Ваши путописи нису класични у њима има и есеја и промишљања на разлиците теме. Зашто сте се определили баш за овакав поступак?
Последњих петнаестак година повремено сам путовао и правио непретенциозне белешке, али сам још више времена провео у страсном читању наших највећих путописаца. Пре свих – Станислава Кракова, чије сам три књиге путописа и приредио. Уз све то, почео сам помније да се занимам и за друге наше путописце (Љубомира Ненадовића, Црњанског, Винавера, Растка Петровића, Григорија Божовића, Данила Киша…) и, кад је било прилике, писао о својим утисцима након тих читања. Код њих су ме занимала, пре свега, различита виђења и доживљавања истих земаља или чак истих предела, па сам правио, условно речено, упоредну анализу. Занимало ме њихово поимање путописа и трaгање за адекватним формама самог жанра.
Помишљао сам како не би било лоше да све те текстове, како своје путописне белешке тако и есеје о путописцима, објединим у једној књизи. Тако је и испало. Приликом избора наслова књиге, узео сам једну готово ишчезлу реч – кругозорја ( у значењу – видокруг, хоризонт, ширина погледа), на коју ме је подсетио Станислав Винавер у својим промишљањима током чувеног крстарења Средоземљом. Фотографија која краси корице дело је Жељка Гргића Cropixa, мајстора фотографије из Загреба. Он ми је великодушно уступио. На њој је приказан један од десетине кратера насталих након земљотреса на Банији, 2020. године. Истовремено страшна и лепа фотографија.
Себи сам непрестано постављао исто питање – како данас писати путописe? Писати их, поред толико специјализованих телевизијских канала, блогова, тевизијских репортажа, обиља You Tube-a, инстаграма и других друштвених мрежа. Уобразио сам да може (јер без уображења се тешко живи), да путописна проза (као све литерарне форме, уосталом) мора тражити нове форме и приступе. Ова књига се може разумети и као потрага за новим облицима путописа у нашем времену, јер би било банално да данашњи путописац искључиво описује оно што голим оком види, на начин наших старих мајстора, већ да мора да оголи и себе и свој однос према виђеном, доживљеном и промишљеном, без устезања и повлађивања.
Шта вас је највише импресионирало у крајевима o којима пишете (Украјина, Швајцарска, Беч, Париз…)?
У Украјини сам био пре шеснаест година. Данас је занимљиво у том тексту анализирати оно шта сам видео, поготово од оног што би наговештавало данашњу трагедију. С друге стране, приликом посета осталим побројаним земаљама, више су ме интересовале повезнице тих места са нашим народом и културом, не заборављајући шта ми оне значе и шта представљају у интимној мапи. На пример, за потомке крајишких Срба Беч има сасвим друго значење него што имају људи из других крајева. Мање су ме интересовали музеји и природне лепоте, а више културне везе, трагови наших предака и претходника, последице мојих лектира, јавне и тајне поруке које у њима назирем и слутим, лични и колективни комплекси и предрасуде. Сликовитије речено, покушао сам да их читам изблиза и тумачим алаткама личног искуства.
Посебно је занимљив текст о вашем родном крају, Банији, коју називате празном колевком…
Тај текст је дуго и болно настајао, након неколико посета завичају, а нарочито након земљотреса, у којој је додатно страдао. Свесно сам се запитао – могу ли ја или неко други рођен на тим просторима, да свој завичај гледам очима туристе. Зато сам за један од мотоа ставио реченицу Албера Камија: „Пошто сам рођен у тој пустињи, не могу свакако да замислим да о њој говорим као посетилац“.
Метафора празне колевке се сама наметнула. Колевку не љуља мајка или неко близак већ земљотрес, природа, онострана сила, сам Творац. Да порадокс буде већи, иста та колевка је празна, опустела. У њој нема чеда, као ни родитеља, поред. То је мој покушај тражења опроштаја од завичаја, уз пуну свест о кривици свих нас, који смо га вољно или невољно напустили.
У овом времену нових технологија колико путописи могу да држе пажњу читалаца?
Нове технологије повећавају одговорност писца и траже од њега већи ангажман, јер путопис одавно није успутан жанр и простор за недаровите, који још увек мисле да је путопис запис о виђеном.
Држим да свака путописна проза може бити занимљива ако је добро написана, ако има занимљив, необичан приступ и ако је поштена према себи и свом читаоцу. Мислим да је искуство читања и даље неупоредиво у односу на гледање фотографија и филмова.
Зашто су четири ходочасника (Црњански, Растко, Винавер и Краков) велики путописци? Шта их посебно краси и издваја?
Назвао сам их ходочасницима постапокалипсе. Сва четворица су изашла из Првог светског рата са бројним душевним позледама, па су хрупили у свет, гладни га и жедни, свесни да су много тога пропустили да виде и доживе, жељни екстаза и усхићења. Уз то су едуковали своје читатељство, пишући за престижне новине, све у жељи да покажу лепоту света у којем живимо. Посебно ме је дирнула њихова стална потреба да свет упоређују са нашим пределима, тамошње лепоте са овдашњим. Такође, били су пасионирани сакупљачи трагова наших људи по свету. Чини се да је сваки од њих – и то сам покушао да покажем – на свој начин доживљавао и описивао оно што је видео, мењајући успут и дотадашњу форму путописа, чији су је заговорници, знамо то, грчевито бранили.
Можете ли за себе рећи да сте страсни путник?
Нипошто. Тешко се одлучујем на путовања, дуго се припремам и неретко тражим изговоре да не крећем на њих. Понајмање је у мени туристичког ентузијазма и еуфорије.
Приликом избора текстова за књигу водио сам рачуна да је конципирам тако да гледам на све четири стране света: од Париза и Швајцарске, преко Беча и Украјине, мог доживљаја Загреба и Београда, ходочашћа у завичај, све до излета до Охрида и узапћене Грачанице.
Да ли је ово заокружена књига? Да ли са њом престају интересовања за путописе?
Уколико се укаже прилика, она може да се допуњује, што не значи да су моја интересовања за путописе престала. Напротив. Тренутно приређујем путописе који тематизују Крагујевац и Шумадију. Почетком лета из штампе је изашао први том (од планирана три) у издању библиотеке у којој радим и Установе културе „Кораци”. Насловио сам га Крагујевац – умилно за путника позорје. Ова синтагма преузета је од Ђорђа Магарашевића. У њој, поред важних текстова из историје Крагујевца и Шумадије, доминирају путничке белешке, како страних тако и наших аутора. Књига је богата фотографијама, географским картама и цртежима.
Обол граду у којем сам нашао уточиште.
разговарао Драган Богутовић
„Вечерње новости“, 11. август 2026.
Оставите одговор