Мирослав Башић Палковић: Приче с недоходних небеских перивоја
сајт Лагуне, 24. 09. 2024. (https://laguna.rs/laguna-bukmarker-prikaz-knjige-nebeska-divanhana-price-s-nedohodnih-nebesk-unos-26376.html?fbclid=IwY2xjawFf5y1leHRuA2FlbQIxMQABHaZPUiYRSrYO_zt3ublS4XSI-n0zlvjxJLIrd2Xo1w1eVtyF8uK6PuWBBw_aem_Whcq9fOh5ZFa6uTPxpnV4Q)
Мирослав Башић Палковић
ПРИЧЕ С НЕДОХОДНИХ НЕБЕСКИХ ПЕРИВОЈА
Разговарајући с писцима како у земљи тако и у иностранству, сазнао сам да већини њих у процесу стварања књиге највише муке задају две наизглед просте ствари: писање сижеа и осмишљавање наслова. Вишеструко награђивани књижевник Мирко Демић те проблеме очито никада није имао, те нам се након лирично насловљене „Руже под ледом“, којом је пре неколико година одушевио читаоце у Србији, враћа с епски звучним насловом „Небеска диванхана“, историјским романом врло оригиналне и подједнако замршене конструкције у којој шест паралелних прича, смештених у 17. и 18. век, склапа мозаичну приповест о физичким, метафизичким и умним границама.
У Небеској диванхани која је „окићена гирландама прећутаних мисли и недоумица, нискама дилема и протусловља, обремењена украсима од окаснеле мудрости и ником непотребних наровоученија“ свака прича дође на ред, док њени беседници „уживају у диму небеских наргила или сркућу шербет од цеђених звезданих опиљака“. Тамо где је „свака реч пропламсај из мрака векова, све се поравнава и изједначава“.
На таквом месту, које нам Мирко описује реченицама раскошнијим од султанове ризнице, лепршавима и блиставима попут лептир-стихова заробљених у строфе, чијих је крила лепет толико заводљив да прети да вас обавије вихором неодољиве лепоте, главно слово држе „побочници, саветници, тумачи, секретари и слуге, оборужани привилегијом да наџиве јунаке својих приповести“, те „запажају небитно, домишљају неразумљиво, осмишљавају недогођено и разблажавају сурово“. Као што видите, Мирко језик узима у своје руке и попут прекаљеног кујунџије кује од њега речи и кованице које, савршено логичне и реченици преко потребне, дишу пред нама и трепере као да су у језику одвајкада присутне! На таквој се приређеној трпези свака реченица куша и испробава попут најегзотичније сластице. Исто као што око неће да побегне од прелепих корица које је осмислио вазда надахнути Стефан Петровић, па се на њима дуго задржава и диви њиховој филигранској лепоти.
У једној од прича пратимо грофа Марсиљија који пратећи слив Дунава завршава посао обележавања граница између Хабзбуршког и Отоманског царства крајем 17. века. С њим ћемо се наћи и на склапању историјског мировног споразума у Сремским Карловцима 1699. године. Под Мирковом руком потом се бокоре и витице приповести о Мехмед-паши и Ибрахим-ефендији који су у преговорима заступали турску страну. Али не упознајемо само главне играче у тој политичкој игри већ и оне „ситне“, људе који су се нашли на ветрометини између сукобљених империја: граничаре, секретаре, писаре, преводиоце… Ненаграђени за свој посао, они често ублажавају страсти својих послодаваца и тиме утичу на успостављање мира и спасавање живота. Њиховим заузимањем могу да се спасу села од брисања, аде од рушења, тврђаве од разарања, сељаци од сутрашњег буђења на непријатељској страни. Док њихови господари секу, кроје и успостављају границе, они су ту да се постарају да тај посао буде ваљано обављен, а каткад су ту и да би га саботирали и замутили. Неки од вођа преговора играју игру на више страна гледајући не толико да успоставе мир, колико да ућаре што више за себе и оне који их тајно плаћају. Јер када неко прекраја садашњост, у опасности је и сама будућност.
Док пратимо замршене животне путеве који су преговараче на крају довели у Карловце да руководе тим значајним историјским тренутком, Демић нам пружа прилику да се корак по корак упознамо са силним закулисним радњама које су покретале закучасти политички и управљачки механизам царстава која су владала просторима на којима ми данас живимо.
Оставите одговор