga osvanula.
Svetog Petra ime prošapnula.
Divno j Lešo narod svetovao,
I na božji put ga pozivao,
Govoriše: „vako, braćo, vako!
Pokajušti oprosti se lako.
Bog će slati na vas čuda teška,
Da se skida s ljudi svaka greška:
Djeca će vas od sedam godina
Bolovati od zuba i čina;
Braćo moja, Boga pomenite,
Božjoj majci zavjet učinite,
Zapostite i Svetome Savi,
Da vas od zla i bede uzbavi“ –
Jaoj! Lešo, riječ ti je zrela;
Al još ima – kaluđerskog vrela!…

Nikola Begović
Na Perni, 1860.

POD STAKLENIM ZVONOM SAMOĆE

samoca

Usamljen čovek je neprirodna pojava,
jedan biološki paradoks bez ikakvog osnova.
„Testament“

Nema respektabilnijeg opusa u savremenoj srpskoj književnosti, a da je tako nedovoljno čitan i tumačen – kao što je opus Vidosava Stevanovića. Ne postoji značajnija pojava ove literature od njegove, a da se tako unisono već decenijama ignoriše i prećutkuje. Ne bi nas trebala tešiti okolnost da vreme površnog čitanja traje od početaka ove književnosti sve do danas.

I pre njegove pojave nije bilo malo pisaca koji su govorili i pisali kao da se obraćaju slepoj i gluvoj publici. Biće ih verovatno i posle njega. Međutim, malo je njih koji su sa takvom odlučnošću i upornošću nastavljali da stvaraju, uprkos svemu, više radi sopstvene savesti – nego želje da ga neko čuje i razume, govori i piše iz sopstvenog gušta, u slavu govora i pisma, oporo, cinično, oštro, ubistveno i samoubistveno, braneći instituciju slobode govora i mišljenja, braneći radost stvaranja, piše i govori s one strane vremena, kao sa one strane groba, nepotkupljivo, hladno i bez (sa)žaljenja.

Nastavlja da piše, svestan da za veći deo njegovog opusa ne znaju ni oni koji su navodno dobro informisani, oni koji po prirodi svog posla treba da budu upoznati. Uprkos udruženoj ćutnji takozvane akademske zajednice koja do poslednjeg zalogaja prežvakava sopstvene mitove i predrasude.

Delo Vidosava Stevanovića je neprestana mena i zato nesvarljiv obrok za one koji unapred imaju stav i fioku u koju se ljudi i njihova dela pohranjuju ad acta. Srećom, sudbina velikih dela nije u potpunosti prćija kodifikovanih tumača. Velika literatura po pravilu traži i nalazi svoje čitaoce i tumače na neočekivanim mestima i nepredvidljivim stranama. Traži ih i nalazi, sa ma kolikim zakašnjenjem, nikad na štetu dela, često na žalost svojih savremenika.

Ne može se Vidosav Stevanović svoditi samo na onih nekoliko knjiga iz prve faze stvaralaštva, nazovimo je (uslovno) kragujevačkim ili šumadijskim tematskim krugom: Refuz mrtvak, Nišči, Konstantin Gorča, Testament. Svi znamo da ne može, ali ta teza se uporno pothranjuje. Uprkos upozorenjima da je uvredljivo svođenje bilo kog pisca na pojedina njegova dela, na manji deo opusa. Tromim i lenjim duhovima je oduvek bilo lakše redukovati delo, a time i pisca. Pogotovo ako je taj opus zamašan, ako je taj pisac plodan i raznovrstan, a uz to ne beži da javno misli o temama koje nisu isključivo književne.

Dobronamerni čitaoci bi lako uočili sledeću, beogradsku fazu (Periferijski zmajevi, Carski rez i  Zapečaćeni grad), kojima se pridružuju dva potpuno nepročitana romana (Demoni i Sibila), napisana u egzilu, kao i ona sledeća, pariska, koja predstavlja najviše domete njegovog romansijerskog rada, oličenu u romanima Stranac koji sa vama boravi i Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim.

Sledeći, krajnje angažovani i, valjda, zato najviše ignorisani tematski krug koji se proteže od trilogije Sneg i psi, preko kratkih romana Ista stvar, Iskra, Abel i Liza, preko O mestima tužnim i dubokoj noćiKako ptica kaže i Ako jednom umrem, sve do posve samosvojnog dijaloga sa Domanovićem – Stradije i komentara.

Kruna njegove spisateljske avanture čini dnevnička trilogija: (Dnevnik samoće, Splin Pariza i Dnevnik povratka (koji se još ispisuje). To je vanredna gozba za svakog zahtevnog čitaoca. U njoj je na probi sve; vreme u kojem je pisac stvarao i protagonisti koji su tom vremenu, na ovaj ili onaj način, delovali. U njoj se otkrivaju neke od postulata književnog zanata; budućim proučavaocima se podastiru brojni autopoetički putokazi i ključevi, pojašnjavaju se okolnosti nastanka pojedinih dela – svedočeći o jednom iznimno bogatom i nesvakidašnjem životu i opusu, dragocenoj i netipičnoj književnoj odiseji i svedočanstvu koje bi služilo na čast svakoj kulturi. Našoj, pogotovo!

A uz sve to, nikako ne treba smetnuti sa uma brojne drame (manji deo se nalazi u izboru Narod čeka zemljotres), eseje i mnoštvo publicističkih tekstova i intervjua razasutim po knjigama, časopisima i novinama. Priznaćete da je reč o jednom od najvećih opusa u srpskoj književnosti, opusa koji se, srećom, još uvek obogaćuje i širi.

Stevanovićev prozni poduhvat je značajan i zbog toga što je pokazao kako do tad neestetizovani materijal može itekako da bude predmet estetizacije, kako to već rade pisci koji se nalaze na poetičkoj prekretnici. Već na svojim počecima, uspeo je da jezičkom magijom, poezijom – izbegne zamku padanja u goli naturalizam. On je svoj postupak nazvao „čaranjem rečima, magijskim obredom bez sveštenika i vrača“.

Možda se površnom čitaocu tako ne čini, ali Stevanovićevo delo je školski primer doslednosti, ali i primer sistemastkog izneveravanja te iste doslednosti. On jednako slika ljudsko dno; običnost i nebeske čovekove uzlete velikodušno prepušta drugima, manje darovitima. U prvoj fazi to dno je poetizovano, gotovo bezazleno u svom obilju. Skoro da se nije ticalo čitaoca; pisac je uvek taj koji sve obavlja umesto njega.

Međutim, naredne faze njegovog stvaralaštva veoma se tiču čitaoca; nema više distance ni poezije. Nema ni piščevog obzira prema njemu. Surova stvarnost je na delu, ne isključujući politiku, to najdublje dno na kojem se vrši manipulacija čoveka i njegovog humaniteta. Onog, dakle, dna koje svima radi o glavi, kako protagonistima tako i pasivnim posmatračima.

Istina, treba imati stomak za toliko bogatstvo ljudske poganije, za onoliku erupciju cinizma, jezičkih i logičkih paradoksa, tu hladnu vivisekciju našeg uma i ovdašnjih naravi. Niko u našoj književnosti nije toliko duboko zahvatio sa našeg samoubilačkog zdenca i njegov sadržaj nam, kanetijevski otrežnjujuće, sasuo za vrat. Gotovo da sam ubeđen da ukoliko se neko nije prepoznao u Stevanovićevim knjigama zasigurno ih s pažnjom nije ni čitao.

Ne treba sumnjati da je pisac prošao jeftino, da skupo i preskupo nije platio svoju spremnost i hrabrost da se otisne u predele gde je jedino sigurno nerazumevanje, mržnja, zavist i samoća.

Postoji u Splinu Pariza jedan pasus koji magistralno svedoči o čovekovoj, spistaljeskoj samoći. I zato zavređuje da se u celosti citira: „Život počinje sa ostvarenom samoćom, onom koja nas udaljava od drugih i čini da im budemo bliski. – život se završava tamo gde je počeo; biće se ne vraća svom početku nego sebi, svojim izvorima: ‘izgubljena čovečnost’ može biti pronađena tek ako se udaljimo od ljudi i ako ih tako primimo u sebe kao majka koja ponovo prihvata sina razmetnoga. U potpunoj tišini čuće se prvo udaljeni zvuci truba koje se približavaju, dolazeći iz dubina koje su u nama; one će srušiti zidine vibracijama svoga gneva; one će se ponovo vratiti u tišinu duše jednog jedinog čoveka koji je postao mnoštvo.“

U celokupnom delu Vidosava Stevanovića samoća nije usputna kategorija, već uslov svih uslova i cilj svih ciljeva. Ona nije samo onaj pesoovski uslov da bi se bilo pesnikom. Samoća je svestan izbor i stav, pogonsko gorivo piščeve duhovne gladi, kao i njeno prokletstvo.

Na jednom mestu u svojoj trilogiji Sneg i psi, pisac uvodi turiste, tu novovekovnu pošast, obezličitelje i izrugatelje svake lepote, prizivajući samoću i mir kao nasušnu potrebu. Jedan od junaka šeta za njima ka Partenonu i konstatuje: „Ono što me vuče prema gore nije lepota kamena, ostavio sam iza sebe i divljenje i gađenje, ne uzbuđuju me opšta mesta. Neki smatraju da pred velikim i neprolaznim lepotama treba imati duboke misli, citirati Getea i pozvati se na neki nerazumljiv fragment grčkih tragičara. Meni se događa nešto drugo, sasvim drugo. U blaženstvu ravnoteže ovoga hrama tražim beskonačan mir, okružen ukočenim užasom koji ne može prodreti unutra.“ Savremenom čoveku upravo to nedostaje, ma koliko bilo neizvodljivo – mir otporan na užase.

U istom delu pisac kroz svoje junake demonstrira prednosti samoće a da ih ne navodi. Radije se bavi čovekovim pristajanjem na pasivno članstvo u čoporu ili krdu. „Ima mesta na svetu gde sam ništa ne značiš – i zbog toga moraš biti sa drugima, neprekidno sa drugima. Sa njima značiš još manje, bivaš gori od sebe i od njih, postaješ ništarija i uživaš u tome što ćeš jednom biti zver.“ A malo dalje podvlači taj paradoks: „Ljudi vole da budu zajedno, valjda zato što ne vole sebe. Ili zato što se unapred mrze; onda je najbolje biti blizu. Ako si daleko, kako ćeš mrzeti?“

Za Stevanovića književnost je jedini moguć izbor, jer „biti umetnik, to je sadašnjost, to je ovaj trenutak“. Uprkos svesti o limitima svake umetnosti, o književnosti nemoćnoj da kvari ili popravlja svet, pošto ona, kako on kaže, „jedva ako ga čini nešto zanimljivijim“. Sad već prilično davno, pišući o jednom Bulatovićevom delu, Stevanović ni tad nije imao iluzija, kad je konstatovao: „Literatura je borba neprestana i to poglavito protiv sebe; sve ostalo je unapred protiv.“

Stevanović je siguran da je pisanje „nešto više nego govoriti i nešto manje nego živeti“! Samoća je za njegovo stvaralaštvo uslov, često kazna i jedina nagrada. Ona je svemu i uzrok i posledica.

Celoupno delo Vidosava Stevanovića nam poručuje da sa samoćom treba ozbiljno računati. Ona nas čini mislećim bićima, a to znači – ljudima odgovornim u svom vremenu, odgovornim prema svojim precima i potomcima.

DVA STANISLAVA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI – VINAVER I KRAKOV

– Snatrenje nad jednom fotografijom –

Biti tužan izdajstvo je prema čovečjem rodu, jer je svaka tuga izgovor za novu tugu. Često sam bio nesrećan – ovo je tačna reč – što su veliki ljudi koje toliko volim, Betovn i Mikelanđelo i svi, bili nesretni i usamljeni. Često čovek ima zemljišta za tugu, ali nema nečega konkretnoga, izgovora. I onaj ko ume da bude tužan daje toga izgovora ljudima, materijala, kamenja i cigalja, teških cigalja i očajno teškoga kamenja. Настави са читањем DVA STANISLAVA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI – VINAVER I KRAKOV