Večernje novosti, Beograd

ПОЛИТИКА МЕ ЈЕ ПРВО ПРОГНАЛА ИЗ ЗАВИЧАЈА (редакцијски наслов)novosti_i

Koja je od nesigurnosti koje ste pominjali, govoreći o Meši (i sebi), najpogubnija: sumnja u sopstvene snage i sebe, sumnja u jezik, u reči i njihovu moć tumačenja, nesigurnost u ljude, ideologije, države, vlast?

Pišući u jednom eseju o Meši pre šest-sedam godina pokušao sam da pokažem koliko je njemu nesigurnost, kao i svima nama, bila sputavajući faktor koji ga je pratio kroz život, naročito na početku spisateljskog puta. Sve do momenta kada je intuitivno shvatio da je nesigurnost jedna od njegovih uporišnih tačaka, sve dok nije zagrebao u samu njenu suštinu. NJegova najuspelija dela svedoče o nesigurnosti kao pokretačkoj sili, preduslovu svakom stvaranju; spisateljskom –pogotovo.Nesigurnost je ključno osećanje njegovih junaka, a sumnja – misao vodilja. Sumnja je u isti mah lekovita i opasna „igračka“ u rukama svakog od nas. Opasna, jer rađa nove sumnje, u nedogled, lišavajući nas svake vere, a time i nade. Uveren sam da bez nade nema humaniteta, a bez njega ni budućnosti ove civilizacije. Lekovita je, jer isključuje slepu veru u svaki autoritet, navodeći čoveka na budnost i oprez, ne dozvoljavajući mu da bude ophrvan luksuzom površnosti i povodljivosti.

– U svom petoknjižju tematizujete sudbinu Srba iz Hrvatske, složene hrvatsko-srpske odnose, vazda interesantne kako ovde, tako i „tamo“. Nije li to pomalo nezahvalna tema i smatrate li da bi vas bavljenje njom (npr. sad kad ste se sticajem okolnosti našli u središtu medijske pažnje) moglo na neki način „svrstati“, „odrediti“ (što se prečesto desi i bez piščeve želje a gotovo uvek od strane onih koji rečene knjige ne pročitaju)?

Literatura kojoj težim ne kalkuliše ni jednog trenutka. Ne gledam u kalendare, ne obeležavam jubileje, ne obazirem se za takozvane naloge tržišta. Vođen sam unutrašnjim impulsima i savešću, ukoliko ta reč nije deplasirana u našem vremenu. Ne brinite, hteo ja ili ne, umiljavao se, dodvoravao se ili ne – već su me smestili u odgovarajuće rubrike. Kako oni „tamo“, tako i oni „ovde“. Valjda je lakše kad mi dodele etikete i ubace u unapred spremljen pretinac ili fioku, kad povuku granice i okolče prostor u kojem mi dozvoljavaju da se krećem. Ako mi dozvoljavaju. Jednima sam suviše nacionalan, pošto pripadam „tankom, ranjivom sloju inteligencije ‘ruralne Hrvatske’“, koji se „groteskono igrao samostalne države“, drugima sve to zaudara na izdaju, trećima je moje pisanje anahrono, četvrtima sam krležijanac, a po petima, čak, restauriram jugoslovenstvo… Sveznadarima je teško ugoditi, uprkos tome što je literatura izgubila bilo kakvu važnost za takozvanog običnog čoveka.

– U vezi sa prethodnim pitanjem, ima li mesta književnosti u politici, politici u književnosti, piscima u dnevnoj politici? Koja je funkcija književnosti danas?

I književnost je politika. I ona ima ambiciju da utiče na ljude, a time i da vlada. Ona prava, podstiče čoveka da misli svojom glavom, da bude kritičan i prema sebi i drugima, kao i prema društvu u kojem živi. Meni se najviše dopada kada je politika predmet književnosti. Jedino je književnost može svesti na pravu meru – golu manipulaciju i zlopotrebu ljudskom (ne)srećom. Osećam politiku na svojoj koži, intenzivno od 1991. g. Zbog nje danas živim u Kragujevcu, jer me je baš ona prognala iz zavičaja. Funkcija književnosti se nije promenila. Ona i dalje treba da humanizuje čoveka i učini ga boljim, odnosno – manje zlim. Uprkos svojim malim snagama i minornom uticaju.

– Da li je zaključivanje petoknjižja „zaključilo“ i vaš odnos sa zavičajem i promišljanja o njemu, ali i o egzilu? Da li ćete se nakon ovoga okrenuti novim temama ili ipak imate još toga da ispričate na ove teme?

Mislim da jeste. Deset godina je proteklo u intenzivnom bavljenju tom bolnom temom. Treba u svemu imati meru, pa i u robovanju zavičaju. Iscrpio sam svoju, možda pretencioznu potrebu da „neke stvari kažem na drugačiji način“, da osvetlim temu o kojoj se ćuti ili izbegava da se priča. Nisam „pevao“ o moralnim pobedama, već o porazu, velikom porazu svoje i prethodnih generacija. Već se uveliko bavim drugim i drugačijim temama, drugim junacima i vremenima – i unapred im se radujem.

– Kako se vi, kao pisac, neko ko živi „od reči“, osećate u novoj sredini, novom narečju?

U Srbiju sam došao rano, kao petnestogodišnjak, i ostao šest godina. Pa otišao. Ova jezička varijanta mi nije strana. Moje prisilno iseljenje iz Hrvatske nije me dovelo u nepoznat svet. Smatram da je korišćenje obe jezičke varijante prednost, nikako hendikep. U pisanju – pogotovo.

Romani su ispisani tamošnjim dijalektom, ali najavljujete da ćete od sada preći na ekavicu? Da li je narečje u ovom slučaju određeno i temom nekog dela, i prostorom kojim se ono bavi, ili na kom nastaje?

Ijekavicu ne smatram dijalektom, već varijantom srpskog jezika. Ovde živim preko dvadeset godina. Nove teme i životno iskustvo traže novi i drugačiji izraz, novi jezički pristup. I neće mi to biti prvina. Nekoliko knjiga pre ovog petoknjižja napisano je ekavicom. Obe varijante smatram svojima; koristiću ih relaksirnao, od prilike do prilike, onako kao nalaže kontekst.

– Da li je ćutanje odista zamenilo govor, ikada? U čemu je moć ćutanja? A govora?

I ćutanje može biti rečito, bogato značenjima, ali u ćutanju nije rešenje. Ni uteha. U ovoj knjizi dao sam priliku mrtvima da progovore, pošto od živih retko kad možemo da čujemo nešto mudro. A kako će mrtvi da se obraćaju živima – nego ćutanjem. Uostalom, ćutimo li dok čitamo?

– Kakva je ta Petrova Gora, „glavna ličnost“ romana, kojoj kroz svoje pripovesti pripisujete bezbrojna značenja? Kakva je bila, kakva je sad?

Petrova gora je u mojoj percepciji mitska planina. U njenoj utrobi se kriju vremenski, arheološki i metafizički slojevi ljudskog postojanja. Kao i na površini. Mnogi žele da osvoje Goru, potčine je i prisvoje. Zbog nje se konfrontira, na njoj se rađa i gine, u njoj se sahranjuje. Ona je divovski grob; po jednima – kraljev, po drugima – kaluđerov. Petrova gora je predmet i mesto sporenja. Dakle – paradoks po sebi. I zato je večna i neosvojiva, dok pretendenti na nju dolaze da umru i nestanu.

– Dosledno se držite izuzetno istančanog jezika, u vremenu kada se on i u književonosti svodi na fukciju najnužnije komunikacije, saopštavanja priče ili činjenica. Mislite li da možda na taj način sužavate svoju čitalačku publiku – ili je samo, namerno i svesno, „probirate“, tragajući za onima koji mogu i žele da čuju ono što saopštavate?

Možda je moje shvatanje književnosti zastarelo jer smatram da se umetnički tekst treba razlikovati od publicistike, osim ako ga karikira. Nastojim da moj iskaz bude komprimovan i precizan. Moje se knjige ne „čitaju u jednom dahu“ i ne koriste se „za lakši san“. Pre će biti da su namenjene najupornijma i onima koji od književnosti traže više od opuštanja i bežanja od surove stvarnosti. Ne patim za hiljadama čitalaca, već za odabranima. Svestan sam da je sve manje onih koji utehu traže i nalaze u literaturi. Zato se obraćam ljudima od integriteta, usamljenicima kojima je čitanje isto što i disanje.

24. februar 2017.
(razgovarala Marina Mirković)

Na vest da sam dobio nagradu „Meša Selimović“

Za većinu pisaca vest o nagradi dolazi kao kratkotrajno obasjanje usred svakodnevnih sumnji i iskušenja koje svaki stvaralački napor podrazumeva. Naročito ako se radi o nagradi koja nosi ime Meše Selimovića, pisca koji je od nesigurnosti i sumnje izatkao najvrednije stranice naše literature.

Podsetio bih vas da je, bolno iskreno, Meša izrekao: „Ta obeshrabrenost, klonulost, nevjerovanje u sebe, ostavili su traga na meni sve do danas. Zato sam počeo kasno da pišem, zato sam nesiguran u sebe, zato svakom poslu prilazim kao početnik, strahujući od negativnog suda“.

Dakle, bila je to najpre nesigurnost u sebe i sopstvene snage, a onda i nesigurnost u jezik, sumnja u reči (i njihovu moć da tumače čoveka i svet), nesigurnost u ljude, ideologije, države i svaku vlast.

Zaronio je duboko i snažnu u ljudsku ponornost, uprkos tome što se u Sjećanjima vajkao kako je to sve još uvek plitko i tanko, spram njegovih uzora – Dostojevskog i, delimično, Tomasa Vulfa. Pokušao je da dopre do odgovora – šta je to što samu nesigurnost rađa, krepi i umnaža. Svejedno, uprkos velikom uspehu kod čitalaca i kritike, Selimović se jednako žalio kako još uvek traži jezik za kojim je težio, dok su njegovi veliki uzori i dalje „ostali nedostignuti“.

Posle njega, lako je biti iskren, pa priznati da su sumnja i nesigurnost i moji pratioci, pogotovo tokom poslednjih desetak godina od kako ispisujem svoje petoknjižije (koje Ćutanje iz Gore hronološki otvara) u čijem je središtu sudbina Srba iz Hrvatske, gde sam rođen, ne znajući da li će moj pristup biti interesantan i podsticajan za čitaoce i kritičare. Priznajem i to da sam neretko pomišljao kako uzalud traćim svoje dane na nešto što nikog ne dotiče.

Zato sam počastvovan svakim glasom kojeg su mojoj knjizi podarili kritičari, a ime Meše Selimovića će biti dodatno ohrabrenje i podstrek da u pisanju, urpkos svemu i svima, ipak ima smisla – ne samo za pisce, već i za sve one koji se druže sa njihovim knjigama.

20. 02. 2017.

Nagrada „Meša Selimović“ Mirku Demiću i Vladislavu Bajcu

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:650905-Mesa-Selimovic-za-Bajca-i-Demica

http://www.politika.rs/scc/clanak/374689/Nagradu-Mesa-Selimovic-podelili-Bajac-i-Demic#.WKtDRWmmns4.facebook

http://www.danas.rs/kultura.11.html?news_id=339163&title=Selimovi%C4%87+kao+ohrabrenje

http://rs.n1info.com/a229384/Vesti/Kultura/Nagrada-Mesa-Selimovic-Mirku-Demicu-i-Vladislavu-Bajcu.html

Glasanje za nagradu „Meša Selimović“

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:648795-Uspela-koskanja-sna-i-stvarnosti

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:648995-Jak-otpor-prema-ispraznom-duhu

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:649179-Opora-svedocenja-zahuktalog-zivota

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:649360-Kroz-lavirinte-istina-i-zabluda

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:649555-Veliki-strah-od-sutrasnjice

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:649782-Umetnost-u-haosu-sistema-vrednosti

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:649977-Sjaj-majstora-pripovedanja

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:650097-Uzbudljiva-mreza-scenskih-dijaloga

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:650540-Sklad-lokalnog-i-univerzalnog

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:650810-Zavrsni-glasovi-velikog-zirija

NAKON SVEGA

Poslednjih deset godina svoju sam spisateljsku pažnju usmerio na fenomenom Srba u Hrvatskoj u svoj svojoj složenosti i neuhvatljivosti. Tražio sam adekvatne književne forme koje bi mi pomogle da tom kompleksu tema dam književni izraz i učinim ga dostupnijim onim usamljenicima koji deo istine života i sveta nalaze u književnosti.

Niko od mene nije tražio da se pozabavim ovim „mrtvim kapitalima“. Svesno sam rizikovao. Bio sam u prednosti, koja je istovremeno bila i hendikep. Rođen sam usred tog sveta, te sam otud imao iluziju da ga bolje razumem. Bar zbog toga što sam poslednji rat gledao izbliza. Toliko blizu da me je mogao stajati glave. Ispostavilo se da sam svedok završnog čina nestajanja jednog dela naroda, koji je, po pravilu, uvek – ubilački i samoubilački.

Krivci i žrtve tog „poduhvata“ u svom slepilu odbijaju da shvate veličinu gubitka. Zato će im suditi generacije koje dolaze. I biće nemilosrdne. To, dabome, ne znači da će se među budućima pojaviti neko, prosvetljen darom sinteze emocija i golih fakata, i izreći dijagnozu, ma koliko ona bila bolna po nas, tadašnje i današnje.

Verovatno sam krajnje konzervativan u pogledu osećanja dužnosti koja nalaže da se o ovim neveselim temama kad-tad odredim. Makar književno, kad već nisam našao drugog načina ni izraza, uprkos tome što je književnost anahrona i bezopasna tričarija do koje je, i u srećnijim vremenima, ako su takva ikad postojala, malo ko držao.

Iz takve moje usredsređenosti nastalo je pet knjiga, manje ili više uspelih, više ili manje zanimljivih. U takvom naumu – intelektualno poštenje se podrazumevalo. I nada da je u njima vidljiva međusobna različitost po formi i pristupu, raznovrsnost po širini zahvata i stepenu književne samosvesti.

Na početku nisam verovao da će ih biti ovoliki broj. Danas mi se čini da sam tek zagrebao nezaraslu ranu, svoju i tuđu, dodirnuo bolna mesta ljudi sličnog iskustva i sudbine, ma gde bili, ma kome pripadali.

Priznajem i to da mi je najveća ambicija bila da književnim sredstvima, bar na tren, džarnem u nečistu savest, moju i vašu, našu i njihovu. Uprkos tome što sam nadmenom tonu Beseda sa gore pretpostavio mnogostrukost Ćutanja iz njene utrobe.

Istovremeno, nastojao sam da sa ovoliko prosedea konstruišem stvarnost koju će razumeti i neko ko do kraja nije upućen u temu, dakle priču o delu bilo kog naroda sa granice, bilo gde na svetu, nad čijom se grbačom vode ratovi, trguje imovinom i životima, gde se brišu stare i iscrtavaju nove granice.

Ostrašćeni među kritičarima, ne bez nadmenosti i prezira, pokušali su da me optuže za prikrivenu obnovu jugoslovenstva, verujući, valjda, da se višestoletno nerazumevanje i nadgornjavanje najmanje dva identiteta mogu književno oblikovati tako da se jedna strana ignoriše, a da se drugoj poju apologije. Uz sve rizike, radije sam se bavio onim mestima gde se suprotstavljene strane dodiruju, tamo gde su čvorišta na kojima se gube čisto nacionalne obrazine, gde su virovi u kojima se mute bistri nacionalni izvori i obostrano truju zajednički bunari.

Dabome, bilo je i mrzovoljnih cepidlaka, samoproglašenih tumača srpskohrvatskih međusobica, uvek spremnih da sa amvona podele po koju moralnu i spisateljsku lekciju, da traže sitne nelogičnosti, odbijajući da vide sve ostalo. Valjda im se nisam uklapao u stereotipe koje su odavno uspostavili prema temi (a možda i meni) ili su se pobojali da ne postanem što i oni – mirođija svake srpskohrvatske čorbe.

Nisam umirao u „lepoti imenovanja“ zaraćenih strana. Verujem da se one mogu zvati bilo kako, nezavisno od vremena i meridijana na kojima se vode. Radije sam bio sklon da prenapregnutim sadržajima svojih proza dam univerzalniji karakter i značenje, stalno vodeći računa da ni jednog trenutka ne poletim, da se ne odvojim od zemlje.

Nisam padao u iskušenje da se toliko uzoholim i poverujem kako se književnim sredstvima može sačuvati sećanje na jedno vreme, na ljude i krajeve. Pre sam sklon mišljenju da je neodgovornost udružena sa glupošću deo vasionskog zakona.

U mom shvatanju literature nacionalne ili etničke suprotnosti nisu neuralgične tačke na koje treba ukazivati, pošto su belodane svima koji misle svojom glavom. One su, pre svega, predmet mog književnog poigravanja, ne bi li u krajnjoj instanci, barem na simboličkoj ravni, otupio njene otrovne strelice, razdro mrtvo-ozbiljne ubilačke maske, a time i umanjio pogubnost njihove destrukcije.

I da ova ars poetica ne postane ars patetica, od mene – dosta.

Mnogi će reći – i previše.

I biće u pravu.

oktobar, 2016.

Ћ1    molski akordi    Ataka na Itaku    trezvenjaci    image

Početni impuls za nastanak romana ĆUTANJA IZ GORE

ova
KALUĐERSKO VRELO

(po narodnoj pripoveci)

Vele ljudi, da je još od davna
Još od davna – zemlja bila ravna.
U to doba nije bilo gora –
Nije bila ni Petrova gora.
Tud je raslo sve šikarje tanko,
Š’ njim ni teljig ne zašpiča lako.
Al’ ti dođe tu kaluđer stari,
Pa se smjesti u tojzi šikari,
Boga moli, te vodu otvori
Pernu vodu (u Petrovoj gori).
Za molitvom divno drvo raste,
Drvo raste, livade se maste,
Pa se leže bilo koza, krava,
Od mlijeka zabijele trava.
Sama raste šenica bjelica,
Med poteče od bijeli čelica,
I vinova loza ponijela,
Ne b’ dvojica grozda odnijela.
Svuda širom golubovi lete –
Crkve niču iz te zemlje svete.
Još poželje kaluđere stari,
Da mu djelo kako ne prestari:
„Daj da dignem ovdje manastira,
Nek je više svetije pastira!“
Tako bilo i tako se svilo,
Al’ na brzo i zlo se rodilo:
Mlad kaluđer ponese se kleto,
Ruži straca: „Idi, staro pseto!“
Udri razdor, udri pokor svaki,
Pa i narod sablazni se taki:
Nema vjere, već se čete pere –
Vrag pakleni veselo se dere.
Bolan ječi kaluđere stari,
Suze roni i ljuto se kari,
Sveta suza zemlju protopila,
A iz zemlje vrelom je izbila
Kaluđersko vrelo to se zove.
Na zemlju će nerod udariti,
Crna trava zemljicu pokriti;
Jetrve će kuću podijeliti:
Brat na brata ljuto zakrviti,
Crna krvca potokom se liti.
Ko ostane, oće poživiti!
Ispod stare te Gore Petrove.
Pokraj vrela starac dušu pušća,
Dušu pušća blagoslov izušća;
„Svi od mene oprošćeni bili,
I s Bogom se valja veseliti!“
Tako stalo, dugo ne ostalo,
Nad mrtvacem nebo zaplakalo,
Kiša pljušti, gromovi treskaju,
Namastirske kule obaraju;
Vatra, kamen sipa iz oblaka,
Te se pokri tu svetčeva raka.
Tako posta i Gora Petrova,
Petrov grob je ono od vjekova.
A gnjev božji nikad ne ostaje,
Svakog bije koji se ne kaje:
Nepokajni kaluđer taj mladi
Već narodu i bogu dosadi,
Šnjega crkve crkvine postale,
I narodu mane doakale:
Nesta roda, nestade kumova,
Nesta zemlji božjeg blagoslova!
Razjari se kuka i motika,
Bukni narod, gledaj urotnika!
Slaptaše se, krivca uhvatiše,
Pa usmrtiše…
Osta jedno samouče đače,
Mladi Lešo, ubogi prosjače,
Pod glavom mu knjiga osvanula.
Svetog Petra ime prošapnula.
Divno j Lešo narod svetovao,
I na božji put ga pozivao,
Govoriše: „vako, braćo, vako!
Pokajušti oprosti se lako.
Bog će slati na vas čuda teška,
Da se skida s ljudi svaka greška:
Djeca će vas od sedam godina
Bolovati od zuba i čina;
Braćo moja, Boga pomenite,
Božjoj majci zavjet učinite,
Zapostite i Svetome Savi,
Da vas od zla i bede uzbavi“ –
Jaoj! Lešo, riječ ti je zrela;
Al još ima – kaluđerskog vrela!…

Nikola Begović
Na Perni, 1860.