(Црњански, Краков, Растко и Винавер)
Сва четворица наших књижевних мускетара имала су искуство летења авионом и сви су у мањој или већој мери оставили драгоцене записе. Понајвише Краков, који је страст према летењу осетио и искусио још током Првог светског рата, док је летење један од централних мотива његовог романа Крила, па је наставак те опсесије био посве логичан током његове новинарске каријере. Црњански је оставио неколико текстова у годинама своје новинарске авантуре, док су Растко и Винавер шкртији и могуће – сиромашнији таквих искустава, што не значи да си њихове опсервације мање вредне за наше истраживање.
За почетак бисмо требали да проникнемо у мотиве наших писаца који их гоне ка летењу? Са Винеровом је најлакше, јер је експлицитан: „Зажелео сам се да видим наше пределе из висине. Зажелео сам да их осетим из висине. Толики људи, који су нам блиски, непознати су нам из даљне перспективе. Тек из даљине (или из успомене која је далека) они добијају нов и можда дефинитивнији лик. Какав је тај лик наше земље?“
Навикли смо да Винавер вапије за синтезама, па је логична његова слутња да нам управо„синтезе из ваздуха недостаје“. За то му треба фотеља у облику авиона. Сличну фотељу помиње и Црњански, кад каже: „Зато и не сматрам да знам све сласти летења које зна пилот. Ја их и не тражим. Летети то је за мене сести у једну фотељу која се шета на небу изнад река и гора, воћњака и планина.“
Краков у једној реченици признаје своју и нашу заблуду: „На земљи нас занесу детаљи, који нам скрију хоризонте.“ Он лети да би видео и боље спознао „доле на земљи наше свакидашње путеве, наше склониште, наше затворене кругове“. Само се летећи може осетити мир, доле, на тлу, где мира никад нема. Убеђен је да „одозго са висине ништа није ружно, ништа прљаво, све је окупано, насмејано, ведро“. Ослобођен терора појединости, ужива се у лепоти широких потеза и илузији да „непојмљива је на земљи та луда радост у простору“.
За Винавера је читање страст, па чита и кад лети: „Из ваздуха гледао сам роман наше земље.“ Винавер настоји да испод себе чита и разуме земаљски рукопис, који је прострт испод његовох ногу, као ћилим. Покушава да изналази везе између рељефа и људи који живе на њему, па тако успева да, на тој „простирци у огромној божјој дворани“ уочава разлике између крајолика Србије и Бугарске, слутећи да оне долазе од менталитета и темепрамента људи који на њима живе. Он, „пун неке слутње о свеопштем покрету, од којег смо састављени“, широко отворених очију пабирчи појединости која ће му олакшати сажимање и стварање коначног суда.
Растко је тек екстатичан путник који лети аеропланом за Истанбул, а свој путопис почиње призором панораме тог древног града и кружењем авиона над плажом Сан Стефан. Само се успут сећа тракијских облака, Карпата и гребена Балкана. Ошамућен је призором Мраморног мора, „које изгледа као прошивено на све стране златним жицама“. Дрхтури док гледа „голубје плава острва, тамно плавило вртова, и растопљено сребро једнога непојмљивог града на обалама два континента и два мора“.
Црњански је, већ то знамо, месечар, сањар и сладострасник, гладан усхићења и лепота. Он призива Србију, „коју смо сањали, тражили“, нешто „чисто и ванредно, далеко од свих ружноћа око нас.“ И налази све то у небесима, понад Љуботена: „Љуботен је Србија, Србија коју смо сањали, тражили. У његовом љубичастом врхунцу је вечна лепота, због ње све ово и пишем. Шар Планина је лепша од свих планина на свету.“ А да би потврдио нашу тезу о његовим месечарским склоностима, није му доста дневног летења, па бележи и ово: „Никад нећу заборавити лепоту небеса око нас и бескрајне беле облаке и једна ми је жеља, да све то, још једном проживим, али под звезданим небом, ноћу.“
Црњанском су пилоти необично весели, претерано раздрагани и детињасти, слути да би то могло бити због близине смрти, или, можда ваздуха.
Код Кракова тај њихов смех је језив, израз отвореног чикања смрти, како у роману Крила, тако и у поратним крстарењима. Обојици је узлетање и слетање једна од најснажнијих фасцинација (Црњански:„Ја сам, међутим, осетио само један секунд лакоће, чуђења, као у љуљашци кад се полети у вис.“), јер су то и најкритичније фазе сваког лета, док их нагле промене перспектива доводи до екстазе. Растко је усхићен, јер „огромна златна кубета џамија и цркава њишући се расла су и летела према нама, као какве чаробне нити“.
Кракову је „земља расла, поља се пела ка нама“, а Црњански кроз наочаре види „како кровови, куће хангари потрчаше, појурише према нама“… „Извртесмо се на лево, прелетосмо преко хангара, тако да нам побеже и дрвеће и кровови и пољана некуд на десно…“ „Видео сам јурњаву фабричких димњака, кровова, дрвећа“
Сви напето ослушкују хук ваздуха и брујање мотора. Вибрације жица на крилима авиона Растку личе на свирку какве „кирлате харфе“, док Црњански ту харфу назива „небеском“. Овај други, на земљи, пре поласка, има навику да „превуче руком по жицама, што у ваздуху горе фијучу…“
(одломак)
Оставите одговор