А Шумадија је, за мој сан, пре свега зелено море шума,
неразмрсивих, тамних, тајанствених дакако.
Душан Матић
Предговор овог трокњижја почиње из дубоког уверења приређивача да је свако путовање – „покретна академија“ – стварало и обликовало људе оваквим какви су данас.
Сложимо ли се да је потребa за кретањем неодвојива од човекове радозналости, коју можемо рашчланити на просто упознавање других светова и људи, и стицања увида у оно како нас други виде и доживљавају.
Многи умови су на различите начине покушавали да дефинишу људску потребу за новим пределима. Анатол Франс путовање није сматрао простим кретањем из ме – ста у место, већ „мењањем илузија и предрасуда“.
Уобичајило се уверење да је простор данашње централне Србије за странце био да лека недођија, мрачна и злокобна, пуна бројних опасности и свакојаких привиђења. Тако каноник Рејмонд из Ажила, као учесник Првог крсташког рата (1096–1099), сведочи како су ишли „пустом, непроходном и брдовитом земљом“, и да су том приликом „трпели тако густу маглу“, да су је „могли додиривати и рукама је донекле уклањати“.
Крагујевац је, као урбано место, настао на својеврсном парадоксу. Већина градова своје постајање дугују околности да су никли на раскрсницама колских и речних путева, на истакнутим географским тачкама, у долинама река или на ушћима више њих – док се он уздигао баш зато што је био ван тадашњег „царског друма“, далеко од будног ока освајача, откуд долази чуђење странаца његовим положајем.
У деветнаестом веку најзаслужнији за жељу многих путника да виде Крагујевац и његову околину засигурно је Милош Обреновић. Својом одлуком да га именује за престоницу Кнежевине Србије, поставио је темеље будуће државе, а тиме одредио и судбину града и његове околине, његових тадашњих и будућих житеља. Он је, упркос пословичној неповерљивости спрам страног света, често примао, финансирао и пре поручивао странцима да долазе и описују ондашњу Србију, видећи у томе корист, како личну, тако и општу.
Мало је оних који нису оставили писаног трага за собом и били равнодушни приликом сусретања са њом. Из обиља сведочанстава, изабрани су бројни текстови, како они писани под пуним именом и презименом, тако и они анонимни; једни – усхићени, други – зачуђени. Многи од њих су били затечени или разочарани.
Поједини путници су у настанку Крагујевца тражили континуитет са прохујалим временима, а било је и оних који су се више занимали његовим дисконтинуитетима, сматрајући га чедом Другог српског устанка. Вероватно су и једни и други помало у праву, јер је и раније било случајева да се градови подигну мимо географске, економске, путничке или неке друге логике, стицајем неутврђених околности, загонетно и заумно.
Многи путници пролазили су кроз њега и остајали слепи код очију, не загледајући се у људе и пределе, заокупљени сопственом појавом и чешће га посећивали, попут Милована Спасића, којем се учинило да се Крагујевац „повеличао и полепшао, а грађане, да у надежди добробитности живе.“
Феномен путовања покушала је да разуме Ребека Вест, у књизи Црно јагње, сиви соко. Она је путника покушала да разуме, правдајући његову неспремност да осети, куша, чује и види – тајновитошћу и затвореношћу људи и околиша који походи. На једном месту наводи: „Једна ће земља данима чувати своје тајне од путника, не показујући му ништа од својих површина, својих трава, дрвећа, прочеља својих кућа. А онда ће му наједном добацити кључ, и рећи му да пође куд хоће и види оно што може.“
Једним путницима је био успутна станица, другима свесно изабрани циљ, а трећи ма фасцинација и упечатљива успомена. Поприличан је број пролазника који се ни су зачудили местом на коме се град налази, па им је измицао његов опис. Није без ра злога Константин Јиречек за Крагујевац записао: „Не видиш га, док ниси у њему.“
Разуме се, његовим житељима, било да су рођени под његовим скутом или су се у њему затекли сплетом судбинских околности, он посве другачије изгледа него успутним пролазницима.
Град је другачији кад се гледа са североистока, са Светиње, или са Црног врха, са истока; од Драче, са северозапада; од Вињишта, са југозапада. Са сваког од ових ме ста на различит начин се у измаглици исијавају његови кровови и голубијесиве фасаде.
Путници и гости су га описивали са више или мање симпатија, некад јасно, а понекад и у неверици, попут Владана Ђорђевића, који пише да „лежи у лепој али нездравој дољи“. И он, као и многи други, издвајају крагујевачки вашар и живост која влада градом, у којем је онда „живље но у Београду“. И Крагујевац, као и Београд, има своју „циганску махалу, свој врачар, своје палилуле, господску улицу…“
Иако Крагујевац није привиђење, не може се тврдити да је био поштеђен свакојаких чудеса и уображења. Тако из сећања на ђаковање Сретена Л. Петровића сазнајемо за појаву „псоглава“ у околини. Догађај је, бележи он, узбудио читав град, па и самог кнеза Милоша.
Није за потцењивање ни утисак Мери Едит Дарам, којој се услед бројности крајпуташа чинило да је она „ једино биће које је остало живо после покоља“ и чинило јој се да пролази „кроз редове једне фантомске војске која чека на зов трубе“.
Крагујевац и његова околина је енигматичан, како за путнике, тако и за његове становнике. Отуда тајанственост и неразмрсивост многих утисака о њему, па отуда и резигнација Душана Матића, док у хотелу „Крагујевац“ пише о људском трајању, „које је једино страшно“, потакнут тадашњим (24. мај 1966) помрачењем сунца.
Међу њима има проницљивих, неретко надмених и претераних увида у динамику развоја српског друштва, попут овог, Сипријена Робера: „Становници градова потпали су под двоструки и погубни утицај турских обичаја и немачког луксуза; само су становници села сачували у пуној снази тип српске националности, тип еминентно оријенталан, самим тим дубоко словенски.“
Карл Браун Визбаден прави занимљива и претерана поређења. Топчидер му је за Београд исто што и Шенбрун за Беч, док се Крагујевац према Београду односи као Москва према Петрограду. „Српском Москвом“ га назива и Јован Мишковић, док је Густав Раш – који је са великим разумевањем и симпатијама описивао Крагујевац и Србију и њену мукотрпну борбу за ослобођење од јарма „азијатских варвара“ – децидан: „Крагујевац је Москва Србије.“
Истоветно поређење налазимо и код Јиречека, који, између осталог, примећује и ово: „У дрвеном Крагујевцу су једино државне зграде, установе и школе од камена, па и оне не све.“ Он своје читаоце подсећа да је Београд – Европа, па ако хоће да виде „право српско место“, саветује их да посете Крагујевац. Он „нема ни Кремља ни Вавела нити било каквог великолепног капитола који би се беласао над крововима зграда. Придошлицу овде не очекује ни шума звоника ни купола, нити шарена смеша разнобојних кровова и прочеља великих палата са многим прозорима“.
На сличном трагу је и Ласло Хуњади који Крагујевац назива „српским Дебрецином“.
У деветнаестом веку за већину путника са запада Србија је, па онда и Крагујевац, пре свега – езготика, део мрачне и непознате Отоманске империје на коју треба бацити светло и просвећеној Европи ставити на увид. Тако у књизи Сербија, рај сиромашних, Хеберт Вивијан готово с радошћу констатује како му је драго што је Србију истражио „пре него што је она у потпуности подлегла прогресу“.
Било је, додуше, међу путницима и оних који долазак у Србију нису видели као залазак у „тамни вилајет“, већ и „прозор у средњи век“.
Овај избор текстова није поштеђен ни комичних момента, као у случају Саве Бјелановића, познатог Далматинца. Он је записао: „Сад не помаже крити моју срамоту. Желио сам и хтио сам да видим Шумадију, а сада кроза њу путујем по ноћи…Тако сам ја, у овој хладној ноћи, у разговору и љуљушкању, заспао и преспавао кроз сву Шумадију.“
Нарочито упечатљив опис Крагујевца дала је Мејбел Синклер Стобарт, која га, боравећи у њему у хуманитарној мисији током 1915. године, назива „белим једноспратним градом“.
У бројним белешкама суочавамо се са немогућношћу разлучивања Крагујевца од Шумадије и Шумадије од Крагујевца. Очигледно, једно без другог је незамисливо. Такође, ко би путнику са сигурношћу знао рећи где почиње пут за Крагујевац, где се завршава и одакле се из њега полази даље? Крагујевац у свести путника светли и пре него што у њега ступи, а пулсира још дуго пошто га напусти.
Треба веровати једном од наших највећих путописаца, Григорију Божовићу, који је бившу земљу између два светска рата прокрстарио уздуж и попреко, када за Шумадију каже да је „опет и опет, најлепши наш крај. Јер је свачим благословена.“
По њему, она је „богомдана раскош за око свакога“ и непрекидан ђердан најблагословенијих градина, башта ако хоћете, који су посебни поседи тих снажних људи.“
А у центру ње уздиже се Крагујевац, који „гута своје околне паланке“, па бисмо заобилажењем њих у овом избору, уверен сам, заобишли и њега.
Управо овим наводом сам се руководио приликом укључивања сведочанстава о околним пределима (Гружа) и „паланкама“ (Рачи, Баточини, Лапову, Тополи и Аранђеловцу).
Колико су Крагујевац и Шумадија неразмрсиви, илуструје одломак из писма Измаила Ивановича Срезњевског, насталог у „лужничкој кафани“, надомак Крагујевца: „Србија је прекрасна земља: поља плодна, шуме много, виногради, рогата стока, овце, свиње добро ужирене, свега у изобиљу, а по друму наилазите само на механе, док су села подалеко разбацана, кућица овде, кућица онде; рекао би човек да у овој земљи и нема народа, а, међутим, у Србији живи милион душа! Ово је склањање света, без сумње последица турског владања. И по механама се види да су земљом до скора владали Турци: оне су постројене на турски начин, без столова и столица, без ножева и виљушака, и нарочито – без женскиња.“
Синтагма „умилно за путника позорје“ преузета је од Ђорђа Магарашевића, који је 1827. године са ретким разумевањем и усхићењем писао о Србији и Крагујевцу.
Учинило ми се важним да сваки од томова започне одељком Завичајни буквар. У њега су увршћене теже доступни текстови о историји Крагујевца. Неки од аутора су важне и, неретко, заборављене личности Крагујевца.
Избор почиње најстаријим писаним трагом о постојању Крагујевца – Дефтером смедеревског санџака из 1476. године. Текстови су дати приближно хронолошки и сежу до прве деценије двадесет првог века, а завршава симболично, пристрасно, иако у поднаслову чланка стоји да је реч о „утисцима једног странца“; испод имена Albert Courbier крије се Миливоје В. Кнежевић, уредник Књижевног севера, који никад није заборавио свој завичај. Његовим прилогом завршава се текстуална авантура (само)спознаје града и регије у којој живим(о), позивајући све Шумадинце и Крагујевчане, ма где били, ма како то постали – да га поштујемо и волимо, тако што ћемо би ти упућени и у оно што су други у њему видели, о њему мислили, осећали и писали.
Међу ауторе овог избора уврштен је и Лаза М. Димитријевић, којег за Крагу јевац веже околност слична нереализованом намештењу Милоша Црњанског у Мушку гимназију. Тако је и Димитријевић, одлуком министарства распоређен за окружног физикуса у Крагујевцу, али захваљујући немогућности транспорта клавира његове жене, успео је да испослује службу у ближе Смедерево, а касније и у Ваљево. Свеједно, у Српској енциклопедији и даље стоји податак да је радио у Крагујевцу. Иако се описани примери из његове лекарске праксе не тичу Крагујевца, уврштени су на основу процене приређивача да су услови живота у читавој Шумадији били слични.
Такође, пословична кукњава већине путника кроз Србију над лошим путевима сажета је кроз кратку Димитријевићеву цртицу Наши друмови.
Верујем да није довољно родити се у Крагујевцу или живети у њему да би се неко осећао његовим становником. Приврженост и припадност граду и Шумадији потребно је испуњавати конкретним садржајима читавог живота, што овом избору прилаже личну, али и педагошку ноту.
Намера приређивача је била да се на једном месту окупе текстови о Крагујевцу и Шумадији, чији су аутори научници, путници, шпијуни, писци, новинари и случајни сведоци. Различите су дужине и форме, писани за разне потребе, стварани у дугом временском периоду, настали неодгонетљивом мотивацијом и неутврђеним поводима. Неки од њих су систематични и луцидни, неки узгредни, дакле, површни, али због понеког податка или слике – ипак вредни.
Посложени су приближно хронолошки, не искључиво по времену настанка, већ по временским одсечцима које описују.
Овај издавачки подухват није новина у ширем смислу, а ни као идеја у ужем, јер је и раније било сличних покушаја без којих овај избор не би био могућ, нити би имао овакав садржај. Поменимо књигу Престоница књаза, господара Ђорђа С. Костића (Лут Еразмо / Нова светлост, Београд/Крагујевац, 1998) и незавршени рукопис Слободана Павићевића, чији ми је попис аутора текстова о Крагујевцу био доступан.
За фото-илустрације ових текстова захваљујем Предрагу Цилету Михајловићу, а за послове око изналажења многих прилога захвалност дугујем мојим колегиницама и колегама библиотекарима у Крагујевцу и широм Србије.
Избор је, као и сваки други, личан и никад до краја завршен.
Ово предисловије завршавам у маниру др Владана Ђорђевића:
— Ето, шта има о Крагујевцу!
Оставите одговор