Берислав Благојевић: Цјелина располућености
https://berislavblagojevic.wordpress.com/2024/12/31/cjelina-raspolucenosti/
31. децембар, 2024.
Слађана Илић: Кроз векове – на граници
Вечерње новости, 1. септембар 2024.
https://www.novosti.rs/c/kultura/dodatak-kultura/1414293/knjizevna-kritika-kroz-vekove-granici
Мирослав Башић Палковић: Приче с недоходних небеских перивоја
сајт Лагуне, 24. 09. 2024. (https://laguna.rs/laguna-bukmarker-prikaz-knjige-nebeska-divanhana-price-s-nedohodnih-nebesk-unos-26376.html?fbclid=IwY2xjawFf5y1leHRuA2FlbQIxMQABHaZPUiYRSrYO_zt3ublS4XSI-n0zlvjxJLIrd2Xo1w1eVtyF8uK6PuWBBw_aem_Whcq9fOh5ZFa6uTPxpnV4Q)
Берислав Благојевић
ЦЈЕЛИНА РАСПОЛУЋЕНОСТИ
(о једном могућем читању романа „Небеска Диванхана“ Мирка Демића)
Роман „Небеска диванхана“ Мирка Демића читаоцу се отвара кроз шест напоредних приповједних токова, пет „мушких“ и један „женски“ глас. Централни догађај који је покретач радње представља Карловачки мир, односно, повлачење границе након његовог постписивања. Међутим, пратећи исповједне наративе читалац сазнаје о тешком и компликованом животу на и око границе првенствено у 17. и 18. вијеку, мада су присутни и ликови из деветнаестог вијека, попут проте Николе Беговића. Надаље, Демић кроз промишљања јунака неријетко повлачи сасвим јасне паралеле и са дешавањима у двадесетом вијеку, ширећи причу о усуду људи са границе до данашњих дана. И доиста, у току читања често се стиче утисак о актуелности давних догађаја, о погубним рефлексијама народне карактерологије сковане у ковачници смутног, шкртог и опасног живота онога времена.
Аутор је у роману исписао потпуно специфичну историју, јер приповједачки гласови не припадају главним актерима историјских догађаја. Да је, рецимо, гроф Марсиљи главом умјесто свог секретара проговорио о догађајима у којима је учествовао и искуству утврђивања граница на Балкану, они засигурно не би били описани овако. Ово није историја коју су писали побједници. Ако побједника уопште има. И овдје почиње да се уочава та грандиозна располућеност коју као мотив можемо да пратимо кроз читаво дјело. Граничар, један од јунака, каже: „Не знам да ли приводимо крају давно започети рат или смо отпочели нови. Мени су сви исти. Одавно их не разликујем.“. Он не зна да ли треба више да стрепи од надређених на царској страни или од упада Османлија. Он дрежди на чардаку (ни на небу ни на земљи), на осматрачници, гдје се човјеку лако помуте стране свијета, стварно и нестварно. Све је несигурно осим страдања, а и то страдање не мора (и најчешће није) бити оно херојско. Како каже други наратор, писар Рами Мехмед-паше: „Додељено ми је само успутно страдање, попут овце преко које се чобани гађају каменицама.“ Ово „гађање каменицама“ може се пратити и кроз животну судбину крајишке дјевојке и свих „шамара“ којима је та судбина испуњена, као и кроз приказ судбине Стојана, човјека са границе чију причу нам доноси тајанствени преводилац, још један од наратора. Наиме, Стојану нова граница пролази преко имања и он безуспјешно покушава да измоли разумијевање и наклоност било од једне, било од друге делегације за разграничење. Граница – кључна ријеч романа, сагледана је из најразличитијих углова, а оно што она (може да) представља речено је дубински и детаљно, како из визуре обичног пука, тако и од стране оних који су одређени да границу цртају и на терену биљеже. Овдје се изнова јавља располућеност, „наша“ и „њихова“ страна границе, одвајање варварства домицилног становништва од културног остатка Европе. Граница и постоји и не постоји, граница је у главама, али и на картама и на тлу, граница се мијења, али је и стална… „На овом свету нема границе са чијим протезањем се слажу сви, без остатка. Свака је повучена на нечију корист и на нечију штету. Довољно је да се једном повуче, после ће десетине генерација покушавати да је ‘исправљају’. Стара огрешења се исправљају чињењем нових“. Аутор у књизи у неколико наврата ефектно даје објашњење свих потоњих сукоба због граница, имајући у виду универзалност проблематике. Са друге стране, када пише о границама на конкретном простору, Демић уводи још једну кључну ријеч – Крајина: „Зараћене стране и народи оба царства ово подручје називају – Крајином. Све друго је било као и на почетку времена – кô створено за цртање нових карата и на њима граница. Крајина је попут палимпсеста; по њој свако поколење повлачи једва читљиве линије и исцртава своје међе, изнова именујући сваки топоним“. Свакако, ријеч „међа“ је такође једна од оних које се понављају кроз цијели роман, ријеч која потпирује располућивање свега и свакога. Но, она чак и није толико везана за картографију као такву, колико даје упечатљивост описивању менталитета. А управо је то студиозно осликавање менталитета Крајишника (и не само њих) једно од највећих достигнућа овог дјела. Било да пише о муслиманима Крајишницима, попут Хасан-аге Пећког, или о православним Крајишницима као што је један од наратора (пишчев неименовани предак), Демић виртуозно проналази узрочно-посљедичне односе између опстајања на граници и формирања специфичног менталитета, једне уникатне осјећајности и животне филозофије крајишког човјека. Ту поново наилазимо на примјере располућености: Срби су подијељени на оне који живе с пушком и на оне који живе с крстом и молитвеником у руци. Располућеност се огледа и кроз приказ једне личности, не нужно дијела национа, као што је случај са Рами Мехмед-пашом. Он је, као један од највећих пјесника свога времена, добио задатак да брани достојанство царевине у расулу. Наизглед неспојиво, његова „пјесничка судбина“ наметнула је да буде пјесник „у временима кад за певање није ни место ни време. (Ако за певање оно постоји.)“. Чак и код „пјевања“, Демић проналази начин да споји неспојиво, односно, да истакне располућеност и неке карактерне црте народа: „Гоне ме, а ја пјевам; славе ме, а ја се смијем. Мудри Грци имађаше два човјека: један се смијао, а други је плакао. Наспрам њих, Србин пјева своје јао!“. Ове ријечи изговара прота Никола Беговића, а аутор маестрално користи његову „улогу“ у роману како би истакао значај просвјетитељства и како би указао на нужност промјене вишевјековног ратоборног и поданичког менталитета у корист школства, знања, књига. Прота, тако, брату говори: „Имам несрећу да живим у вашем сабљашком добу! У времену, дакле, у којем војничка власт држи жељезну стегу немаштине. На Крајини је одувијек владао закон сабље. Против ње нећу престати да војујем. Због вас је овај народ осиромашен и заведен, а црква и школа запуштени. Да је у солдачији била срећа, зар би запала баш нас, невољне?!“.
Оно што „Небеску диванхану“ такође карактерише јесте изузетно богат језик, прилагођен нараторима који долазе из различитих цивилизацијских и културних кругова. Поред тога, читалац ће наићи и на микро-есеје о (матерњем) језику, што додатно обогаћује дјело. Улога жене на овом простору и у суровим временима (ако таква нису увијек) одлично је приказана, а о животу жена написани су болни и невесели одломци. Дјело обилује и занимљивим детаљима који се односе на развој географије, картографије, или појављивање кафе на овим простору. Углавном се све ове епизоде доводе у везу са Луиђијем Фердинандом Марсиљијем, једним од протагониста чији живот унеколико подсјећа на јунака другог Демићевог романа „Пустоловине бачког опсенара“. На једном мјесту у роману се помиње и Лешо Самоук, лик из награђиваног Демићевог дјела „Ћутања из горе“. Наравно, не односе се све референце на друга ауторова дјела, напротив. На читаоцу је да изнова открије све артефакте, списе, бакрорезе, архивалије, документе и књиге које су расуте дуж неколико вијекова у троуглу Болоња-Беч-Стамбол. Мирко Демић је успио у овом подухвату, остављајући нам свевремено високоестетско дјело које нам дарује јединствен увид у цјелину располућености.
Слађана Илић
КРОЗ ВЕКОВЕ – НА ГРАНИЦИ
Нови роман Мирка Демића „Небеска диванхана“ (Лагуна, Београд 2024), је роман о граници. О сложености тог појма и разноликости њеног схватања и доживљавања сведочи шест паралелних прича које се унеколико додирују, али и разликују. Њихове додирне тачке заснивају се на универзалним истинама, дакле, на ономе што је непроменљиво и сасвим извесно, и што се у историјском циклизму, нажалост, потврђује, а то је да свако ново повлачење границе подразумева рушење оне која која јој је претходила и која се до тог тренутка некоме чинила праведном, а нова, неминовно, „почиње да призива нова прекрајања и доцртавања”. Протезање било које границе увек условљава неслагање јер је повучена „на нечију корист и на нечију штету”. С обзиром на то да живимо у земљи између Истока и Запада, али и у земљи и Истока и Запада, о чему је изврсно писао антрополог Бојан Јовановић (студија „Србија Истока и Запада“), дакле, увек на граници, кроз векове сведочимо каква је судбина људи условљена том чињеницом.
Различитост прича које чине ову књигу проистиче из перспективе јунака приповедача, као и из друштвенополитичког и социјалног статуса јунака о којима се приповеда. Немалу улогу у свему томе има и свака од култура којој јунаци припадају. На основу њихових судбина у прилици смо да разумемо како је изгледао свет 17. и 18. века на Балкану, али и знатно даље, од царског Беча до Стамбола. У језгру прича је конкретан догађај ‒ мир између Аустрије и Отоманске империје, склопљен у Сремским Карловцима 1699. године. По атмосфери, сложености историјских чињеница и догађаја, и позицијама јунака, иако је реч о другом приповеданом времену, овај роман у наше сећање призива свет једног другог романа – „Травничке хронике“.
Читајући „Небеску диванхану“ у прилици смо да уочимо линију, која никако није граница, а која сведочи о континуитету високоестетског стваралаштва о разликама. Поменућемо тек неколико значајних имена која јој припадају: Иво Андрић, Милош Црњански, Милорад Павић, Горан Петровић, Мирко Демић.
Мирослав Башић Палковић
ПРИЧЕ С НЕДОХОДНИХ НЕБЕСКИХ ПЕРИВОЈА
Разговарајући с писцима како у земљи тако и у иностранству, сазнао сам да већини њих у процесу стварања књиге највише муке задају две наизглед просте ствари: писање сижеа и осмишљавање наслова. Вишеструко награђивани књижевник Мирко Демић те проблеме очито никада није имао, те нам се након лирично насловљене „Руже под ледом“, којом је пре неколико година одушевио читаоце у Србији, враћа с епски звучним насловом „Небеска диванхана“, историјским романом врло оригиналне и подједнако замршене конструкције у којој шест паралелних прича, смештених у 17. и 18. век, склапа мозаичну приповест о физичким, метафизичким и умним границама.
У Небеској диванхани која је „окићена гирландама прећутаних мисли и недоумица, нискама дилема и протусловља, обремењена украсима од окаснеле мудрости и ником непотребних наровоученија“ свака прича дође на ред, док њени беседници „уживају у диму небеских наргила или сркућу шербет од цеђених звезданих опиљака“. Тамо где је „свака реч пропламсај из мрака векова, све се поравнава и изједначава“.
На таквом месту, које нам Мирко описује реченицама раскошнијим од султанове ризнице, лепршавима и блиставима попут лептир-стихова заробљених у строфе, чијих је крила лепет толико заводљив да прети да вас обавије вихором неодољиве лепоте, главно слово држе „побочници, саветници, тумачи, секретари и слуге, оборужани привилегијом да наџиве јунаке својих приповести“, те „запажају небитно, домишљају неразумљиво, осмишљавају недогођено и разблажавају сурово“. Као што видите, Мирко језик узима у своје руке и попут прекаљеног кујунџије кује од њега речи и кованице које, савршено логичне и реченици преко потребне, дишу пред нама и трепере као да су у језику одвајкада присутне! На таквој се приређеној трпези свака реченица куша и испробава попут најегзотичније сластице. Исто као што око неће да побегне од прелепих корица које је осмислио вазда надахнути Стефан Петровић, па се на њима дуго задржава и диви њиховој филигранској лепоти.
У једној од прича пратимо грофа Марсиљија који пратећи слив Дунава завршава посао обележавања граница између Хабзбуршког и Отоманског царства крајем 17. века. С њим ћемо се наћи и на склапању историјског мировног споразума у Сремским Карловцима 1699. године. Под Мирковом руком потом се бокоре и витице приповести о Мехмед-паши и Ибрахим-ефендији који су у преговорима заступали турску страну. Али не упознајемо само главне играче у тој политичкој игри већ и оне „ситне“, људе који су се нашли на ветрометини између сукобљених империја: граничаре, секретаре, писаре, преводиоце… Ненаграђени за свој посао, они често ублажавају страсти својих послодаваца и тиме утичу на успостављање мира и спасавање живота. Њиховим заузимањем могу да се спасу села од брисања, аде од рушења, тврђаве од разарања, сељаци од сутрашњег буђења на непријатељској страни. Док њихови господари секу, кроје и успостављају границе, они су ту да се постарају да тај посао буде ваљано обављен, а каткад су ту и да би га саботирали и замутили. Неки од вођа преговора играју игру на више страна гледајући не толико да успоставе мир, колико да ућаре што више за себе и оне који их тајно плаћају. Јер када неко прекраја садашњост, у опасности је и сама будућност.
Док пратимо замршене животне путеве који су преговараче на крају довели у Карловце да руководе тим значајним историјским тренутком, Демић нам пружа прилику да се корак по корак упознамо са силним закулисним радњама које су покретале закучасти политички и управљачки механизам царстава која су владала просторима на којима ми данас живимо.
Оставите одговор