Видосав Стевановић / ЗЛАТАН ГВОЗД

Видосав Стевановић: ЗЛАТАН ГВОЗД – изабране приповетке
Избор и поговор: Мирко Демић
УК „Кораци“. Крагујевац / Службени гласник, Београд, 2022.

МАГИЈА ПРИПОВЕДАЊА

Српска књижевност је препуна парадокса. Један од њих је и констатација са којом ће се сложити већина познавалаца њених извора, токова и увира да је, у жанровском смислу, приповедачака уметност једна од најбогатијих и уметнички најуспелијих. Паралено са том оценом, сведочимо да се интерес издавача, библиотека и читалаца за приче и приповетке, а отуда и за њене творце, смањио до непрепознатљивости. Савременом човеку је хронични недостатак времена постао богомдани изговор за сваку лењост (за читање поготово), што код читалачке публике није померио интерес за мање књижевне фоме у односу на роман, већ обрнуто.

Други парадокс се огледа у чињеници да издавачка продукција врви од антолигијских избора најразличитијих тема и приступа: нема тог аутора који није подобан за неку од њих. Изабрани аутори се налазе у широкој скали од аналфабета до универзитетских професора. Упркос времену којим доминирају антологичари и антологије – поједини антологијски избори никад нису направљени, а требало је. Управо такав случај је и са – по много чему јединственим – приповедачким опусом Видосава Стевановића.

Објава његовог приповедачког првенца, збирке Рефуз мртвак, представља важну чињеницу за историју српске
књижевности, а његов значај није помућен ни посла пола века. Први доказ да је реч о нетипичној књижевној појави потврду је нашла у жестокој реакцији, а врхунац достигла – кроз судски процес. Рекли бисмо, убичајена реакција окоштале средине на сваку новину.

Иако је Видосав Стевановић своје приповедање „наслонио” на богату и живу приповедачку традицију, почевши од Симе Матавуља и Боре Станковића, преко Момчила Настасијевића до Миодрага Булатовића – оно је и данас без премца по својој снази, језичкој инвенцији и свежини.

Неоспорно је да су прве књиге Миодрага Булатовића биле подстицајне за стасавање неколико приповедача током седме деценије двадесетог века. Нарочито за приповедачку уметност Видосава Стевановића, чега се он у мемоарским књигама са захвалношћу сећа. Још се памти оцена Љубише Јеремића по којој прва Булатовићева књига (Ђаволи долазе) представља „најрадикалније порицање канона социјалистичког реализма”.

Исти критичар изриче високу оцену Стевановићевом приповедачком умећу, додељујући му једно од кључних
места у својој антологији Нова српска приповетка (1972). Он је свестан пишчевог „прекретног места” (како га је формулисао Света Лукић) и зато износи став да појава приповедака из књиге Рефуз мртвак захтева „промену у критичком приступу, промену критичке терминологије” – што је вероватно највећи комплимент који је Стевановић, до тада, добио за своју прозу.

Значајну допуну Јеремићевим оценама даје Света Лукић, свакако један од налуциднијих тумача Стевановићевог приповедачког дара. Лукић без увијања констатује да је Стевановићева проза „ударила на бедеме целе једне књижевне политике и концепције књижевности”, па појашњава да је она „оборила не једну од крајности социјалистичког естетизма” са којом је био суочен. А мало даље, у истом тексту поентира: „Живот не постоји да би довео до књиге, као што мисле и чине присталице естетизма. То је основна демаркациона линија између њих и Видосава Стевановића.”

Десетак година касније, Радивоје Микић у својој антологији Српска приповетка 1950–1982 (1983) констатује Стевановићеву „задивљујућу вербалну енергију”, а за његове приповетке каже да су биле „оличење једне необичне симбиозе, симбиозе која је омогућила да заједно ‘живе’ прилично удаљени приповедачки обрасци”.

О уметности приповедања Видосава Стевановића писано је много, често и инвентивно. Упркос томе, чини се да о њој можемо више научити из његова два есеја, настала различитим поводима. Један носи назив Ђаволи поново међу нама, писан као поговор Булатовићевој књизи Ђаволи долазе, за чувену Радову едицију „Реч и мисао“, а други као прилог уз друго издање Рефуза мртвака, штампаног десет година након првог објављивања.

У првом есеју Стевановић, посредно и једноставним аргументима, расплиће наоко неразмрсиво клупко у које су се уплели онолики тумачи и оспораваоци, упињући се да објасне – зашто писац пише како пише и зашто пише о оном о чему пише.

Пишући поговор Булатовићевој књизи он, као сваки самосвестан писац, неизбежно излаже и део свог књижевног „вјерују”. На једном месту наводи: „Одавно је примећена везаност наше прозе за људе са ‘дна’ – толико стална да многима личи на манир или проклетство сиромашних тема, на дечју болест која се може избећи редовним школовањем у иностранству – али никад нису констатовани прави узроци те везаности. Бићу слободан да наведем један од најочигледнијих: ‘врха’ у нас и нема, тешко га је чак измислити ни из чега, такозване више класе увек се изнова стварају и распадају, дегенеришући се у другој генерацији, без трага нестајући у трећој. А оно у средини – млако, просечно, малограђанско и сасвим некрарактеристично – досадно је и самом себи и неподложно литерарној обради, мртво пре настанка.”

У другом, који носи наслов После десет година (1979), једним од апартних аутопетичких текстова наше књижевности друге половине двадесетог века, Стевановић сумира датадашња списатељска искуства, а пре свега своју „опседнутост поетским, прогоњеност лирским, а приврженост чињеничном”. У њему се писац осврће на своје почетке, са жаљењем се присећајући и сањајући „продужени занос, то буктање младости, чула, ума и смисла”, а са резигнацијом се осврћући на све отпоре, осуде и неразумевања.

У наставку појашњава: „То је, мислио сам, чист симболизам, квинтесенција нечег много дубљег и значајнијег, појавни облик оног невидљивог и скривеног, чарање речима, магијски обред без свештеника и врача.” Па, као да слути сумњичаво одмахивање руком, додаје: „Реченице – које су ме окруживале као ваздух – морале су бити пуне, крцате звуком, бојама, мирисима и смислом, морале су бити тачне и одређене, разговетне и логичне, попут музичке фразе, самосвојне, особите и препознатљиве.” У истом том тексту налазимо и једну Стевановићеву антиципацију рецепције читавог свог књижевног опуса, пошто и данас срећемо не мали број свезнадара и „познаваоца” његовог дела који жале за „оним Стевановићем из првих његових књига”. У овом тексту, између осталог, писац се осврнуо на чаршијски дух по коме „нема промене, развоја, преображаја, смишљене и намерне еволуције, све је себи слично и заувек дато, онако како је то одредио неки брбљиви кафанско-клупско-редакцијски законодавац”.

У антологији прича награђених Андрићевом наградом Прича и причање (2001) Жанете Ђукић Перишић налазимо потврду да Стевановићеви приповедачки поступци еволуирају – али не видимо да ли је то врлина или мана. Осврћући се на приповетке из награђене књиге (Царски рез), антологичарка констатује: „У овој књизи нестало је добро познате Стевановићеве ‘језичке бујности’, распричаности и брујања језика ‘на свим регистрима’ из Нишчих и Рефуза мртвака, језички израз постао је овде уравнотежен, строго функционалан, сведен и крајње редукован.”

Стевановић није пристајао да га трајно дефинишу и сврстају у калуп. Његово целокупно дело је вечна мена,
приповедачко – нарочито. У овај избор уврштене су приповетке које се разликују барем по једном поступку, а у некима је примењено и више њих. Намера приређивача је била да у књигу уђу приповетке које на најбољи начин илуструју еволутивне мене јединственог приповедачког дара Видосава Стевановића, уз ограду да је ово тек један од могућих избора са његове пребогате приповедачке трпезе.

Избори претходних антологичара били су референтни, али не и обавезујући. Сарадња с писцем, као драгоцена привилегија, омогућила је увид и у приче из позног периода које до сада нису публиковане.

Наслов антологијског избора Златан гвозд истовремено је и назив новопокренуте едиције Установе културе „Кораци”, осмишљене да у годинама које долазе под своје окриље окупи највећа остварења крагујевачких аутора.

Најбоље је кад се почне од највећих.

Крагујевац, фебруара 2022.


Comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *