Post scriptum књизи „Ружа под ледом“
Једном, давно, сестри се омакло да каже: – Лијепи наш тата!
А ми смо се, у чуду, зглèдали. Као да смо тек тада постали свијесни његове љепоте.
А он је, на то, само одмахнуо руком: – Хм, лијепе ли сиротиње.
Док је мајка била жива, као да се скривао под њеном сјенком. Његово присуство се више подразумјевало него што смо га били свијесни.
Она није дала на њега: – Јест да је тежак као црна земља, али има добру душу.
Постајао је видљивији тек пошто је остао сам. То ме је навело да се почнем прибојавати времена када ће почети његова агонија. Нисам знао да је одавно почела и да ће постати приметна тек са својим завршним акордима.
Наш лијепи тата годинама није умио да остари. Имао је мање сиједих власи од своје дјеце.
А заправо, то његова пријека нарав није старила у њему. Низак раст ишао је под руку са њом. Онемоћало тијело је све теже пратило изливе бјесомучности, па је у њима знао да буде и смијешан.
Прастара је мудрост да се човјек читавог живота руши и осипа. Али та појава постаје видљива тек кад се убрза. Тако је било и са оцем.
Најпре се жалио на болове у куковима и на кољена која га издају, па је из самоће и досаде почео да ниже пијанства и мамурлуке. Пио је као смук а јео као врабац.
Настојао је од нас да сакрије своје повремeне колапсе.
Онда је током породичног ручка наочиглед свих „повратио душу из себе“, заједно са зубном протезом.
До тад смо били слијепи, нисмо видјели да се почео смањивати на наше очи. Гледали смо га, занијемили, док пипа своје окоштале подаклтице и чуди се. Доспио је у стање кад је све постало разлог чуђењу и невјерици.
Наш лијепи тата почео је да одлази са овог свијета, осмјехујући се, и све чешће говорећи ружне ријечи.
Наступили су дани његове деменције у којима се кидају коријени.
Цвилио сам попут стабла које силом чупају из земље.
Поредим тај бол са оним давним, у кругу београдског интерната, док сам уздисао за мајком и завичајем.
За овај бол наш лијепи тата није имао ни кривице ни заслуге.
Бољело је нешто веће и од мене и од њега.
Бдио сам над њим, загледан у бескрајне пустолине његовог заборава. Сваког дана су се у мени гложила осјећања ропства и дужности, кривице и кајања. Као да сам га више његовао због оног што је могао да буде.
Његова усредсређеност је била нестална; у једном трену никог не би препознавао, у другом би нам се обраћао као да је у пуној менталној кондицији.
Давни дани су били лога у коју се склонио. Отуда се смјешкао на ово вријеме у којем се заглавило његово онемоћало тијело. Није нас препознавао или нас је бркао са давним познаницима. Све ријеђе је сједио испред тријема и посматрао трагове млазњака на небу.
То више није био он.
Чудан је начин на који је показивао стид кад се унереди. Покушавао је да буде љут, одбијао да говори, заташкавао трагове… По дубоком уздаху судио сам колико тешко подноси своје ново стање.
– Е, Боже, Боже, шта сам дочекао?! – знао је да прослови, будећи се из све чешћих дријемежа.
Нисам могао да му помогнем. Вријеђали су ме начини на који су то радиле установе и људи чији је посао лијечење.
Била је запањујућа равнодушност која настаје кад чују одговор на питање „колико деда има година?“.
Сједили бисмо у чекаоницама један поред другога и ћутали. Понестало нам је питања и одговора. То су она ћутања која долазе послије испричаних прича или након спознаје да је свако приповједање залудно.
Схватио сам да је голо трајање један од облика ништавила. Ослушкивао сам кућу како дише и крцка под теретом топлоте, а заправо – хук млинова времена. Нас двојица смо свједочили древну истину по којој је мало дивних стараца и захвалних синова. Прогонила ме је мисао да је отац посљедња карика са завичајним језиком. Пред њим ме је било срамота да се ачим екавицом.
Говорили смо „по нашки“, гутајући самогласнике као дрењине. „По нашки“ смо и ћутали.
Кад бих дошао да га обиђем, нисам имао ништа паметније да га питам до: – Како си?
Он би помирено одговорио: – За боље би се мијењао.
Једног поподнева на кров куће, у којој је лежао наш лијепи тата, слетио је унезвијерени голуб. Накратко би полетио увис, па би се опет вратио, очигледно намјерен да уђе испод тријема или у саму кућу.
Мрвио сам комадиће хљеба и бацао на кров, мислећи да је гладан. Голуб није јео, није ни бјежао.
Гледао сам у његове очи и због нечег помишљао на мајку. Учинило ми се да ме она кроз њих гледа и нешто ми поручује. Полијетао би и слијетао, а онда бјесомучно ходао по цријепу. У том неспретном лепршању одломио је комадић цријепа који је пао тик изнад моје главе, док сам сједио испријед тријема.
Остао је још неко вријеме на крову, а онда се стријелимице винуо у небеса.
Причао сам са пријатељем о облицима и дубинама очеве деменције, а он би ме тјешио да нам Господ, прије него што нас позове к себи, одузима сјећање, како бисмо били чистији и лакши.
– Зар је сјећање једина човјекова имовина? – питам се и не очекујем одговор.
Наш лијепи тата више ни о чему није водио рачуна, осим о стању своје браде. Инсистирао је да га бријем сваких четири-пет дана. Био је то добар повод да га уцијеним како бријање не иде без купања.
Увијек би невољко пристајао. Када бисмо све то обавили, осјетио бих задовољство, као да сам у њему побјеђивао невидљивог демона.
Читавог живота нас је ускраћивао за разумјевање, а поготово за њежности. Отуда ова изнуђена тијелесна присност са њим личи на ново упознавање.
Сваким даном постајао је неосјетљивији на свијет око себе, а тиме и на сваки бол. Иако се опсесивно плашио игала и љекара, није давао знака да осјећа бол док су му вадили крв или кад би му удјенули браунилу. Као да су пробадали неког другог.
Једино на шта је реаговао била је хладноћа. Стресао би се читавим тијелом и ускрнуо кад би му руке пошкропили алкохолом.
Током тог тужног и врелог љета на себе је непрестано навлачио јорган, а преко њега и ћебад. Зебао је од хладноће ван овог свијета, унапријед дрхтећи од леда који долази и под који иде.
И доиста, имао је ријетку способност да се у одсутним тренуцима прољепшава.
Био је једнако лијеп на својим војничким фотографијама, као и онда кад ме је, петнаестогодишњака, остављао у београдском интернату.
Прољепшавао се и кад смо га смијештали у Дом за стара лица, као и у болничком кревету, дан прије него што нас је напустио.
– Лепо се подесило. Сутра је празник, слава нашег дома – рекла је власница објекта названог по архангелу Гаврилу.
Помислио сам на оног голуба. И на комадић одломљеног цријепа.
Нашем лијепом тати је добро стајало чуђење над туђим поступцима. Никад према својима. Био је затечен околином и људима око себе, па је стао да се повлачи још дубље у себе.
Прије него што смо га сестра и ја оставили у Дому, неочекивано се распричао. У њему су претекле трунке сажаљења спрам људи у соби који су у горем стању од његовог.
Гледали смо га док лежи на кревету и чинио нам се све љепши. Одлазио је везаних руку и на пасји реп псовао државе, без господара. Ону које га је протјерала и ову која га је примила као туристу.
Нико не зна колико тај одлазак траје ни колико овај свијет заслужује да буде рўжен.
Наш лијепи тата је са псовком на уснама одлазио са овог свијета.
Тог јутра докторка је казала: – Ваш отац је јутрос просто експлодирао.
У крви!
Није рекла – као кад преко ноћи из пупољка букне румени цвијет. Та ми је слика сама дошла пред очи.
И сад се тјешим очевом навиком да умире више пута. Чинио је то у мом сну, али и сваки пут кад би повисио глас на мајку, кад би одоцнио са посла и кад би равнодушно испратио сва наша усхићења и младалачке успјехе. Надао сам се да је и ово тек једно у низу његових умирања.
Није био ни налик ружи кад сам га посљедњи пут видио. Лежао је залеђен у храстовом сандуку, сићушан попут голубчића.
Кад сам се сагнуо да пољубим његово хладно чело, омакло ми се:
– Збогом, тата.
Ријечи „наш лијепи“ су ми се заглавиле у грлу.
Август, 2024.
ПРОСВЈЕТА, Загреб
Бр. 182 (септембар 2024), стр. 24-25.
Оставите одговор